Lav, kurjak i lisac

←Lav i lisica

Lav, kurjak i lisac Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Lav i magarac→

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Lav, prvi i najstariji od sviju lavova i car sviju životinja, nahodeći se slaba zdravlja, ne izlažaše iz svoje peštere. Mnogi lavovi, carski ministri, pročih zverinja knezovi i poglavari, i sami majmun, majmunski birov, krome jedne lisice, sakupe se za posetiti i nagledati lava, cara svom. Kurjak, prvi kurjački muselim, ofavno pametozlopstvovaše na jednoga komšiju svoga, staroga lisca, zašo što ovi, najdeblje guske hvatajući, sebe samoga čašćaše bez najmanjeg kurjaku peškeša. I tako ovi neprestano vrebljaše sposobno vreme kako će liscu skuvati poparu. Sada, dakle, ne videći ga u skupštini, počne na njem klevetati, govoreći da sam on ne samo ne poštuje no i prezire i za poruganije drži lava gospodara.

U to vreme prispe i lisac, i čuje s vrata kurjačju pohvalu; no čineći se kao da ništa ne zna, derznoveno uđe, stane nasred peštere i učini lavu poniznjejšu reverenciju. Lav, sav razjaren, ne gledajući na njegov poklon i komplimente, s gromovitim glasom: „Tako li je to - načne govoriti — kad sam ja zdrav, ti si prvi pri meni; a kad sam bolestan, onda si poslednji!”„Sama ljubov i vernost moja k tebi i popečenije o tvojem zdravlju pričina su što ja kasno dolazim i lekarstvo ti nosim”. „Koje je to? Kazuj, i ne sumnjaj o mojej blagodarnosti”, reče lav. „Živa kurjaka zapovedi oderati — odgovori lis —i vrućom se njegovom obloži kožom, i u malo vremena, tako mi lisca i njegove kože, biće ti lakše!” Makne car glavom, skoče lavovi na kurjaka, ščepaju ti nam ga i načnu ga derati. Bedni kurjak stane kurjački drečati, a lisac k njemu: „Kako si svirao, komšija, tako sad igraj!

Naravoučenije

Ovo isto biva ljudma kojih um nije prosvešten čistom naukom, koji živu u gluposti i varvarstvu, i kojih su kačestva i sklonjenija svojstvam četveronožnih životinja podobna.

Car koji ne obilazi zemlje svoje i ne traži daleko od sebe daže do samih najodaljenih granica prognatu i sakrivenu istinu; koji ne ište da pozna one koji ga okružavaju, i veruje onom ko pre dođe i onom koji ume lepše govoriti, hitrije lagati i iskusnije laskati — podoban je ove basne lavu, koji veruje sve što mu kurjak kaže. A kad dođe lisac, samo ume li on bolje slatkosloviti i lagati, nek se onda drži kurjak! Čovek ljubokoristan i lakom priličan je našem kurjaku, koji zlobi na lisca ne zato što on krade i tuđe otima, nego što I njega krađe svoje učasnikom biti ne udostojava. Lisac nam ovde ne igra sasvim dostojnu osuždenija personu, i on laže kako najbolje zna i može, al' valja mu prostiti, jer mu je do glave. Kad vile dođu k očima, teško onom ko ne ume ševrdnuti. Malo je S o k r a t a i K a t o n a na svetu koji, u ovako kritičeskim okresnostima, ne bi ovog istoga lisca sebi za priklad uzeli. No ovoga se onom narodu nije bojati kojim pravdoljubiv i prosvešten vladjetelj upravlja i gdi pravedni zakoni svu silu imadu, gdi su i sami podani prosvešteni i dobrodjeteljni, i znadu šta su oni svom caru kako opštemu ocu dužni, i šta je njihov car njima kako svojim sinovom i familiji dužan. Pitali su jednog starca Ingleza gdi ljudi najbolje živu. „Onde — odgovori starac — gdi se slabi ne boji silnoga, nit seljanin plaši pred spahijom, gdi se siromah bogata ne stidi, niti pošten čovek mari što nepošten o njemu govori, i gdi javni nepošten žig na čelu nosi.” Jedan bosanski vezir pitao je starce Bošnjake: „He, kmetovi, kažite mi pravo: koji vam je najbolji bio paša otkad je car Bosnu osvojio?“ „Čestiti veziru, oni koji je otud pošao a k nami ne došao”, odgovore prostosrdečni starci.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.