Krst i kruna/1

←Osobe

Krst i kruna Pisac: Jovan Subotić PRVA SLIKA

Druga slika→

PRVA SLIKA
BOJNO POLjE

S desne strane šator vojvodski; u dubljini šatori za vojsku; nad šatorom vije se barjak naš. Pred šatorom stoje dva vojnika s kopljima na straži. U dubini stoje deset momaka s kopljima u redu, kao veća straža.

Dva časnina stoje na pozornici; jedan se naslonio na mač i spustio glavu, a drugi gledi na levo na stranu.


PRVI ČASNIK (gledeći na stranu):
Kako lepi blista se Priština!
Kako divno od ovud izgleda!
(Okrene se drugu.)
Sutra ćemo dakle u grad ući,
I Vukana krunisat za kralja!
Jedva čekam da ovaj dan prođe
I da zora sutrašnja zaplavi!
Kanva će to da bude divota
Kad nam Vukan sa srpskim četama
Kralj Andrija sa svoji Mađari
S barjacima, svirkom i pesmama,
U taj lepi stanu grad ulazit'!
DRUGI ČASNIK:
A meni ti tuga srce steže
Kao da ga opasuje guja.
PRVI ČASNIK:
A šta t' može tu stezati srce
Gde se radi o sreći naroda.
Grozna ova prestaće krajina,
I narod će odahnut’ u miru:
A nek samo mir u zvmlju dođe
Pa kralj bio Stevan ili Vukan.
DRUGI ČASNIK:
Kad bi samo tim došli do mira!
Al se bojim, mira biti neće,
Neg' će gora rodit’ se nesreća!
PRVI ČASNIK:
Od kud crna ta u tebi slutnja?
DRUGI ČASNIK:
Juče bijah u mađarskom stanu
Pa čuh nešto...
PRVI ČASNIK:
No, šta!
DRUGI ČASNIK:
Što mi uši
Probi kao strela usijana!
PRVI ČASNIK:
To bit' mora štogod strahovito.
DRUGI ČASNIK:
Vol'o bih ti ogluhnuti, druže,
Nego čuti, da je to istina.
PRVI ČASNIK:
Kaž' i meni, da ga i ja znadem.
DRUGI ČASNIK:
Al’ tim rečma možda bih ti predo
Svoju glavu.
PRVI ČASNIK:
Glava prijatelja
Svetija mi je i od iste svoje!
DRUGI ČASNIK:
Slušaj, dakle. (Onrene se malo da vidi, je li ko blizu, pa onda odvede druga na levi kraj pozornice i tiho mu govori.)
Mađari govore,
Da će sutra, kad kraljevsku krunu
Našem metnu na glavu Vukanu,
Ovaj priznat’ kralja mađarskoga
Svojim kraljem, svojim starešinom,
Gospodarom od srbskih zemalja.
PRVI ČASNIK (uprepasti se):
To ne može, to biti ne smije!
DRUGI ČASNIK:
Bi će druže: da što bi drugčije
Kralj Andrija glavom došo amo!
PRVI ČASNIK:
Ja sam stari prijatelj Vukanov,
Pa ni meni ne može s' dopasti
Što tuđina u zemlju dovede.
Je li hteo zlatnu imat' krunu,
Valjade mu svoje skupit’ Srblje,
Pa pokušat’ sreću na bojištu.
Al' ovako: težko izdajici!
Pa ako jošt to istina bude:
To ću ja mu prvi ovu moju
Sablju u srce sjurit’ izdajničko!
DRUGI ČASNIK:
Ja ti kazah, što sam tamo čuo.
Nego ćuti ni kom ništ’ ne kazuj!
Kako Vukan ovu tajnu krije,
Odseći će glave obojici,
Dozna l’ samo, da mi razglasimo.
PRVI ČASNIK (u ljutini):
Neću ćutit' nego idem odmah
Samom njemu pa ću ga pitati...
DRUGI ČASNIK (prst na usta):
Ćuti... s mirom... neko nam dolazi.
(Rastanu se; prvi časnik ode u dubinu još razdražen; a drugi ostane na sred pozornice sasvim mirno.
S leve strane dođe Sava u mantorosu i prostoj kaluđerskoj odeći crnoj, u ruci nosi prost štap, kom na vrhu srebrn mali krst vidi se. S njim ide brat mu Stevan u vojničnoj odori; za njim dva kaluđera. Sava sa Stevanom stupa na sred pozornice, kaluđeri ostanu na strani blizu kulisa.)
