Laža i Paralaža/7
- 7.
MARKO, PREĐAŠNjI
MARKO: No, jeste li pretresli sve vaše rumane?
ALEKSA: Vaša gospodična kći svojim divnim razumom i prostranim vježestvom tako su me obvezali da se otnjud rastati ne mogu.
MARKO: Dobro, kad me u čemu izmenuti može, da ne žalim što sam na nju trošio.
ALEKSA: O, zaista, ona nije bila u Beču vsuje.
MARKO: Neka psuje,... znam da ga neće više viditi.
ALEKSA: Zašto, ljubezni gospodine?
MARKO: Znate, mi smo ljudi prosti, pak nam nije do špacira.
ALEKSA: Ali kad se frajlica uda?
MARKO: I zet mi nije baš od mode.
ALEKSA (gledi na Jelicu): Sožalujem.
MARKO: Prsten je prošo. Ako se budete do nedelje zadržavali, možete mojoj Jelici u svatovi biti.
ALEKSA: Radujem se. (Jelici.) Gospodična, ja i paki čestitam!
JELICA: O іch bіtt’ Ѕіe, ’ѕ іѕ’ ѕehr gemeіn!
ALEKSA: Ništa, ako je dobar.
MARKO: O, gospodine, dobar i čestit mladić. Svi su Batići valjani ljudi.
ALEKSA: Batići? Za Batića gospodična polazi? Ne znate li vi da ste rod?
MARKO: To mlogi misle, ali nismo.
ALEKSA: Jeste li vi iz Požarevca?
MARKO: Jesam; otkud vi to znate?
ALEKSA: Molim. Vaš se ded zvao, ako se ne varam, Milutin.
MARKO: Mitar.
ALEKSA: Po običaju: tako obično tepamo deci, i ako je Joan, zovemo ga Jocom, Jockom, Jocikom i tako dalje. Tako i Milutin, poneže ga nema u kalendaru, prozvan bude Mitrom.
MARKO: Tu imate pravo. No kako dođosmo do roda?
ALEKSA: Vašu blaženopočivšu mater držao je stari Batić kao sopstvenu kćer, vospitao je i udao.
MARKO: Ali otkud vi to sve znate?
ALEKSA: Molim, molim. Mila radi zvali su istu vašu dražajšuju mater „Pače“, a sve ovo znate li zašto? Jerbo je Batićeva sestra od tetke udata bila za brata vašega deda. To je ono što sam hoteo
dokazati da ste sirječ rod.
MARKO: Pa kako da ja o tom ništa ne znam?
ALEKSA. Što ne znate, možete se izvjestiti. Požarevac nije preko svjeta, malo samo truda, pak ćete točno izvjestije imati.
MARKO: Hm! Hm! Ako je to tako.
JELICA: O, tatice! Zar ne vidite? Presni rod!
MARKO: Ali kako da je vami baš to tako poznato?
ALEKSA: To su koristi putešestvija. Nijedno opstojateljstvo prenebregnuto ne ostavljam, koje bi od polze ili pagube bilo. A kako bi, na primer, vas sovjest grizla kad bi brak dozvolili između
srodstva.
MARKO: Istina, srodstvo nije baš tako blizu; ali ja nemam nužde ni to činiti. Svet je veliki, i Batić će uvek naći priliku sebi, osobito što moja Jelica neće zato skočiti u bunar. A, Jelice?
JELICA: O, zaista ne, ljubezni tatice.
MARKO: Ta, bogme, tebi da je kakav iz rumana. No ništa. A šta ćemo s prstenom?
JELICA: Ja ne znam, tatice.
MARKO: Moramo ga natrag iskati. Biće Batiću žao, ali šta ću mu. Svet je širok — gospodin baron, učinite mi ljubov i pozabavite se kod moje Jelice, dok se ne vratim.
ALEKSA: Ja za osobeno ščastije primam.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|