Kraljica Jakinta/13

Kraljica Jakinta
Pisac: Jovan Subotić
TRINAJESTI PRIZOR

TRINAJESTI PRIZOR
Vladimir i Đorđe (dođu).

DOBROSLAV (Jakinti):
Svetu Anu ti si sagradila,
Idi tamo, pa se s bogom miri.
(kraljevićima)
Pristupite, moja deco draga.
Ovu krunu, koju danas dobih,
Onome ću od vas ostaviti ,
Koji bude svom stricu verniji,
I pokaže, da ga više ljubi.
Sad ste čuli, šta vam činit' valja,
I nadam se, da ćete pamtiti.
VLADIMIR i ĐORĐE (poklone se i stanu na stranu).
VUKAN (pristupi):
Svetli kralju, i ja ti se klanjam,
I Rašku ti pred noge polažem.
DOBROSLAV (neugodno):
Ta crvena tvoja perjanica
Oči dira nemilo, župane.
Boja bela, to je boja vere,
A crvena na krv opominje,
S tog je boja rata i osvete,
Urnebes se u nju zaogrće,
I požar je iz svog sipa ždrela,
Moja Raška tu boju ne trpi,
Jer je verna kruni i prestolu,
Sa tog pera nemogu ti dati,
Da se natrag u Rasiju vratiš,
Već u Skadru moraćeš ostati
Dok crveno pero ne pobeli.
VUKAN:
Svetli kralju, to će odmah biti.
(Skine crveno pero s kalpaka i baci ga na zemlju, pa onda zgrabi belo pero s kalpaka one osobo, koja mu najbliža beše i zadene je za kalpak.)
Evo, kralju, pero mi pobeli:
Raška boju svoga kralja prima,
A župan joj savija koleno
I za svoga priznaje te kralja.
(Klekne pred kraljem.)
DOBROSLAV (smešeći se):
Na te reči, slavni moj župane,
Ostavljam ti Rašku županiju,
Nek je tvoja k’o što do sad beše;
Al’ da imam uz sebe čoveka,
Kog izkustvo mudrošću okiti,
Kraj mene ćeš u dvoru ostati,
Dvorski župan kod mene ćeš biti.
VUKAN (ustane):
Ako sam ti do sad u Rasiji
Štit i bedem bio kraljevini,
Od sada ću u kraljevu dvoru
Štit i bedem svoga biti kralja.
(Odstupi.)
DOBROSLAV (Zoljku):
A ti, kneže, i sam sobom znaćeš,
Da u zrmlji ostati ne možeš.
Što počini moja bedna snaha,
Sve počini tobom i kroz tebe.
Narod ište, da se ti izgoniš,
A to isto tvoje traži dobro.
Za dva dana u Drač možeš doći:
A ja na put dajem ti četiri.
ZOLjKO (pokloni so i ode).
DOBROSLAV:
A vi drugi, bud’te dobre volje.
Stoji l’ do me, biće svima bolje.
Sad pak hajd’mo zahvalit se bogu. (Polazi.)
SVI:
Živio kralj!
(Svirka, zvona, bubnjevi, vika vesela napolju.)
(Odu svi, a ostane Jakinta koja se silovito baci na podnožje prestola i sakrije obraz u obe ruke, po dihanju joj se vidi, da joj bura u grudima besni, i Đorđe, koji stane na levo i kao da očajava. — Kratka tišina.)
ĐORĐE:
Bolje da me ni rodila nisi!
JAKINTA (prene, pogledi sina, pa onda opet pokrije lice rukama kao i pre).
ĐORĐE:
Da sam rođen u prostoj kolibi,
Veseo bih svoje pas’o ovce,
Sa pesmicom zoru dočekiv’o,
A frulicom sanak primamljiv’o,
Cvetke brao za svoju devojku,
I prebraj’o bijele ovčice.
Život bi mi bio što i vreme.
Na svoju bih srećan bio ruku,
Jer za drugo bolje znao ne bih.
(Gorko.)
Al’ ovako, za krunu rodit’ se...
JAKINTA (spusti ruke i okrene glavu k Đorđu. Govor njegov vidi se da joj srdce cepa. Posluša malo, pa onda ustane).
Đorđe (govori ke osvrćući se na mater):
Uz onakog otca othranit’ se,
Kraljevsku si budućnost složiti
Punu slasti, slave , svemogućstva,
Držati se bogom sadašnjosti,
Gledati se suncem vijekova,
Na zvezdanu uzlećet’ visinu,
Ponda pasti, kao što ja padoh,
U mrak crni, bezdnu nesvijesti...
Majko, majko! zašt’ me ne udavi,
Pak ti nebih sad nesrećan bio
Kao niko drugi pod sunašcem!
JAKINTA (zaplače grozno).
ĐORĐE (pristupi joj i zagrli je):
Oprosti mi, što ti srdce param.
No gde ću ti da odlakšam tuzi
Neg’ na vernom krilu majčinome
I ljubećem srdcu materinom!
JAKINTA (stegne srdce, ustane i s punim pouzdanjem rekne mu):
Dalje niže već nemamo kuda:
Maknemo l’ se, moramo dizat' se!
(Sasvim mirna.)
Budi miran, sve će bolje biti!
Tvoju glavu ljubov majke čuva,
A taj anđ'o nema sebi ravna,
Il’ valjalo bodro imat’ oko,
Il’ trebalo skočit’ u opasnost!
A sad idi, pa se uvek sećaj
Da bez moga ništ' ne biva znanja.
Samo svagda na se dobro pazi.
Klon’ se svakog... nikome ne veruj...
Nit' kog žali, nit’ se s kome raduj...
Misli svoje od svakog sakrivaj...
Lice kazuj, kako ga čas ište...
Samo lude uz vodu plivaju,
Plitke glave o zid udaraju!
ĐORĐE (poljubi je u ruku i ode).
JAKINTA:
Svako sredstvo, koje kruni vodi:
Mač i otrov, oganj i konopac,
Pozdraviću kao prijatelja;
Svaki način, koji presto daje:
Laž, pretvornost, nevera, izdaja,
Zlato, sila, hula i potvora
Put biće mi pravdom otvoreni!
Kad toliki mene prevariše
Najsvetiju dužnost pogaziše,
Nogom staše na svetost zakletve,
Izdadoše staro prijateljstvo,
Dobročinstvu u oči pljunuše,
Za čast danu krunu mi oteše...
Pa svet stoji, neće da se sruši,
A bog ćuti u svoji nebesi:
Zašt’ da i ja tim ne pođem putem?

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.