5
Коме бог помаже, томе се наудити не може
Гавран гракће на вр' Пљешевице,
А вук вије на вр' Велебита;
То не био вуче ни гавране;
Већ то биле двије арамбаше;
Једно Станко, а друго је Павко.
Књигу пише арамбаша Станко,
Те је шаље арамбаши Павку:
„Чујеш мене, арамбаша Павко!
„Синоћ јесам кроз Велебит проша,
„Видио сам то Вишнића благо,
„Силно благо богатога газде,
„Да га оком прегледат' не можеш;
„Ја камо ли благо преброjати.
„Тедо само пребројит' звонаре,
„Па наброја до триста звонара
„Без остали' малије' клепака;
„Уза њи' је Никола чобане,
„Уз Николу девет Шимигова
„И десети Шимиџина Лука.
„У Луке је пушка од два вука,
„Од два вука и још од два грла,
„Од два грла и четири зрна,
„Двије миље на далеко бије.
„На Николи дивно одијело,
„Одијело и св’јетло оружје
„Све то јесте, е би те зан'јело.
„За пасом му двије пушке мале,
„Три неђеље које су коване;
„На њима је више сува злата,
„Више злата, него гвожђа љута;
„Капе су им од драгог камена,
„А остало ј' сребром извежено;
„Међу њима ј' пала окована,
„Уши су јој од жежена злата,
„Корице су од сребра сковане.
„У руци му сребрена свирала,
„На њу свира, да стадо пол'jеже;
„Кад зажели, да се стадо креће,
„Опет свира на свиралу Нико.
„На њему је дивно одијело,
„Све од свиле и чисте кадифе,
„На њему су ковче и чакшире,
„Још и она зелена долама,
„Зелени се, кано лист горице.
„На долами пуца сакована,
„Шездесет је једно до другога,
„Све је љепше једно од другога;
„Свако кошта шездесет дуката;
„А које је понајближе врата,
„Оно кошта стотину дуката;
„Па се прам' њим вида путовати
„У по ноћи кано и у подне.
„Да идемо њега по'одити
„У ономе кршном Велебиту,
„И његово благо освојити,
„И Николу, Павко, погубити,
„И оћемо њему однијети
„Одијело и св’јетло оружје.
„Када, Павко, ову књигу примиш:
„Шаљи мени 'итрога абера,
„Да с' рочимо, да се састанено,
„Јал' код тебе, јал' код мене, Павко,
„Јал' ти води собом дружиницу,
„Дружиницу горјане ајдуке,
„Па ви 'ајте брже к мени, Павко,
„К Велебиту к моме пристаништу!?“
Кад је књигу Станко зготовио,
Он је даје горскоме ајдуку,
Да је носи арамбаши Павку
У високу гору Пљешевицу.
Узе књигу горјане ајдуче,
Па с опрашћа својим арамбашом
И осталом својом дружиницом
Оде равно горицом зеленом
У високу гору Пљешевицу
До онога арамбаше Павка,
Даде њему листак књиге б'jеле.
Кад је Павко књигу проучио
На ведрини сјајној мјесечини
И кад виђе, што му књига каже
Он се јесте јако размислио.
То виђеше горјани ајдуци,
Па питају горјани ајдуци:
„Бога теби, арамбаша Павко!
„Арамбашо, наша поглавицо!
„И до сад си ти књиге добива,
„Од онога арамбаше Станка,
„Из онога кршног Велебита;
„Ал' се н'jеси тако размислио.
„Ваљда књига није теби драга,
„Ил' да није арамбаша Станко
„У невољу какву упанно,
„Пак он тражи од тебе помоћи,
„Морда оће, да га избавимо?"
Ал' говори арамбаша Павко:
„Дружинице, браћо моја драга!
„Браћо моја, горјани ајдуци!
„Истина је, што ви говорите:
„И до сад сам ја књиге добива
„Од онога арамбаше Станка
„Из онога кршног Велебита;
„Ал' оваке још никад не доби.
„Није нами арамбаша Станко
„У невољу ник'ву упануо,
„Нит' он тражи од мене помоћи,
„Нит он оће, да га избавимо.
„Већ ми јавља арамбаша Станко,
„Да је синоћ проша Велебитом
„И видио ј' то Вишнића благо,
„Силно благо богатога газде,
„Да га оком прегледат' не можеш;
„Ја камоли благо пребројити.
„Он је ћио пребројит' звонаре,
„Па наброји до триста звонара
„Без остали' малије' клепака.
„Уза њи' је Никола чобане,
„Уз Николу девет Шимирова
„И десети Шимиџина Лука.
„У Луке је пушка од два вука,
„Од два вука и још од два грла,
„Од два грла и четири зрна,
„Двије миље на далеко бије.
„На Николи дивно одијело,
„Одијело и св’јетло оружје
„Све то јесте е би те зан'јело.
„За пасом му двије пушке мале,
„Три неђеље које су коване;
„На њима је више сува злата
„Више злата, него гвожђа љута,
„Капе су им од драгог камена,
„А остало ј' сребром извежено;
„Међу њима пала окована,
„Уши су јој од жежена злата,
„Корице су од сребра сковане.
„У руци му сребрена свирала,
„На њу свира, да стадо пол'jеже;
„Кад зажели, да се стадо креће,
„Опет свира на свиралу Нико.
„На њему је дивно одијело,
„Све од свиле и чисте кадифе,
„На њему су ковче и чакшире,
„Још и она зелена долама,
„Зелени се, кано лист горице.
