Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/37
XIII
KNEGINjA, GOSPAVA
GOSPAVA: Što ti je, gospođo?
KNEGINjA (Posle izvesne pauze jedva se uzdržavajućn od jecanja): Ah, Gospava, kako me možeš samu ostaviti?
GOSPAVA: Topla si ko žar, čelo ti usijano, a telo ti se trese groznicom. Šta ti je?
KNEGINjA (Pokazujući na odar, na kojp nema hrabrosti da pogleda): Gospodar, optužuje me gospodar!
GOSPAVA: Gospodar?
KNEGINjA: Malo pre čuh mu zbor.
GOSPAVA: Mrtva usta ne zbore, gospođo.
KNEGINjA (Tvrdeći): Čuh mu zbor!
GOSPAVA: Groznica telo ti lomi te uhu lažne glase donosi.
KNEGINjA (Uvek tvrdeći): Čuh mu zbor!... (Iz dubine se ponova čuju Todove nejaene reči).
TOLOV GLAS: Ko mržnju seje...
KNEGINjA (Vrisne): Ču li?... (Osluhuje). Ču li, Gospava? (Prigrli Gospavu i zarije joj glavu u nedra).
GOSPAVA (Pažljivo osluhuje umirujući kneginju).
TOLOV GLAS: Ko mržnju seje osvetu će žnjeti!...
KNEGINjA: Eto!
GOSPAVA: Budi spokojna! To Tolov glas dopire iz tamnice!
KNEGINjA: Tol?
GOSPAVA: To je njegov glas.
KNEGINjA: Ne varaš li se?
GOSPAVA: Ne varam se, gospođo!
KNEGINjA (Umiri se nešto malo): Zar je Tol u tamnici?
GOSPAVA: Juče je opet bačen, po tvojoj naredbi.
KNEGINjA: Jest, sećam se! Siđi, Gospava, reci starešini, moja je naredba da se pusti Tol.
GOSPAVA: Reći ću, gospođo! (Pođe).
KNEGINjA: Čekaj, ne idi! Ne ostavljaj me samu! Još me nije prošao strah.
GOSPAVA (Sišla jedan ili dva stepena pa zastaje.): Neću slaziti. Odavde ću po sluzi poslati poruku. (Ona slazi još dva tri stepena, zadržava se vrlo nalo i zatim se vraća).
KNEGINjA (Kad se vratila Gospava, pada joj ponova u zagrljaj): Ah, Gospava, malo čas, strašno beše malo čas. Učini mi se ko iz groba glas.
GOSPAVA: Grob je nem, gospođo!
KNEGINjA: Učini mi se da čuh optužbu gospodarevu.
GOSPAVA: A čega radi bi te optuživao?
KNEGINjA: Ah, Gospava, učinih greh! Težak učinih greh!
GOSPAVA: Što čovek zgreši nije uvek greh.
KNEGINjA: Izvrših izdaju..
GOSPAVA: Izdaju?
KNEGINjA: Pogazih zakletvu.
GOSPAVA: Čim?
KNEGINjA: Dadoh mu sve što zatraži, dadoh mu sve — i srce i mač!
GOSPAVA: A tebi on?
KNEGINjA: Pobedu!
GOSPAVA: Pa zar pobeda je greh?
KNEGINjA: I slavu Krojinu i čast!
GOSPAVA: Pa zar je slava i čast Krojina izdaja?
KNEGINjA (Neutešna): Kriva sam, Gospava! Reči me tvoje ne mogu utešiti, uteha bi mi bila samo oproštaj.
GOSPAVA: Čuj?
KNEGINjA (Pokazujući na odar): Onoga kome zgreših! (Pođe odru no posrne te se prihvata Gospave)... Izgubila sam snagu, greh mi je ispi. — Vodi me, Gospava, povedi pokajnicu da izmoli oproštaj.... (Gospava je povede do odra, pred kojim pada na kolena) Praštaš li mi, gospodaru moj?
GOSPAVA: Ne podaj se, gospođo! Oproštaj nosi pobeda. Tvoj danas svanuo je dan. Sunce visoko otskočilo i toplo sja, te nov život mu iz zraka ističe. Nek zrak života prodre u ovu izbu tuge i nek te novom snagom ohrabri! (Otvara velike vratnice na kuli kroz koje se u dubini dogleda živopisan predeo osvetljen punom svetlošću). Gle, kako sunce danas toplo sja, kao da je Gospod rad da leči ljudske bolove. Tvoj dan je svanuo danas, kneginjo, tebe radi sunce danas sja! Odi, pij mu zrak (Ozdo se iz daljine čuje klicalje vojske. Ona izlazi na balkon). Odi, odi, kneginjo, da vidiš sliku koja premaša ti san; odi, da vidiš, duša će ti se razvedriti, a oko zablistati novom svetlošću!... (Posmatra) Debrani eno, ko sokoli, sleću sa stene na stenu, kličući klikom pobednim... pred njima visoko uznosi se Mozov svetli mač. Odi, odi, kneginjo, očima svojim da sagledaš pobedu! (Posmatra dole).
KNEGINjA (Na reč „pobeda“ diže glavu i sa interesovanjem očekuje dalje vesti od Gospave).
STRAŽAR S KULE (On se ne vidi ali govori sa istog balkona, odmah kraj otvorenih vrata, tako da mu se svaka reč jasno čuje.): Čuj! Čuj!
STRAŽAR SA DONjIH BASTIONA (Odgovara sa terase ispod kule nejasnim glasom.): Čujem!
STRAŽAR S KULE: U neprijateljskom logoru metež i lom. Jedan deo vojske u begstvo se dao, a drugi kolje međ’ sobom.
STRAŽAR SA GORNjIH BASTIONA (Pod kulom): Čuj! Čuj! (Odgovor se stražara sa donjih bastiona nečuje. Stražar sa donjih bastiona predaje mu izveštaj, ali se vrlo slabo i nejasno čuje).
GOSPAVA (Pošto je izumro glas stražara pod kulom, okreće se kneginji.): Ču li, gospođo?... Al’ reč je slaba da uhu sliku da, tek oko je može shvatiti. Odi, gospođo, odi da oko zasitiš svetlošću pobede!
KNEGINjA (Slušajući pažljivo stražarevo saopštenje, ona se lagano diže i lice joj se ponova ozarava).
GOSPAVA: Eno!... Eno!... Moz već ulete u neprijateljske redove, ko jastreb među golube! Ukrštaju se mačevi, a koplja zvone o štitove.... neprijatelj prestravljen, zbunjen, nemoćan... Pobeda! Pobeda!
KNEGINjA (Svaki uzvik „pobeda“ njoj novom svetlošću ozarava lkce. Ona bi da poleti i sama tamo te da svojim očima vidi pobedu, ali se oseća kao zakovana uz odar.)
GOSPAVA {Posle izvesnog vremena, pošto je posmatrala): Neprijatelj se u neredu rasuo... dao se u begstvo... naši ga gone, a pred svima Moz. Mač mu se svetli visoko uznosi i ko munja prodeće vazduhom.... On je pobeda!... Konja mu dovode... Sad će tek poći ko kobac u lov... Pođe, polete... i sam bi vihor pretekao... Eno, eno, upada u razbijene redodove... Lome se mačevi, koplja se krhaju i neprijateljski se povijaju redovi kao kosom oboreni zreli vlatovi... Gde prolazi otvara mu se put, širok koliko vrh mu mača doseže... Pobeda! Pobeda!
|