Kraljica Jakinta/54
| ←Deveti prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić DESETI PRIZOR |
Jedanajesti prizor→ |
DESETI PRIZOR
(Soba u stanu Dragilovom.)
Dragilo i Grubeša (uđu).
GRUBEŠA:
Oprosti mi, što te vratih s puta.
DRAGILO:
Ništ’ ne čini. Taj mi put ne gine;
Htedoh samo na dan dva u goru.
GRUBEŠA:
I ja sam se na put opremio,
Al’ na dalji.
DRAGILO:
Valjda u Rasiju?
GRUBEŠA (ozbiljno):
Čuj, Dragilo!
DRAGILO (gleda ga):
Ti si uvek taman,
A danas si sasvijem pomrko.
GRUBEŠA:
Želio bih da i tebi danas
U manjoj se svet kaže svetlosti.
DRAGILO:
Čim ti tužno to ugledam lice,
Odmah ti se ta želja izpuni.
GRUBEŠA:
Ovde naša sreća ne stanuje.
DRAGILO:
Nemoj biti, brate, nepravedan;
Ove imamo van jedine krune.
GRUBEŠA:
Gradinja nas zove u Rasiju.
Hajd’mo tamo!
DRAGILO:
Još nas kralj ne pusti.
GRUBEŠA:
Kralj nas neće ni pustit'!...
DRAGILO:
Ne luduj!
Il’ si sa njim o tom govorio?
GRUBEŠA:
Nisam, al’ šta tebi odgovori?
LRAGILO:
Nemogosmo o tom govoriti.
GRUBEŠA:
Jer nehtede o tom govoriti.
DRAGILO:
Opet misliš o kralju nepravo.
Opravi me, jer mater čekaše.
A da mi je istinu kazao,
Svojim sam se očima uverio:
Ja iziđoh, a ona mu uđe;
A seti se i njene zakletve.
GRUBEŠA:
Ti sve vidiš u povoljnom cvetu.
DRAGILO:
A kod tebe sve crno uvija.
GRUBEŠA:
Tvoja pamet suviše je bistra,
Kad što valja iznaći povoljno.
DRAGILO:
Tvoja slutnja suviše je mutna,
Pa sve svoim zamućuje glibom.
GRUBEŠA:
Neka bude, al’ je sigurnije.
DRAGILO:
Zlosluta je redko zlu izbeg’o.
GRUBEŠA:
Prestanimo. Čuj što sam doznao.
Znaš da Zoljka iz Skadra nestade?
DRAGILO:
Ne znam ko će na Zoljka paziti.
GRUBEŠA:
Pre neg ode k meni se navrati,
I reče mi da ide iz zemlje
Svetujuć’ me da i mi begamo,
Jer je vrlo ružno snevao nas.
DRAGILO:
Ha, ha! Eto opet san i slutnja.
GRUBEŠA:
Ja san njegov za izgovor držim,
Jer nehtede istinu kazati.
DRAGILO:
A sme li se Zoljku verovati?
Da l’ ne dođe na zlo naveoti nas?
GRUBEŠA:
I to nije strana nemogućna.
Al’ svakako biće za nas bolje,
Kad budemo izvan domašaja.
Vidiš, brat nam neće da dolazi,
I pametno po mom sudu radi.
Nas dvoica preveć verujemo.
Sad ti kazah, što imadoh reći;
Htede li me- poslušat', poći ćeš;
Ostaneš li, samog sebe krivi.
Ja odlazim, i to danas... odmah!
DRAGILO (misleći):
Pa ni s bogom da im ne reknemo,
A tako nas ljubovno držaše...
To ne ide... to bi bilo sramno!
Ti naredi, kako ti je drago,
A ja ću se pravog držat’ puta.
GRUBEŠA (pristupi mu moleći ga):
Hajde sa mnom!
DRAGILO (vrti glavom).
GRUBEŠA (zagrli ga):
A ti ostaj s bogom!
(Ubriše suzu).
Takva tuga na srcu mi leži,
K’o da s' nikad viditi nećemo.
|