Kako je vila Banović Sekulu zadojila
Žarko sunce na zapadu zađe,
Na istoku pun mjesec izađe,
Danak prođe, tavna noćca dođe,
Zmaj ognjeni putovati pođe,
Razvi krila sa Jastreb-planine, 5
Pak poleće nebu u visine,
Na jezero na vodu studenu,
Napoji se studene vodice,
Pak on sjede u zelenu travu,
Zmaj pogleda na četiri strane, 10
A gleda ga 'tica golubica,
Gledajući zmaju besjedila:
»Ognjen zmajče, rođeni junače,
Čiju li ćeš kulu otvoriti?
Čiju li ćeš ljubu obljubiti?« 15
A veli joj zmaj ognjen junače:
»Golubice, na gorici 'tice
Ja ću poći đe je meni drago,
Ja ne tražim neljubljeno lice,
Da obljubim i da se naljubim, 20
Već oblazim srpske gospojice,
Ne bi l' im se rađali junaci,
Jer će doći potonje vrijeme,
Na Srbe će navojštiti Turci,
Pak će mloge zemlje zarobiti, 25
Sirotinju u ropstvo voditi,
Đe ne budu zmajeni junaci,
Tu će Srbim' dodijati Turci,
A đe budu zmajeni junaci,
Tu će ostat u sužanjstvu Turci.« 30
Kad to reče zmaj 'tica ognjena,
Brže skoči, pa na dalje kroči,
Pak razavi ognjevita krila,
A poleće strmo niz planinu,
Kud prolazi zmaj 'tica sgnjena, 35
Sve se vatra po zemlji rasipa,
Po zemljici zapaljuje travu,
Pak odleće do Sibinja grada,
Do Sibinja do banova dvora,
Pade dvoru na demir-pendžera,
Pendžer mu se i sam otvorio,
Zmaj uleće u šikli odaju,
Kad tu sjedi mlada banovica,
U ruci joj pitoma ružica,
A na krilu mlada đevojčica,
Sve miriše pitomu ružicu,
A miluje šćercu đevojčicu,
Kad uleće zmaj 'tica ognjena,
Razasja se banova odaja,
Začudi se gospoja banica,
Prepade se zmajena junaka,
A zmajče joj stade besjediti:
»Gospojice, velika banice,
Nemoj se ti mene prepadati,
Sramotu ti neću učiniti,
Već sam došo da tebe obiđem,
Da obiđem pa da opet pođem.«
Pak banicu rukom zagrlio,
Zagrlio, pak je poljubio,
I dade joj kitu nakićenu,
A u kiti čudnovata cv'jeća;
»Eto tebi, banova gospojo
Kad te ljubi od Sibinja bane,
Metni kitu sebi u njedarce,
Pak ćeš rodit zmajena junaka!«
Kad to začu banova gospoja,
To gospoja jedva dočekala,
Uze kitu zakiti se njome,
Pak je zmaju izmet učinila,
Posluži ga vinom i rakijom,
Kad se zmajče vinom nakitilo,
Od zemljice na noge skočilo,
Na pendžeru džame otvorilo,
Pak odleće u više planine,
Tako stade po godine dana,
Kad iziđe po godine dana,
Bog joj dade i sreća velika,
Zatrudnjela mlada gospojica,
Ludo čedo nosi pod pojasom,
Ludo čedo, ama muška glava,
Porodi se u godini dana,
I u nje se muško čedo nađe,
Babo mu je ime nađenuo,
Nađenuo: Banović Sekule,
Da mu čuva na Sibinju kule,
Od Turčina i od dušmanina.
Kako raste dijete Sekule?
Brzo raste da junak odraste,
Kad mu bješe neđeljica dana,
Viši bješe od neđelje dana,
Nego drugo od petnajest dana,
Kad mu bješe petnajest danaka,
Dok evo ti knjige šarovite,
Gospojici, Sekulovoj majci,
Od onoga zmaja ognjenoga.
Ovako joj sitna knjiga piše:
»Banovice, mila gospojice
Čuo jesam, vidio nijesam,
Đe s' u tebe ludo čedo nađe,
Ludo čedo, ama muška glava,
Prilično je da će junak biti,
Prvi danak poneđeljak dođe.
Kako rane 'tice zapjevaju,
Iznesi ga meni na planinu,
Da mu vidim odgojeno lice,
Je l' prilika, oće l' junak biti?
Ako bude junačka prilika,
Dobro ću ja njega darovati,
A ništa mu neću učiniti,
Opet ću ga tebi darovati.«
Kad to viđe mlada banovica,
Šta joj knjiga šarovita piše,
Kako rane 'tice zapjevaše,
U potaji dvore otvorila,
U naramku čedo iznosila,
Na planinu čedo iznijela,
Susrete je zmaj 'tica ognjena,
Kad je srete ko da granu sunce,
Prihvati joj čedo iz naramka,
Kad mu viđe lice i grhoce,
Triput ga je zmaje poljubio,
Gospojici tiho govorio:
»Gospojice, velika banice,
Skloni crne oči u njedarce,
A prekri se srmali jaglukom,
Nemoj se ti ljuto prevariti,
Nemoj kuda očim' pogledati,
Da te ljuta ne ujede guja,
Dok ti čedo u naramak dadem,
Ništa njemu učiniti neću.«
Savi gospa glavu u njedarce,
Pa pokrila sa jaglukom lice,
Zmaj okrenu pero Radulovo,
I na njemu sjajno ogledalo;
Dok doleće iz planine vila,
A povadi iz njedara dojke,
A prihvati čedo u naramka,
Pa je vila čedo zadojila,
Najprije desnom pa lijevom sisom,
Što je njega desnom zadojila,
To će biti junak za mejdana,
A lijevom daje ljepši majci.
