Kraljica Jakinta/77

Kraljica Jakinta
Pisac: Jovan Subotić
ČETRNAJESTI PRIZOR

ČETRNAJESTI PRIZOR
Jakinta i dvoranin
Onako kako su na posledku ostali. Sveće goru. — Za vreme ovog prizora sve se više i više dan ukazuje, pa najposle kad Gradinja u sobu stupi sa svim je svetlo. Sveće na stolu sve jednako goru.
Slike odtaze s pozornnce.

JAKINTA (se promeškolji, pa onda skoči, tre oči i glgedi po dvorani):
Bi li to san... ili grozna java?
Ovde sve je k’o da ništa nebi...
Rastko mirno spava. Dakle san bi...
Dakle mi se pred duhom podiže
Kobni zastor s mračne budućnosti:
Ne! To nesme biti ne može;
Ta bi pakost prevelika bila
I za pako sam, to bi se zvalo
Snagu osudit’ da robuje slabooti.
San taj laže! To ništ’ drugo nije
Nego pređa kog lukavog duha
Da mi njime um i volju splete,
Te da svojom propadnem nesnagom!
Za to pozor, Jakinto, pa budi
Što si bila: snaga i odvažnost!
Smelo napred! ta ti imaš sile,
Da ne moraš ni tri put jačega
Plašiti se protivnika. Samo
Van iz ove klopke, na čistinu.
Za tebe je zrak i prostor, pa:ćeš
Smeati se dušmanskom oružju,
Kao što se iz plave visine
Or’o ptica smeje streli lovca!
Rastko!
DVORANIN (skoči iza sna).
JAKINTA:
Idi i zovni mi kralja,
I dozovi kneza Morimira,
Ali tako, da niko ne čuje.
RASTKO (pođe).
JAKINTA:
Gledni najpre, kako stoi vreme.
DVORANIN (ode na prozor na levo):
Zora plavi... Šta to vidim tužan?
JAKINTA (prene).
DVORANIN:
Dušmani nam pod stene padoše.
A od naših ni glasa, ni traga.
JAKINTA:
To je izdaja! (Poleti vratima).
(Pred vrati se čuje topot i hod ljudi).
JAKINTA (zastane zapanjena).
DVORANIN (stoi u strahu):
Šta je to?
MORIMIR (napolju):
Budi kralja... ja idem kraljici.
JAKINTA i DVORANIN (izgledaju na vrata).
MORIMIR (otvori vrata. — Napolje):
Hod'te za mnom... (Jakinti).
Oprosti, gospođo...
VIŠE VOJVODA (uđe).
JAKINTA:
Šta ti traže sad ovde u gradu?
JEDAN OD VOJVODA:
Protivnici dođoše, gospođo.
JAKINTA:
Pa slom’te ih... za to ste junaci.
VOJVODA:
Volja tu je... al’ nemamo snage.
JAKINTA:
A vi gin’te, za to ste vojnici.
DRUGI VOJVODA:
Kaži prosto, zašto okolišiš:
Naša vojska protivniku pređe!
JAKINTA;
Pa što ste mi i vi dolazili?
Kad ne znaste sačuvat’ mi vojsku,
Idite mi i vi iz očiju.
(k Morimiru).
Sve poveži, pa pošlji Gradinji.
MORIMIR:
Molim ti se...
JAKINTA:
Ni reči, vojvodo...
Kud su ovci, neka i psi idu...
MORIMIR (neveseo odvede vojvode).
JAKINTA:
Ove sve ja iz ništa podigoh,
Svijetle im sazidah dvorove,
Bogate im podelih države:
Učinih ih sjajne i čestite,
Pa eto ih...
(pred vrati sobni čuje se topot i zveka sabalja).
MORIMIR (napolju pred vrati):
Natrag! natrag! samo preko mrtvog
Mene dalje možete kraljici.
(Zveka sabalja prestane).
JEDAN JAK GLAS:
Hajd’mo kralju!
MNOGI GLASOVI:
Kralju! kralju! kralju!
MORIMIR (uđe u sobu).
JAKINTA (pred njega):
Šta to beše? — Ti si krvav, kneže!
MORIMIR:
Bež kraljice, ako možeš kuda:
Izdaja nam pobuni posadu...
Duhovnika napolje pustiše...
Vojvode mi iz ruku oteše.
JAKINTA (se okameni)
MORIMIR (uhvati se za grudi):
Aha, tu si!
(Kraljici).
Spasavaj se, gospo!
Ja te neću moći odbraniti.
Ni kralj nije u gradu siguran.
(Klekne na kolena).
Kraj moj je blizu mene...
JAKINTA (k dvoraninu):
Idi brže, vidi, šta kralj radi.
DVORANIN (ode).
MORIMIR (spusti se na ruku):
