Krvni mir/21
III POJAVA
STEVAN i RADAN (dolaze zajedno sa strane)
STEVAN: I tako ti ja mislim da će bit’ najbolje da ga oženim. Momak je odrasto, a valjan je, duše mi, k’o živa žeravica.
RADAN: I treba, brate ... I ja ću Boška ženit’ čim jesen prispije. .. Kad mu žena pane na glavu, biće odmah i pribraniji i pametniji.
STEVAN (nastavlja): Pa mu ja sinoć kažem: »Momče! Ufatio sam ja tebe! Vidim ja sve šta ti radiš i kud iđeš ... A on se postidio pa ni riječi, nego se samo češka iza vrata.
RADAN: He, he, tako smo i mi nekad radili. I ja sam bio nekad stidniji, negoli su današnje đevojke.
STEVAN (jednako nastavlja): Pravo da ti kažem, vidim ja da je on bacio oko na onu tvoju prepelicu... Vazda se vrza oko tvoje kuće.
RADAN: I ja sam to vidio, ama opet sam se učinio da ne vidim. Mladi su, pa neka ih ... Kamo sreće da sam i ja u njihovijem godinama.
STEVAN: A baš su nekako pristali jedno za drugo. E, kad ih pogledaš, čini mi se da u čitavome svijetu ne bi’ naš’o priličnijeg momka i priličnije đevojke.
RADAN: Pa, vala, baš je tako. I ja sam tako isto mislio ... Stojan je momak da ga nema ni u sedam sela, a i Milici nije mahane.
STEVAN: Pa šta veliš? Hoćemo li ih baš privezat’ jeđno za drugo, pa nek su vazda zajedno.
RADAN (razmišljajući): Pa eto ... ja ne branim, ama ona je još dijete...
STEVAN: Kakvo dijete, boga ti! Zar je tvoja pokojna Stana bila starija, kad si je uz’o?
RADAN: Nije ... Ali ja ’nako velim, jer znaš... pravo da ti kažem . .. žao mi je još pušćati od sebe ...
STEVAN: A hoćeš li je najpošlje pušćati?
RADAN: Hoću, ama volio bih da još malo popričekamo.
STEVAN: A što ćemo čekat’? Evo, ja ti je ištem, a ti se lijepo smisli... Ne treba odma’, da mi odgovoriš... Najpošlje možemo i sjutra o tome govorit’ .. .
RADAN: Pa — možemo ...
STEVAN: E ja odoh ovuda doma ... A ti ćeš tuda?
RADAN: Hoću.
STEVAN: Pa lahku ti noć ... (Ode.)
|