Knjaževska proklamacija od 13. decembra 1877.
MOME DRAGOM NARODU.
U Mojoj proklaciji od 21. Februara ove godine Ja sam obznanio Svome dragome Narodu, da je odbrana one svete stvari, za koju smo mi, prošle godine, morali pribeći oružju, prešla u JAČE RUKE. No od vremena, kada je Srbija zaključila mir sa Otomanskom Portom, tursko pleme obogatilo je svoju istoriju novim nečuvenim užasima. Pljen, pustoš i pokolj pokrivaju danas sve krajeve turske carevine, a najljuće pišti pod Turcima sve, što srpsko ime nosi. Osvetom raspaljen fanatizam muslomanski razuzdao se NAROČITO protiv one patničke braće naše, koja su, za vreme rata, našla bila u Srbiji zbega i zaklona, ma da je članom drugim protokola mira, koji smo mi sa Otomanskom Portom zaključili 16. Februara ove godine, za njih ugovoren potpun oproštaj. Oslanjajući se na veru međunarodnih ugovora, mi smo sklonili najveći deo ovih mučenika, da se povrate na svoja ognjišta. No otišav tamo s poverenjem u naše savete, oni su, na žalost, pod raznim izgovorima, dopali novih muka i nasilja od svojih muhamedanskih ugnjetača. Uzalud su prošli svi koraci, koje je Moja vlada činila u Carigradu protiv ove vapijuće povrede ugovora. Ostavljajući ova nova nasilja bez kazne, Otomanska vlada pogazila je reč, koju nam je svečano zadala.
Posle ove povrede obaveza, koje je Porta s nama ugovorila, mi nismo dužni, da i dalje ostanemo u onom mučnom položaju, koji nas je od pobornika slobode pretvarao u trpljive gledaoce onih svirepih napora, kojima se očevidno na to smera, da se sprski narod iskoreni. Mera turskih užasa tolika je, da već Srbija niti ih sme više mirno gledati, niti može BEZ PONIŽENjA ostati i dalje u svezi sa jednom državom, koja svoju snagu crpe u pustošenju, vatri i krvi, i koja u fanatičkom zanosu svome već i našu Kneževinu ugrožava. I ako se Srbija prema Turskoj najpravilnije ponaša, Otomanska Porta počinje ipak spremati nove opasnosti protiv naše otačbine. Pored tajnih zavera, koje ona kuje protiv naše unutrašnje bezbednosti, Otomanski ministar spoljnih poslova već nam i otvoreno preti, da Porta ima nebrojenih putova da Srbiji naudi, MA I NE BILA S NjOME FORMALNO U RATU.
Kad Porta uzima prema nama ovakvi ton pretnje u trenutku, kad je pritisnuta vojskom jedne od najsilnijih država, onda je očevidno, da mi ne smemo propustiti današnje prilike, a da ne pokušamo, da jednom za svagda obezbedimo našu budućnost. No, borba sa našim vekovnim neprijateljem nije svršena našim prošlogodišnjim ratom. Ne bi bilo ni ponosno, ni korisno po nas, kad bismo se mi konačno predali poslovima mira, a ne bismo, u granicama svoje snage, nastali, da se otklone opasnosti, koje prete srpskom plemenu, i da se naš narodni zadatak privrede sretnome kraju svom. I ako velika i hrabra vojska ruska može, i bez našeg sudelovanja, da uvenča uspehom onu svetu stvar, koju je CAR ALEKSANDAR uzeo pod svoju moćnu zaštitu, ništa nas na svetu ne može osloboditi od od dužnosti, koju Srpski Narod ima da izvrši kao član hrišćanskih naroda na istoku, koju Srbija treba da ispuni i prema sebi i prema plemenu svome. Narodi ne mogu doći do prave slobode dokle je ne otkupe svojim znojem, pa, ako mora biti, i svojom krvlju. Velika dela, kao što je ono, u koje smo mi, prošle godine, ušli, ne počinju se, pa da se na to po put zastane. To bi bila politika malodušna, rodoljublje nedovoljno. Za nj bi nas korelo potomstvo, proklinjala naša patnička braća; za nj bi se mi sami gorko kajali. Blažene seni onih naših junaka, što, prošle godine, popadaše po bojnim poljima, nas bi se odrekle, kad bi sa visina svojih videle, da smo se predali nemarnosti onda, kad se na našim granicma krv potocima lije; da ništa ne preduzimamo, da izvršimo njihov amanet i da potražimo neprijatelja, koji u našoj lepoj i plodnoj zemlji pribegavao vatri i pustošenju bez svake vojene potrebe.
Samo postojanstvom i izdržljivošću možemo mi korisno dovršiti plemenit i odvažan početak, koji nas je stao neobičnih trudova i golemih žrtava. Mi smo do sada imali vremena, a BILI SMO I U PRAVU, da otpočinemo. Ako je neprijatelj prošle godine bio nadmoćniji od malih kneževina srpskih, danas mi, stupajući na bojno polje, nalazimo na njemu slavom uvenčanu vojsku rusku, nalazimo našu junačku braću Crnogorce i naše hrabre susede rumunske, koji su prešli Dunav, pa se bore slavno za svoju nezavisnost i za slobodu potlačenih hrišćana.
I mi ustajemo danas na oružje za svetu narodnu i hrišćansku stvar. No primeru dede Moga, evo i Mene, da se opet stavim na čelo naoružanog Naroda Srpskog. Na zastavi, koju Obrenović IV. po nova razvija, upisana je sloboda i nezavisnost narodna. Pod ovom zastavom, vi ste već sjajno osvedočili svoje rodoljublje i samopregorevanje. Sad samo jedan odvažan korak napred, pa da se rukujemo sa onom našom braćom, s kojom smo se na Kosovu rastali. Danas ili nikad kucnuo je čas, da se, jednom za svagda, dovrši veliko narodno delo, koje su takovski junaci onako slavno otpočeli, a mi, prošle godine, prihvatili. Zato napred, junaci, uz pobedonosne zastave CARA OSLOBODIOCA, s verom u Boga, svemoćnoga zaštitnika pravde, a u ime OSLOBOĐENjA SVOJE PODJARMLjENE BRAĆE, U IME NAZAVISNOTI NAŠE DRAGE OTAČBINE SRBIJE.
Napred, junaci, Božija je volja!
U Beogradu 1. Dekembra 1877 godine.
Izvori[uredi]
- Srpske novine, br. 262 od četvrtka 1. decembra 1877, naslovna strana, strana 2.
- Digitalna Narodna biblioteka Srbije
|