Krvni mir/9

IX POJAVA

IX POJAVA

MILOŠ i pređ.

MILOŠ (spolja): O domaćine!
STEVAN: E ... hej ... evo nas ...
MILOŠ: Može li se tamo?
STEVAN: Vazda.
MILOŠ (ulazi): E ... evo me ... Dobro vam jutro.
STEVAN: Dobra ti sreća ... Hodi ’vamo ... Evo stolice, sjedi... Eto tako, lijepo sjedi. .. (Okrene se Mirku.) A šta si tu stao? Dela potrči pa donesi rakije... (Milošu) Znam ja da si se umorio, pa nije zgoreg da se malo potkrijepiš. ..
MILOŠ: Vala pravo veliš ... I kad se čovjek ne umori lijepo je da srkne pomalo, pa da se malo razveseli.
STEVAN: Tako je. Ja bez rakije ne mogu nikuđ. Srknem lijepo jednom jali dvaput, pa sam odmah snažniji i, čini mi se, zdraviji.
MIRKO (donosi čuturu i dodaje Milošu): Evo rakije, ama je baš kako valja.
MILOŠ: Zdrav si mi, Stevane ... Vazda primao i pojio prijatelje, a bog ti vazda stostruko plaćao ... Dušmani ti na kuću krivo gledali, pa se najpošlje i oni uvraćali, a ti ih doček’o i napojio. K’o sretni i bogu mili Srbin, ako bog da ... I da bog da ti oni iz kuće izlazili k’o braća i dobri prijatelji, te se dičio njima k’o što se Đurđev-dan kiti i diči travom i cvijetom ... Zdrav si mi! (Pije.)
STEVAN (koji je zdravicu stojeći i gologlav slušao): Amin, brate. Sto ti ne isporavio riječi, isporavio gospod bog svojom milosti! Zdrav! (Pije i on.)
MILOŠ (komeša ramenima): Nego ... ovaj ... ja do tebe doš’o poslom...
STEVAN: Kakvijem?
MILOŠ (zatežući): Ama vidiš, brate, trefila se ova nesreća ... Ja znam, da je to teško i Radanu i tebi.
STEVAN: Teško, brate, ja šta je ...
MILOŠ: A vi ste vazda bili dobri prijatelji... I ti se ljubio' š njime i on s tobom ... Zar nije?
STEVAN: Jes, brate, jakako. .
MILOŠ: Ja ... Pa ja sam govorio jutros š njime da se vi lijepo pomirite, pa da živite i opet k’o i prije, — lijepo k’o braća.
STEVAN: Pa šta on veli?
MILOŠ: On veli: da hoće ... Veli: »Znam ja, da je bilo nehotice, pa zbog toga i hoću.« Ama samo treba, da mu platiš krvninu.
STEVAN: Krvninu?
MILOŠ: Ja.. . On vala nije šćeo, ama hoće oni njegovi, jer k’o vele: da je to adet.
STEVAN: A jesu li radi da se pomirimo?
MILOŠ: Jesu svi, osim Boška. On se još žestoko zeteže i veli: »Ko zna da je to bilo nehotice?« Ama on je mlad, pa će poslušati starije.
STEVAN: E, kad je tako, ja hoću... Otiđi lijepo te dovedi još koga, pa da ugovorimo...
MILOŠ: Oni su ovđe blizu . . . Ja ću ih za čas doves’. (Ode.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.