Kraljica Jakinta/49
| ←Četvrti prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić PETI PRIZOR |
Šesti prizor→ |
PETI PRIZOR
Kralj Dobroslav (uđe slep i jadan, u prljavoj rizi kaluđerskoj, vodi ga tamiičarJ.
JAKINTA (pogledi na dolazeće, pa kad vidi Dobroslava. kako izgleda, užasne se i pobegne na stranu okrenuvši oči od sužnika, pa onda ljutito ali tiho rekne Zoljku):
Ko ti reče ovog dovoditi?
ZOLjKO (trgne mač i digne ga na tamničara):
Kad ti uši službu odkazaše,
A ti s glavom zajedno ih skidaj!
TAMNIČAR (pobegne za Jakintu bojeći se, da ga Zoljko ne poseče). DOBROSLAV (pruži ruku, tražeći tamničarovu):
Kud si ot’šo? Ne ostav’ me sama!
JAKINTA (rukom dade znak Zoljku, da tamničara ne dira).
ZOLjKO (spusti mač):
DOBROSLAV (pruži ruku, tražeći tamničarevu):
Mrak moj nije mrak zemaljske noći,
Kojoj božja milost dade mesec,
Ili one sićušne kresnice,
Te joj tamu svojim bliskom blaže.
Meni ni luč pomoći ne može
Kojim ljudi tamu noći gone
I sigurnost pribavljaju nozi;
Sunce jarko utrnu mi sila,
Pa i mesec ukide mi sjajni;
Ljuta ruka zvezde mi pogasi,
A luč moj je tuđeg sina ruka...
(Poćuti).
Ima l’ koga ovde osim mene?
(Sluša.)
Ništ’ ne čujem! (U strahu)
Da l’ mi ne uzeše
I sluh?... Luda glavo! Zar bi mog’o
Čuti sebe, kad drugih ne čuješ.
(Hoće da pođe, pa se zaustavi).
Oho, nogo! kud se ponaglila?
Bog zna, kakva propast zija na me!
(Uzdahne).
Oh da mogu u moju želiju!
Tamo mi je svako mesto znano.
Pa i svoje čuo bih ptičice!...
Pa i zvona sladki zvuk čuo bih!...
I glasove pobožnog pevanja...
Oh! Oh! ljudi... ima l’ koga ovde?... (Viče.)
Tamničaru! brate... gospodaru!
Jesi l’ OVDE? Ako nisi, dođi!
(Sluša.)
JAKINTA (povrativ se malo po malo. — Za sebe):
To je krpa kraljevske purpure,
Sen čoveka, prilika ništine.
(Glasno.)
Ima neko, ko te čuti može;
Hajde samo govori, što želiš!
DOBROSLAV (pažljivo):
To glas nije, koi dosad čujah...
Ko je to, što sad samnom govori?
JAKIITA:
Ko je, da je, o zlu ti ne radi;
Uzmogne li, hoće ti pomoći.
DOBROSLAV (sluša pažljivije):
Glas je mek... k’o da sam ga kad čuo...
Nesećam se... Ali što mu drago...
Ko si da si... idi moli kralja...
Kažite mi, ko vam sad kraljuje...
Vladimir je umro... da, umro je,
Toga radi i oslepiše me,
Što rekoše, da ga ja otrovah,
Al’, verujte, to nije istina.
Mnoga druga zla sam počinio,
Krvlju svoju okalj'o sam dušu;
Svom sam bogu sagrešir težko,
Al’ Vladimir od mene ne umre.
Zato id’te i molite kralja...
Il’ taj bio Vukan ili Đorđe...
Da me vrati u moju ćeliju:
Ništa drugo na svetu ne tražim
Samo moju dajte mi ćeliju!
JAKINTA:
Ko u pravdi padne, bog ga diže,
Te postaje veći i sjajniji.
I ti ćeš se uzvisit' nanovo.
Svet doznade za tvoju nevinost...
I hoće te da digne na presto,
Koi prazan Vladimir ostavi.
DOBROSLAV (tiše, kao za sebe):
Glas taj danas prvi put ne čujem!
(Glasnije.)
Il' se rugaš sa mojom nesrećom,
Il' si doš’o da me izkušavaš.
Mladi druže... po glasu si dete...
Ili žena... (Trgne se.)
Ha! Ona je! Strašno!
(Užasava se.)
Blagi bože! kakva me nesreća
Opet čeka... (Padne na kolena.)
Jakinto! Smiluj se!
Ne plaši se od slepa. bogalja.
Kaži svetu da ja krune neću;
Kad je nisam umeo nositi
Dok sam bio k’o i drugi ljudi,
Šta mi danas vrijedi, kraljice,
Kad sam samo senka od čoveka...
Zadrži je za tvog sina, gospo,
Nek mu bude s moim blagoslovom...
A meni se smiluj nesrećniku,
Pokloni mi ovaj život hudi!
JAKINTA (za sebe):
Ovaj više škodit' mi ne može!
(Glasno.)
Ne brini se, ne plaši se, kralju.
Narod Đorđa za svog izbra kralja;
On me posla, da vidim kako si,
I može l’ ti u čemu pomoći,
Jer mu obraz ne može podneti,
Da stric plače u tamnici crnoj,
Kad sinovac u zemlji kraljuje.
(Digne ga.)
Zato kaži svoju želju meni,
Pa će ti je Đorđe izpuniti.
DOBROSLAV:
Vratite me mome manastiru!
Ništa više ne želim ti, gospo,
Samo mojoj vrat’te me ćeliji.
JAKINTA:
Tu ti želju lako je izpuniti.
(Tamničaru).
Za dva sata doćiće kočije
Da odvezu kralja u manastir.
DOBROSLAV:
Lepa t’ hvala na toj reči, gospo,
Hvala t’ lepo, po sto put’ ti hvala.
TAMNIČAR (poveds kralja od kud ga bijaše doveo).
JAKINTA:
Ne vodi ga natrag u tamnicu:
Slobodan je, nije više sužan.
TAMNIČAR (povede kralja iz tamnice).
DOBROSLAV (pođe radostno):
Oh! već čujem pesmicu ptičica,
Već mi zvona u ušima ječe,
Sveta pesma potresa mi dušu.
(Pođe dalje, pa se okrene natrag.)
Nek tu milost Bog ti plati, gospo! (Ode.)
JAKINTA (goračno):
SLEPI li smo na svijetu ljudi!
Dobrotvore svoje proklinjemo,
A zlotvorom blagoslov delimo,
Pa hoćemo da nas Bog posluša!
TAMNIČAR (vrati se).
JAKINTA (Zoljku):
Sad neka mi izvedu župana.
ZOLjKO (ode sa tamničarom na druga vrata. u drugu tamnicu).
JAKINTA:
Tako... tako neka bude... Nek mi
Mihaila uklonit’ pomogne,
A s njim će mi posle lako biti.
Ali ako neuzhte pristati?
Onda... više ni na što mi nije,
Pa... neka ga više i ne bude.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.
|