Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 6

ISTORIJA SRPSKOGA NARODA
Pisac: Stanoje Stanojević

VI
SNAŽENjE SRPSKIH DRŽAVA.

Kada je Nemanja osvojio Zetu (1170 god.) uklonjena je time velika smetnja radu na potpunoj nezavisnosti raške države. Ali je za vreme borbe o prevlast između Zete i Raške izvršen jedan vrlo važan proces, koji je, po svom značaju i posledicama, možda još važniji nego pobeda Raške nad Zetom.

Kada je, posle smrti Bodinove (oko 1101 god.), nestalo jake državne centralne vlasti i kada su separatističke težnje pojedinih srpskih oblasti i dinasta dobile opet maha, ocepila se Bosna definitivno od ostalih srpskih oblasti, ušla je u sferu sasvim drugih interesa i u nove prilike, i obrazovala je samostalnu državu, koja će živeti svojim zasebnim životom i imati svoju sudbinu. Od toga se vremena istorija srpskoga naroda deli na istoriju Raške i na istoriju Bosne.

U isto doba, kada se Bosna odvojila od Zete i napustila zajednicu sa ostalim srpskim zemljama, došla je ona u dodir sa Ugarskom i ušla u sferu njezinih interesa. Ugarska je od tada presudno uticala na sudbinu Bosne u sva potonja vremena. Čim je dobila Hrvatsku, Ugarska je istakla svoje pretenzije na Bosnu, a već posle tri decenije (oko 1137 god.) uspela je da te svoje pretenzije delimice i ostvari.

Ali bosansku stvar nije bilo lako rešiti, kao što je to moglo izgledati. Bosna je, kad se odvojila od Zete, imala prirodnog saveznika u Raškoj. Njih su u taj mah upućivali jednu na drugu ne samo zajednička težnja da se oslobode prevlasti zetske, nego možda i opasnost, koja ,im je pretila od Vizantije. Ali najvažniji uslov za njihov zajednički rad bio je fakt, da se njihovi interesi u to doba nisu nigde ukrštali. Raška je odmah od početka okrenula svoje poglede u glavnom na jug i iotok, da tamo osvaja zemlje od Vizantije i da oslobađa svoje saplemenike, Bosna je međutim, odmah od početka, bila primorana da se bori za svoju egzistenciju i da suzbija osvajačke težnje mađarskih kraljeva, koji su našli sebi saveznike u rimskim papama. Kurija je htela da zadobije Bosnu za sebe, pa je upotrebila Ugarsku, dajući joj političku vlast u Bosni, da brani i propagira katolicizam. Osim toga razdirale su Bosnu, od samog početka samostalnog života, religiozne raspre, i cela bosanska istorija za dugo vremena samo je monotona borba protiv osvajačkih težnja Ugarske i papske kurije, puna unutrašnjih religioznih kriza, iz kojih ona nikako nije izlazila.

Oslobodivši se zetske prevlasti, Bosna nije imala ni snage ni avtoriteta, da kao Raška počne politiku u većem stilu. Osim toga njoj je odmah zapretila opasnost od Ugarske. U prvi mah bosanski se državnici nisu mogli orijentisati u novoj situaciji; oni su u XII veku, i ako su Mađari već jasno pokazali svoje osvajačke težnje prema Bosni, ipak u glavnom vodili istu politiku kao i oni u Raškoj: oslanjali su se na Ugarsku u borbi protiv Vizantije.

Bosanske dinaste su u pojedinim momentima osnivali rodbinske veze sa pojedinim dinastama raznih srpskih pokrajina. U početku, dok su još bile žive reminiscencije na avtoritet i legitimitet Zete, pojedine dinaste bosanske još su po gdekad tražili veze sa Zetom i sklapali rodbinska prijateljstva sa zetskom dinastijom. Ali u drugoj polovini XII veka, kada je već bilo jasno da će Raška dobiti prevlast nad Zetom, onda su u Bosni sve više osećali potrebu, da dođu u što bliži dodir i u što tešnju vezu sa Raškom. Ta težnja još je pojačana, kad je car Manojlo pokorio Hrvatsku, Dalmaciju i Bosnu (1165 god.), a Raška, oslanjajući se na Ugarsku, pri svem tom, nastavila upornu borbu protiv zajedničkog neprijatelja, dok je Zeta napustila nacionalnu politiku i prestala se boriti za slobodu srpskoga naroda. Bosna je u to doba gledala u Raškoj verovatno ne samo saveznika nego i branitelja, a možda i stožer, oko koga će se vremenom opet okupiti sve srpske pokrajine. Prilike su se, međutim, razvile u drugom pravcu: Bosna se odvojila od ostalih srpskih pokrajina. Baš u to doba kada je Nemanja pokorio Zetu i time rešio raško zetsku borbu o prevlast u korist Raške, počelo je formiranje Bosne u zasebnu državu.

Ali dok je Bosna, od početka svog samostalnog državnog života, pa za dugo vremena, bila u politici gotovo sasvim pasivna i u defanzivi, Raška je odmah počela uzimati aktivna učešća u međunarodnoj politici, koristeći se svakom prilikom, da dobije što više i da dođe što bliže svom cilju. Ona se neobično vešto hotimice upletala u sve međunarodne zaplete, boreći se neobično žilavo, smišljeno i vešto za ostvarenje svojih težnja. Što u toj borbi i u tom radu po nekad nije uspevala, nije nikako čudno; ona je u glavnom energično i svesno išla napred i uklanjala je, posle većeg ili manjeg napora, sve smetnje, koje su sprečavale ostvarenje njenoga plana.

Odmah nekako posle osvojenja Zete došao je car Manojlo u ozbiljan sukob sa Mletačkom Republikom, koja je poslednjih vekova, upotrebljavajući vešto vizantisku vrhovnu vlast i eksploatišući vizantiski protektorat, neobično ojačala, i politički i ekonomno. Ona je svojom flotom, već za vreme normansko-vizantiskih ratova, činila Vizantiji vrlo velike usluge, što joj je davalo prilike da utvrdi i proširi svoje povlastice. U drugoj polovini XII veka je Mletačka Republika već bila samostalna država; ona je imala svoju vojsku, svoje finansije i svoju politiku. Kako je stalno išla za tim, da svoje povlastice svuda, a osobito u Vizantiji, proširi i da što više isključi iz trgovine ne samo strane konkurente, nego i same domoroce, došla je ona zbog take svoje trgovinske politike, u sukob sa Vizantijom, tim pre što je i Manojlo vodio prema njoj agresivnu politiku. U Mlecima se u taj mah, kada je izgledalo da će doći do konflikta sa Vizantijom, znalo da ima na Balkanu jedna mlada država, gotova da u savezu ma s kojim neprijateljem Manojlovim zarati na Vizantiju, spremna da uvek iz svakog konflikta i nezgodnog položaja, u koji dođe Vizaitija, izvuče za sebe što više koristi.

Mlečići su se stoga obratili na Nemanju i ugovorili s njim savez za napadaj na Vizantiju. Nemanja je, prema ugovoru, preduzeo neku akciju protiv Manojla, ali Mlečićima u ovaj mah nije išlo u račun da se sasvim založe protiv Vizantije i da stupe u otvorenu borbu s njom. Iz raznih uzroka niko, osim Nemanje, nije ovom prilikom stupio u akciju, te je Nemanja, ostavljen od svih, bio pobeđen, izgubio neke zemlje i morao ići u Carigrad, da se pokloni caru Manojlu. Ali je ono što je do toga vremena stvoreno u Raškoj bilo već postavljeno na tako solidnu i pouzdanu osnovu, da jedna pogreška i jedan neuspeh nije mogao sasvim uništiti rezultat dugog sistematskog i napornog rada. Tako je ova neuspešna akcija Nemanjina imala samo trenutno rđave posledice.

Još uvek su do duše, i u Vizantiji i na zapadu, smatrali, da zemlja, kojom vlada Nemanja, pripada imperiji i da je Nemanja samo vođa poludivljih gorštaka, koji samo za pljačku i od pljačke žive. Vizantiski državnici nisu sami sebi smeli priznati, da ono što se poslednjih decenija dešavalo u kopaoničkim planinama nije bilo organizovanje hajdučkih četa, nego da je tamo jedno pleme, obdareno velikim sposobnostima, koje je volelo slobodu, a kojim je u taj mah vladao čovek jakih osobina u svakom pogledu, počelo sa mnogo hrabrosti, smelosti i veštine, stvarati svoju samostalnu državu i raditi i na političkom i na ekonomnom i na kulturnom snaženju njenom.

Ali se ipak i u Vizantiji u to doba instinktivno osećalo, da se samostalnost raške srpske države sada već više nikako ne može uništiti jednim mahom. Stoga je Manojlo pomilovao Nemanju, oprostio mu, već više puta učinjenu, pogrešku i ostavio ga na upravi. Izgleda da je posle ovoga i Nemanja uvideo, da za života Manojlova neće moći ostvariti svoje težnje o potpunoj slobodi i nezavisnosti, pa je do smrti Manojlove (1180 god.) ostao u dobrim odnosima s njim, priznajući vizantisku vrhovnu vlast

To vreme upotrebio je međutim Nemanja na unutrašnje konsolidovanje i na utvrđenje političkih, verskih i kulturnih principa, na kojima je mislio da treba zasnovati državu. U tom pogledu u prvom je redu trebalo rešiti versko pitanje, koje je u to doba imalo i kulturni i politički značaj.

Usled stalno snažnog i ukrštenog uticaja istoka i zapada u zemljama i pokrajinama, u kojima je srpski narod stanovao, bilo je versko pitanje u srpskom narodu gotovo uvek vrlo akutno. Jer o srpske zemlje i prevlast u njima od uvek se borila rimska i carigradska crkva, a hrišćanstvo je u ovo doba još uvek, možda baš zbog toga ili bar i stoga, kod Srba bilo vrlo slabo utvrđeno.

Hrišćanstvo je istina bilo u srpskim državama već od dosta vremena državna vera, ali je još uvek bilo u srpskom narodu dosta pristalica stare vere, koja je svojom starinom i obredima vezivala i privlačila sve konzervativnije elemente. Da se stara vera tako dugo održi, mnogo je doprinelo i to, što je od vremena na vreme naizmence rimska i carigradska crkva dobivala prevlast u većini srpskih zemalja i izvodila tamo svoju crkvenu organizaciju. U zapadnim srpskim pokrajinama bio je u glavnom uvek jači uticaj Rima, a na istoku je prevlađivao vizantiski uticaj. Taj stalni dvojni uticaj sa večitim pomeranjem granica svakako nije uvećavao broj pristalica hrišćanske crkve u srpskom narodu.

Na tako neodređen, nesređen i nesiguran teren među Srbima u religioznim stvarima, došla je nova sekta, bogomilska, koja je već pre toga bila uhvatila korena u Bugarskoj, pa odatle u ovo doba u jačoj meri počela prodirati i u srpske zemlje, naišav tu na vrlo pogodno zemljište. Prosta i jasna u svojim principima, koji su imali mnogo komunističkih i anarhističkih primesa, bogomilska se jeres u ovo doba raširila jako i u Raškoj i u Bosni.

