Kao Prometej
U klancima se moja duša vije
I čini mise oni isti klanci
Kroz koje prođoh, gde se patnja krije,
Stežu me, muče, kô tamnički lanci.
U klancima sam a vazduh me davi,
A sneg nada mnom svoju vonju slaže,
Jer sunca nema da glečer otkravi;
O, zalud sunca moje oči traže!
U klancima sam i reč moja trne
I moja vera i ponos se gasi;
Nada mnom lete oblačine crne.
Sram teški pada na još mlade vlasi.
Preda mnom stoje zavejani puti,
Zvezda za zvezdom očajno se gasi.
Razloge znadem... Ćuti, dušo, ćuti.
1915
