Кад умрије Осман-пашиница,
Мркле ноћи у седам сахата.
Добро паша жену миловаше,
Још је боље у мезар спремаше;
Сакова јој од злата табута, 5
А од срме тахте и башлуке,
Саставише хоџе и хаџије,
Опремише Осман-пашиницу.
Однесоше, у земљу метнуше;
Сви се људи натраг повратили, 10
Оста хоџа учећ на талкину.
Стаде звека од злата табута
И од срме тахта и башлука.
Под хоџом се земља потрехнула,
Од страха га дрхат ухватио. 15
Завика јој хоџа на талкину:
„Коркма, бона, Осман-пашинице!
„Шта си тако Богу згријешила?“
Из мезара нешто проговара:
„Не питај ме, хоџа, на талкину: 20
„Од комшије врата затворила,
А синију леђим заклонила;
Скудила сам у селу дјевојку —
Баш сироту, да је Бог убије!“