Nemanja je dobro uočio da državnom organizmu preti velika opasnost od ove sekte, koja je sve negirala. Od početka svoga rada Nemanja je smatrao religiju kao vrlo važan faktor u državnom i narodnom životu. On je radio prema tom principu i u tome pravcu i u taj rad je uložio silan trud, uveren da će taki rad pomoći ostvarenje njegovih političkih planova; osim toga on je sam bio iskreno pobožan. Najteže pitanje u crkvenom pogledu, pitanje o položaju i odnosu Raške prema Rimu i Carigradu, Nemanja je bio praktično i tačno rešio. On je za državnu veru uzeo veru, kojoj je bila naklonjena većina stanovnika u oblastima, koje su činile jezgro njegove države i koja je, kako se po svemu moglo suditi, bila najzgodnija za srpski narod. Ali Nemanja nije mislio da time prekine sa zapadom i sa rimskom kurijom, koja je baš u ovo doba bila na vrhuncu svoje slave i svoje moći. On je, naprotiv, stalno održavao jake veze sa državama na zapadu i sa predstavnicima katoličke crkve, uveren, da se u borbi protiv Vizantije treba na njih nasloniti. Osim toga, on je to činio i s toga, što je u njegovoj državi bilo dosta podanika, osobito u primorju, koji su ispovedali rimokatoličku veru. O njima je svakako trebalo voditi računa; jer su oni sačinjavali većinu stanovništva baš u onim krajevima, čije su se separatističke težnje jako osećale i koji su do skora imali svoju državu i bili središte srpskoga naroda. Takav odnos prema vizantiskoj crkvi i prema papskoj kuriji i zapadu postavio je Nemanja za državni princip, i morao je ustati na svakoga, ko je radio protiv toga principa.

Kad je Nemanja saznao da se bogomilska jeres raširila u Raškoj, bio je uveren da to. novo učenje ruši avtoritet vlasti i da, zbog svojih komunističkih i anarhističkih principa, preti opstanku državnom, pa je preduzeo korake protiv te nove vere. Nemanja je pitanje o položaju bogomilske vere izneo pred državni sabor, da on tu stvar reši. Ali stvar nije bila prosta i nije bilo lako rešiti je. U saboru je, bilo dosta vlastele, koji su i sami bili prihvatili novu veru, a bilo ih je i takvih, koji su joj simpatisali i trpeli je kod svojih podanika. Svi su se oni, iz uverenja ili iz interesa, vrlo energično opirali predlogu, da se ma šta preduzme protiv bogomila. Naposletku je, posle ogorčene debate i burnih scena, rešeno, da se bogomili nasilno iskorene. Bogomili su se naravno oduprli sa oružjem u ruci i Nemanja je morao krenuti na njih krstaški rat. U tome ratu oni su bili pobeđeni i razbijeni. Mnogo je pristalica nove vere tom prilikom pobijeno, mnogo ih se razbeglo po okolnim pokrajinama, ali su se mnogi pritajili i ostali u državi, čuvajući učenje i veru, koja je godila njihovu duhu i odgovarala njihovim nazorima. U Raškoj bogomilsko pitanje ipak nije nikada više izbilo na površinu ni postalo akutno.

Prognana iz Raške, bogomilska je jeres našla utočišta u Bosni, gde je, zbog nesređenih verskih prilika, uhvatila korena. Ona je tamo jako uticala na razvitak naroda i na sudbinu bosanske države i, sa izvesnim transformacijama pod uticajem drugih vera i crkava, održala se do kraja samostalnog državnog života.

Rešenje bogomilskog pitanja svakako je mnogo doprinelo, da se prilike u raškoj državi srede i konsoliduju, da se utvrdi avtoritet vlasti i da se država osnaži. Nemanja je na tom snaženju, u doba mira i dobrih odnosa sa Vizantijom, radio tim više, što je po svemu moglo biti jasno, da će posle smrti cara Manojla nastupiti velike krize. To doba trebalo je da dočeka raška država spremna i snažna, jer su svi izgledi bili, da će se onda rešavati za dugi niz godina sudbina naroda na Balkanskom Poluostrvu i da će se onda moći mnogo učiniti.

I zaista kad je umro car Manojlo (24 septembra 1180 god.), počela je Vizantija opadati i gubiti provincije i države, koje je on, vojnom akcijom ili diplomatskim putem, bio vezao za svoju državu, a koje su već davno bile izašle iz sfere vizantiskih interesa. Sve pokrajine i države, i na Balkanu i van Balkana, počele su, posle smrti cara Manojla, raditi na tome, da se emancipuju od Vizantije, i počele su protiv nje borbu za samostalnost.

Akciju u tom pravcu vodile su u prvom redu Ugarska i srpske države, Raška i Bosna. I Nemanja i ban Kulin i kralj Bela III bili su verni Manojlu sve do njegove smrti i priznavali su sve do toga vremena vizantisku vrhovnu vlast. Ali su posle smrti cara Manojla sva trojica smatrali, da su prošla vremena potčinjenosti i počeli su raditi na tome da svojim državama izvojuju potpunu samostalnost. Prilike, koje su u Vizantiji nastale posle smrti Manojlove, trzavice, nesigurnost i državnu slabost, upotrebili su Bela i Nemanja, da zbace vizantisku vrhovnu vlast i da prošire granice svojih država.

Tako su Bela i Nemanja, kao saveznici, napali 1183 god. na Vizantiju. Dok su Ugri prodirali u Braničevo, srpska je vojska operisala u dva pravca: prema severu, u težnji da se sastane sa ugarskom vojskom, i prema jugu. U oba pravca Srbi su uspešno ratovali, Udruženi sa Mađarima, oni su došli do Sofije, a južna srpska vojska sišla je u Kosovo i prodrla do Vranja i Lipljana. Ovim je ratom Nemanja osvojio mnoge zemlje i utvrdio potpunu nezavisnost svoje države.

Kad su, naskoro posle toga (1185 god.), Bugari i Vlasi digli u Bugarskoj ustanak, Nemanja je uvideo da su u borbi protiv Vizantije interesi ustanika jednaki sa interesima njegove države, pa je stupio sa njima u vezu i pomagao ih je, koliko je mogao.

Ali prilike su bile nejasne, a situacija još uvek neodređena i komplikovana. Nije bilo sigurno da li je Vizantija tako slaba, da neće biti u stanju da možda ipak suzbije i savlada sve neprijatelje. Nije bila isključena mogućnost, da se, kao što se u Vizantiji često dešavalo, iznenada pojavi darovit, energičan i sposoban čovek, koji će brzo izvesti potrebnu organizaciju i suzbiti sve što smeta snazi i napretku, pa vratiti državi moć i prestiž, kakav je imala za vlade Manojlove. S druge strane, Bosna, zauzeta svojim unutrašnjim pitanjima i zbog opasnosti, koja joj je počela pretiti od strane papske kurije i Ugarske, nije pokazivala ni volje ni snage za kakvu veću i ozbiljniju akciju. Bela je, istina, posle smrti Manojlove, preduzeo akciju i u Dalmaciji, ali je zbog toga došao u sukob sa Mletačkom Republikom, koja je i sada Dalmaciju branila i otimala za sebe. Sukob sa Mletcima nije međutim sprečio Mađare da ubrzo promene svoju politiku prema Srbima. U Ugarskoj se smatralo da je Vizantija slaba za akcije, kakve je car Manojlo još nedavno preduzimao. Kad je car Isak II Anđel (1185–1195 god.), odmah po dolasku na presto, zatražio i dobio ćerku Bele III za ženu, onda se u Ugarskoj s pravom mislilo, da opasnosti za Ugarsku od strane Vizantije više nema.

Uvereni u to, a zaneti uspesima na bojnom polju, i u Dalmaciji i u Pomoravlju, Mađari su mislili, da oni mogu zameniti Vizantiju i utvrditi svoju prevlast na Balkanu. Na to ih je upućivala ne samo trenutna situacija, nego i tradicije o njihovu prodiranju na jug i aspiracije nekadanje hrvatske države, koja je sada bila sastavni deo Ugarske. Ali su Mađari, zbog promene svoje politike, morali doći u sukob sa doskorašnjim svojim saveznicima, sa kojima su zajedno radili, dok im je svima pretila opasnost od Vizantije,

Tako je Nemanja sada lako mogao doći u sukob na dve strane, i sa Ugarskom, sa kojom je dotle bio u savezu, i sa Vizantijom. Međutim, Raška je još uvek bila slaba da se sama bori i sa samom Vizantijom. Za nju je bilo u ovaj mah najpogodnije da se u borbi za nezavisnost osloni na Nemačku. Neobičnom energijom digao je u to doba car Fridrih I, pokraj svih neuspeha i nedaća, prestiž Nemačke tako, da je ona bila jedna od najsilnijih država. Fridrih je hvatao veze na sve strane i radio sistematski na tome, da sferu svoga uticaja što dalje razmakne. Interesi Nemačke već su se odavno sukobljavali u mnogim pravcima sa interesima Vizantije i Nemačka je pokazivala volju da radi zajedno sa onima, čiji interesi takođe dolaze u opreku sa interesima njenih neprijatelja. Stoga je Nemanja došao na misao, da mu je Nemačka najprirodniji i najpogodniji saveznik u borbi za nezavisnost. Nemanja se mogao na Nemačku osloniti tim pre, što Nemačka, ni po svom položaju ni inače, nije mogla imati ozbiljne pretenzije na krajeve, koji su ušli, ili koji su, po Nemanjinom planu, trebali da uđu u sastav njegove države.

U ovaj mah bilo je Nemanji tim lakše doći u tešnji dodir sa Nemačkom, što se car Fridrih spremao na krstaški rat, a po utvrđenom planu trebalo je da prođe sa svojom vojskom kroz Nemanjinu državu. Stoga je Nemanja krajem 1188 god. poslao Fridrihu poslanstvo, koje je svakako imalo i političku misiju. Pregovori su tekli povoljno i Fridrihovi poslanici, koji su tražili slobodan prolaz i jeftine namirnice za nemačku vojsku, našli su kod Nemanje veliku gotovost da te zahteve ispuni. Dobri odnosi sa Fridrihom bili su za Nemanju sada tim važniji, što je on, pomažući bugarski ustanak, došao u sukob sa Vizantijom. Dolazak Barbarosin sa krstaškom vojskom mogao je samo koristiti Nemanji, jer su krstaši, još od početka krstaških ratova, stalno bili u opreci sa Vizantijom. U Vizantiji se uvek mislilo, da su krstaški ratovi opasnost za državu i da krstaške države treba da su podčinjene Vizantiji, jer se nalaze na zemljištu, koje po pravu njoj pripada. Po tom shvatanju udešavana je i celokupna politika Vizantije prema krstašima. Neprijateljsko držanje Vizantije prema njima dalo je povoda da javnim mnjenjem na zapadu ovlada uverenje, da je Vizantija glavna smetnja krstaškim preduzećima i da ona sistematski i svesno ometa njihov rad. Stoga su i Srbi i bugarski ustanici sasvim pravilno smatrali, da su im u borbi protiv Vizantije krstaši prirodni saveznici i da će oni morati svakako i ovoga puta doći u sukob sa Vizantijom, pa su taj sukob hteli upotrebiti u svoju korist.

Nemanja je rado obećao nemačkoj vojsci slobodan prolaz i jeftine namirnice, spremio je caru Fridrihu svečan doček i izišao, sa mnogom vlastelom, braćom i rođacima, u Niš pred njega. Tu je Nemanja pregovarao sa Fridrihom, informisao ga bez sumnje o prilikama u Vizantiji i gledao da ga zadobije za svoje planove. Nemanja je,pored ostaloga, nudio Barbarosi savez i vazalnu zakletvu, po svoj prilici samo za zemlje koje je u poslednje vreme osvojio, i pomoć u borbi protiv Vizantije. Fridrih je svakako u načelu pristao na ponude Nemanjine. Tom prilikom je bilo ugovoreno da se dobri odnosi među njima utvrde i ženidbenim vezama.

