Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/20
DRUGI ČIN
(Dolina pod Krojom, kraj belih stena koje, survane s grada, leže rasute. U dubini se dogleda jednim delom grad, visoko uznesen pa golemom kršu i litici).
Noć na izmaku te se kroz tamu već potkiva zora.
I
KANETAN ĐURICA, TOL
TOL (Sedi na jednome kamenu kraj stene, oslonjen na batinu m duboko zamišljen. Posle izvesnog vremena diže glavu i osluhuje).
KAPETAN ĐURICA (Dolazi s grada, potkradajući se od stene do stene i obzirući se na sve strane.)
TOL: (Kad mu se Vladenija priblpži te ga uoči): Kuda?
KAPETAN ĐURICA (Prestravljen hvata se oružja): Ko je? (Sagleda Tola) Ti?
TOL: Ja!
KAPETAN ĐURICA: Što ćeš ti ovde?
TOL: Što pitaš ono, našto ti treba odgovor da daš?
KAPETAN ĐURICA: Pitam te: što ćeš ovde?
TOL: Rekoste l’ slobodu ste mi dali? Ja idem za njom!
KAPETAN ĐURICA: Ovde slobodu tražiš, međ stenama?
TOL: Ovde je ona međ stenama i gorama, a ne tamo u opsađenim zidinama. Pođe l’ i ti za njom?
KAPETAN ĐURICA: Ja?...
TOL: Stani, ne kazuj! (Ustaje) Reci mi najpre kako si iz grada izišao, kad su sve kapije tvrdo zabravljene?
KAPETAN ĐURICA: Otvoriše mi ih.
TOL: Ja čujem mravlji hod i čujem crva pod korom i čujem noć kako spi i zoru kada se budi — ja ne čuh da su kapije na gradu otvarane.
KAPETAN ĐURICA: Još noćas!
TOL: Od ponoći sam ovde, a ti si noćas celu noć na straži probdio.
KAPETAN ĐURICA: Nisam kroz kapiju...
TOL: Već?
KAPETAN ĐURICA: Znam jedan tajni put.
TOL: Iz crkve, kroz lagum?
KAPETAN ĐURICA: Da!
TOL: Izginuli su oni koji su znali tajnu tu. Od živih znamo je samo knez i ja. On ti tajnu nije poverio, a ja ti je nisam prokazao, niti si me noćas video kad sam sišao putem tim.
KAPETAN ĐURICA: Psveri mi tajnu knez Kroz taj smo lagum slazili kad smo jednom, prerušeni, Mozovu vojsku uhodili.
TOL: Lakomislenik!
KAPETAN ĐURICA: Zar što je meni tajnu poverio?
TOL: Tebi, da!... Jer, ti si, Vladenije, krenuo u izdaju!
KAPETAN ĐURICA (Plane): Ja?
TOL: Uhoda nisi! Uhode ne idu pod oružjem.
KAPETAN ĐURICA: Nisam ni izdajnik!
TOL: U izdaju si krenuo, Vladenije Đurica!
KAPETAN ĐURICA (Stavlja ruku na mač pa se ipak uzdržava): Starost te štiti, Tole.
TOL: I štiti me istina! Ne može biti časna misao koja te je odjutros ovamo povela. Moz čeka zoru da napadne grad; to znaju gore svi, i svi su na svojim mestima. A gde si, kapetane, ti? Ti napuštaš grad, spuštaš se noću tajnim lagumom i slaziš u polje gde je vojska Mozova. Gde vodi taj put?
KAPETAN ĐURICA: Zora će me na svome mestu zateći.
TOL: Zora je već tu. Eno se zvezda gasi, tmina se prosenila i popac umuko. Ti nisi brži od zore, te da se ispneš na Krojine bedeme.
KAPETAN ĐURICA: Stići ću uvek pre neg borba otpočne. Moz danas neće napadati grad!
TOL: Ko veli to ?
KAPETAN ĐURICA: Danas će Moz i Knez, ovde kod bele stene, sami megdan podeliti.
TOL: Ko reče to?... Ko zove na megdan?
KAPETAN ĐURICA: Moz!
TOL: I ranjen knez je poziv primio?
KAPETAN ĐURICA: Rana mu nije preteška da ne bi mogao mačem vladati.
TOL: Čast im oboma! Na njima i jeste da proliju krv te odmazda da otkupi uvredu. Na njima, da, al’ šta ćeš onda ovde ti?
KAPETAN ĐURICA (Ćutanje).
TOL: Ćutanje, je li, to ti je odgovor? Rekoh li ja, čestita misao tebe odjutros nije povela!... Ja ću ti reći što ti sam sebi ne smeš priznati... Dva junaka će se ovde ogledati čestito i viteški, a ti ćeš, iz zasede, il’ knezu pomoći i na Moza dići mač ili ćeš Mozu pomoći, a učiniti knezu izdaju.
KAPETAN ĐURICA: Ja kneza neću izdati.
TOL: Tada si krenuo da zagaziš u sram i ukaljaš ime kneževo.
KAPETAN ĐURICA: Moz je izdajnik, a izdajnika ubiti nije sram.
TOL: Moz je junak bolji no ti. To si mu i sam priznao.
KAPETAN ĐURICA: Mrzim ga!
TOL: Mrzi ga tamo, na bedemima Krojinim. Kad borba otpočne, a ti ga dočehaj i ukrstia s njime mač. Junak tako mržnju kazuje, kukavica traži zasedu.
KAPETAN ĐURICA: Iz tebe je opet zao duh progovorio!
