Kralj Vukašin/23

ČIN ČETVRTI

POJAVA II

POJAVA II
Gornji. Ulaze Lazar, poslanik, Bogdan i Bojo, i
postavljaju se na desnu stranu. Vukašin i knez stupaju jedan prema drugome;

VUKAŠIN:
Dobro doš’o, kneže; svi, gospodo,
Dobro došli. Hvala časnom ocu,
Koji nam je sasganak tol’ srećan
Udesio.
LAZAR:
Da, odavno kralju,
Ovako se sastali nijesmo;
Ali tome ti si kriv.
VUKAŠIN:
Ja nešto,
A nešto ćeš valj’da i sam biti.
POSLANIK:
Izaziv je prošlosti sad škodljiv,
I izlišan. Pristupite odmah
Hitnom djelu bratskog izmirenja.
LAZAR:
Ali, oče, u prošlosti našoj
Toliko je strahovitih slika,
Da i kad bi na njih ti povuk’o,
Ka’ zavjesu kakvu, sve oblake
Kojim s’ ova zastiru nebesa,
Kroz njih ipak moje bi ih oko
Opažalo, i plamtjelo gnjevom.
VUKAŠIN:
Dođe l’ amo porad’ mira, kneže,
Il’ otrovnu da prepirku vodiš?
LAZAR:
Ne čudi se što, kad stupih k tebi,
Savladati ne mogoh do kraja
Prvi pokret ogorčene duše.
Za mir riječ dadoh, za mir dođoh,
Pa pošteno mir ću i uglavit’,
Ako i ti ostaješ pošteno
Kod zadate poslaniku r’ječi.
VUKAŠIN:
S poslanikom ja pohitah malo;
Nu što rekoh, više ne porekoh:
Nek nas d’jeli Maćedonska međa;
Ti odonud knezuj, ja odovud
Kraljevaću.
LAZAR:
Tu granicu primam,
Priznajem ti i kraljevski naslov,
Al’ ti vlasti kraljevske nada mnom
Ne priznajem.
VUKAŠIN:
Kako.
LAZAR:
Jasno rekoh:
Već nad sobom, Vukašine, neću
Ni sjenčice čijeg gospodarstva;
Nezavisan u granicam mojim
Biću kao i ti u tvojima.
VUKAŠIN:
Onda hoćeš da rastrgneš sa svim
Srpsko carstvo?
LAZAR:
Odavno je ono
Rastrgnuto; al’ imenom svojim
Držaše ga još u nekoj svezi
Uroš peti;
Taj kad pade i carstvo se rasu.
U njemu je moj mač sad naj jači;
Nu Boga mi, ipak ne bih smio,
Da prenesem drsko sam na sebe
Nemanjino dvostoljetno pravo.
GOJKO:
Duh osvete više nego mira
Iz r’ječi ti diše.
VUKAŠIN:
Nemoj, kneže,
Tak’ oholo na svoj mač da gledaš;
Ni moj nije još prebijen, vjeruj;
I ja imam jošte prijatelja.
GOJKO:
Od noćas je Muratov poslanik
U taboru našem, i krepkome
Pomoću nas padišinom nudi.
POSLANIK:
Šta!
VUKAŠIN:
Tako je; i je li vam volja,
Možete ga odmah sami čuti.
UGLjEŠA:
Nemojte nas tjerati na krajnost.
POSLANIK:
Tada, kralju, sav će krst na tebe.
LAZAR:
Ne mislite, da i prije nego
Što vam stigne ta moslimska pomoć
Ja vas mogu konačno satrti?
KRALjEVIĆ:
To ostaje da se vidi. Oče,
Sav dogovor prekini; međ’ nama
Ne daje se, vidiš, prijateljstvo.
GOJKO:
Nek oružje r’ješi. Hajd’mo.
VUKAŠIN:
Stan’te
R’ječ posljednja i odlučna ovdje
Ide meni, a nikomu drugom.
LAZAR:
Kraljeviću, prijateljstvom mojim
Ne nudim vas, a ni vaše ’holo
Ne odbijam, k’o što ti se čini.
Nu ako je prijatelj vam samo
Ko se vašoj vlasti pokorava,
Tad u meni tog nećete naći.
BOGDAN:
Nezavisnost knez zadobi mačem,
Pa sad, kad vam mačem i mir piše,
Zar pod vaše baciće je noge?
Koj’ bi od vas na njegovom mjestu
Taku ludost, kaž’te, učinio?
POSLANIK:
O tospodo, nek se umjerenost
Izjednači sa hrabrošću vašom,
A vrh svega neka mudrost vlada.
Turska pomoć docnija je propast
Svakom koj’ je primi. Grk vam primjer.
Nu Vukašin propadne li, kneže,
Ista sudba i tebi predstoji.
Razužno se dakle umjerite
I na jednoj i na drugoj strani.
Slavnije je sebe pob’jediti
Nego drugog.
VUKAŠIN:
I krsta mi, oče,
Da nad sobom n’jesam mnogo vlastan,
Da se na stvar vašu ne obzirem,
Sav bi pao tvoj pokušaj dični
Ispred gnjeva, što je razbuktio
Knez u meni, i tast njegov, Bogdan.
SREĆKO:
Stišajte se i svršujte pos’o
Dok lupeži turski i ugarski