Nemanja je celu akciju sa Barbarosom i krstašima dobro zamislio. Ceo taj plan bio je zrelo smišljen i vrlo realan. Izvođenje njegovo moglo je Nemanji i njegovoj državi doneti samo koristi, a nikako štete. Oslanjajući se na državu, koja je u taj mah bila snažna, a koja je morala doći u sukob sa Vizantijom, Nemanja je dobio jakog i pouzdanog saveznika, koji mu je u ostvarenju njegovih planova mogao mnogo pomoći. Jer Barbarosa je mogao štititi Nemanju i njegovu državu i prema Ugarskoj i prema papskoj kuriji, a u sukobu sa Vizantijom mogla je Raška računati na njegovu neposrednu pomoć.

Ceo taj Nemanjin plan o naslanjanju na Nemačku propao je, kad je Barbarosa naprasno umro u Maloj Aziji (20 juna 1190 god.), ali je ta akcija ipak bila korisna za Nemanju, jer je on, u borbi koja je posle Barbarosina odlaska iz Niša nastala između njega i Vizantije, osvojio dosta zemalja. U jedan mah, kad su odnosi između Barbarose i Vizantije bili vrlo rđavi, pomišljao je Barbarosa. da udari na Carigrad i računao je za taj slučaj na pomoć Srba i Bugara. Kad je Fridrih umro, izgubili su Srbi u njemu snažnog i pouzdanog saveznika, a Vizantija se oslobodila jednog vrlo opasnog neprijatelja.

Sad je tek Vizantija mogla pomišljati na ozbiljnu akciju protiv svojih neprijatelja na Balkanu. Nemanja i njegova država došli su u vrlo veliku opasnost. Saveznik Nemanjin, car Fridrih, bio je mrtav, Ugarska je bila u savezu sa Vizantijom i bez sumnje voljna da pomogne vizantisku akciju protiv Nemanje, ili je bar bila gotova da radosno pozdravi svaki uspeh vizantiske vojske u borbi protiv Srba. Bugari takođe u ovaj mah nisu mogli pomoći Srbima. Tako je Raška ostala sasvim sama da se nosi sa Vizantijom. Car Isak Anđel je skupio veliku vojsku i udario na Nemanju, da se osveti za sve ono što je radio poslednjih deset godina, da vrati svoj prestiž i uticaj i na toj strani, te da na taj način oslabi i bugarski ustanak.

Nemanja nije klonuo, ma da je njegov položaj bio vrlo težak i ma da je nade na uspeh bilo vrlo malo. On je skupio koliko je mogao vojske, pa je pošao u susret vizantiskom caru. Snage su njihove bile nejednake; Nemanjina vojska nije se po broju mogla meriti sa vizantiskom, i u sukobu, koji je bio negde na Moravi, srpska vojska bude razbijena (u jesen 1190 god.).

Jednim mahom bio je sada uništen veliki deo tekovina, dobivenih sa naporima i žrtvama za poslednjih dvadeset godina. U Vizantiji je vrlo radosno pozdravljena pobeda nad Nemanjom, jer se osećalo koliki je dobitak, što je on oslabljen. Uslovi za mir, koje je diktovala Vizantija, bili su vrlo teški: Nemanja je morao vratiti Vizantiji sve osvojene krajeve na jugu i istoku. Prijateljstvo je trebalo utvrditi udajom sinovice cara Isaka za Nemanjinog srednjeg sina Stevana.

Udar što ga je raška država pretrpela, bio je vrlo težak. Ali se sada jasno pokazalo da je ono, što je u poslednjem veku u Raškoj stvoreno, ipak dosta snažno, da izdrži i veće krize i da je Raška jača no što je možda izgledalo i no što se moglo misliti. Borba njena za prevlast u srpskim zemljama i borba protiv Vizantije za nezavisnost, stvorila je organizam, koji nije više mogao da uništi jedan neuspeh, pa ma kako on veliki i težak bio. Raška je imala velike štete zbog nesrećnog rata, ona je izgubila mnoge zemlje, ali nije izgubila slobodu i nezavisnost. Središte srpskih zemalja, jezgro Nemanjine države, krajevi u kojima je prvo počeo državni život srpskoga naroda, gde je centralno srpsko pleme stanovalo, ostali su slobodni. Neuspeh i poraz nije oslabio onu generaciju, koja je bila naučila da stvara i da diže.

Prilike su se od onoga vremena, kad je Nemanja zavladao, mnogo promenile. Još pre desetak godina imali su vizantiski državnici ambiciju da nateraju Rašku na priznanje vizantiske vrhovne vlasti i nadu da će u tome izvesno uspeti. Nada ta i uverenje bili su onda možda opravdani, jer je izgledalo da Vizantija ima snage, da svoje pretenzije ostvari. Sada je, međutim, i pored poraza, Raška bila toliko jaka, da Vizantija nije mogla ozbiljno pomišljati na to, da Nemanju primora na pokornost. Vizantija je sada još samo mogla težiti za tim, da od Raške osvoji što više zemalja i da što bolje obezbedi svoje uspehe u ratu. Niko više u Vizantiji nije mogao ozbiljno misliti na to, da Nemanjinu državu uništi ili da Nemanju pokori.

Ta promena prilika znala se i osećala, naravno, u Raškoj još više i bolje nego u Vizantiji. Posle poraza na Moravi, međutim, u Raškoj se uvidelo, da za sada treba napustiti misli o većim planovima i nesigurnim preduzećima i da je potrebno za duže vreme povući se, prikupljati snagu i čekati zgodan trenutak za akciju. Sada su uvideli i oni, koji su usled događaja poslednjih godina mogli posumnjati u to, da je Vizantija jača, no što se moglo misliti. Raška je istina bila toliko jaka, da je Vizantija nije mogla uništiti, ali je i Vizantija još uvek bila toliko snažna, da je mogla stati na put naglom napredovanju i širenju Raške.

Posle nekoliko godina Aleksije, brat cara Isaka Anđela, a tast Nemanjinog srednjeg sina Stevana, obori sa prestola svoga brata i proglasi se za cara vizantiskog (8 aprila 1195 god.). U Carigradu se sada želelo da u Raškoj dođe na presto Stevan. Možda je o tome već bilo govora i pri ugovaranju mira 1190 god. Nemanja je svakako već i sam pomišljao na to, da zahvali na prestolu i da poslednje godine svoga života posveti Bogu i molitvi. Osobito ga je na taj korak nagovarao i gonio najmlađi sin njegov, Rasko, koji je desetak godina pre toga bio odbegao u Svetu Goru i tamo se pokaluđerio. Želja vizantiskog dvora, da na presto u Raškoj dođe što pre careva kći, odgovarala je i želji Nemanjinoj, da se odreče prestola i da se povuče u manastir.

Odricanje prestola samo sobom ne bi zadavalo nikakve teškoće, ali je pre toga trebalo rešiti vrlo važno pitanje o redu nasleđa u državi. Red nasleđa u starije doba nije u srpskim državama bilo stalno utvrđen. Većinom su sinovi vladalački zajednički nasleđivali očev presto i kolektivno vladali, pod vrhovnom vlašću najstarijeg brata. Ali je bilo i slučajeva, da je presto prelazio sa oca na najstarijeg sina.

Najstariji sin Nemanjin, Vukan, upravljao je u to doba Zetom, jer je bio običaj da prestolonaslednici i pojedini prinčevi dobivaju upravu u pojedinim oblastima. Zeta je, kako izgleda imala neku vrstu avtonomnih povlastica, pa je bilo zgodno da tom avtonomnom provincijom upravlja jedan član vladalačke porodice. Time je avtonomna provincija bila odeljena od ostalih oblasti i separatističke težnje bile su bar donekle zadovoljene. Za provinciju, koju je dobio na upravu prestolonaslednik, bilo je korisno, što je budući vladalac, za vreme dok je bio tamo upravitelj, hvatao veze isticao prijateljstva, koja su i dotičnoj provinciji i centralnoj oblasti mogla biti samo od koristi.

Vukana svakako nije bilo lako privoleti, da se odreče prestola u korist mlađeg brata, samo zato što je njegova žena bila kći vizantiskog cara, jer je Vukan i sam bio ambiciozan i stajao pod jakim uticajem okoline, kojoj je išlo u račun da se ne remeti red nasledstva, nego da Vukan dođe na presto. Osim toga možda se i ovom prilikom opozicija prema vizantofilskoj politici u Raškoj javila stoga, što je u Zeti gotovo stalno vladalo uverenje, da je za srpsku državu bolje i korisnije da se oslanja na zapad, nego na istok i na Vizantiju.

Ali je Nemanji ipak pošlo za rukom da suzbije opoziciju i da državnim interesima, kako ih je on shvatao, podredi lične i lokalne interese. Vukan je pristao da Stevan dobije očev presto, a on i njegovi potomci da dobiju upravu u Zeti. Nemanja je mislio, da je na taj način dobro rešio jedno veliko pitanje i da će rodbinske veze raške dinastije sa vizantiskim vladaocem doneti Raškoj koristi. Tako se Nemanja 25 marta 1196 god. na saboru odrekao prestola u korist svoga srednjeg sina Stevana, a u Zeti je utvrdio Vukana i njegove potomke. Nemanja se posle toga zakaluđerio i ostao je neko vreme u Studenici.

Prilike su za srpski narod bile dosta povoljne, kad je Stevan primio vlast iz ruku svoga oca. Naskoro posle toga umro je ugarski kralj mudri i umešni Bela III (23 aprila 1196 god.), a njegova dva sina počnu odmah međusobnu borbu, koja je jako slabila ugled i snagu državnu. Iduće godine (1197), mlađi sin Belin, Andrija, napadne svoga brata Emerika, te mu ovaj da na upravu Hrvatsku, Dalmaciju i gornju Bosnu. Sada je s te strane nastala velika opasnost po obe srpske države, i po Rašku i po Bosnu. Emerik je sada da naknadi štetu, što je Andriji ustupio deo zemalja i da proširi državne granice, počeo raditi na tome, da pokori Bosnu i Rašku. Na Vizantiju se nije više morao mnogo obazirati; s te strane za Ugarsku nije više bilo opasnosti. Osim toga, u Carigradu su, zbog novih rodbinskih veza, sada više bili naklonjeni Raškoj nego Ugarskoj. U Ugarskoj se to dobro znalo, stoga je Emerik i potražio drugog saveznika za rad na ostvarenju svojih planova na Balkanskom Poluostrvu.

Taj saveznik se u ostalom Ugarskoj u taj mah sâm impozirao. Papska kurija nije nikako bila voljna da napusti svoje pretenzije na zemlje, koje su joj u VIII veku, po njenom uverenju, nasilno i nepravedno bile otete. Sada kad je, usled krstaških ratova i iz drugih uzroka, uticaj papski ojačao, radile su sve darovitije i energičnije pape na tome, da povrate svojoj vlasti Balkansko Poluostrvo, osobito zapadnu polovinu njegovu, dakle zemlje, koje su većim delom bile u raškoj i bosanskoj državi. Tim zemljama nije više vladao vizantiski car, koji ih je negda oteo papskoj kuriji; sada su tamo bile nove, narodne države. Ali državnici srpski u Raškoj i Bosni, ma da su još uvek vodili sa Vizantijom borbu, ma da su vrlo energično odbijali od sebe sve ono što je dolazilo iz Vizantije, a što je moglo ličiti na podčinjenost ili je moglo doneti, — ipak nisu bili voljni da prime katolicizam i da u Crkvi priznadu vrhovnu vlast rimskoga pape. Katolička vera sa latinskim jezikom i stranim, bar višim, sveštenstvom bila je narodu tuđa, dok je pravoslavna vera više odgovarala narodnom temperamentu i sklonostima. Osim toga osećalo se, da priznanje katoličke crkve može srpski narod dovesti u gori položaj. no što je bio onaj, protiv koga se on već vekovima borio.

