Клеон и његов ученик

Војислав Илић

Клеон и његов ученик Писац: Војислав Илић

Ученик
Честити Клеоне, кренимо се даље!
Сваки жбун ме себи, сваки цветак мами,
И поточић бистри што нам жубор шаље,
И вис Филопапе у јутарњој тами.
Страшан у самоћи, као света гора,
На древни ме Олимп у осами сећа,
Ја слутим, верујем: ту је драга Флора,
Флора, нежни симбол младости и цвећа.

Клеон
Све је само симбол што ти види око,
Све што душу твоју и ведри и мрачи.
Симбол је и земља, и небо високо,
А суштина оно што он собом значи.
Тавни вео ноћи или светлост Феба,
Звук који се хори из празне даљине,
Одсев је истине, којој наћи треба
Правога имена, потпуне целине.
Јер што поглед види спрам светлости сјајне,
И све што се косне нашег будног слуха,
То је спољни додир ове вечне тајне,
И општење њено и људскога духа.
Није главно, дакле, оно што ме гони
Да плачем ил' певам у часима лепим,
Но суштина тога. Главно је: што стрепим,
Кад барбитон тугу или радост звони.
Пред том вечном тајном ми стојимо немо,
Кô саиски мудрац пред Истине ликом;
Вео с лица њеног дићи не умемо,
Јер Истина цела не даје се ником.
Век за тавним веком у вечност ће саћи,
А разум ће људски по мраку да лута;
Одговора неће на питање наћи
Ни Истини целој пролаза и пута.
И слутиће вечно.

Ученик
На овоме пољу
Нек слобода моја сахрањена спава,
Јер Истина твоја потчини ми вољу,
А душу ми, ево, страхом испуњава.
Каква мрачна мисô: спавати у ноћи,
И знати да неко поред одра стоји,
Кога не познајем. И дух, у самоћи,
Кô плашљиво лане да се вечно боји
Да слути и чека. Само једну мисô,
Само слутњу своју налазити свуда,
Зато да би онде где си вером дисô,
Под теретом сумње пролазио туда!
Каква страшна мисô: све што видим, чујем,
Сматрати за симбол, који друго значи:
Нагонити разум да вечно тумачи,
Те да кратки живот загонетком трујем.
Ах, погледај доле: од капије Рони
Одморни се људи с буктињама крећу,
Заљубљени пастир своје стадо гони,
Као млади фаон по росноме цвећу;
С Акропола тврдог узвици се хоре,
И јутарња стража кличе у даљини;
Даљни исток пламти као рујно море,
Да позлати главу царици, Атини.
Све радошћу дише. И, у чистој вери
На посао дневни покрећу се они,
На храму су давно отворене двери,
И у храму кимвал тајанствено звони.

15. фебруар 1892.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 220, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.