Još vremena obojici daju.
Nesreća vam obojici pr’jeti,
A jednako pored vas i nama.
LAZAR:
Svoje kazah, pa odgovor čekam.
UGLjEŠA (Vukašinu polako):
On b’ i tako nezavisan oio
Rekao bih da popustiš za sad.
POSLANIK:
Još t’ ostaje l’jepa kraljevina;
Hoćeš l' i tu metnuti na kocku?
S njim s’ izmiri, da bi se na čelo
Božjoj vojni postaviti mog’o,
Pa budućnost jamačno je tvoja.
VUKAŠIN:
Oče, oče!... Al’ nek bude tako.
Još ni pred kim, kneže, ne ustupih,
A pred tobom da ustupim sada
Zavisiće od tvog odgovora.
Ostavljaš li Balšu mog na miru?
LAZAR:
Knez Bojanu neće uzmutiti
Zetu tvomu, dok god i mom tastu
Kralj Rodopu konj’ma ne popase.
VUKAŠIN:
Daješ li mi odmah tvoju pomoć
Da, u mjesto što bih sa Muratom
Združio se, suzbijem ga na trag?
LAZAR:
Čim obećaš da ćeš i ti kašnje
Ravnu dat’ mi protiv Ludovika,
Ako ne bi ovaj r’ječ održ’o
Da će moje zemlje ostaviti.
VUKAŠIN:
Priznaješ li vlast vrhovnu meni
U krstaškom zajedničkom ratu?
LAZAR:
K’o što ćeš je priznat' i ti meni,
Kad pođemo zajedno na Ugre.
POSLANIK:
Kunem vam se r'ječju svetog oca
Da s Ugrima rata neće biti.
(Carica se sa Dejanom na dnu pokazuje).
VUKAŠIN:
Saglasni smo — Evo ruke.
LAZAR (pruža svoju):
Budi.
Vjeru primam, a svoju ti dajem.
POSLANIK (stupa na srijedu pa podiže
k nebu obje ruke, i blagosilja ih):
Nek je slava na nebes'ma Bogu!
Blagosloven savez vaš navijek!
SREĆKO:
Utonula prošlost u sadašnjost!
Za one se krvavismo grozno,
Sad međ’ sobom svi se zagrlimo.
(Grle se najprije knez i kralj, pa svi ostali).
VUKAŠIN:
A objema vojskama nek jave
V’jest radosnu glasovite trube.
Kneže, danas moj si gost. — Oh! ženo!
(Carica stupa paprijed. I kralj i knez povlače se sa nekim prezanjem svaki na svoju stranu. Ona gleda sad na jednog, sad na drugog).
K’o crn oblak među nas ti padaš,
Da nam zastreš sjajnost ovog časa.
BOGDAN:
Hod’mo, sestro, sad je sve zaludu.
KNEZ:
Moralo je, carice, bit’ tako.
CARICA:
Još zaklana podrhtava žrtva,
Krv još dimi koja iz nje curi,
A nad njome desnica se čista
Već ljubavno s ubilačkom stisla!
Anđeli se s vragovima grle,
A svećenik na zagrljaj grozni
Zove sveti blagoslov nebeski!
(Čuju se trube).
Nut’! jazovi pakla zagrmješe
Od radosti iz dubine svoje.
A Bog zgrožen na pr’jestolu stao,
Pa odvraća svoje sjajno lice.
Oh! ne šuti, praskom svih gromova
Progovori, vječni osvetniče,
Sleti dolje i u zemnu kuglu
Nogom udriv, pak’o njom zajazi!
GOJKO:
Dokle ćemo mi slušati ovdje
To brbljanje izumljene žene?
VUKAŠIN:
Na šgo sada ta bezmoćna jarost?
CARICA:
Pod’jeliste Nemanjin ogrgač
K’o haljinu Isusovu Židi;
Al’ ni jedan doderat’ ga neće.
Stignuće vas na po nuta Turčin,
Zdrpaće ga sa ramena vaših,
Krun’ uzeće razdrobiće glave,
I gole vam kosti rasijati
Da se b’jele po poljani bojnoj.
Tu molitvu ja započeh ovdje,
A svesrdno nastavit’ je idem
U sklonjenom kakvom samostanu,
Dok god mi je višnji ne usliši.
(Odlazi polako. Idu za njom Bogdan i Dejan.)
UGLjEŠA:
I taj oluj za svagda je proš'o.
POSLANIK:
U te žene krepak duh bijaše.
LAZAR:
Divno krepak! U samostan. ide!
A gdje ćemo mi skončati, kralju?
VUKAŠIN:
Na pr'jestolu, Lazo, na pr’jestolu,
Da joj u laž
Utjeramo hudo proročanstvo.
LAZAR:
Oh, Bog dao da se tako zbude!
VUKAŠIN:
Još mi jedno ostaje da svršim:
Dovedite turskog poslanika.
(Odlazi Nikša).
Pred tobom ću, kneže, da g’ otpravim.
Sjed’mo. — I ti, oče, tu ostani.
Da o čistoj mojoj iskrenosti
Uvjeriš se. — Eto dovode ga.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.