Krvavi presto/16
| ◄ Појава друга | Treća pojava | Појава четврта ► |
Treća pojava
Marko (dolazi) i Pređašnji.
JAKINTA:
Dobro mi doš'o! — Zdravo, veselo!
Čestiti Marko, dobro mi doš'o!
Još nikad nikog ne očekiva
Tako nemirno i tako željno
Ko tebe, Marko, vernog slugu svog. —
E da l' mi dobra nosiš habera?
MARKO:
Uspeh mi nije baš ponajbolji,
E poziv su mi neki odbili,
Pa ne hteše me ni da slušaju,
Niti će, vele, dotle pred kralja
Dok izelice i čankolize
Ne progoni iz dvora grčke sve
A Kosora spletkaša paklenog,
Ne raskida na konjski repovi.
KOSOR (za se)
Da raskida na konjski repovi?
Lepu mi sreću žele zaista! — (glasno)
Neka je tako! Neka poginem,
Tek svetla naša dobra kraljica,
Nek' mirno svoje snove boravi;
Da sto života s' tebe izgubim,
Za mene mala žrtva bi bila!
JAKINTA:
Veran si sluga, — lepa ti hvala! (Marku)
Al' kazuj dalje, šta ste svršili?
MARKO:
Kada bih redom sve ti kaziv'o
Samo bih tebi činio krivo:
Vreme je život, to svaki znade,
Tvoj sluga neće da ti krade.
Nego u kratko sve će ti reći
I odmah na stvar, kraljice, preći.
JAKINTA:
Molim te, zbori — neka je dosti —
Nemoj da svisnem s' radoznalosti.
MARKO:
Veče je bilo, — rođaci tvoji
Kod Kočopara iskupili se
Na prijateljski zbor i dogovor,
— Kao što meni posle rekoše. —
Kad ja unutra, i kad im rekoh
Da poklisar sam kralja Bodina,
I da sam doš'o, u ime kralja,
Na zbor ovamo da ih pozovem:
Prvo se s'mesta Gradislav diže
I pred nama duboko s' pokloni, „
Pa potom reče javno na zboru
Da mu je kraljev poziv zapovest.
I da će odmah s' nama u Skadar. —
Branislav, brat mu, dični vojskovođ,
I sin ovoga mladi Predinja,
Odzvaše mi se odmah pozivu,
Al' Kočopar i druga braća mu,
Udariše po zvečni mačevi
I planuv gnjevom još neviđenim
Osekoše se na me mahnito
I nazvaše me podlom neverom
I najamnikom tvoga Kosora. —
JANKITA:
To je užasno! ... Molim te, stani!
MARKO:
Ja sam ih zaman uveravao,
Da kralj je njima sve oprostio,
I iskrenu da žudi izmiru:
Oni me nesu hteli slušati,
Već osuše te grdnjom velikom
I nazvaše te ljutom aspidom
Što Bodinovu čistu truješ krv
I spletkama duboki kopaš jaz
Međ kraljem i međ rođacima mu,
Stubovi što su trona njegova.
JAKINTA:
Zar i prot' mene?!
KOSOR:
Zar i prot' tebe?!
Jadničko roblje sunca se maša!
JAKINTA:
Zar i irot' mene? (Kosoru) Do sad je samo
Na tebe hala dizala glavu.
Tako je... tako. Zebnja je moja
I osnovana i opravdana!...
Na vešalima neka se suše!
Šta veliš?
MARKO:
Ja se potpuno slažem.
Ja ne znam zmije, da je zahvalna,
Pa makar da je u nedri nosiš...
JAKINTA:
Da su mi munje ognjane sluge,
U srcu bi ih s'njima streljala!
Al' gde su dakle koji su došli?
Ja ovde jošte nikog ne vidim!
MARKO:
Odmah će doći ... Meni je čudno,
Što tako dugo izostaju. Jest,
Ja mislim, da je ...
JAKINTA (upada mu u reč)
Sumnjivo.
MARKO:
Sumnjivo? ... Nije ... Vukan je s' njima,
A on je veran sluga kraljičin.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.
|