Kralj Vukašin/32
POJAVA V
Bojište. (Ulazi jedan plemić s vojnicima).
1. ČETOVOĐA:
Užasan je ovaj boj u mraku;
Koljemo se sami među sobom.
Ko ste? (viče jednoj četi što dolazi s druge strane)
2. ČETOVOĐA:
Slava krstu!
1. ČETOVOĐA:
Pomog’o nam!
Kuda ćemo?
2. ČETOVOĐA:
Ne znamo ni sami;
Bez vođe smo: Turcima u šake
Knez nam Dejan pao.
1. ČETOVOĐA:
Naš pogibe.
Združimo se, pa zajedno bjež’mo.
(Ostaje glumište prazno).
Ulaze Lazar, Bojo i neki plemići.
LAZAR:
Bojo, Bojo, gdje su moje čete?
Moje hrabre čete! pokosi ih
Turska sablja, il’ Marica proždr’je!
Što i mene nije zanijela?
BOJO:
I pobjeda isti dan i poraz!
LAZAR:
Oh, pa kakav! niti vidjeh takog,
Nit’ ga ikad iskusiše Srbi.
Ah, zlokobni kralju Vukašine,
Što se s tobom u z’o čas udružih,
Te me bije tvoja prokletinja?
BOJO:
Njegovoj ga sudbi ostavimo,
I krenimo put domova svojih.
LAZAR:
Kroz gnjevna je caričina usta
Glas božiji dojsta govorio.
Šta bi sa njim i s njegovom braćom?
Šta li s Markom?
BOJO:
Ne vidjeh ni jednog.
Čuh Uglješu samo kad trčaše
Po bojištu s četom konjanika,
Zovuć’ kralja očajanim glasom.
LAZAR:
Izgiboše valj’da svi. A Srećko?
Oh užasne noći, ti nam proždr'je
Cv’jet junak... nu i zločinaca!
BOJO:
Mnogi će se u ovome mraku
Kao i mi b’jegom izbaviti.
Eto čujem bahat hitnih konja;
Već bjegunci nama pridolaze.
LAZAR:
Odvoj, Bojo, nekoliko ljudi
Da ih ovdje dočekuju. Braćo,
Znak davajte počesto iz truba,
A kako se budu prikupljali,
Šaljite ih napr’jed k samostanu
Koji desno ostaje od puta.
Tu će biti sastanka nam mjesto —
Zora plavi; mi ostali hajd’mo,
Žurimo se dok s ovoga br’jega
Nije tužno nama obasjala
Sve užase tog krvavog polja.
(Odlaze. Čuje oe jedna truba iz bliza,
druga joj iz daljega odgovara.)
|