Ali je i u tom mišljenju, osećanju i uverenju bilo i u to doba u srpskom narodu raznih niansa. U Raškoj je bilo krajeva, osobito u primorju, koji su već dugo bili pod uticajem katolicizma, te je tamo bilo dosta simpatija za katoličku veru. S druge strane u Bosni, gde avtoritet vlasti nije bio jak, uhvatila je korena bogomilska jeres, koja je najbolje odgovarala komunističkim sklonostima naroda. Uza sve to bilo je još uvek, i u Raškoj i u Bosni, dosta njih, koji nikako nisu priznavali hrišćanstvo, ili su ga samo formalno primili, nego su se još uvek držali stare vere predaka. Ta vera im je, bar formalno i u obredima, davala u ponečem više nego hrišćanstvo, jer u njoj nije bilo ni komplikovane jerarhije, ni raznih sekata, ni borbe, a ona je imala mistiku i svetinju starine i bila je najbliža narodnom duhu, jer je iz njega iznikla.

Možda je baš tako versko stanje u srpskim državama i bilo jedan od uzroka, što je na papskoj kuriji vladalo mišljenje, da se ona, u radu na povraćanju svoga prava, svoje vlasti i svoga avtoriteta na Balkanu, ne može osloniti ni na jednu srpsku državu, nego da će se njena namera, da srpski narod vrati u krilo katoličke crkve, moći ostvariti samo pomoću koje strane države, koja će oružanom silom primorati srpske države da prime njeno učenje. Najprirodnije je bilo tom prilikom prvo pomišljati na Ugarsku, koja je bila odana katolicizmu i papskoj kuriji, a koja je imala dosta snage da radi na ostvarenju tih planova, tim pre što je i sama imala i državo-pravnih i političkih i ekonomnih pretenzija i aspiracija na mnoge srpske krajeve.

Tako su Ugarska i papska kurija bile upućene jedna na drugu i našle se, od kraja XII veka, na Balkanskom Poluostrvu na istom poslu: obe su htele da pokore srpski narod i da osvoje srpske države, Ugarska politički, a papska kurija verski. Položaj srpskoga naroda bio je u taj mah vrlo težak. Sada je, pored borbe protiv Vizantije, trebalo stalno, odbijati još i kombinovane napadaje od strane Ugarske i katolicizma. Ti napadaji su u pojedinim momentima bili osobito jaki u Bosni, koja im je uvek najviše bila izložena. Stoga su srpski vladaoci u obe srpske države, i u Raškoj i u Bosni, morali od toga vremena stalno lavirati i, u doba velike opasnosti, činiti koncesije papskoj kuriji, da ne bi, zbog otpora katolicizmu, doveli u pitanje političku nezavisnost svojih država. Jer je borba, koju je Ugarska vodila u srpskim zemljama za katoličku veru, bila samo izgovor, a prava je namera mađarskih kraljeva bila, da politički pokore srpski narod.

U poslednjoj desetini XII veka bosanski ban Kulin optužen je kod papske kurije da trpi i podržava bogomile. Ugarska je bila gotova da, u ime papino, kazni zbog toga Kulina. Njemu je, istina, pošlo za rukom da za ovaj mah otkloni opasnost, ali se uskoro pokazala prava tendencija ugarske politike na Balkanu. Namesnik ugarski u Hrvatskoj i Dalmaciji, Andrija, napadne u proleće 1198 god. na Hum i osvoji ga. To je bio prvi korak što ga je Ugarska učinila u pravcu svoje nove politike prema srpskim državama. On je pokazao osvajačke težnje ugarske prema Raškoj, a da je Ugarska težila za Bosnom, to je već davno bilo i suviše jasno. Odmah posle osvojenja Huma došlo je, istina, do nesuglasica između Andrije i Emerika, ali to srpskim državama nije mnogo koristilo, jer je u to doba došlo i u Raškoj do građanskog rata, što je jedan srpski pretendenat počeo raditi da, pomoću Ugarske i papske kurije, dođe na presto.

Kad je Nemanja, pošto je neko vreme proveo u Studenici, na poziv svoga sina Save, otišao u Svetu Goru, počeo je Vukan, nezadovoljan što je zapostavljen, intrigirati protiv Stevana i Kulina. U tom ga je svakako podržavala katolička stranka u Zeti i svi oni, kojima je bila protivna igemonija Raške i koji su hteli da dođu do većeg uticaja u državi. Vukan je za borbu protiv režima, koji je vladao u Raškoj i u Bosni, imao prirodne saveznike. Ugarska i papska kurija bile su uvek voljne i gotove da pomognu svakoga, ko bi obećao da će priznati ugarsku vrhovnu vlast i papsku supremaciju u svojoj državi. Vukan je to naravno vrlo dobro znao, zato se i obratio na njih, čineći im obećanja, kakva su oni tražili. I dok je Nemanja sa Savom podizao utočište za Srbe u Svetoj Gori, manastir Hilandar, koji će docnije postati važan centar i rasadnik književnosti i crkvene kulture u srpskom narodu, obraćao se Vukan papskoj kuriji, javljajući joj, kako se u Bosni jako raširila bogomilska jeres. Ušav na taj način u volju papi i dokazav svoju privrženost katolicizmu, Vukan se mogao nadati, da će mu i papska kurija i Ugarska, kojoj je on bio voljan priznati vrhovnu vlast, pomoći da protera Stevana i da zauzme presto u Raškoj. Nemanja nije doživeo da vidi, kako je njegova dobra namera urodila rđavim plodom i kako su došle u opasnost sve njegove tekovine. On je umro (13 februara 1199 god.), pre nego što je otvoreno izbio sukob između Stevana i Vukana.

Videći kako se radi i šta se sprema protiv njih, ni Stevan ni Kulin nisu hteli dopustiti da ih događaji iznenade. Obojica su energično radili da osujete akciju svojih neprijatelja. Kulin se obratio papi i izjavio je svoju gotovost da napusti bogomilsku jeres, koju je do sada, kako je on tvrdio, samo u zabludi ispovedao; Stevan je molio od pape kraljevsku krunu, obećavajući naravno priznanje papske supremacije, Papa Inoćentije III (1198–1216 god.) bio je voljan da ispuni želje i Kulinu i Stevanu. Odazvati se njihovoj želji, značilo je za papsku kuriju postići potpun uspeh.

Ali je tako rešenje srpskoga pitanja bilo protivno interesima Ugarske i željama Vukanovim, koji je celu tu stvar i krenuo, jer bi, prema takvom rešenju stvari, i on i Ugarska ostali bez ikakve koristi. Stoga su i Ugarska i Vukan radili na tome, da papa ne ispuni želju i molbu Stevanovu. Papska kurija nikako nije mogla ni smela prenebregnuti interese i zahteve Ugarske, koja je bila njen najvažniji pomagač i najverniji saveznik u borbi za osvajanje Balkanskog Poluostrva. Kako su se dalje razvijali događaji u tom pogledu, nije poznato. Zna se samo da je Vukan (oko 1202 god.), pomoću ugarske vojske, koju je dobio od Emerika, zbacio Stevana sa prestola i zavladao većinom zemalja u raškoj državi, da je primio katoličku veru kao državnu, priznao papsku supremaciju i vrhovnu vlast ugarskoga kralja. Emerik je tom prilikom svojoj tituli dodao i naziv kralja Srbije, i taj je naziv ostao od tada stalno u tituli ugarskih kraljeva.

Kulin je, međutim, bolje prošao no Stevan. On se svečano odrekao bogomilske jeresi, primio je katoličku veru, priznao ugarsku vrhovnu vlast (1203 god.), i tako je spasao svoj presto. On je, međutim, mogao tako olako proći samo stoga, što nije imao nikakvog protivnika, koji bi težio za njegovim prestolom, kao što je to bio slučaj u Raškoj.

Emerika je. međutim, zbog intervencije u Raškoj, čekao nov zaplet. Bugari su naime, zbog granica koje u Podunavlju nisu bile tačno označene, došli u sukob sa Ugarskom. Obe stranke obratile su se na papu, da on taj spor reši; on ih je, istina teško ali ipak, izmirio.

U to je počeo četvrti krstaški rat, koji je načinio veliki prevrat u položaju naroda i država na Balkanu. Hrišćanski narodi na zapadu, osobito Francuzi, već su se duže vremena spremali da pođu u Palestinu i da tamo izvrše delo, koje car Fridrih I nije dospeo da svrši, da osvoje Jerusalim. Pokret za taj rat, izazvan akcijom genijalnog pape Inoćentija III, bio je neobično snažan. Ali kad su se krstaši krenuli iz Mletaka, gde im je bilo zborno mesto, rad je njihov počeo uzimati drugi pravac. Kako nisu mogli platiti Mlečićima vozarinu, pogode se krstaši s njima, da za račun Mletačke Republike osvoje Zadar, koji se bio odmetnuo od Mletaka i podložio Ugarskoj. Glas o zauzeću Zadra (19 novembra 1202 god.) bio je primljen u celoj Evropi, a specijalno na papskom dvoru, vrlo rđavo. Ali su krstaši posle toga, pokraj svih protesta i pretnji, učinili još nešto gore. Na poziv i molbu Aleksija, sina cara Isaka, dođu krstaši pod Carigrad i osvoje ga na juriš (u julu 1203 god.). Još godinu dana posle toga vladali su vizantiski carevi državom, čiju su prestonicu bili poseli krstaši. Kada se u Vizantiji javio otpor protiv došljaka, krstaši ponovo nasilno zavladaju Carigradom, ali sada kao gospodari i za svoj račun (13 aprila 1204 god.).

Na taj način je uništena vizantiska imperija. Mesto nje i u njenim zemljama osnovali su krstaši novu državu, t. zv. latinsko carstvo. Ali vizantisku državu, koja je postojala skoro hiljadu godina i koja uslove za život nije crpla samo iz svoje političke organizacije, nije mogla uništiti jednim mahom gruba vojnička sila. Prošlost i tradicije vezivali su u zajednicu mnoge ljude, koji su voleli taj organizam i koš su poštovali staru zajedničku kulturu. Uza sve to bio je broj osvajača za prostor, kojim je vladala Vizantija, i za onakav teren vrlo mali, a njihovi su se redovi već od početka vrlo slabo popunjavali dolaskom njihovih saplemenika; stoga oni nisu mogli zauzeti sve pokrajine, kojima se do tada upravljalo iz Carigrada, i vladati njima.

Kad su Latini zavladali Carigradom i zauzeli zemlje oko Carigrada, osnovao je umešni Teodor I Laskar (1204–1222 god.) u Maloj Aziji samostalnu grčku državu, koja se odmah smatrala za izdanak i nastavak propale vizantiske imperije i koja je, prema tome, prihvatila državnu misao, aspiracije i pretenzije propale carevine i zavetnu misao da je obnovi. Ali je, osim Laskareve nikejske i još nekih sitnijih državica, na razvalinama vizantiske imperije, razrušene pod udarcima krstaša, osnovana još jedna država. U Epiru je Mihailo Anđel Komnin osnovao epirski despotat, koji je takođe prihvatio misao o obnovljenju vizantiske imperije i postao takmac nikejskom carstvu.

