Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/10

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   IX X XI   ►

X

КНЕГИЊА, ГОСПАВА

КНЕГИЊА (Прилази каменој балустради наслања се на њу и дубоко се занесе, блудећи погледом у даљину).
ГОСПАВА (Она је дотле била по страни но и сама под утиском Толових казивања. Прилави сада кнегињи и нежно је прихвата).
КНЕГИЊА (Боно): Бојим се, разумела сам причу Толову.
ГОСПАВА (И сама неослобођена слутње, теши је без одлучности.): Из гомиле му речи ја смисао не назрех.
КНЕГИЊА (Са стрепњом тихо понавља речи Толове): ...Оба не могу живети, оба не смеју умрети, један од двојице... Бојим се: разумела сам причу Толову.
ГОСПАВА: Те шта ти казује?
КНЕГИЊА: Враћа ме у дане младости; у оне дане када пред мојим ногама лежаху мача два... један од њих беше мач пред којим дршће Кроја сад!
ГОСПАВА (Прекорно): Зар пред мачем Мозовим?
КНЕГИЊА (Идући за својим мислима): У дане те, младачке моје снове опчињавала је слава Кројина. О слави су се тој чаробне бајке казивале и песме о њој су заносно певале. Кроја, Кроја славом венчана, славом вечита; Кроја необорива, неосвојива, непобедива. Слави тој, песмом опеваној, сунцу том, раскошном светлошћу, душа ме вукла; вукла ме из снова никла чежња, као што лептирка вуче себи плам. У томе гнезду поносном, хтела сам да будем крој орла орлица, да се на сунцу славе те и ја огрејем, да се огрнем плаштом чаробним, да делим и ја славу града тог у данима победе...
ГОСПАВА: И постигла си жељу....
КНЕГИЊА: Ал’ да је постигнем, да стигнем до ње, прошла сам путем на коме је лежало срце једно. Ја сам га згазила.
ГОСПАВА: До славе нераван је пут, а ти си хтела на престолу славе да будеш краљица.
КНЕГИЊА: Она можда краљица што бесом понета узе да шиба море.
ГОСПАВА (Умирући је): Госпођо!
КНЕГИЊА: А море, чије се чело мршти и дршће му груд, те риче гневом и беле баца пене, није ли Мозов гнев, од којега ће задрхтати тврде зидине Кројине и заљуљати се куле и бедеми?
ГОСПАВА: Кнежев удес зао и мрачне приче Толове душу су ти поколебале. Па онда ноћ... Ноћ лако слутње негује под црним крилом својим, и оне су увек веће; увеличане сенке које у ноћи прате човека. Не подај се, госпођо, слутњама које носи ноћ; сутра кад сване дан...
КНЕГИЊА: А ако Мозов сутра сване дан?... И разбеснело море својим валима почупа цвеће славе никло на бедемима Кројиним? И један само дан, ил’ можда само један час збрише и разнесе, као ветар пухор, читаве векове прошлости? А затим дође време, као порок безочно, као пламен несито, немилосрдно к’о смрт и почне са овога града камен по камен одроњавати и бацати га у понор, у заборав!... И камење то, из кога је назидана слава Кројина, претрпа собом и сва имена прошлости — и име мени драго, господара мог!... И где се данас, поврх поносних непобедних бедема Кројиних, вије песма о слави њезиној, на развалинама се њеним можда зацари тамна прича о незнаној краљици из даљина и тамнина... Ах, Госпава, слутња је можда најтежи осећај!
ГОСПАВА: Не подај му се, књегињо, прибери се! Ево и старешина, они ће те можда охрабрити.


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.