Крвни мир/21

Извор: Викизворник

◄   II ПОЈАВА III ПОЈАВА IV ПОЈАВА   ►

III ПОЈАВА

СТЕВАН и РАДАН (долазе заједно са стране)

СТЕВАН: И тако ти ја мислим да ће бит’ најбоље да га оженим. Момак је одрасто, а ваљан је, душе ми, к’о жива жеравица.
РАДАН: И треба, брате ... И ја ћу Бошка женит’ чим јесен приспије. .. Кад му жена пане на главу, биће одмах и прибранији и паметнији.
СТЕВАН (наставља): Па му ја синоћ кажем: »Момче! Уфатио сам ја тебе! Видим ја све шта ти радиш и куд иђеш ... А он се постидио па ни ријечи, него се само чешка иза врата.
РАДАН: Хе, хе, тако смо и ми некад радили. И ја сам био некад стиднији, неголи су данашње ђевојке.
СТЕВАН (једнако наставља): Право да ти кажем, видим ја да је он бацио око на ону твоју препелицу... Вазда се врза око твоје куће.
РАДАН: И ја сам то видио, ама опет сам се учинио да не видим. Млади су, па нека их ... Камо среће да сам и ја у њиховијем годинама.
СТЕВАН: А баш су некако пристали једно за друго. Е, кад их погледаш, чини ми се да у читавоме свијету не би’ наш’о приличнијег mомка и приличније ђевојке.
РАДАН: Па, вала, баш је тако. И ја сам тако исто мислио ... Стојан је момак да га нема ни у седам села, а и Милици није махане.
СТЕВАН: Па шта велиш? Хоћемо ли их баш привезат’ јеђно за друго, па нек су вазда заједно.
РАДАН (размишљајући): Па ето ... ја не браним, ама она је још дијете...
СТЕВАН: Какво дијете, бога ти! Зар је твоја покојна Стана била старија, кад си је уз’о?
РАДАН: Није ... Али ја ’нако велим, јер знаш... право да ти кажем . .. жао ми је још пушћати од себе ...
СТЕВАН: А хоћеш ли је најпошље пушћати?
РАДАН: Хоћу, ама волио бих да још мало попричекамо.
СТЕВАН: А што ћемо чекат’? Ево, ја ти је иштем, а ти се лијепо смисли... Не треба одма’, да ми одговориш... Најпошље можемо и сјутра о томе говорит’ .. .
РАДАН: Па — можемо ...
СТЕВАН: Е ја одох овуда дома ... А ти ћеш туда?
РАДАН: Хоћу.
СТЕВАН: Па лахку ти ноћ ... (Оде.)



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.