SAVA:
To će biti njegov šator.
(Okrene se časninu.)
Idi
I prijavi tvome gospodaru,
Da mu braća s njim govorit' žele!
DRUGI ČASNIK (ode u šator)
(Na ove reči rodi se gibanje među vojnicima, koji ostraga stoje. Časnik prvi stane pažljivo došljake smatrati.)
STEVAN:
Sveti brate, ja sam te poslušo,
Ali nismo dobro učinili,
Što mu sami u okol dođosmo:
U vučije ulegosmo ždrelo.
SAVA:
Ja sam prošo kroz divlje zverove,
I rasa mi osta bez zakrpe;
Ja sam prošo kroz čete hajdučke,
I glava mi dlake ne izgubi;
Ja sam morske bure preturio
I evo me zdrava i čitava.
Bog pravedni u svakoj nevolji
Krepkom svojom zakloni me rukom.
I ovde će svog smirenog slugu
Sačuvati od brata dušmana!
A tebi kad otac dade krunu
Nad drugim te on uzvisi sinom,
Sad je vreme, da pokažeš bratu,
Da i duhom stojiš više njega.
DRUGI ČASNIK (iziđe iz šatora):
Vojvoda će sam ovamo doći.
SAVA:
Čas udara: sad će oe rešiti,
Hoće li nam ljubljena Srbija
Biti svoja, il' će biti tuđa.
VUKAN (Iziđe iz šatora pogleda mrno na braću, i progovori):
Šta želite!
SAVA:
Kad sam išo amo,
Izdržo sam buru halovitu:
Al' tvoj pozdrav od bure j’ hladniji.
VUKAN:
S kim dolaziš, onako prolaziš.
SAVA:
Dolazim ti sa bratom rođenim.
VUKAN:
Naše bratstvo britki mač preseče.
SAVA:
Al'ja s mačem na tebe ne dođoh.
VUKAN:
Zato evo i dođoh pred tebe.
SAVA:
Ko' brat bratu govoriću dakle.
Kad naš otac, svetitelj Nemanja,
Krunu skide s bele svoje glave,
I dade je bratu nam Stevanu.
VUKAN (Giblje se nestrpljivo.)
SAVA (Značajno):
Mi se onda zaklesmo Vukane...
I ti... i ja... da ćemo Stevana
Kao svoga štovat starijega ...
(Uzvišenijim glasom.)
Zakleomo se Bogom svemogućim,
Da ćemo ga priznavat, za kralja...
(Malo pretećim glasom.)
Zaklesmo se svima svetiteljma
Da ćemo mu svagda biti verni:
(Malo pretećim glasom.)
Čuj, Vukane; Svedok te zakletve
Sad te pita: Jesi li je držo?
VUKAN (Hladno):
Nisam!
SAVA:
Zašto nisi?
VUKAN:
Zato nisam,
Jer je... jer je držati nemogoh!
Kad Latini Carigrad uzeše,
I kad pade grčka carevina,
Dva se zmaja na nas podigoše,
Rimska crkva i mađarsna kruna.
Rimski papa nađe da je zgoda,
Da vlast svoju i na nas raširi,
A Mađari pomisliše, da je
Za njih zgodna udarila hora,
Da osvoje ove zemlje naše.
Šta nam drugo bijaše činiti
Nego silnom poklonit' se Rimu,
I mađarsko tražit prijateljstvo?
SAVA:
Mač vam vući ponajpre valjade!
VUKAN:
Mi smo mogli sablju potrgnuti,
Al' da sami sebe uništimo.
Bugarska se slomi i povuče,
Te od pape Kalo Jovan smeli
Krunu primi a dade mu crkvu.
Mi ostasmo dakle samorani.
Vreme iska, ili da padnemo,
Ili da se onom poklonimo
Kom se sav svet prignu i pokloni.
Stevan šćaše prvim poći putem,
A ja pođoh stopama Bugara:
Moradosmo dakle zaratit' se.
SAVA:
To je naša oduvek nesreća;
Što s’ ne slažu Srbi i Bugari,
I ne stoje jedan uz drugoga.
Stradali smo s toga obe strane,
Pak i jošte s tog ćemo stradati.
O da bi nam poznali unuci,
Da bez sloge za nas nema spasa,
Te da uvek k’o braća rođena
Pred svakoga stanu protivnika
I da sreću i slobodu svoju
Složno brane, složno povraćaju!
Onda neće biti jače sile
Međ jadransnim i međ morem crnim;
Neće biti slavnija imena
Od srpskoga i od bugarskoga!