Usled ovih događaja izmenile su se sasvim prilike na Balkanskom Poluostrvu. Vizantiju, sa kojom je srpski narod vekovima vodio borbu za narodnu i državnu nezavisnost, zamenila je sada jedna nova država. Ona je, i ako neprijatelj Vizantiji i svima onima, koji su prihvatili tradicije i pretenzije vizantiske, ipak bila protivnik i svima narodnim državama na Balkanu, jer se na njih eventualno mogli osloniti svi oni, koji bi hteli da je obore.

Stoga je latinsko carstvo došlo u sukob i sa Bugarskom i sa Raškom. Jedna jaka stranka u Carigradu bila je protivna ratu s Bugarima, jer je Bugarska u taj mah bila u borbi s Ugarskom, pa je rat sa Bugarima posredno pomagao Mađarima, sa kojima su krstaši još od napadaja na Zadar bili u vrlo rđavim odnosima. Ipak je pobedila stranka, koja je bila za rat sa Bugarima. Rat je onda vođen više godina, sa raznim uspehom i promenljivom srećom. Raška i Bosna nisu u tome ratu učestvovale.

Ugarska je u to doba bila zabavljena unutrašnjim krizama, a papska kurija i suviše zauzeta borbom protiv krstaša, jer su oni radili protiv principa ne samo katoličke, nego i hrišćanske vere i crkve. Međutim, kad je, osvojenjem Carigrada i osnivanjem latinskog carstva, stvoren, i protiv volje papske kurije, položaj koji je za nju u osnovi bio vrlo koristan, onda je ona vrlo mudro i energično radila na tome, da taj položaj što više i što bolje iskoristi. Ona je tim poslom bila toliko zauzeta, da nije imala dovoljno vremena da obrati osobitu pažnju na Bosnu i na Rašku, te su obe srpske države u to doba bile neko vreme na miru i od papske kurije i od Ugarske. Usled toga su Vukan i njegova stranka, napušteni od oba svoja saveznika i pomagača, izgubili oslonac, te je Stevan, verovatno onda, uspešno produžio akciju protiv svoga brata i ponovo zauzeo presto u Raškoj.

Latini su, međutim, prodirali i širili svoju vlast. Kad su (1205 god.) zauzeli i Svetu Goru i podložili je katoličkom episkopu, nastali su veliki meteži u celom onom kraju, te se Sava rado odazove pozivu iz Raške da dođe kući. On izvadi iz groba kosti Nemanjine, koji je godinu dana posle smrti bio proglašen za sveca, pa ih sa mukom, kroz krajeve u kojima je bilo borbe i nereda, donese u Rašku i sahrani svečano u Studenici, gde i sâm ostane kao upravnik manastira (1207 god.).

U to doba poginuo je bugarski car Kalojovan, koji je energično radio na tome da ojača centralnu vlast u Bugarskoj, a da suzbije centrifugalne težnje vlasteoske. Posle njegove smrti nastalo je u Bugarskoj rasulo; suzbijana i ganjana vlastela digla je glavu, a lokalne vlasti pokušale su obrazovanje samostalnih državica. Među onima, koji su bili žrtva politike Kalojovanove, bio je i vojvoda Strez, jedan dinasta na donjem Vardaru. Proteran iz svoje oblasti i države, on je bio pobegao Stevanu, koji ga je rado primio i dao mu u pomoć vojsku, sa kojom je Strez, kada je u Bugarskoj posle smrti Kalojovanove nastalo rasulo i anarhija, zauzeo svoju knežinu u Proseku i počeo tamo, pod protektoratom Stevanovim, samostalno vladati.

Kada je latinski car Henrik, uvidev da protiv Bugara i u borbi s njima ne može utvrditi ni proširiti svoju vlast na Balkanu, uzeo za ženu ćer bugarskog cara Borila i sklopio s njim savez, onda Stevan dođe u vrlo veliku opasnost. Bugari i Latini morali su tražiti polje za rad tamo, gde se njihovi interesi nisu sukobljavali i gde će srazmerno lako doći do uspeha. Prirodno je da su prvo obratili pažnju na Rašku, oslabljenu borbom o presto i velikom glađu, što je odmah posle toga bila nastala. Raška im je bila najviše na udarcu, a car Borilo je i inače bio ljut na Stevana, što je primio Streza i što je pomagao separatističke težnje bugarske vlastele. Tako Borilo i Henrik, čim su se orodili, udare na Rašku (1213 ili 1214 god.) i prodru do Niša, ali im se tu jedne noći vojska poplaši i razbegne, te tako cela bugarsko-latinska akcija protiv Raške propadne. Ipak time još nije bila sasvim otklonjena opasnost, koja je Raškoj pretila s te strane. Borilo i Henrik su i dalje radili protiv Stevana i rezultati toga rada počeli su se brzo pokazivati.

Strez se pobojao da će, u borbi Raške sa Bugarskom i latinskim carstvom, ipak njegov zaštitnik morati podleći, pa je napustio Stevana, prišao latinsko-bugarskom savezu i počeo napadati na pogranične krajeve Stevanove države. Brat Stevanov Sava išao je kao izaslanik Stevanov Strezu, da e njim pregovara. Ali je diplomatska misija Savina ostala bez uspeha: Strez nije hteo menjati novi pravac svoje politike. Međutim, dok je Sava još bio kod njega i pregovarao s njim, stranka u Strezovoj vojsci, koja nije odobravala njegovo naslanjanje na Bugarsku i Latine, ubije Streza (1214 god.). Tako se Stevan oslobodio ovog neprijatelja, koji mu je, po svojim: vezama i po položaju svoje države, mogao biti vrlo opasan.

Naskoro posle toga imao je Stevan još jedan uspeh. Mihailo, despot epirski, nije shvatio da su u taj mah, u borbi protiv Bugara i Latina, interesi njegove države identični sa interesima Raške, te je upotrebio priliku, kad je Stevan bio zauzet poslovima u severnim krajevima svoje države, pa iznenada osvojio Skadar. Kad je Mihailo ubijen (1214 god.), Stevan zauzme ponovo Skadar.

Uspešan rad Stevanov, i na bojnom polju i u diplomatskim preduzećima, gde je u ostalom najviše radio Sava, snaženje Raške i konsolidovanje prilika u njoj, morali su baciti u brigu sve one, kojima napredovanje njeno nije išlo u račun. U to doba su se orodili car Henriki Andrija, kralj ugarski, i sklopili savez protiv Stevana. Henrik je hteo osvetiti neuspeh od pre nekoliko godina i oslabiti prirodnog saveznika nikejskoga cara Teodora, koji je već uveliko i vrlo sistematski radio na tome da sruši latinsko carstvo i da obnovi vizantisku imperiju. Andrija je hteo sprečiti napredovanje i jačanje Raške, naterati Stevana na priznanje ugarske vrhovne vlasti i oteti neke krajeve, na koje je mislio da ima prava. U proleće 1216 god. napadnu Mađari sa severa, a Latini s juga na Stevana. Ali se Stevan spase i ovoga puta. Prvo Sava ode Andriji da pregovara s njim, pa kad je on spremio teren, onda mu ode i Stevan. U Ravnom (Ćupriji), na granici svojih država, sastali su se Stevan i Andrija i ugovorili mir. U to je Henrik, po dogovoru s Andrijom, već bio upao u Stevanovu državu. Ali kad je Stevan ugovorio mir sa Andrijom, povuče celu svoju vojsku protiv Henrika, obiđe ga, pa zatvori i posedne klance i puteve, kojima bi se latinska vojska morala vratiti, i odseče na taj način Henriku odstupnicu. Tek na posredovanje Andrijino Stevan pusti Henrika, da izađe sa svojom vojskom. Tako je cela latinsko-ugarska akcija protiv Raške svršila potpunim neuspehom.

Stevanov ugled i snaga vrlo su porasli posle ovog uspeha. Ali se Stevan, i ako je u poslednje doba imao dosta uspeha u svima pravcima, ipak nije osećao sigurnim. Energični car latinski Henrik umro je istina naskoro posle toga (11 juna 1216 god.), a Andrija se spremao na krstaški rat u Palestinu, da ispuni zavet svoga oca i svoje obećanje. S te strane dakle nije po svoj prilici bilo nikakve neposredne opasnosti po Stevana. Ali su mogli doći zapleti s druge strane.

Papska kurija, koja je u ovo doba imala presudni uticaj u celom hrišćanskom svetu, smatrala je za jedan od najvažnijih svojih zadataka na Balkanu da pokori srpski narod, a Mletačka Republika, koja se usled propasti i deobe Vizantije neobično osnažila, išla je za tim, da se, iz strategiskih i trgovačkih interesa, utvrdi u jadranskom primorju, u zemljama Stevanovim ili u krajevima bliskim njegovoj državi. Državnici u epirskom despotatu i u Bugarskoj nisu, međutim, shvatili, da su u taj mah, zbog zajedničkih neprijatelja, interesi njihovi identični sa interesima Stevanove države, pa su radili protiv Stevana. Jedino je Bosna bila u dobrim odnosima sa Raškom, ali je ona, zbog verskih borbi i rastrojenosti, bila suviše slaba i nesposobna za saveznika, na koga bi se moglo osloniti.

Stevan je dakle, pokraj svih svojih uspeha, ostao usamljen. Za Rašku je takva politička situacija bila vrlo opasna i Stevan se morao rešiti na jednu stranu. On se okrenuo silama, čiji je uticaj u taj mah bio najači i presudan na Balkanu: papskoj kuriji i Mletačkoj Republici. Možda je na tu promenu Stevanove spoljne politike uticala i njegova žena Ana, unuka slavnog mletačkog dužda Dandola, kojom se Stevan u to doba bio oženio, ako nije on možda već tom ženidbom hteo pokazati promenu svoje politike, ili se njome hteo koristiti za svoje političke planove.

Ali promena spoljne politike Stevanove nije primljena u Raškoj bez otpora. Protiv nove politike ustao je osobito Sava, braneći dotadanji politički pravac u Raškoj: naslanjanje Raške na istočne pravoslavne države. Sava koji je, od kad je došao u Srbiju, uzimao stalno aktivna učešća u politici, te radom i savetima svojim mnogo doprineo uspesima Stevanovim, došao je, osobito zbog Stevanovih pregovora sa papskom kurijom, s njim tako u opreku, da je napustio Srbiju i otišao u Svetu Goru.

Stevan je na ime, prema ovom novom političkom pravcu, tražio iz Rima kraljevsku krunu, obećavajući bez sumnje svoju pokornost rimskom papi. Kad su ti pregovori privedeni kraju, Sava je ljut otišao iz Raške. Naskoro posle toga papski je legat venčao Stevana na kraljevstvo (septembra 1217 god.). Taj legat je svakako počeo raditi i na organizaciji katoličke crkve u Raškoj.

Ali je taj postupak i takav rad Stevanov naišao u zemlji na jaku opoziciju. Pre svega sveštenstvo, vaspitano u duhu Savinu za vreme njegovog desetogodišnjeg bavljenja i rada u Raškoj, zatim i svi oni koji su stajali pod uticajem toga sveštenstva i duhovnih središta, što su ih podigli Nemanja i Sava, nisu bili voljni da priznadu supremaciju papsku, da služe i slušaju službu na latinskom jeziku i da prime katoličku jerarhiju. Opozicija, podržavana Savom iz Svete Gore, rasla je i jačala stalno, dok nije, posle dve godine, nagnala Stevana da popusti. Stevan je stupio u pregovore sa Savom, te on ode 1219 god. u Nikeju, gde, posle dosta napora, izradi priznanje samostalnosti srpskoj pravoslavnoj crkvi u Raškoj. Sam Sava bude odmah posvećen za arhiepiskopa.