„На долами пуца сакована,
„Шездесет је једно до другога,
„Све је љепше једно од другога;
„Свако кошта шездесет дуката,
„А које је понајближе врата,
„Оно кошта стотину дуката;
„Па се прам' њим види путовати
„У по ноћи кано и у подне.
„Пак ми вели арамбаша Станко:
„Да идемо њега по'одити
„У ономе кршном Велебиту,
„И његово благо освојити,
„И Николу тога погубити
„И да ћемо њему однијети
„Одијела и св’јетло оружје.
„Још ми вели арамбаша Станко:
„Када ову б'јелу књигу примим,
„Да му шаљем 'итрога абера,
„Да с' рочимо, да се састанемо,
„Јал' код мене, јал' код њега тамо,
„Јал' да водим собом дружиницу,
„Да идемо брже тамо к њему,
„Ка ономе кршном Велебиту.
„Сад ми рец'те, браћо моја драга!
„Што ми нам је сада учинити?
„Ја се чудим арамбаши Станку,
„Што ме зове с мојом дружиницом
„На једнога Николу чобана
„И још шњиме десет чобанчића?
„Станко има тридесет другова
„Све љутије' горскије' ајдука,
„Да он несм'ије на једног чобана
„Ударити, благо освојити
„И његово од'јело одн'jети?
„Одијело и св'јетло оружје!?
„За то са се размислио јако.“
Ал' бесједи онај горски вуче,
Што донеса листак књиге б'jеле,
Баш ајдуче арамбаше Станка:
„Право велиш, арамбаша Павко!
„И Станко је тако говорио,
„Пак се јадан љуто преварио;
„Јер је јунак Никола чобане,
„Да му врсна у свијету нема,
„И још већи Шимиџина Лука,
„Са још девет љути' Шимигова.
„Ја се бојим, а бити би могло,
„Да ни један од нас утећ' не ће,
„Нит изн'jети на рамену главе,
„Све од тије тамо чобанчића."
Ал' викнуше остали ајдуци:
„Кад је тако, побратиме драги!
„Ми ајдемо арамбаши Станку,
„Да ми њему атор не кваримо.“
Што рекоше то и учинише,
Подиже се горска чета мала,
Баш на броју тридесет ајдука
И пред њима арамбаша Павко,
Иду равно кршном Велебиту
До онога арамбаше Станка.
Јоште зора није заб'јелила,
Ни даница лица помолила;
Ал' с нађоше двије арамбаше,
Арамбаша баш Станко и Павко:
Руке шире, у лица се љубе,
За јуначко питају се здравље.
Кад свавуло и сунце грануло;
Али траже двије арамбаше,
Арамбаше баш Станко и Павко,
Са својије' шездесет другова,
Све љутије' горскије' ајдука;
Траже они Николу чобана
И онога Шимиџину Луку,
Са њи'ови девет Шимигова;
Не били им освојили благо
И отели дивно одијело,
Одијело и св'јетло оружје.
Добра им је срећа послужила,
Они њега брзо натревише,
Натревише санак боравећи,
Бијеле му савезаше руке,
Шимигови гори прибјегоше,
Шимиџина благо облазаше.
Ал' су љути горјани ајдуци,
Они с'јеку по гори звонаре,
Они чине пељде свакојаке,
Све од блага Николе чобана. -
Све поврзи, а боже похози!
Коме боже јесте у помоћи,
Оном нико наудит не може;
Пак им збори Никола чобане:
„Бога вами, двије арамбаше!
„Не с'jец'те ми по гори звонара,
„Не чин'те ми пељде свакојаке!
„Већ ми бјеле одр'јешите руке,
„Подајте ми сребрену свиралу,
„Да ја свирам, да се стадо креће!“
То су они за бога примили
И они су њега послушали,
Бијеле му одр'јешише руке,
Дадоше му сребрену свиралу,
Да он свира, да се стадо креће.
Мудре биле двије арамбаше,
Мудре биле, ал' се преварише,
Преварише с уједе и' гуја.
Ал' узимље Никола чобане,
Ал' узимље сребрену свиралу;
Па не свира, да се стадо креће;
Већ он свира, да већма пол'jеже
И малијем прстои изговара:
„Бог убио девет Шимигова!
„Зашто сам им скерлет куповао,
„За петаке и за деветаке
„И за моје уводњице овце? —
„И мојега Шимиџину Луку!
„У кога је пушка од два вука,
„Од два вука и још од два грла,
„Од два грла и четири зрна,
„Двије миље на далеко бије.
„Зашт' не бију двије арамбаше
„И остале горјане ајдуке?“
Свира гласно Никола чобане,
Свира гласно гора одјекује,
А на земљи попуцује трава,
А све од стра' онаког јунака.
Кад то зачу Шимиџин Лука,
Он навија пушку од два вука,
Од два вука и још од два грла,
Од два грла и четири зрна,
Те погоди двије арамбаше,
Погоди и' међу сама пуца,
Међу пуца, ђе им срце куца.
Арамбаше богу душу даше.
Кад то вид’ли горјани ајдуци,
Они јесу гори прибјегнули
и натраг се више не вратише.
Оста Нико здраво и весело,
Са својије' девет Шимигова
И десетим Шимиџином Луком;
С Велебитом окренуше овце,
Пасу овце здраво и весело.
Неста Павка, нестаде и Станка
Жалосна им остарела мајка.
Коме Боже јесте у помоћи,
Оном нико наудит' не може.
Бог нам дао, што би гад жељели,
Бог нам дао здравље и весеље
И у кући свако изобиље
И по смрти у рају насеље!
