Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/9
IX
TOL, PREĐAŠNjI
KNEGINjA: Je li ti teška, Tole, tamnica? Bil’, da umolim gospodara da ti slobodu da?
TOL: A ima li je on pa da je meni da?
KNEGINjA: Zar nema je?
TOL: Mozov mu se obruč stegao oko vrata, a on da deli slobodu? Il’ ne vidite možda koliki je debeo zid Mozove vojske kojom vas je opasao? Cela je Kroja tamnica, u kojoj tamnujemo svi, te što bi meni samom bila teška?
KNEGINjA: Zar tol’ko, Tole, veruješ u silu Mozovu?
TOL: Ja ne verujem, ja to, ženo, znam, jer znam da Moz vodi vojske dve, jednu jaču od druge.
KNEGINjA: Ja samo jednu znam.
TOL: Druga je vojska mržnja, jača od prve kojom je opasao ovaj grad!
KNEGINjA: Izdajnik nema prava mrzeti.
TOL: Moz nije izdajnik!
KAPETAN ĐURICA: Da kako se, Tole, tvojim jezikom zove onaj, koji je do juče bio pod zastavama Skender-begovim, a danas doveo vojsku tuđinsku da poruši onaj isti grad koji je negda i sam branio?
TOL: Zove se — osvetnik!
KNEGINjA: Osveta prema domovini je izdaja.
TOL (Značajno je pogleda): Ne razrivaj, ženo, tuđu dušu. U duši svačijoj počiva bura neprobuđena; ne remeti joj sna, jer java zatim nedogledna je.
KNEGINjA: Ne razrivam je ja. Mozovu dušu razriva mržnja i nenavist. On zavidi slavi kneževoj.
TOL: Poznaješ li mu dušu kad je obvinuješ?
KNEGINjA: A ima li je on?
TOL: O, ima je, ti moraš znati to. Jer da je nema, gde bi mržnju smestio?
KNEGINjA: Zla je ta duša u kojoj mržnja caruje...
TOL (Pogleda je tako da joj pogledom preseče reč. Posmatra je zatim dugo i oštro): Čuj, ženo, ozu priču!... Kazuju ljudi, kojima su drugi kazivali, da je nekada, u ponosnome gradu Draču, na moru, vladala jedna kraljica. Lepotom raskošno obdarena, bila je svemoćna i bezobzirno je vladala ljudima, ali... to joj ipak nije zasitilo sujetu; htela je još da vlada i onim što rukom ne mogade da domaši ili da shvati pogledom. Na nebo samo srdila se i na sunce i na Boga, kada joj nisu godili; a moru svako veče silazila bi na obale i naređivala mu da se ispovedi šta krije u svojoj dubini. More bi pred njom razvedrilo svoje čelo namršteno i divilo bi joj se lepoti, ali joj se nije ispovedilo. Tada bi zvala učene ljude svoje države i bacala ih moru u dubinu, neka bi svojim očima sagledali i proučili šta mu leži na dnu. Oni su tonuli do morskih dubina, ali se više nisu vraćali da joj zadovolje ćud. A ćud joj ne htede da prizna nemoć već pređe u bes, te kraljica pođe slaziti na obale, noseći ljutu kamdžiju i poče njome more šibati, goneć ga da joj se ispovedi.
More je trpelo i ovo nasilje, jer se osećalo slabo prema njenoj lepoti. Od nepamtiveka do pamtiveka i od pamtiveka pa kroz sve vekove, carevala je i gospodarila ženska lepota, a robovala je i trpela ljudska slabost. Ništa kraće vekom i ništa večnije vlašću od ženske lepote. Pogasiće se zvezde na nebu, pomeriće se brda na zemlji, posisaće mora zemljina utroba, ali će ženska lepota trajati, trajati, trajati i... gospodariti!..
