Kad se ženi nejaki Lazare,
Preko volje stare majke svoje,
Na daleko prosio đevojku,
Dva, tri dana preko polja ravna,
A četiri preko gore crne, 5
Osam dana preko sinjeg mora.
Malo joj je roka ostavio,
Godinicu i neđelju dana.
Godina prođe, a neđelja dođe,
Kupi Lako kićene svatove, 10
Sve junake mlade neženjene,
A konjike vrane nekovane,
Zdravo svati do đevojke došli,
I zdravo se natrag povratili.
Kad su bili kroz goru zelenu, 15
Ugleda ih Lazareva majka,
Ona ide u gornje čardake,
Pa uzima pozlaćene nože,
Pa mi ide u goru zelenu,
Pa prevrće drvlje i kamenje, 20
Pa mi kolje šarovite zmije,
Vata krvcu u caklenu čašu,
Pak otide u donje podrume,
Pa mi mješa vino i rakiju,
Pak mi ide pred snašicu svoju: 25
„Aj, snašice, draga dušo moja,
Na se napi vina i rakije”!
Luda bila, mudro govorila:
„Njesam vina ni kod majke pila,
A rakije nigda ni vidila, 30
To ti podaj sinu Laki tvome”.
Prevari se, ujede je zmija,
Ona dade sinu Laki svome.
Živ priniče, a mrtav odniče.
Al’ besjedi mlađana đevojka: 35
„Ajme meni, nevjernice moja,
Ja ću naći zaručnika moga,
Al’ ti nećeš sina Lake tvoga.
Kako ću se povratiti majki,
Reći će mi ostarjela majka: 40
„Eto meni nesretnice moje
Da se fati bora zelenoga,
Boriću bi uvenule grane”!
Milorad Radević, Miodrag Maticki: Narodne pesme u Srpsko-dalmatinskom magazinu, Matica srpska, Institut za književnost i umetnost, Novi Sad * Beograd, 2010., str. 110-111.
