Kad umrije Osman-pašinica,
Mrkle noći u sedam sahata.
Dobro paša ženu milovaše,
Još je bolje u mezar spremaše;
Sakova joj od zlata tabuta, 5
A od srme tahte i bašluke,
Sastaviše hodže i hadžije,
Opremiše Osman-pašinicu.
Odnesoše, u zemlju metnuše;
Svi se ljudi natrag povratili, 10
Osta hodža učeć na talkinu.
Stade zveka od zlata tabuta
I od srme tahta i bašluka.
Pod hodžom se zemlja potrehnula,
Od straha ga drhat uhvatio. 15
Zavika joj hodža na talkinu:
„Korkma, bona, Osman-pašinice!
„Šta si tako Bogu zgriješila?“
Iz mezara nešto progovara:
„Ne pitaj me, hodža, na talkinu: 20
„Od komšije vrata zatvorila,
A siniju leđim zaklonila;
Skudila sam u selu djevojku —
Baš sirotu, da je Bog ubije!“