TOL: Zao duh? Nije zao duh ovde međ stenama i kamenjem: zao duh je tamo, gore, međ zidinama Krojinim.
KAPETAN ĐURICA: Tamo?
TOL: Da, tamo, gde osmeh ženskih usana ljude zavodi.
KAPETAN ĐURICA: Ma, opet zboriš nerazumljivo.
TOL: Divlje su ove gore i planine, Bog se na njih nikad nije osmehnuo; divlja su deca što su nikla na ovom kamenu, na njih se dosad samo smrt osmehivala, al’ — dođe ona među nas!...
KAPETAN ĐURICA: Knjeginja?
TOL: Ona, da, zbog čijeg osmeha knez nepravdu Mozu učini, sa čijeg se osmeha Moz u izdaju odmetnu, i sa čijeg si osmeha ti u podao zločin krenuo....
KAPETAN ĐURICA (Brani se).
TOL: ...i sa čijeg će se osmeha ugasiti slava Krojina!
KAPETAN ĐURICA (Uzbuđen): Ti je klevetaš!
TOL: Ne klevetam je ja, kleveta je njena lepota! Ne leži u njoj greh već u lepoti joj. Ti ne znaš još svu moć toga duha zlog. Tek si počeo da je nazireš; tek ti je prvi plamen na oči buknuo i prvi vihor dušu zanihao, a razum ti se već pomutio i noga ti krenula u sram, a ruka se već digla na zločin...
KAPETAN ĐURICA (Buni se): Nije istina!
TOL: Lepota je moć duha zla, poznajem je ja. O, davno... negda ...i ja sam bio pošao putem tim. O, davno... negda, i mene beše poveo zao duh lepote, i osetih tad kako mi u ruci poče da malaksava mač, a u duši ljubav ka slobodi...
KAPETAN ĐURICA: I?....
TOL: Ubio sam je! Krivica joj beše lepota i sa te krivice sam je ubio!.. (Pauza. Tol preživljuje trenutak bola koji ovo davno sećanje izaziva u njegovoj staračkoj duši). Otad rekoše ljudi da sam u vlasti duha zla, otad osećam ja da sam izbegao vlasti toj, al’ ne i progonu savesti.. Otad me vodi greh, te lutam kroz gore i planine i zborim sa dusima, i vidim slike koje ne vidite vi i tražim roba kojega je ženska lepota zarobila, te pomažem mu da kida lance kojima mu je duša sputana...
KAPETAN ĐURICA: ...I nosiš zločin na duši?
TOL: ...I peče me, teško me peče, al’... bila je toliko lepa da sam je morao ubiti!... Nisam ubio nju, već duha zla koji mi poče razum da muti i dušu razriva... (Rog iz daljine, s leva otegnuto.) Čuj... (Rog iz daljine s desne strane, otegnuto) Borci se oglašuju. Eno, i zora puca već! Pođi, pođi, mladiću, u grad! Put kojim si sa grada sišao vodi te u sram, uzađi u grad putem koji ćete slavi vratiti. Tamo je mesto tvoje! Vrati se!
KAPETAN ĐURICA (Buni se).
TOL: Zao duh te veže za ovo mesto, je l’? Otrgni mu se, koban je njegoz zagrljaj! Ostavi junake nek sami mačem svoju sudbu odmere. Gde osveta u borbu stupi sa nepravdom, tu mačevima Gospod upravlja. Ne ometaj ruku Gosapodu! Ko Boga omete, omešće se sam, i pogubiće pute kojima je hodio i zalutaće stranputnim stazama. Zgaziće u sram, iz srama zgaziće u greh, iz greha u zločin, i trajaće među ljudima prezren i postiđen! Poslušaj me, vrati se!
KAPETAN ĐURICA (Lomi se): Ako se vratim, biću pred sobom postidan!
TOL: Ako ostaneš bićeš pred svetom postidan!
KAPETAN ĐURICA: A ti?
TOL: Moje je mesto ovde, međ stenjem i kamenjem. Ja ću da bdim.
KAPETAN ĐURICA: Borba će biti na život i smrt.
TOL: Jer se bore mržnja i osveta!
KAPETAN ĐURICA (Još se buni): Knez ne sme poginuti!
TOL: Ne presuđuj u ime Božje! Poslušaj me, vrati se!
KAPETAN ĐURICA: Zar da se vratim kad znam da knezu preti smrt?
TOL: Knez ume mačem upravljati i bez tvoje pomoći.
KAPETAN ĐURICA: Bojim se slab je... Rana mu je snagu omamila...
TOL: Bog je jak! Ako je pravda na knezu, on će mu podržati mač!
KAPETAN ĐURICA (Lomi se i odluči): Ne, neću, ne mogu! Ostaću!
TOL (Preteći): Al’ ostaću i ja i, kad naiđu straže kneževe i Mozove, predaću te kao izdajnika, kao zločinca koji je pao u zasedu, te bićeš izobličen pred dvema vojskama... (Rog s leva, bliže, rog s desna odgovara mu) Čuješ li, zadnji je već čas! Biraj, hoćeš li ovde u sram, il’ tamo, u slavu?
KAPETAN ĐURICA (Kojega je namera Tolova da ga izobliči razbudila, krene ne govoreći ni reč)
TOL: Kuda?
KAPETAN ĐURICA (Smrvljen): Idem u grad!
TOL: Idi!
KAPETAN ĐURICA (Odlazi).
TOL (Prati pogledom Vladenija, zatim se povlači u dubinu iza stene. Već se zora naglašava. Vrhovi planina, iza kojih sunce počiva, pervaze sa sivom jutarnjom maglicom).
|