Како је вила Бановић Секулу задојила
Жарко сунце на западу зађе,
На истоку пун мјесец изађе,
Данак прође, тавна ноћца дође,
Змај огњени путовати пође,
Разви крила са Јастреб-планине, 5
Пак полеће небу у висине,
На језеро на воду студену,
Напоји се студене водице,
Пак он сједе у зелену траву,
Змај погледа на четири стране, 10
А гледа га 'тица голубица,
Гледајући змају бесједила:
»Огњен змајче, рођени јуначе,
Чију ли ћеш кулу отворити?
Чију ли ћеш љубу обљубити?« 15
А вели јој змај огњен јуначе:
»Голубице, на горици 'тице
Ја ћу поћи ђе је мени драго,
Ја не тражим нељубљено лице,
Да обљубим и да се наљубим, 20
Већ облазим српске госпојице,
Не би л' им се рађали јунаци,
Јер ће доћи потоње вријеме,
На Србе ће навојштити Турци,
Пак ће млоге земље заробити, 25
Сиротињу у ропство водити,
Ђе не буду змајени јунаци,
Ту ће Србим' додијати Турци,
А ђе буду змајени јунаци,
Ту ће остат у сужањству Турци.« 30
Кад то рече змај 'тица огњена,
Брже скочи, па на даље крочи,
Пак разави огњевита крила,
А полеће стрмо низ планину,
Куд пролази змај 'тица сгњена, 35
Све се ватра по земљи расипа,
По земљици запаљује траву,
Пак одлеће до Сибиња града,
До Сибиња до банова двора,
Паде двору на демир-пенџера,
Пенџер му се и сам отворио,
Змај улеће у шикли одају,
Кад ту сједи млада бановица,
У руци јој питома ружица,
А на крилу млада ђевојчица,
Све мирише питому ружицу,
А милује шћерцу ђевојчицу,
Кад улеће змај 'тица огњена,
Разасја се банова одаја,
Зачуди се госпоја баница,
Препаде се змајена јунака,
А змајче јој стаде бесједити:
»Госпојице, велика банице,
Немој се ти мене препадати,
Срамоту ти нећу учинити,
Већ сам дошо да тебе обиђем,
Да обиђем па да опет пођем.«
Пак баницу руком загрлио,
Загрлио, пак је пољубио,
И даде јој киту накићену,
А у кити чудновата цв'јећа;
»Ето теби, банова госпојо
Кад те љуби од Сибиња бане,
Метни киту себи у њедарце,
Пак ћеш родит змајена јунака!«
Кад то зачу банова госпоја,
То госпоја једва дочекала,
Узе киту закити се њоме,
Пак је змају измет учинила,
Послужи га вином и ракијом,
Кад се змајче вином накитило,
Од земљице на ноге скочило,
На пенџеру џаме отворило,
Пак одлеће у више планине,
Тако стаде по године дана,
Кад изиђе по године дана,
Бог јој даде и срећа велика,
Затрудњела млада госпојица,
Лудо чедо носи под појасом,
Лудо чедо, ама мушка глава,
Породи се у години дана,
И у ње се мушко чедо нађе,
Бабо му је име нађенуо,
Нађенуо: Бановић Секуле,
Да му чува на Сибињу куле,
Од Турчина и од душманина.
Како расте дијете Секуле?
Брзо расте да јунак одрасте,
Кад му бјеше неђељица дана,
Виши бјеше од неђеље дана,
Него друго од петнајест дана,
Кад му бјеше петнајест данака,
Док ево ти књиге шаровите,
Госпојици, Секуловој мајци,
Од онога змаја огњенога.
Овако јој ситна књига пише:
»Бановице, мила госпојице
Чуо јесам, видио нијесам,
Ђе с' у тебе лудо чедо нађе,
Лудо чедо, ама мушка глава,
Прилично је да ће јунак бити,
Први данак понеђељак дође.
Како ране 'тице запјевају,
Изнеси га мени на планину,
Да му видим одгојено лице,
Је л' прилика, оће л' јунак бити?
Ако буде јуначка прилика,
Добро ћу ја њега даровати,
А ништа му нећу учинити,
Опет ћу га теби даровати.«
Кад то виђе млада бановица,
Шта јој књига шаровита пише,
Како ране 'тице запјеваше,
У потаји дворе отворила,
У нарамку чедо износила,
На планину чедо изнијела,
Сусрете је змај 'тица огњена,
Кад је срете ко да грану сунце,
Прихвати јој чедо из нарамка,
Кад му виђе лице и грхоце,
Трипут га је змаје пољубио,
Госпојици тихо говорио:
»Госпојице, велика банице,
Склони црне очи у њедарце,
А прекри се срмали јаглуком,
Немој се ти љуто преварити,
Немој куда очим' погледати,
Да те љута не уједе гуја,
Док ти чедо у нарамак дадем,
Ништа њему учинити нећу.«
Сави госпа главу у њедарце,
Па покрила са јаглуком лице,
Змај окрену перо Радулово,
И на њему сјајно огледало;
Док долеће из планине вила,
А повади из њедара дојке,
А прихвати чедо у нарамка,
Па је вила чедо задојила,
Најприје десном па лијевом сисом,
Што је њега десном задојила,
То ће бити јунак за мејдана,
А лијевом даје љепши мајци.
