Kleon i njegov učenik
| Kleon i njegov učenik Pisac: Vojislav Ilić |
Učenik
Čestiti Kleone, krenimo se dalje!
Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami,
I potočić bistri što nam žubor šalje,
I vis Filopape u jutarnjoj tami.
Strašan u samoći, kao sveta gora,
Na drevni me Olimp u osami seća,
Ja slutim, verujem: tu je draga Flora,
Flora, nežni simbol mladosti i cveća.
Kleon
Sve je samo simbol što ti vidi oko,
Sve što dušu tvoju i vedri i mrači.
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
A suština ono što on sobom znači.
Tavni veo noći ili svetlost Feba,
Zvuk koji se hori iz prazne daljine,
Odsev je istine, kojoj naći treba
Pravoga imena, potpune celine.
Jer što pogled vidi spram svetlosti sjajne,
I sve što se kosne našeg budnog sluha,
To je spoljni dodir ove večne tajne,
I opštenje njeno i ljudskoga duha.
Nije glavno, dakle, ono što me goni
Da plačem il' pevam u časima lepim,
No suština toga. Glavno je: što strepim,
Kad barbiton tugu ili radost zvoni.
Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo,
Kô saiski mudrac pred Istine likom;
Veo s lica njenog dići ne umemo,
Jer Istina cela ne daje se nikom.
Vek za tavnim vekom u večnost će saći,
A razum će ljudski po mraku da luta;
Odgovora neće na pitanje naći
Ni Istini celoj prolaza i puta.
I slutiće večno.
Učenik
Na ovome polju
Nek sloboda moja sahranjena spava,
Jer Istina tvoja potčini mi volju,
A dušu mi, evo, strahom ispunjava.
Kakva mračna misô: spavati u noći,
I znati da neko pored odra stoji,
Koga ne poznajem. I duh, u samoći,
Kô plašljivo lane da se večno boji
Da sluti i čeka. Samo jednu misô,
Samo slutnju svoju nalaziti svuda,
Zato da bi onde gde si verom disô,
Pod teretom sumnje prolazio tuda!
Kakva strašna misô: sve što vidim, čujem,
Smatrati za simbol, koji drugo znači:
Nagoniti razum da večno tumači,
Te da kratki život zagonetkom trujem.
Ah, pogledaj dole: od kapije Roni
Odmorni se ljudi s buktinjama kreću,
Zaljubljeni pastir svoje stado goni,
Kao mladi faon po rosnome cveću;
S Akropola tvrdog uzvici se hore,
I jutarnja straža kliče u daljini;
Daljni istok plamti kao rujno more,
Da pozlati glavu carici, Atini.
Sve radošću diše. I, u čistoj veri
Na posao dnevni pokreću se oni,
Na hramu su davno otvorene dveri,
I u hramu kimval tajanstveno zvoni.
15. februar 1892.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 220, Vuk Karadžić, Beograd.
|