VUKAN:
Kad god tako možda će i biti;
Danas nije: a to j’ meni dosta.
SAVA:
Opasnost je doista velina,
Ali obraz iska da se istraje.
Stevan beše na pravome putu:
A tvoja je sveta dužnost bila
Stati čvrsto uz brata rođena,
Uz svog kralja stojat’ i padati!
I kad nisi tako učinio
Izdao si i brata i kralja...
Izdajnik si i krvi i krune!
VUKAN:
Da ja nisam tako učinio
Ne bi smeo ti ni doći amo,
A kamo li tako govoriti.
SAVA:
Al’ bi sva tri drugčije stojali!
Ja bih s krstom pred vama išao,
Stevan i ti za mnom sa mačevi,
A za nama naša Srbadija,
Sjedinjena verom i ljubavlju,
Uzhićena valjanim vođama,
Volnja mreti za dom i krst časni.
Puna tvrde na pobedu nade:
Takvoj vojski ne bi protistali
Ni legati raznežena Rima
Ni mađarske čete nakićene.
Pa bi danas ti preda mnom stoj’o
Čist i svet’o kao pobeditelj,
Il’ bi ti se nad grobom orile
Pesme slave, glasi blagoslova,
I ja bih se tobom ponosio...
A sad... sad te moram se stiditi!
VUKAN:
Il’ bi cela kukala nam zemlja.
SAVA:
Može biti da bi i to bilo.
Stradali bi, al’ za kratko vreme.
Srblje slomi Samuilo silni,
Al’ se oni lepše podigoše,
I postaše bolji od dedova;
Srblje slomi Vasilije grozni,
Ali oni uz svog Vojislava
Na brzo se jarma oprostiše
I postaše veći od otaca...
Pa bi tako i ovaj put bilo.
Latini se ne mogu držati
U lijepu belu Carigradu;
Carigrad je Bog istoku dao,
A zapadu Rim je odredio.
A Mađari slabi su i mali
Da Srbiju mogu zadržati.
Baš da bi je na čas i slomili.
Zato, poznaj, da si sagrešio,
Pa na svoje povrati se mesto,
Da te može svetitelj Nemanja
Tamo k’o svog zagrliti sina.
VUKAN:
Vi mislite tako, }a ovako:
A budućnost učiniće svoje.
SAVA:
Budućnost će svim suditi nama:
Al' svoj zakon i sadašnjost ima.
Ona ište da se mi složimo.
Pa ko neće, tog će naterati.
Pruži ruku, pomiri se s bratom:
Pa će taj čas nevolja prestati.
Tuđin će nam iz zemlje otići,
Sloboda će naša procvetati,
Dušmani će naši poniknuti,
Dedom ćemo obraz osvetlati,
A unukom slavan primer dati:
Pruži ruku... daj mu kralju ruku.
STEVAN (pruži ruku Vukanu):
U ime oca, što nas oba rodi...
U ime zemlje, koja nas odhrani...
U ime sveta, što će nam suditi...
Primi bratsku... daj mi bratsku ruku!
VUKAN (malo dirnut):
Kasno, kasno: za mene je kasno.
Meni sad je ili napred poći,
Il' sam sebe ukidat' sa sveta.
SAVA (svečano):
Ubij sebe, ako drugče nije:
Ali zemlje n!e ubijaj svoje!
VUKAN (očajno):
A na što tu mnoga razgovora:
Mi možemo taki stvar svršiti.
(Stevanu.)
Trzaj sablju, pa da presudimo,
Na kome će zemlja da ostane.
(Trgne mač.)
STEVANU (zadrhće ruka.)
SAVA (Stevanu):
Mir Stevane: taj ti mač pripasa
Otac kad ti dade kraljevinu,
Al' da njime zemlju i narod braniš
A ne brata da kolješ rođenog.
(Vukanu.)
Čuj Vukane! Jošt jedared kažem,
Pruži ruku, pomiri se s kraljem.
A ako me odmah ne poslušaš
Nagnaćeš me da te upropastim.
VUKAN (smeje se prezirljivo):
U mom stanu, u sred moje voske
Da silnoga uništi Vukana.
Kralj... bez zemlje, i pop... bez naroda!
Uzmite se na um! Ima reči
Koje obraz oprostit' ne daje,
Pa me njima možeš naterati
Da vas oba zasužnjiti dadem
Ma da s golim dođoste rukama!