Кад задоји нејачка Секула,
Додаде га змају огњевиту,
Разви крила, па одлеће вила,
А змај чедо прихвати на руке,
Па га даде мајци у криоце,
А мајка га руком прихватила,
Однесе га свом бијелу двору,
Прије зоре унесе у дворе,
Пак уљезе у шиклч одају,
Намјестила чедо у кољевку,
Па погледа на демир-пенџера,
Кад Даница помолила лице.
Кад свануло и сунце грануло,
Док ево ти бана господара,
Ђе он дође из бијеле цркве,
Госпојици добро јутро даје,
Госпоја му прихватила здравље,
Испред њега на ноге скочила,
На јастуку мјесто направила,
Пак баница сједе уз кољено,
Уз кољено господару своме,
А слуге им каву послужише,
Господару чибук припалише,
Чибук пије, каву присркује,
Тадај бане сједе бесједити:
»Љубо моја, госпојо банице
Слава Богу и Богородици!
Кад смо чедо придобили лудо,
Лудо чедо, али мушка глава,
Прилика је да ће јунак бити,
Како му је коса понарасла,
Кајно другом од седам година,
Каквога је ока и погледа,
Ја би' реко да ће јунак бити ;
Још да знадем, моја вјерна љубо,
Ђе имаде у планини вила,
Носио би' нејачка Секула,
Не би ли га задојила вила,
Да још бољи буде за мејдана.«
Кад то зачу госпоја баница,
Јест баница мудра и паметна,
Одговара господару своме:
»Господине, од Сибиња бане
Ако Бог да и срећа велика,
Те остане наше чедо живо,
Па нам буде од Бога суђено,
Дочекати од њега весеље,
Ту је нама доста разговора.«
Види мудре госпоје банице,
Јест мудрија него мушка глава,
Не казује господару своме,
Ђе јој вила чедо задојила,
А змај 'тица киту даровала.
Тако стаде за двије године,
Виши Секул од двије године,
Него друго од седам година,
Виши Секул од седам година,
Него друго од дван'ест година,
Кад му било седам годиница,
Онда њега на књигу дадоше,
Набрзо је књигу научило,
Кад дијете књигу научило,
Све излази на ситне сокаке,
По сокацим' цвијеља нејаке;
Ђе год види голема парипа,
Ја ли врана, јали доратаста,
(Јер так'ога најволе јунаци)
Све дијете приговара мајци:
»Моја мајко де ми купи коња!«
Кад наступи осма годиница,
Онда њему проговара мајка:
»О мој сине, дијете Секуле,
Још си мени лудо и нејако,
Кад ти буде дван'ест годиница,
Мајка ће ти сабљу набавити,
Дохранити коња за мејдана.«
Тако стаде до дван'ест година,
Кад му бјеше дван'ест годиница,
Сан уснила госпоја баница,
Ђе јој дође књига шаровита,
Од бијеле из планине виле:
»Госпојице, велика банице
Ти ћеш једно јутро уранити,
Те с' умити и Богу молити,
Замолити господара свога,
Нек 1 и даде слуге неколике,
Па ћеш мени на планину доћи,
Кад изиђеш на врх од планине,
Ту ћеш наћи вранца од мејдана,
И на њему сабља закована,
Што је вила сину даровала;
У вранчића грива саплетена,
Саплетено дван'ест плетеница,
Саме му се плећу и расплећу;
То су виле сину поклониле,
Поклониле Секули јунаку,
Нек имаде коња за јахања,
Нек имаде сабљу за мејдана,
Кад ти дођеш господару своме,
Бан ће тебе, госпо, упитати:
»О'клен теби вранац од мејдана,
И на њему сабља окована?«
Да те гуја не уједе љута,
Немој за то ником казивати,
А ти реци господару своме,
Да си коња купила за благо,
И на њему сабљу заковану.«
Кад баница так'и сан уснила,
Ода сна се госпа пробудила,
Па узима неколике слуге,
Оде с њима на врх од планине,
Кад угледа вранца од мједана,
Код извора слуге оставила,
Она пође, до вранчића дође,
Одведе га свом бијелу двору,
Кад то виђе од Сибиња бане,
Својој љуби тихо говорио:
»О'клен теби вранац од мејдана,
И на њему сабља закована?«
Госпоја му тихо бесједила:
»Ја купила за готово благо,
Господаре, од морског трговца,
Нек ми Секул добра коња јаше,
Нека јаше, нека сабљу паше,
Секул има дана за мејдана!«
