Istočna priča
O, ti, čudna pričo iz prastara doba,
Ti, varljiva pričo, ja te dobro znam:
U tebi je svetlost, kojoj ravne nije,
I san, mrak i tama, što će sve da krije,
U plamenu srce, a u srcu kam.
Još nekada davno, u detinjstvu mome,
Ja sam tebe poznô kô u nekom snu:
I gradina rajska preda mnom se stvori,
I vilinska pesma poče da se ori,
I biserni potok zažubori tu.
I kô mladić posle ja sam tebe čitô,
I slika se smeni: I prorokov sin
O carevoj kćeri preda mnom je snivô,
I za oštru sablju mašao se živo,
Il' sam opet slušô slatki gugut njin.
Sad te opet čitam: Al' što čitam dalje,
Ja sve manje pojmim: što je smisô tvoj;
I nejasna tuga u srcu se budi,
I umorna glava pada mi na grudi, —
Pričo, čudna pričo, ti si život moj.