Kad zadoji nejačka Sekula,
Dodade ga zmaju ognjevitu,
Razvi krila, pa odleće vila,
A zmaj čedo prihvati na ruke,
Pa ga dade majci u krioce,
A majka ga rukom prihvatila,
Odnese ga svom bijelu dvoru,
Prije zore unese u dvore,
Pak uljeze u šiklč odaju,
Namjestila čedo u koljevku,
Pa pogleda na demir-pendžera,
Kad Danica pomolila lice.
Kad svanulo i sunce granulo,
Dok evo ti bana gospodara,
Đe on dođe iz bijele crkve,
Gospojici dobro jutro daje,
Gospoja mu prihvatila zdravlje,
Ispred njega na noge skočila,
Na jastuku mjesto napravila,
Pak banica sjede uz koljeno,
Uz koljeno gospodaru svome,
A sluge im kavu poslužiše,
Gospodaru čibuk pripališe,
Čibuk pije, kavu prisrkuje,
Tadaj bane sjede besjediti:
»Ljubo moja, gospojo banice
Slava Bogu i Bogorodici!
Kad smo čedo pridobili ludo,
Ludo čedo, ali muška glava,
Prilika je da će junak biti,
Kako mu je kosa ponarasla,
Kajno drugom od sedam godina,
Kakvoga je oka i pogleda,
Ja bi' reko da će junak biti ;
Još da znadem, moja vjerna ljubo,
Đe imade u planini vila,
Nosio bi' nejačka Sekula,
Ne bi li ga zadojila vila,
Da još bolji bude za mejdana.«
Kad to začu gospoja banica,
Jest banica mudra i pametna,
Odgovara gospodaru svome:
»Gospodine, od Sibinja bane
Ako Bog da i sreća velika,
Te ostane naše čedo živo,
Pa nam bude od Boga suđeno,
Dočekati od njega veselje,
Tu je nama dosta razgovora.«
Vidi mudre gospoje banice,
Jest mudrija nego muška glava,
Ne kazuje gospodaru svome,
Đe joj vila čedo zadojila,
A zmaj 'tica kitu darovala.
Tako stade za dvije godine,
Viši Sekul od dvije godine,
Nego drugo od sedam godina,
Viši Sekul od sedam godina,
Nego drugo od dvan'est godina,
Kad mu bilo sedam godinica,
Onda njega na knjigu dadoše,
Nabrzo je knjigu naučilo,
Kad dijete knjigu naučilo,
Sve izlazi na sitne sokake,
Po sokacim' cvijelja nejake;
Đe god vidi golema paripa,
Ja li vrana, jali doratasta,
(Jer tak'oga najvole junaci)
Sve dijete prigovara majci:
»Moja majko de mi kupi konja!«
Kad nastupi osma godinica,
Onda njemu progovara majka:
»O moj sine, dijete Sekule,
Još si meni ludo i nejako,
Kad ti bude dvan'est godinica,
Majka će ti sablju nabaviti,
Dohraniti konja za mejdana.«
Tako stade do dvan'est godina,
Kad mu bješe dvan'est godinica,
San usnila gospoja banica,
Đe joj dođe knjiga šarovita,
Od bijele iz planine vile:
»Gospojice, velika banice
Ti ćeš jedno jutro uraniti,
Te s' umiti i Bogu moliti,
Zamoliti gospodara svoga,
Nek 1 i dade sluge nekolike,
Pa ćeš meni na planinu doći,
Kad iziđeš na vrh od planine,
Tu ćeš naći vranca od mejdana,
I na njemu sablja zakovana,
Što je vila sinu darovala;
U vrančića griva sapletena,
Sapleteno dvan'est pletenica,
Same mu se pleću i raspleću;
To su vile sinu poklonile,
Poklonile Sekuli junaku,
Nek imade konja za jahanja,
Nek imade sablju za mejdana,
Kad ti dođeš gospodaru svome,
Ban će tebe, gospo, upitati:
»O'klen tebi vranac od mejdana,
I na njemu sablja okovana?«
Da te guja ne ujede ljuta,
Nemoj za to nikom kazivati,
A ti reci gospodaru svome,
Da si konja kupila za blago,
I na njemu sablju zakovanu.«
Kad banica tak'i san usnila,
Oda sna se gospa probudila,
Pa uzima nekolike sluge,
Ode s njima na vrh od planine,
Kad ugleda vranca od mjedana,
Kod izvora sluge ostavila,
Ona pođe, do vrančića dođe,
Odvede ga svom bijelu dvoru,
Kad to viđe od Sibinja bane,
Svojoj ljubi tiho govorio:
»O'klen tebi vranac od mejdana,
I na njemu sablja zakovana?«
Gospoja mu tiho besjedila:
»Ja kupila za gotovo blago,
Gospodare, od morskog trgovca,
Nek mi Sekul dobra konja jaše,
Neka jaše, neka sablju paše,
Sekul ima dana za mejdana!«
