5
Kome bog pomaže, tome se nauditi ne može
Gavran grakće na vr' Plješevice,
A vuk vije na vr' Velebita;
To ne bio vuče ni gavrane;
Već to bile dvije arambaše;
Jedno Stanko, a drugo je Pavko.
Knjigu piše arambaša Stanko,
Te je šalje arambaši Pavku:
„Čuješ mene, arambaša Pavko!
„Sinoć jesam kroz Velebit proša,
„Vidio sam to Višnića blago,
„Silno blago bogatoga gazde,
„Da ga okom pregledat' ne možeš;
„Ja kamo li blago prebrojati.
„Tedo samo prebrojit' zvonare,
„Pa nabroja do trista zvonara
„Bez ostali' malije' klepaka;
„Uza nji' je Nikola čobane,
„Uz Nikolu devet Šimigova
„I deseti Šimidžina Luka.
„U Luke je puška od dva vuka,
„Od dva vuka i još od dva grla,
„Od dva grla i četiri zrna,
„Dvije milje na daleko bije.
„Na Nikoli divno odijelo,
„Odijelo i sv’jetlo oružje
„Sve to jeste, e bi te zan'jelo.
„Za pasom mu dvije puške male,
„Tri neđelje koje su kovane;
„Na njima je više suva zlata,
„Više zlata, nego gvožđa ljuta;
„Kape su im od dragog kamena,
„A ostalo j' srebrom izveženo;
„Među njima j' pala okovana,
„Uši su joj od žežena zlata,
„Korice su od srebra skovane.
„U ruci mu srebrena svirala,
„Na nju svira, da stado pol'ježe;
„Kad zaželi, da se stado kreće,
„Opet svira na sviralu Niko.
„Na njemu je divno odijelo,
„Sve od svile i čiste kadife,
„Na njemu su kovče i čakšire,
„Još i ona zelena dolama,
„Zeleni se, kano list gorice.
„Na dolami puca sakovana,
„Šezdeset je jedno do drugoga,
„Sve je ljepše jedno od drugoga;
„Svako košta šezdeset dukata;
„A koje je ponajbliže vrata,
„Ono košta stotinu dukata;
„Pa se pram' njim vida putovati
„U po noći kano i u podne.
„Da idemo njega po'oditi
„U onome kršnom Velebitu,
„I njegovo blago osvojiti,
„I Nikolu, Pavko, pogubiti,
„I oćemo njemu odnijeti
„Odijelo i sv’jetlo oružje.
„Kada, Pavko, ovu knjigu primiš:
„Šalji meni 'itroga abera,
„Da s' ročimo, da se sastaneno,
„Jal' kod tebe, jal' kod mene, Pavko,
„Jal' ti vodi sobom družinicu,
„Družinicu gorjane ajduke,
„Pa vi 'ajte brže k meni, Pavko,
„K Velebitu k mome pristaništu!?“
Kad je knjigu Stanko zgotovio,
On je daje gorskome ajduku,
Da je nosi arambaši Pavku
U visoku goru Plješevicu.
Uze knjigu gorjane ajduče,
Pa s oprašća svojim arambašom
I ostalom svojom družinicom
Ode ravno goricom zelenom
U visoku goru Plješevicu
Do onoga arambaše Pavka,
Dade njemu listak knjige b'jele.
Kad je Pavko knjigu proučio
Na vedrini sjajnoj mjesečini
I kad viđe, što mu knjiga kaže
On se jeste jako razmislio.
To viđeše gorjani ajduci,
Pa pitaju gorjani ajduci:
„Boga tebi, arambaša Pavko!
„Arambašo, naša poglavico!
„I do sad si ti knjige dobiva,
„Od onoga arambaše Stanka,
„Iz onoga kršnog Velebita;
„Al' se n'jesi tako razmislio.
„Valjda knjiga nije tebi draga,
„Il' da nije arambaša Stanko
„U nevolju kakvu upanno,
„Pak on traži od tebe pomoći,
„Morda oće, da ga izbavimo?"