Kad je Sava došao u Rašku kao arhiepiskop, počeo je odmah vrlo energično i smišljeno raditi na crkvenoj organizaciji. U dogovoru sa Stevanom i vlastelom podelio je on celu državu na episkopije, ove na protopopijate, a protopopijate na parohije. Za episkope je postavio pouzdane svoje ljude; ako koji od episkopa, tamo gde ih je već pre toga bilo, nije hteo priznati novo stanje stvari i pokoriti se, morao je ustupiti svoje mesto drugom, koji je bio više voljan da sluša naredbe Savine. Svaka je episkopija dobila najvažnije crkvene knjige u dobrom, overenom prepisu i svi su u eparhiji morali iz njih prepisivati ili svoje prepise sa njima porediti.

Takvim i drugim merama Sava je, radeći neumorno, izvršio crkvenu organizaciju koja je preživela i državnu organizaciju Nemanjinu, proširila se i ojačala, i u teškim vremenima, koja su posle toga nastala, vrlo mnogo učinila da se narod održi. Državnik i organizator, kakvih je vrlo malo bilo u srpskom narodu u opšte, Sava je, tim što je srpsku crkvu učinio samostalnom i oslobodio je kontrole i tutorstva vizantiskog i što je izveo njenu organizaciju, postavio jedan od važnih uslova za snaženje i napredak raške države. Slobodna i dobro organizovana crkva bila je pouzdan n snažan pomagač državi, a u doba ropstva učitelj i branitelj naroda.

Dok je Sava izvodio organizaciju crkve u Raškoj, druga je srpska država, Bosna, došla zbog vere, koju je bio prihvatio gotovo ceo narod, u vrlo veliku opasnost, da izgubi svoju slobodu i nezavisnost. Kako se bogomilska jeres od početka XIII veka opet utvrdila u Bosni i onda se počela širiti po južnoj Ugarskoj, po Hrvatskoj i Primorju, a odatle se javljati čak i u severnoj Italiji i južnoj Francuskoj, papska je kurija bila primorana da opet obrati pažnju na prilike u Bosni. Uveren da se tamo ubeđenjem neće u tome pravcu moći postići nikakav rezultat, ili bar ne stalan i trajan, papa se rešio da upotrebi nasilna sredstva. God. 1221–2 hteo je papa da krene krstaški rat protiv Bosanaca. Ali se njegovom pozivu nije gotovo niko odazvao. U Ugarskoj je bio razdor, a oduševljenja za krstaški rat nije nigde više bilo kao nekada; religiozno je oduševljenje u opšte bilo popustilo. Specijalno za rat protiv Bosanaca teško je bilo naći boraca i stoga, što taj rat nije davao nikakva izgleda na materijalnu dobit, a oni, koji su hteli da se žrtvuju za veru i koji su polazili u krstaški rat, gledali su, još od početka krstaških ratova, a osobito posle osvojenja Carigrada, u prvom redu na svoju korist.

Videći da od krstaškog rata na taj način neće biti ništa, kaločki arhiepiskop se ponudio, da on sam povede krstaški rat protiv bogomila u Bosni, ako mu se podloži bosanska crkva. Papska kurija je rado prihvatila predlog kaločkog arhiepiskopa, koji je pomagao i ugarski kralj (15 maja 1225 god.). Ali je on brzo uvideo da je lakše davati obećanja, nego ih vršiti, pa je oklevao da pođe na Bosance. Kad ga je papa energično pozvao, da ispuni svoje obećanje, on se počne dogovarati sa upravnikom Srema, da zajedno pođu na Bosnu, ali do toga pohoda nije došlo.

U Raškoj je, međutim, bio umro kralj Stevan Prvovenčani (oko 1223, god. 24 septembra), a nasledio ga je njegov najstariji sin Radoslav. Stevan i Sava su mislili, da će prijateljske i srodničke veze njihove dinastije sa dvorovima, čije su države u taj mah bile jake i snažne na Balkanu, koristiti njihovoj otadžbini, pa su za Radoslava isprosili ćer Teodora Anđela, gospodara epirskog. Teodor se, naslediv svoga brata Mihaila (1214 god.), osnažio tako, da je mislio da on, a ne nikejski car, treba da nasledi presto Konstantinov, kad Latini budu isterani iz Carigrada. U radu na ostvarenju svojih planova Teodor je imao sposobnog i energičnog pomagača u arhiepiskopu ohridskom Dimitriju Homatijanu, koji je, braneći jurisdikciju svoje crkve prema patrijarhu u Nikeji, mnogo pomagao i rad Teodorov na političkom polju. Tako je Homatijan protestovao protiv toga, što je Sava, po pristanku patrijarha u Nikeji, posvećen za arhiepiskopa i što je srpska crkva u Raškoj postala avtokefalna. Kada je Teodor osvojio od Latina Solun, krunisao ga je Homatijan za cara vizantiskog (1223 god.).

Teodor je sada bio najvažniji faktor na Balkanu. Smatrajući se za naslednika vizantiskog prestola, počeo je on da promiče granice svoje države jako na istok, pa je zbog toga uskoro došao u sukob sa Bugarima, koji su baš u to doba, pod vladom darovitog i energičnog Asena II, počeli jačati i širiti svoju vlast u svima krajevima, na koje su mislili da imaju ma kakvoga prava. U bitci kod Klokotnice razbili su Bugari Teodora (1230 god,). Taj poraz oslabio je jako snagu epirske države i ona više nikada nije došla do snage, koju je pre toga imala. Borba o nasleđe vizantiske imperije između nikejskog i epirskog carstva bila je već tada u glavnom rešena u korist nikejskog.

Poraz Teodorov imao je odjeka i u Raškoj. Radoslav je bio slab vladalac i stajao je pod uticajem svoje rđave žene, koja nije imala ljubavi ni prema mužu ni prema državi ni prema narodu. Opozicija protiv Radoslava nije mogla ništa preduzeti protiv njega, dok je njegov tast bio u moći; ali kada je Teodor kod Klokotnice razbijen i zarobljen. Radoslav izgubi potporu i oslonac koji ga je dotle držao. Nezadovoljnici se okupe oko Radoslavljevog mlađeg brata Vladislava i ustanu na Radoslava. On pobegne u Dubrovnik (krajem 1233 god.), a odatle u Drač, gde ga žena napusti, te se on docnije vrati u Rašku i zakaluđeri.

Arhiepiskop Sava nije bio, kako izgleda, zadovoljan ovom promenom na prestolu, ali je ipak prihvatio novo stanje. On je venčao Vladislava na kraljevstvo i trudio se da ga srodničkim vezama utvrdi na prestolu, a da u isto doba i za državu dobije snažnog saveznika. Kako je, posle bitke kod Klokotnice, Jovan Asen postao najsilniji vladalac i gospodar situacije na Balkanu, Sava zatraži i dobije njegovu ćer za Vladislava. Ovom ženidbom dobila je Raška jakog zaštitnika, a i za Asena je bio dobitak, što je Rašku, koja je doskora, zbog srodničkih veza vladalačkih porodica, držala sa Epirom, sada imala na svojoj strani.

Dok je na taj način Raška, prema ostalim državama na Balkanu, dosta dobro stajala, izgleda da se prilike unutra nikako nisu mogle konsolidovati. Stoga je, možda u vezi sa promenom u vladi, Sava dao ostavku i napustio arhijerejski presto; otišao je odmah za tim, po drugi put, u Palestinu, odakle se nije više ni vratio u Rašku, jer je, pri povratku, umro u Trnovu (14 januara 1235 god.). Smrt Savina bila je težak udar za državu i narod, koji je u njemu izgubio darovitog državnika, odličnog organizatora i prvog književnika. Ali je smrt Savina bila još teži udar za Vladislava, jer se i protiv njega javljala već dosta jaka opozicija. Da ublaži opoziciju, koja je verovatno njega krivila, što je Sava ostavio arhijerejsku vlast i otišao iz Raške, Vladislav je nastao da telo Savino prenese iz Trnova u Rašku. Ali Asen i Trnovci nisu hteli to dopustiti, te je Vladislav, tek kad je sam zbog toga došao u Trnovo, jedva uspeo da privoli Asena na popuštanje. Dobivši dopuštenje, on je brzo i krišom odneo telo Savino iz Trnova, preneo ga u Rašku i svečano sahranio u Mileševi (maja 1237 god.).

U isto doba od prilike kad je izvršena promena na prestolu u Raškoj, desila se promena i u Bosni. Bogomili su, videći da je katoličkoj crkvi nemoguće da za taj mah ma šta preduzme protiv njih, zbacili sa prestola Kulinova sina Stevana (1204–1232 god.), po svoj prilici stoga, što im nije bio dosta siguran, a za bana izabrali Ninoslava (1232 god.). Papska je kurija sada življe nastala da iskoreni bogomile u Bosni. Istraga, koja je po naredbi iz Rima bila izvršena u Bosni (u junu 1232 god.), pokazala je da je katolicizam tamo bio u vrlo rđavom stanju: za širenje katoličke vere nije ništa urađeno, a izgubljeno je i ono što je već bilo stečeno; čak je katolički episkop u Bosni, poslan iz Rima da suzbija bogomilsku jeres i da širi katolicizam, bio prišao bogomilima. U Rimu su zbog takvog stanja stvari bili vrlo ljuti. Neko je morao biti kriv zbog toga i taj krivac trebalo je da bude kažnjen.

Na papskoj kuriji su našli, da je za tako očajno stanje katoličke crkve u Bosni najviše kriv dubrovački arhiepiskop, koji je morao znati prilike u zemlji, jer je Bosna spadala u njegovu crkvenu jurisdikciju, a nije ništa preduzeo protiv toga. Stoga je dubrovački arhiepiskop kažnjen; Bosna je oduzeta od njega, pa je ponovo data kaločkom arhiepiskopu, koji je već odavno radio na tome da dobije Bosnu i radi toga činio razna obećanja papskoj kuriji.

Kako su se Mađari spremali da udare na Bosnu, ban Ninoslav, u nevolji, pristane da se sporazume sa papskom kurijom (1233 god.). Ali čim je neposredna opasnost od Ugarske prošla, prekine Ninoslav pregovore. Stoga papa pozove (u jesen 1234 god.) hrišćane na krstaški rat protiv Bosne i naredi, da se dade otpust svima onima, koji se tome odazovu.

Krstaški rat protiv bogomila u Bosni vođen je oko pet godina s promenljivom srećom. U početku su krstaši vojevali bez uspeha, ali kad Mađari zadobiju za sebe usorskog kneza Sebislava, sina bana Stevana, koji je hteo da dobije Bosnu (u leto 1236 god.), onda se sreća okrene i Mađari nadvladaju. Pošto su savladali Bosance, prodru oni i u Hum, koji je bio pod Raškom, i pokore ga (u proleće 1237 god.). Sad je počela katolička crkva energično raditi da iskoreni bogomilsku jeres i da utvrdi katolicizam u Bosni. Papska kurija i kaločki arhiepiskop stali su odmah slati dominikance u Bosnu, zidati crkve i manastire i podizati tvrđave za odbranu katoličke vere. Ali je sve to vrlo malo koristilo. Tek što je ugarska vojska otišla, digne se Ninoslav sa Bosancima i počne opet borbu protiv katolicizma i ugarske vlasti (u jesen 1239 god.). Ugarska, zauzeta odmah za tim na drugoj strani, nije mogla ništa preduzeti protiv Bosne. Ninoslav je sada bio slobodan i nezavisan; on je došao u Dubrovnik i ugovorio sa Dubrovčanima, koji su u to doba bili u zategnutim odnosima sa raškim kraljem Vladislavom, savez protiv Raške (22 marta 1240 god.).