SAVA (Sava stupi napred, digne ruke gore, i s bolnim glasom rekne):
Oče dragi, i sam ćeš viditi.
Da željezom ranu vidat' moram.
(Kaluđerima koji pristupe kad se on i njima okrene.)
 Sad idite i svoje činite!
(Kaluđeri odu jedan na jednu stranu, drugi na drugu )
 (Vukanu.)
Ti si ruku rimskom dao papi
Da ćeš našu predati mu crkvu.
VUKAN (prkosno):
Jesam!
(Među vojnicima rodi se gibanje.)
SAVA:
Ti si kralju Andriji reč dao
I desnicom pismo potpisao
Da ćeš njega priznat' i štovati
Kao srpske zemlje gospodara
Samo da ti dopusti da vladaš
Tim zemljama ko njegov kletvenik.
Reci nije ako smeš lagati.
VUKAN (osorno):
Istina je!
(Časnik lupi uzbuđen sabljom o zemlju: vojnici se još gibaju.)
SAVA:
Ti si dakle desnu digo ruku
Na svoj narod, i na svoju crkvu,
A eto je malo čas podiže
Na krov svoga oca rođenoga.
(Digne štap s krstom u visinu.)
Nek ti zato usahne desnica,
Vek na tebi živom bude mrtva,
I nek joj se život ne povrati,
Dok god natrag ti ne uzmeš reči
Koje njome ujamči dušmanom,
I dok god je svom ne pružiš bratu
Moleći ga da ti krv oprosti.
(Dirne ga krstom u desnu ruku.)
VUKAN (kom na to ispadne mač iz desne ruke):
Junačna mi mač izpusti ruka,
(Pokušava da je digne, ali ne ide.)
Stani bolan: ne čin’ me bogaljem!
(Uhvati levom rukom desnu i ispituje ju.)
I zaista... desnica mi umre!
(Savi.)
Uzmi natrag tu užasnu kletvu,
Bez ruke sam celom svetu ruga!
SAVA:
Opozovi!
VUKAN:
Ne mogu!
SAVA:
Opozovi!
VUKAN:
Ne, ne mogu; Ne mogu! Ne mogu!
Sveta za reč veže me prisega!
SAVA:
A ti idi putem uništenja.
Znaj da tvoji sad doznaju ljudi
Crni grijeh, što si od njih krio.
PRVI ČASNIK (dođe k drugom časninu):
U zao čas ti pogodi, druže!
SAVA (nastavlja govor):
Pa eno ti se užasava vojska
I proklinje svoga vojskovođu.
(Jedan časnik dođe.)
Je l’ istina, govori vojvodo,
Je l’ istina što govore ljudi
Da ti zemlju Mađarom predade?
VUKAN (k časnicima):
Napred braćo: vež’te ovog popa,
I druga mu ...
DRUGI ČASNIK (uđe mu u reč):
Ne dirajte svetca:
Sam vojvoda pred nama je prizno,
Da j' istina, što ga vi pitate.
VUKAN:
Ćut’ nevero!...
PRVI ČASNIK (pristupi žestoko):
Zašt' nevero!... Ono je nevera
Koji izda svoju domovinu...
Ti s’ nevera... ti si izdajica,
I to t' kaže tvoj prijatelj stari!
VUKAN:
Pa ti tako meni!
E sad vidim, da moram propasti.
(Na polju čuju se trube, doboši, klicanje, Stevan.)
(Kaduđer dođe.)
Reč je naša svoje učinila:
Sva odusta od svog vođe vojska,
I Stevana za svog prizna kralja.
TREĆI ČASNIK (dođe):
Gde je Stevan, gde je naš svetitelj?
(Spazi ih.)
Tu ste! Vi ste! Dobro vas poznajem.
(Klekne pred kralja Stevana.)
Primi mene za sve druge, kralju.
Donosim ti prisegu od sviju,
Da ćemo te k’o svog slušat’ kralja.
STEVAN:
Meni ćete mila biti braća
Našoj zemlji od zlata čelenka:
Ko pomogo zemlji u nevolji
Bog na strašnom pomogo mu sudu!
DRUGI ČASNIK:
Živio Stevan, živio naš kralj pravi!
PRVI ČASNIK (Ustane pa se okrene Savi):
Sveti oče, ti nas od sad vodi,
Jer ti znadeš, šta nam činit' valja
A za sebe ništa tražit’ nemaš.
SAVA:
Vukan vas je poveo sramoti,
A Stevan će voditi vas slavi!
Sad birajte, za kim ćete, sami.