Al' govori arambaša Pavko:
„Družinice, braćo moja draga!
„Braćo moja, gorjani ajduci!
„Istina je, što vi govorite:
„I do sad sam ja knjige dobiva
„Od onoga arambaše Stanka
„Iz onoga kršnog Velebita;
„Al' ovake još nikad ne dobi.
„Nije nami arambaša Stanko
„U nevolju nik'vu upanuo,
„Nit' on traži od mene pomoći,
„Nit on oće, da ga izbavimo.
„Već mi javlja arambaša Stanko,
„Da je sinoć proša Velebitom
„I vidio j' to Višnića blago,
„Silno blago bogatoga gazde,
„Da ga okom pregledat' ne možeš;
„Ja kamoli blago prebrojiti.
„On je ćio prebrojit' zvonare,
„Pa nabroji do trista zvonara
„Bez ostali' malije' klepaka.
„Uza nji' je Nikola čobane,
„Uz Nikolu devet Šimirova
„I deseti Šimidžina Luka.
„U Luke je puška od dva vuka,
„Od dva vuka i još od dva grla,
„Od dva grla i četiri zrna,
„Dvije milje na daleko bije.
„Na Nikoli divno odijelo,
„Odijelo i sv’jetlo oružje
„Sve to jeste e bi te zan'jelo.
„Za pasom mu dvije puške male,
„Tri neđelje koje su kovane;
„Na njima je više suva zlata
„Više zlata, nego gvožđa ljuta,
„Kape su im od dragog kamena,
„A ostalo j' srebrom izveženo;
„Među njima pala okovana,
„Uši su joj od žežena zlata,
„Korice su od srebra skovane.
„U ruci mu srebrena svirala,
„Na nju svira, da stado pol'ježe;
„Kad zaželi, da se stado kreće,
„Opet svira na sviralu Niko.
„Na njemu je divno odijelo,
„Sve od svile i čiste kadife,
„Na njemu su kovče i čakšire,
„Još i ona zelena dolama,
„Zeleni se, kano list gorice.
„Na dolami puca sakovana,
„Šezdeset je jedno do drugoga,
„Sve je ljepše jedno od drugoga;
„Svako košta šezdeset dukata,
„A koje je ponajbliže vrata,
„Ono košta stotinu dukata;
„Pa se pram' njim vidi putovati
„U po noći kano i u podne.
„Pak mi veli arambaša Stanko:
„Da idemo njega po'oditi
„U onome kršnom Velebitu,
„I njegovo blago osvojiti,
„I Nikolu toga pogubiti
„I da ćemo njemu odnijeti
„Odijela i sv’jetlo oružje.
„Još mi veli arambaša Stanko:
„Kada ovu b'jelu knjigu primim,
„Da mu šaljem 'itroga abera,
„Da s' ročimo, da se sastanemo,
„Jal' kod mene, jal' kod njega tamo,
„Jal' da vodim sobom družinicu,
„Da idemo brže tamo k njemu,
„Ka onome kršnom Velebitu.
„Sad mi rec'te, braćo moja draga!
„Što mi nam je sada učiniti?
„Ja se čudim arambaši Stanku,
„Što me zove s mojom družinicom
„Na jednoga Nikolu čobana
„I još šnjime deset čobančića?
„Stanko ima trideset drugova
„Sve ljutije' gorskije' ajduka,
„Da on nesm'ije na jednog čobana
„Udariti, blago osvojiti
„I njegovo od'jelo odn'jeti?
„Odijelo i sv'jetlo oružje!?
„Za to sa se razmislio jako.“
Al' besjedi onaj gorski vuče,
Što donesa listak knjige b'jele,
Baš ajduče arambaše Stanka:
„Pravo veliš, arambaša Pavko!
„I Stanko je tako govorio,
„Pak se jadan ljuto prevario;
„Jer je junak Nikola čobane,
„Da mu vrsna u svijetu nema,
„I još veći Šimidžina Luka,
„Sa još devet ljuti' Šimigova.
