Kraljica Jakinta/19
| ←Peti prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić ŠESTI PRIZOR |
Sedmi prizor→ |
ŠESTI PRIZOR
Duhovnik (uđe).
JAKINTA (idući pred njega):
Zar si mor’o po tom čudu doći?
DUHOVNIK:
Poziv k tebi kren’o bi me mrtva,
Jer me tobom bog k tebi poziva.
JAKINTA:
Lijepa ti, sveti oče, hvala.
(Ode stolu i donese jednu povelju.)
Kao zalog moga pokajanja
Mali dar sam rada dati crkvi,
I ovom joj poklanjam poveljom
Župu Brinjsku i župu Gradačku.
No joj nesmem sama dar odneti,
Jer sam jadna grehom ukaljana,
Nego tebe molim, ugodniče,
Da u svoju ti dar primiš ruku,
I onoj ga svetoj dadeš crkvi.
Kojoj dat’ ga za najbolje nađeš.
Toga radi k sebi sam te zvala.
Učini mi, za što te zamolih.
DUHOVNIK (uzme list):
Svakoj majci jabuka je draga,
Koju ljubov kćerina joj daje:
I crkva će rado dar primiti,
Koji daje kajuća se duša.
JAKINTA (s oduševljenjem):
Sve što imam, rado ću vam dati.
Samo grešnu čuvajte mi dušu;
Učiniću najžešću pokoru,
Tek mi u svetu ime očistite:
Jer teška je živog boga ruka,
Al’ i ljudska užasna je kletva!
Bolje da se ko nikad ne rodi,
Neg’ da ime sav mu svet proklinje.
DUHOVNIK:
Kaj se samo iz sveg srdca, gospo.
Kajanju se gresi opraštaju;
A za ime svoje ne staraj se
Ako ga se sveta primi crkva.
Jer kog ona u svetu podigne,
Tom će svi se vekovi klanjati.
JAKINTA:
A ti delaj, govori, pomaži;
Ti mi samo i možeš pomoći,
Jer bog bolne na tvoju reč leči,
A svet štuje t’ k’o svetog Nikolu.
DUHOVNIK:
Što uzmogne iskrena molitva,
Tom, gospođo, od mene se nadaj;
Al’ ti opet: kaj se! velim, kaj se!
Bez kajanja nema spašavanja!
(Pokloni se i pođe.)
JAKINTA (prateći ga do vrata):
Ti me samo preporuči crkvi,
A ja neću ustajat’ iz praha.
(Vrativši se.)
Nravi svetac — tim bolje po mene!
(Ode na desno.)
|