SVI:
Živio Stevan, živio kralj srlski.
SAVA (Vukanu):
Poražen si: greh te tvoj porazi.
Uništen si: sam si tako hteo.
Braći svojoj miliji s’ neg pređe,
Kralj Andrija neće t' ni gledati:
Hajde kući svoga roditelja
Što je bilo... zaboravilo se!
VUKAN (u očajanju):
Kud sam pristo: k kakvim ću obrazom
Međ poštenim pokazat’ se ljudma!
Oh da mi je desna zdrava ruka,
Da sam sebi sraman život uzmem.
(Sava ga uzme za levu ruku i nežno ga vuče za sobom. Vukan se najpre odupre, po malo po malo popusti i hoće da pođe. Kad pođe, stane, i pogledi na svoj mač, što na zemlji leži.)
Tu ostani, istruni u prašini:
Bolju sudbu i ne zaslužuješ!!
(Ode sa Savom.)
PRVI ČASNIK:
Odnesite kralja drugovima!
Ponesu kralja za Savom vičući svi: živio kralj Stevan!
Živio! Živio!
(Odu svi osim straže.)
(Vojnici, koji su ostali na straži, stupe u napred.)
JEDAN OD NjIH:
Hvala Bogu spasena je zemlja!
Hajd’te braćo, da ples odigramo
Što junaci drže po pobedi.
Ta ovo je pobeda svetlija
I slavnija od drugijeh mnogih.
(Na to stanu šest časnika na desnu šest na levu stranu pozornice, držeći u ruci koplja, na kojima su male trobojne zastave. Svirka zasvira i oni plešu uz ovu pesmu):
PRVI ČASNIK:
Truba trubi
U boj zove,
Okomlaj se
Koplje moje
Pa dušmana
Bodi, ruši,
Nek mu s' krvca
Poljem puši.
DRUGI ČASNIK:
Hajte, braćo,
U boj složno,
Složnoj braći
Sve je možno:
Složne mišce
Koplja lome,
Krše sablje,
Vraga gone.
TREĆI ČASNIK:
Dođe l’ dušman
Sa dve strane
Neka četa
Vako otane...
P’ onda brže
Od vihora
Okreći se
Poput kola,
Pa će vražko
Padat' roblje
Ko pred vetrom
Lako snoplje.
Bodi! udri!
Sve obaraj!
Padaj! gini!
Neustupaj!
ČETVRTI ČASNIK:
A kad prođe
Bojna seča
Mrtvu braću
Sahranite,
Na grobovi
Od junaka
Ples junačni
Izvedmte!
Povedite
Vitko kolo
Po bojištu
Naokolo,
Cupni svaki
Lakom nogom.
Vikni bratu:
S Bogom! s Bogom!
PETI ČASNIK:
Spomenik im
Dignut’ valja
Od junaka
I kopalja,
I stražu im
Dajte grobu
Kakva čuva
Vojevodu.
Dva junaka
Dva sokola
Istupite
Van iz kola:
Počast kopljem
Hura! hura!
Slava braći,
Hura, hura!
(1. Kad počnu pevati, onda okome koplja jedan red na prema drugom pa onda pođu sebi na susret, i prođu sve jedan momak kraj drugog celim redom na drugu stranu gde je pređe protivni red stojao, a zatim se opet tako isto vrate, i zaustave tako, da nad se okrenu k publici, formuju kolonu od po dva momka.
2. Uz desnu strofu maršuju napred onda se saviju jedni desno, drugi levo obiđu pozornicu, i u dnu stanu, onda sve jedan po jedan skupa do na pred i onda stanu.
3. S početnom 3. strofe, okrenu se šestorica na levo, šestorica drugih jedno do drugog stojećih desno, onome koplja, i kad stanu pevati: Onda brže od vihora, onda se stanu naglo ono srednje točke celim redom kretati.
4. Kad svrše treću strofu onda naprave kolo, i idu oko pozornice.
5. Kad počnu petu strofu, onda se povuku jedni na desno, drugi na levo i naprave front, pa onda stupe dva do tri koraka napred, stanu, pruže koplja, i vrhove sastave, i onda se opet vrate na mesto. Na reči: Dva junana, dva sokola, odluče se dva prva momka, i stanu jedan uz drugog na sredu. Na reči: počast kopljem, pritisnu svi koplja uz rame upravo, na reči: Slava braći, ukrste koplja. Oni drugi približe se dva koraka, pak i oni tako čine.)

(ZAVESA)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.