I more je trpelo, sve dotle trpelo dok ga je kraljičina lepa ruka šibala, ali se ta ruka umori i ona predade kandžiju svojim slugama da more nastave šibati, sve dotle dok se ne ispovedi. Tada se moru namršti čelo i zadrhtaše grudi te poče
rikati gnevom i bacati bele pene srdžbe i prevrte mu se utroba te na vrhove, visokih kao planina valova, iznese sve ono što mu leži na dnu. Kraljica vide i saznade što leži moru u dubini, ali, sa tog saznanja, zadrhtaše zidine tvrdoga grada Drača i, od udara besnih valova, zaljuljaše se kule i bedemi... (Završivši priču on se duboko zagleda u oči kneginji. Ona obara glavu). To kaže stara priča!
KNEGINjA (Pod utiskom je prnče koja je baca u duboko razmišljanje): Htela bi je razumeti, Tole, ali su ti reči nejasne.
TOL: Kad grane zora lako je znati da to sviće dan. Pre no što razbije ljusku, mudrost je kadra pronići što krije orah.
KAPETAN ĐURICA: Zboriš nekim čudnim jezikom, nije li to jezik kojim zboriš sa zlim dusima?
TOL: Ne zborim s njima ja!
KNEGINjA: Kažu!
TOL: Ne zborim s njima ja, ali ih čujem, čujem njihov krik i šapat u snu i pesmu njihovu.
KNEGINjA: Pa šta ti kazuju?
TOL: Vele: Pevamo pesmu zadnjih dana, krvavo kolo igramo. Nebo se grči, a zemlja ugiba od bolova i dršću nepobedivi Krojini bedemi!
KAPETAN ĐURICA: Bolje bi, Tole, bilo da ih ne slušaš, te duhove zle.
TOL: Da ih ne slušam? Ne mogu, ne ostavljaju me! Budan im čujem pesmu, u snu im čujem reč. Šapću mi na uho: što ćutiš, Tole, zađi po vojsci i reci: ko uvredu seje osvetu će žnjeti.
KNEGINjA: Zbore li ti još što?
TOL: Zbore reči nejasne, ali ipak dovoljne da vidim ono što ne vidite vi.
KNEGINjA: A šta vidiš to?
TOL (Zagdeda se u daljinu i pogled mu dobije neki čudan izraz): Dogledam čudna znamenja.
KNEGINjA {Uzbuđeno): Reci, govori!...
TOL: ...Junaka dva, imena znana, slavom venčana, utrkuju se poljem krvavim. Krvava pena konje spopala i krvav sa junaka, eno, teče znoj. Besomučan trk sve u dublju krv, dok ne zagaze u dubine gde će im se imena utopiti. Jedan od dvojice izmakao je već, on će pre stići meti, a meta je — smrt!
KNEGINjA (Vrlo uzbuđena): Poznaješ li mu lik? Reci, ko je?
TOL: Jedan od dvojice. Oba ne mogu živeti, oba ne smeju umreti!
KNEGINjA (Preetravljena slutnjom, ponavlja sebi reči Tolove): Jedan od dvojice?... (Trgne se) Il', Tole ti možda znaš štogod, ili.... Reci, vidiš li to odista?
TOL: Nije u mene moć da vidim što drugi ne vide, već je u vas slepilo te ne vidite što se može videti!
KAPETAN ĐURICA (Uviđajući neprijatnost osećanja knjeginjinih, rad je da otkloni dalji razgovor.): Svetla gospođo, Tolovim pričama nema kraja...
KNEGINjA (Tonući u sve dublje misli i izbegavajući Tolov pogled): Tol je slobodan.
KAPETAN ĐURICA: Gospođo?
KNEGINjA (Odlučnije): Tol je slobodan, ja mu slobodu darujem u ime kneževo.
KAPETAN ĐURICA (Tolu): Pođi, Tole, knjeginja ti slobodu podarila.
TOL: Ženska je milost skupa i ne primam je. Slobodu primam, jer moja je, ja sam za nju vojevao.
KAPETAN ĐURICA: ’Ajd’, pođi putem koji je pred tobom!
TOL: Poći ću putem kojim sam i dosad hodio! (Odlazi niz bastione).
KAPETAN ĐURICA (Kad pođe Tol): Dozvoli, svetla knjeginjo, da Tola kroz straže provedem.
KNEGINjA: Pođi kapetane!
KAPETAN ĐURICA (Odlazi za Tolom na donje bastione).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|