Ninoslav se još bolje utvrdio na prestolu, kad su Tatari udarili na Ugarsku i pregazili je, pošto su razbili ugarsku vojsku (11 aprila 1241 god.). Kralj Vela IV pobegne ispred Tatara u Dalmaciju, a oni užasno opustoše celu zemlju. Ugarska je tatarskom najezdom bila dovedena na rub propasti. Kralju Beli je istina pošlo za rukom, da energičnim radom spase Ugarsku od propasti i da, za srazmerno kratko vreme, ponovo digne snagu i blagostanje u državi. Ali je trebalo dosta vremena, dok se Ugarska oporavila od teškog udara, a za to vreme stvoreno je na Balkanu stanje, koje Ugarskoj nije išlo u račun. U Bosni je utvrdio svoju vlast ban Ninoslav, oslanjajući se, naravno, na bogomile. U Dalmaciji je već duže vreme vladala anarhija, Splet i Trogir su ratovali među sobom. Rat taj uzeo je dosta velike razmere. Sa Splećanima su sklopili savez i udarili na Trogir: Andrija knez humski, ban Ninoslav i poljička opština. Tek je u julu 1244 god. pošlo Beli za rukom da silom primora Splećane na mir sa Trogirom. U isti mah je Bela sa velikom vojskom bio pošao i na Ninoslava, ali je on u nevolji popustio zahtevima Belinim i na taj način otklonio za ovaj mah opasnost, koja mu je pretila (u junu 1244 god.).

Jedan deo tatarske vojske, koja je bila udarila na Ugarsku, prodre, goneći kralja Belu, u gornju Dalmaciju. Odatle Tatari pođu dalje, udare bez uspeha na Dubrovnik, spale Kotor, opljačkaju Svač i Drivast, pregaze Rašku (u leto 1242 god.), pa se preko Bugarske vrate u južnu Rusiju. Možda je tom prilikom, kad je u Raškoj usled tatarskog napadaja nastala zabuna, zbačen sa prestola kralj Vladislav, koji je smrću svoga tasta cara Asena (juna 1241 god.) izgubio bio oslonac i zaštitu, a izvikan za kralja Uroš, najmlađi sin Stevana Prvovenčanog.

Uroš I spada među najznatnije srpske vladaoce. Gotovo za sve vreme njegove vlade bile su prilike u Evropi i na Balkanu dosta povoljne za Rašku i Uroš je te prilike većinom dobro upotrebio u korist svoje države. Pod njim se Raška jako digla i osnažila. On je odredio pravac i ekonomne i trgovinske politike u raškoj državi, on je pokazao pravac političkih pretenzija, on je najače istakao državni princip i podredio u Raškoj crkvu, i pravoslavnu i katoličku, državnim interesima. U teškim i zamršenim situacijama on se većinom znao dobro naći i brzo orijentisati. On je prvi počeo eksploatisati rudnike i prvi je počeo kovati novac, štitio je i pomagao književnost i davao inicijativu za književna dela.

Kad je Uroš došao na presto, Raška je istina bila delimice opljačkana od Tatara, ali su prilike za Rašku bile u glavnom dosta povoljne. Bosna i Hum bili su se oslobodili od Ugarske, pa i ako je Dubrovnik ove dve srpske pokrajine, predviđajući da će doći u sukob sa Urošem, zadobio za sebe a protiv Uroša, ipak je sloboda Bosne i Huma bila u interesu Raške. U Bugarskoj je, posle smrti Jovana Asena II, zavladalo rasulo i slabost tako, da s te strane nije bilo nikakve opasnosti za Rašku; čak je Uroš počeo uticati na prilike u Bugarskoj. Latinsko carstvo je, ne dobivajući nikakve pomoći od naroda, koji su ga stvorili i osnovali, bilo oslabilo sasvim i samo je bilo pitanje vremena, kada će se srušiti pod udarcima nikejskoga carstva i epirskog despotata. Epirska država se već bila oporavila od velikog udara, što su joj ga zadali Bugari u klokotničkoj bitci, pa je počela opet raditi na tome, da osvoji Carigrad i da ona nasledi vizantisku imperiju.

Politika svih država na Balkanskom Poluostrvu sastoji se u to doba u glavnom u radu na tome, da se sruši latinsko carstvo i u borbi između nikejske i epirske države oko nasledstva vlasti na Zlatnom Rogu. Nikejska država je u ovo doba već bila uhvatila korena na Balkanu, a car Jovan Duka Vatac (1222–1254 god.) upotrebio je rastrojstvo i slabost u Bugarskoj, pa osvojio sve krajeve do raške granice. U isto doba Manojlo Anđel, gospodar Epira, otme od Bugara krajeve na zapad od Vardara (1246 god.).

U to doba, kad je Bela IV došao u sukob sa Fridrihom II austriskim (1246 god.), javio se u Bosni opet pokret protiv Ugarske i katolicizma. Bosanski je episkop tražio pomoć od pape i molio ga, zajedno sa kraljem Velom, da bosansku crkvu definitivno podloži kaločkom arhiepiskopu, nadajući se, da će on moći snažno braniti katolicizam u Bosni. Papa je još jednom pozvao i kaločkog arhiepiskopa i kralja Belu na krstaški rat protiv Bosanaca. Kad je taj poziv ostao bez uspeha, on onda ponovo podloži Bosnu kaločkom arhiepiskopu, u nadi da će on moći savladati otpor Bosanaca (u avgustu 1247 god.). Videći se na nevolji, ban Ninoslav se sâm obrati papi pismom, u kom je tvrdio, da je on, od kad je primio katoličku veru, bio dobar katolik, i da je samo radi odbrane svoje države od neprijatelja, primao pomoć od bogomila. Papa na to naredi kaločkom arhiepiskopu, da ostavi za sad Ninoslava na miru (marta 1248 god.).

U isti mah je papa, uviđajući da širenju katoličke vere među Srbima najviše smeta upotreba latinskog pisma i latinskog jezika u crkvi, dopustio slovensku službu i upotrebu glagolice. To je bio vrlo važan korak i pokazivao je, da je papska kurija gotova da podnese, sa svog gledišta, i žrtve, samo da zadobije za sebe Srbe (29 marta 1248 god.).

Miran od katoličkog gonjenja, Ninoslav je sada mogao obratiti više pažnje unutrašnjem konsolidovanju i snaženju svoje države. Naskoro posle toga (marta 1249 god.) sklopio je on sa Dubrovnikom trgovinski ugovor i savez protiv kralja Uroša, koji je još od početka svoje vlade bio u vrlo rđavim odnosima sa Dubrovnikom zbog mnogih nesuglasica.

Te nesuglasice dovele su naposletku do rata između Uroša i Dubrovnika (u junu 1252 god.). Rat su izazvala pre svega teritorijalna i ekonomna pitanja. Dubrovčani su već od dužeg vremena postepeno zauzimali u okolini svoga grada zemljište, koje je pripadalo raškoj državi i sadili su tamo svoje vinograde; zbog toga je već i pre češće dolazilo do sukoba između Raške i Dubrovnika. Sada je Uroš opet krenuo to pitanje i tražio da se ono reši. Osim toga hteo je Uroš da spreči ekonomnu eksploataciju Raške od strane Dubrovčana.

Jedno od pitanja, koje je mnogo doprinelo da dođe do sukoba, bilo je i pitanje katoličke crkve u Raškoj. Još od XI veka radio je Dubrovnik sa planom na tome, da samostalnu barsku arhiepiskopiju podvrgne pod jurisdikciju svoje crkve. Naravno da se i zetska i, docnije, raška država opirala tome, želeći da u svojim rukama zadrži vlast nad katoličkom crkvom u svojoj zemlji. Pred sredinu XIII veka Dubrovčani su počeli vrlo živo raditi na tome, da se to pitanje reši, misleći da su prilike za njih u taj mah povoljne i da će se ono sigurno rešiti u njihovu korist. Radeći na tome oni nisu štedeli novac, a nisu prezali ni od falzifikata. Adi su u tom pitanju naišli kod Uroša na jak otpor, koji je bio vrlo vešto i smišljeno organizovan. Papska kurija se u tom pitanju, koje je često stajalo u vezi sa pitanjima evropske politike, neprestano kolebala, ali je katoličko sveštenstvo i stanovništvo u Uroševoj državi stalno davalo vrlo snažan otpor pretenzijama dubrovačkog arhiepiskopa.

Uza sve to došlo je i lično neraspoloženje Uroševo prema Dubrovniku, možda još od onog vremena, kad je Uroš, odmah posle dolaska na presto, sumnjao na Dubrovčane da pomažu Vladislava, da se vrati u Rašku i da zauzme presto. Uroš se, istina, posle toga izmirio sa Vladislavom, — on se vratio u Rašku i dobio je na upravu jednu oblast, — ali je Uroš ostao neraspoložen prema Dubrovniku, a vremenom je, zbog drugih konflikata, to neraspoloženje raslo. Znajući to, Dubrovčani su, već desetak godina pre nego što je došlo do rata, radili sistematski na tome, da zadobiju što više saveznika protiv Uroša.

Rat dubrovačko-raški svršio se nepovoljno po Dubrovnik. Uroš je odmah u početku rata bio napao na grad, tamaneći useve i sekući voće i vinograde. Bugari su, međutim, kao saveznici dubrovački, prodrli bili u Polimlje, ali su, kako izgleda, uspešno suzbijeni. Isto je tako morao biti nesrećan u ragu i drugi saveznik dubrovački, humski knez Radoslav, jer je on u to doba počeo priznavati vrhovnu vlast Uroševu.

Možda je međutim Uroš i sâm želeo, da dođe do mira sa Bugarima i sa Dubrovnikom, jer su svi izgledi bili da će uskoro doći do velikih zapleta na Balkanu. Nikejska država bila je uhvatila čvrsta korena na Balkanskom Poluostrvu i osvojila je mnoge zemlje, čak do raških granica. Ali epirski državnici, i ako je do tada nikejska država radila sa više uspeha na Balkanu, nisu nikako bili voljni da olako napuste svoje pretenzije na nasleđe vizantiske imperije. Oni to nisu mogli učiniti osobito sada, kada je već bilo jasno, da se latinsko carstvo, ma da su mu, zbog svojih interesa, u poslednjem trenutku priskočile u pomoć talijanske trgovačke varoši i države, mora ubrzo srušiti i da je pad Carigrada samo pitanje vremena.

Tako je sada pitanje o prvenstvu i nasleđu Vizantije došlo opet na dnevni red, a sukob između nikejske i epirske države oko toga pitanja postao je neizbežan. Uroš se u početku rata držao rezervisano. Ali kad je nikejski car Teodor II Laskar (1254–1258 god.) suzbio Bugare, koji su zaratili bili na njega, onda Uroš stupi u savez, što ga je protiv nikejskog carstva obrazovao Mihailo II, despot epirski, sa Manfredom sicilijanskim i Viljemom Vilarduenom, koji je imao svoju knežinu u Moreji.

Prema trenutnom položaju, Urošu bi možda više išlo u račun, da je ušao u savez sa Nikejom, jer su se interesi raške države više mogli kositi sa interesima epirskog despotata, koji je bio bliže i sa kojim je Raška već i pre dolazila u sukob. Ali je Uroš gledao dalje u budućnost i pravilno je ocenio, da je za Rašku opasnija nikejska država, ne samo zato, što je ona već bila zahvatila sve do raških granica, nego i zato, što je sve više izgledalo, da će uspeti u svojim težnjama i naslediti vizantisku imperiju. Uroš je, uviđajući da će u tom slučaju nastati opasnost za Rašku, stupio u savez sa Mihailom i zaratio na nikejsku državu (1257 god.). U početku su saveznici imali uspeha. Uroš je bio prodro do Prilepa, ali kad Mihailo bude od Nikejaca razbijen (1259 god.), izgubi i Uroš gotovo sve osvojene zemlje.

