Књажевска прокламација од 13. децембра 1877.
МОМЕ ДРАГОМ НАРОДУ.
У Мојој проклацији од 21. Фебруара ове године Ја сам обзнанио Своме драгоме Народу, да је одбрана оне свете ствари, за коју смо ми, прошле године, морали прибећи оружју, прешла у ЈАЧЕ РУКЕ. Но од времена, када је Србија закључила мир са Отоманском Портом, турско племе обогатило је своју историју новим нечувеним ужасима. Пљен, пустош и покољ покривају данас све крајеве турске царевине, а најљуће пишти под Турцима све, што српско име носи. Осветом распаљен фанатизам мусломански разуздао се НАРОЧИТО против оне патничке браће наше, која су, за време рата, нашла била у Србији збега и заклона, ма да је чланом другим протокола мира, који смо ми са Отоманском Портом закључили 16. Фебруара ове године, за њих уговорен потпун опроштај. Ослањајући се на веру међународних уговора, ми смо склонили највећи део ових мученика, да се поврате на своја огњишта. Но отишав тамо с поверењем у наше савете, они су, на жалост, под разним изговорима, допали нових мука и насиља од својих мухамеданских угњетача. Узалуд су прошли сви кораци, које је Моја влада чинила у Цариграду против ове вапијуће повреде уговора. Остављајући ова нова насиља без казне, Отоманска влада погазила је реч, коју нам је свечано задала.
После ове повреде обавеза, које је Порта с нама уговорила, ми нисмо дужни, да и даље останемо у оном мучном положају, који нас је од поборника слободе претварао у трпљиве гледаоце оних свирепих напора, којима се очевидно на то смера, да се спрски народ искорени. Мера турских ужаса толика је, да већ Србија нити их сме више мирно гледати, нити може БЕЗ ПОНИЖЕЊА остати и даље у свези са једном државом, која своју снагу црпе у пустошењу, ватри и крви, и која у фанатичком заносу своме већ и нашу Кнежевину угрожава. И ако се Србија према Турској најправилније понаша, Отоманска Порта почиње ипак спремати нове опасности против наше отачбине. Поред тајних завера, које она кује против наше унутрашње безбедности, Отомански министар спољних послова већ нам и отворено прети, да Порта има небројених путова да Србији науди, МА И НЕ БИЛА С ЊОМЕ ФОРМАЛНО У РАТУ.
Кад Порта узима према нама овакви тон претње у тренутку, кад је притиснута војском једне од најсилнијих држава, онда је очевидно, да ми не смемо пропустити данашње прилике, а да не покушамо, да једном за свагда обезбедимо нашу будућност. Но, борба са нашим вековним непријатељем није свршена нашим прошлогодишњим ратом. Не би било ни поносно, ни корисно по нас, кад бисмо се ми коначно предали пословима мира, а не бисмо, у границама своје снаге, настали, да се отклоне опасности, које прете српском племену, и да се наш народни задатак привреде сретноме крају свом. И ако велика и храбра војска руска може, и без нашег суделовања, да увенча успехом ону свету ствар, коју је ЦАР АЛЕКСАНДАР узео под своју моћну заштиту, ништа нас на свету не може ослободити од од дужности, коју Српски Народ има да изврши као члан хришћанских народа на истоку, коју Србија треба да испуни и према себи и према племену своме. Народи не могу доћи до праве слободе докле је не откупе својим знојем, па, ако мора бити, и својом крвљу. Велика дела, као што је оно, у које смо ми, прошле године, ушли, не почињу се, па да се на то по пут застане. То би била политика малодушна, родољубље недовољно. За њ би нас корело потомство, проклињала наша патничка браћа; за њ би се ми сами горко кајали. Блажене сени оних наших јунака, што, прошле године, попадаше по бојним пољима, нас би се одрекле, кад би са висина својих виделе, да смо се предали немарности онда, кад се на нашим границма крв потоцима лије; да ништа не предузимамо, да извршимо њихов аманет и да потражимо непријатеља, који у нашој лепој и плодној земљи прибегавао ватри и пустошењу без сваке војене потребе.
Само постојанством и издржљивошћу можемо ми корисно довршити племенит и одважан почетак, који нас је стао необичних трудова и големих жртава. Ми смо до сада имали времена, а БИЛИ СМО И У ПРАВУ, да отпочинемо. Ако је непријатељ прошле године био надмоћнији од малих кнежевина српских, данас ми, ступајући на бојно поље, налазимо на њему славом увенчану војску руску, налазимо нашу јуначку браћу Црногорце и наше храбре суседе румунске, који су прешли Дунав, па се боре славно за своју независност и за слободу потлачених хришћана.
И ми устајемо данас на оружје за свету народну и хришћанску ствар. Но примеру деде Мога, ево и Мене, да се опет ставим на чело наоружаног Народа Српског. На застави, коју Обреновић IV. по нова развија, уписана је слобода и независност народна. Под овом заставом, ви сте већ сјајно осведочили своје родољубље и самопрегоревање. Сад само један одважан корак напред, па да се рукујемо са оном нашом браћом, с којом смо се на Косову растали. Данас или никад куцнуо је час, да се, једном за свагда, доврши велико народно дело, које су таковски јунаци онако славно отпочели, а ми, прошле године, прихватили. Зато напред, јунаци, уз победоносне заставе ЦАРА ОСЛОБОДИОЦА, с вером у Бога, свемоћнога заштитника правде, а у име ОСЛОБОЂЕЊА СВОЈЕ ПОДЈАРМЉЕНЕ БРАЋЕ, У ИМЕ НАЗАВИСНОТИ НАШЕ ДРАГЕ ОТАЧБИНЕ СРБИЈЕ.
Напред, јунаци, Божија је воља!
У Београду 1. Декембра 1877 године.
Извори
[уреди]- Српске новине, бр. 262 од четвртка 1. децембра 1877, насловна страна, страна 2.
- Дигитална Народна библиотека Србије
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Обреновић IV, умро 1901, пре 123 године.
|