Кад се жени нејаки Лазаре,
Преко воље старе мајке своје,
На далеко просио ђевојку,
Два, три дана преко поља равна,
А четири преко горе црне, 5
Осам дана преко сињег мора.
Мало јој је рока оставио,
Годиницу и неђељу дана.
Година прође, а неђеља дође,
Купи Лако кићене сватове, 10
Све јунаке младе нежењене,
А коњике вране нековане,
Здраво свати до ђевојке дошли,
И здраво се натраг повратили.
Кад су били кроз гору зелену, 15
Угледа их Лазарева мајка,
Она иде у горње чардаке,
Па узима позлаћене ноже,
Па ми иде у гору зелену,
Па преврће дрвље и камење, 20
Па ми коље шаровите змије,
Вата крвцу у цаклену чашу,
Пак отиде у доње подруме,
Па ми мјеша вино и ракију,
Пак ми иде пред снашицу своју: 25
„Ај, снашице, драга душо моја,
На се напи вина и ракије”!
Луда била, мудро говорила:
„Њесам вина ни код мајке пила,
А ракије нигда ни видила, 30
То ти подај сину Лаки твоме”.
Превари се, уједе је змија,
Она даде сину Лаки своме.
Жив приниче, а мртав одниче.
Ал’ бесједи млађана ђевојка: 35
„Ајме мени, невјернице моја,
Ја ћу наћи заручника мога,
Ал’ ти нећеш сина Лаке твога.
Како ћу се повратити мајки,
Рећи ће ми остарјела мајка: 40
„Ето мени несретнице моје
Да се фати бора зеленога,
Борићу би увенуле гране”!
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 110-111.