Gradska vrata otvorat’ odoše...
(Pada na lakat).
Već mi sve se u maglu uvija...
Beži, gospo!
(Padajući telom na pod).
Sad će dušman ući!
(Malo poćuti, pa onda nameštajući se na leđa.)
(Radostno).
Vladimire... ah, ala si divan! (Umre),
JAKINTA:
Poslednja me ostavi odbrana...
Šta l’ je s kraljem!
(Otvori srednja vrata i hoće napolje, al joj se koplja u prsa okomljena ukažu).
(Glas s polja).
Natrag!
JAKINTA (trgne u natrag i brzo zatvori vrata.)
Dakle sužna!
(Poleti k prozoru na desno.)
Uh!
(Prene natrag i zaklopi oči rukama, pa onda opet ode k
vratima i ova otvori.)
GLAS SPOLjA:
Natrag!
JAKINTA (kao pomamna):
Natrag vi, besni zverovi!
Puštajte me, mati hoće k sinu!
STRAŽA (otisne je natrag)
JAKINTA (otrči opet k prozoru istom.):
Đorđe! Sine! šta to vidi majka!
(Odstupi od prozora.)
Naopako svezane mu ruke...
(Gledi iz dalje na prozor.)
Oh, ugas’te te sjajne lučeve.
Da ne vidim kraljevu porugu:
Oslepite, moje jasne oči,
Da ne vidim muku sinovljevu!
(Ode na prozor.)
Sine! Kralju! Ljudi, molim vam seg
Kao što se Bog na nebu moli...
(Poćuti gledeći.)
Neka grom vas sve u zemlju sbije,
Kad mučite tako svoga kralja!
(Ponizno.)
Nate, sve ću svoje dat’ vam blago,
Samo moga ne dirajte sina...
(Besno.)
Grob vam kosti napolje izmet’o,
Kad venčanog izdadoste kralja...
(Opet ponizno.)
Čujte, čujte... kraljica vas moli...
Bratimi vas Bogom istinijem...
I kumi vas svetijem Javanom...
(Napolju smeh.)
JAKINTA (besno):
O zmajevi, zmmje i gadovi,
Prokleto vam deveto koleno...
Gluho bilo, što vam se rodilo,
Kad nećete mene da čujete.
(Bolno)
Nemojte ga tako zlostaviti...
(Pomamno.)
U usti vam jezik usahnuo,
Kad nemate boljeg odgovora...
(Od užasa se zaljulja.)
Uh! (Zaklopi oči rukama).
Sad će mu oči izkopati...
(Polagano otvori oči i gledi na prozor.)
Smrt me pređe... ne oštetiše ga!
(Stupi na sredu, krha ruke.)
Ah, što nemam noža il otrova,
Smrt je bolja od ovog života!
(Napolju se čuje radostan klik)
JAKINTA (pohita na prozor, idući):
Aha! sad mu verni priskočiše...
(Odstupi od prozora. Sa strahom.)
Ha! Gradinja u grad mi uleze!
(Pogledi opet na prozor.)
Đorđa vode pred njega vezana!
(Ode s prozora.)
To gledati ove oči ne mogu.
(U očajanju.)
Bože! bože! Što mi to učini!
Pa za tebe svijet pripoveda,
Da si blag i da si pun milosti!
Il’ ti milost moi preče gresi?
No kom ćeš i da budeš milostiv
Ako ne onom, koi što sagreši!
N.e, ne!... nisi, nisi ti milostiv...
Ni pravedan nisi... pravda ište
Oko za oko i glavu za glavu:
Uzmi mi oko, išti moju glavu...
Al’ to nikom nisam učinila!
Nisi ti Bog pravde i milosti,
Ti si Bog krvi, muke i osvete.
(Čuje se da se približuju ljudi k vratima.)
JAKINTA (prene.):
Već dolaze, da mene uhvate...
(Poleti k prozoru na desno.)
Dvorište je puno oružanih!
(Otrči na prozor na levo.)
Hu, ovde se propast razglavila...
(Dođe na sredu.)
Jedno mi je nebo otvoreno,
Al' se tamo bez krila ne može.
(U samrtnom strahu.)
Nikud, nikud nemam da se spasem,
A osveta čeka me užasna!
(Vrata se otvore.)
GRADINjA (se ukaže na vrati zapovedajući rukom da drugi zaostanu.)
JAKINTA (opazivši ga):
Čas ti kucnu: završuj, Jakinto!
(Uzme stolicu, otrči k prozoru na levo i popne se na prozor i tamo stoi.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.