„Ja se bojim, a biti bi moglo,
„Da ni jedan od nas uteć' ne će,
„Nit izn'jeti na ramenu glave,
„Sve od tije tamo čobančića."
Al' viknuše ostali ajduci:
„Kad je tako, pobratime dragi!
„Mi ajdemo arambaši Stanku,
„Da mi njemu ator ne kvarimo.“
Što rekoše to i učiniše,
Podiže se gorska četa mala,
Baš na broju trideset ajduka
I pred njima arambaša Pavko,
Idu ravno kršnom Velebitu
Do onoga arambaše Stanka.
Jošte zora nije zab'jelila,
Ni danica lica pomolila;
Al' s nađoše dvije arambaše,
Arambaša baš Stanko i Pavko:
Ruke šire, u lica se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje.
Kad svavulo i sunce granulo;
Ali traže dvije arambaše,
Arambaše baš Stanko i Pavko,
Sa svojije' šezdeset drugova,
Sve ljutije' gorskije' ajduka;
Traže oni Nikolu čobana
I onoga Šimidžinu Luku,
Sa nji'ovi devet Šimigova;
Ne bili im osvojili blago
I oteli divno odijelo,
Odijelo i sv'jetlo oružje.
Dobra im je sreća poslužila,
Oni njega brzo natreviše,
Natreviše sanak boraveći,
Bijele mu savezaše ruke,
Šimigovi gori pribjegoše,
Šimidžina blago oblazaše.
Al' su ljuti gorjani ajduci,
Oni s'jeku po gori zvonare,
Oni čine peljde svakojake,
Sve od blaga Nikole čobana. -
Sve povrzi, a bože pohozi!
Kome bože jeste u pomoći,
Onom niko naudit ne može;
Pak im zbori Nikola čobane:
„Boga vami, dvije arambaše!
„Ne s'jec'te mi po gori zvonara,
„Ne čin'te mi peljde svakojake!
„Već mi bjele odr'ješite ruke,
„Podajte mi srebrenu sviralu,
„Da ja sviram, da se stado kreće!“
To su oni za boga primili
I oni su njega poslušali,
Bijele mu odr'ješiše ruke,
Dadoše mu srebrenu sviralu,
Da on svira, da se stado kreće.
Mudre bile dvije arambaše,
Mudre bile, al' se prevariše,
Prevariše s ujede i' guja.
Al' uzimlje Nikola čobane,
Al' uzimlje srebrenu sviralu;
Pa ne svira, da se stado kreće;
Već on svira, da većma pol'ježe
I malijem prstoi izgovara:
„Bog ubio devet Šimigova!
„Zašto sam im skerlet kupovao,
„Za petake i za devetake
„I za moje uvodnjice ovce? —
„I mojega Šimidžinu Luku!
„U koga je puška od dva vuka,
„Od dva vuka i još od dva grla,
„Od dva grla i četiri zrna,
„Dvije milje na daleko bije.
„Zašt' ne biju dvije arambaše
„I ostale gorjane ajduke?“
Svira glasno Nikola čobane,
Svira glasno gora odjekuje,
A na zemlji popucuje trava,
A sve od stra' onakog junaka.
Kad to začu Šimidžin Luka,
On navija pušku od dva vuka,
Od dva vuka i još od dva grla,
Od dva grla i četiri zrna,
Te pogodi dvije arambaše,
Pogodi i' među sama puca,
Među puca, đe im srce kuca.
Arambaše bogu dušu daše.
Kad to vid’li gorjani ajduci,
Oni jesu gori pribjegnuli
i natrag se više ne vratiše.
Osta Niko zdravo i veselo,
Sa svojije' devet Šimigova
I desetim Šimidžinom Lukom;
S Velebitom okrenuše ovce,
Pasu ovce zdravo i veselo.
Nesta Pavka, nestade i Stanka
Žalosna im ostarela majka.
Kome Bože jeste u pomoći,
Onom niko naudit' ne može.
Bog nam dao, što bi gad željeli,
Bog nam dao zdravlje i veselje
I u kući svako izobilje
I po smrti u raju naselje!
