Источна прича
О, ти, чудна причо из прастара доба,
Ти, варљива причо, ја те добро знам:
У теби је светлост, којој равне није,
И сан, мрак и тама, што ће све да крије,
У пламену срце, а у срцу кам.
Још некада давно, у детињству моме,
Ја сам тебе познô кô у неком сну:
И градина рајска преда мном се створи,
И вилинска песма поче да се ори,
И бисерни поток зажубори ту.
И кô младић после ја сам тебе читô,
И слика се смени: И пророков син
О царевој кћери преда мном је снивô,
И за оштру сабљу машао се живо,
Ил' сам опет слушô слатки гугут њин.
Сад те опет читам: Ал' што читам даље,
Ја све мање појмим: што је смисô твој;
И нејасна туга у срцу се буди,
И уморна глава пада ми на груди, —
Причо, чудна причо, ти си живот мој.