Dok je Uroš ratovao sa Dubrovnikom i nikejskom državom, desile su se u Bosni i u Bugarskoj važne promene.

U Bosni je bio umro ban Ninoslav (1250 god.), a posle njegove smrti nastala je borba o vlast između njegovih rođaka. Osim toga, u nedostatku jake centralne vlasti, uzela je maha i ogorčena borba između katolika i bogomila. To anarhično stanje dalo je povoda kralju Beli da interveniše u Bosni. Ostavljena sama sebi, a razrivena i oslabljena unutrašnjom borbom, Bosna je brzo podlegla. Da bi Bosnu za sva vremena lakše održao u pokornosti, Bela podeli (verovatno 1254 god.) Bosnu na dva dela: od severnih krajeva načini zasebnu oblast, kojom je trebalo uvek da upravljaju ugarski namesnici, a u Gornjoj Bosni ostavi domaće banove, da se muče u političkom i religioznom haosu, koji je tamo vladao. Ali su ove domaće dinaste pokazale dosta političke mudrosti; oni su prihvatili katolicizam i pohvatali rodbinske veze sa okolnim dinastijama, te time sačuvali samoupravu i sprečavali akciju protiv svoje države. U isto doba obrazovao je Bela za odbranu od Raške i od Bosne zasebnu vojničku oblast, mačvansku banovinu, kojoj su docnije (od 1263 god.) pripadale i neke oblasti bosanske, a po nekad i Srem i Braničevo.

U Bugarskoj je, međutim, bio ubijen car Mihailo (1257 god.), a za cara je izabran, možda ne bez uticaja Uroševa, Konstantin (1258–1277 god.)_; po materi unuk Nemanjin.

Međutim naskoro posle toga desila se promena, koja se odavno već očekivala: nikejski car Mihailo Paleolog zauzeo je Carigrad (25 jula 1261 god.) i obnovio vizantisku imperiju. Time se politička situacija na Balkanu iz osnova izmenila.

Epirski despotat bio je poslednjim ratom sa nikejskom carevinom tako oslabljen, da se Raška u borbi protiv nove vizantiske imperije nikako nije mogla na njega osloniti. A Uroš je vrlo dobro video, da do te borbe mora doći, jer je Raška, ili već držala krajeve kojih se Vizantija nije mogla. odreći, ili je, zbog svojih političkih, ekonomnih ili nacionalnih veza, težila za oblastima, koje Vizantija nije smela napustiti. Uroš je, međutim, dobro znao da sama Raška tug borbu ne može izdržati, pa je gledao da na drugoj strani nađe saveznike.

Epirski despotat bio je slab, Bugarska razrivena, Bosna, potpuno nemoćna. Ostala je jedino Ugarska. Ali sa njom Raška već davno više nije bila u dobrim odnosima, jer su im se interesi većinom ukrštali. I sada je još uvek bili mnogo nerešenih pitanja između njih, ali je Uroš našao da mu je za ovaj mah najzgodnije da stupi u bliže odnose sa Ugarskom, da bude u svakom slučaju siguran s te strane u sukobu sa Bugarskom ili sa Vizantijom. To prijateljstvo mu međutim ipak nije smetalo da, za vreme nemira u Ugarskoj, sam ili u sporazumu sa Bugarima, napadne na Ugarsku, u težnji da zavdada zemljama mačvanske banovine. Ipak se prijateljske veze između Ugarske i Raške nisu sasvim prekidale, jer je svima strankama u Mađarskoj u ovaj mah, kad su tamo počele dugotrajne međusobne borbe i građanski ratovi, bilo potrebno prijateljstvo Raške. Dobri odnosi sa Ugarskom utvrđeni su još bolje, kada je prestolonaslednik Dragutin uzeo sa ženu unuku Belinu, a jasna izraza dobili su oni u vojnoj pomoći, što je Uroš slao Beli, kad je ratovao sa Česima.

Međutim Uroš je uskoro okrenuo svoje poglede na drugu stranu. Proterani Latini nisu bili voljni da zaborave, da su vladali prestonicom na Bosforu i da napuste svoje pretenzije na Vizantiju; najmanje je to htela učiniti dinastija, koja je izgubila presto. Tako su od toga vremena razne dinaste i pretendenti radili na tome, da opet zavladaju Vizantijom, ili su svoje pravo prodavali i prenosili na druge, koji su onda radili u tom pravcu.

Kad je poduzetni Karlo Anžujski zadobio sicilijansku kraljevinu (1266 god.), načinio je sa proteraiim latinskim carem Balduinom II ugovor, po kome je Balduin ustupio Karlu pravo na neke pokrajine vizantiske na Balkanu (27 maja 1267 god.). Karlo je počeo odmah vrlo sistematski raditi na tome, da ostvari svoje pretenzije. Ugarska je bila pristala uz njega, jer je prestolonaslednik Stevan bio u srodničkim vezama sa Karlom, a isto tako je i Uroš, čija je žena Jelena bila rođaka Karlova, počeo pregovarati sa Karlom o zajedničkoj akciji protiv Vizantije.

Od toga vremena pa do kraja vlade Uroševe, ceo rad njegov kreće se u tom pravcu; veze su njegove sa Karlom vrlo žive, a Karlo stalno pregovara i pravi planove za akciju protiv Vizantije. Ali za vlade Uroševe nije do toga došlo.

Rđav primer dinastičkih borbi u Ugarskoj svakako je uticao i na Rašku. Kralj Uroš nije nikako hteo ustupiti prestolonasledniku Dragutinu zasebnu oblast na upravu, jer se s razlogom bojao, da on ne preduzme nešto, što ne bi odgovaralo državnim interesima. Kad su Dragutinovi zahtevi u tom pravcu ostali bez uspeha, on se digne na oca; pomoću vojske, koju je dobio iz Ugarske, pobedi na Gackom Uroševu vojsku i zavlada u Raškoj (1276 god.). Uroš ubrzo umre, a Dragutin ustupi mlađem bratu Milutinu Zetu, Hum i Trebinje, a isto tako i materi Jeleni da zemlje u nekim oblastima.

Međutim su pregovori sa Karlom i priprema za akciju protiv Vizantije bili nastavljeni, jer spoljna politika Raške nije izmenjena promenom na prestolu. Ali je spremanje za rat protiv Vizantije išlo dosta sporo. Možda su taj rad dosta ometale promene i borbe, koje su posle smrti cara Konstantina (1277 god.) nastale u Bugarskoj, koja je takođe bila u savezu sa Karlom. Stoga je tek 1281 godine bilo sve gotovo. za akciju protiv Vizantije, i rat je počeo. U savezu sa Karlom Anžujskim bili su kralj Dragutin, Jovan Anđel, gospodar Tesalije i vizantiski odmetnik vojvoda Kotanica. Srbi odmah u početku rata prodru dosta duboko u Povardarje, a Karlova vojska pređe na albansku obalu i počne prodirati prema Solunu. Međutim vizantiska vojska ubrzo suzbije Srbe, a odmah zatim potuče do noge i Karlovu vojsku. Karlo bude bačen natrag, Kotanica se preda, a pobedonosna vizantiska vojska potisne Srbe čak do Lipljana na Kosovu.

Taj neuspeh, a možda još i drugi uzroci, stvorili su u Raškoj jaku stranku, koja je bila protiv Dragutina. Na čelu te stranke stajao je mlađi brat Dragutinov, ambiciozni Milutin. Bila je to ratnički raspoložena stranka, koja se sećala uspeha, što ih je Raška imala za vlade Uroševe, pa je zamerala Dragutinu, što slabost Bugarske nije upotrebio da dobije kakve koristi za Rašku, a osobito mu nije mogla oprostiti neuspeh u poslednjem ratu i gubitak zemalja na jugu. Navaljivanju te stranke da napusti presto, Dragutin se nije mnogo opirao, jer je i inače bio slabunjava zdravlja, a, osim toga mučila ga je griža savesti zbog postupka prema ocu. Predajući presto Milutinu (1282 god.), Dragutin je postavio uslov, da posle smrti Milutinove kraljevski presto nasledi njegov najstariji sin. Dragutin je posle ostavke na prestolu zadržao za sebe samo zemlje oko Rudnika, a posle toga dobio je od svoje tašte Jelisavete mačvansko-bosansku banovinu i Srem, kojima je ona dotle upravljala (u drugoj polovini 1284 god.). Tim krajevima vladao je on do svoje smrti (12 marta 1316 god.), radeći energično protiv bogomila, osobito u bosanskim krajevima, gde su se oni, za vreme građanskih ratova i nemira u Bosni, opet počeli množiti.

Milutin nije bio vladalac velikih sposobnosti, ali je bio pun volje i ambicije da osnaži svoju državu, i radio je na tome voljno i istrajno. On je imao smelosti da postavi nove, velike ciljeve raškoj državi i da državnu politiku povede putem, koji će dovesti srpski narod do velike snage i dati mu dominantni položaj na Balkanskom Poluostrvu. I ako su prilike za sve vreme vlade Milutinove bile dosta teške, i ako on često nije imao uspeha u akcijama koje je preduzimao, i ako je često imao neprilike i borbe i u samoj svojoj državi, ipak je, za vreme dok je on sedeo na prestolu, Raška učinila veliki korak u napred u svakom pogledu. Rad Urošev, da od Raške načini veliku i silnu državu, dovršio je Milutin. Za njegove vlade postala je Raška na Balkanu država prvoga reda.

Primivši vladu iz bratovljevih ruku, Milutin je na stavio spoljnu politiku Uroševu i Dragutinovu; savez sa Karlom Anžujskim i Jovanom Anđelom, despotom tesalskim, protiv Vizantije ostao je u snazi, ma da su saveznici pri, prvoj svojoj akciji pretrpeli poraz. God. 1282 trebalo je da saveznici ponovo napadnu na Vizantiju. Ali sicilijansko večernje (30 marta 1282 god.), pokolj u kome su Talijani pobili Francuze na Siciliji, onemogućio je Karlu za taj mah svaku akciju. Međutim su Milutin i Jovan Anđel ipak napali na Vizantiju i Milutin je osvojio neke krajeve u gornjem Povardarju.

Sada se krenuo na saveznike sam car Mihailo, ali je na putu umro (11 decembra 1282 god.), a njegov naslednik Andronik II pošalje posle toga na Milutina Tatare, koje je bio uzeo u najam. Ispred vizantisko-tatarske vojske Milutin se morao povući i napustiti sve što je bio osvojio. Ali kad Tatari budu na Drimu razbijeni, a Milutin dobije pomoć od Dragutina, udari on opet na Vizantiju i osvoji sve što je bio izgubio (1283) god.). Idućih godina Milutin po treći put zarati na Vizantiju, prodre u Poreč i osvoji tamo neke krajeve.

Odmah posle toga zapreti Raškoj velika opasnost od Tatara, koji su bili prodrli u Bugarsku (1285 god.), opljačkali je i počeli prodirati i dalje. Bugarska se tada raspala na dve države, na istočnu, u kojoj su vladali Tatari, i na vidinsku, koja je takođe bila pod njihovim uticajem. Utvrdiv se u Bugarskoj, Tatari su hteli pokoriti i Rašku. Možda Je pod njihovim uticajem Šišman, vladalac vidinske Bugarske, u jedan mah iznenada napao na Rašku. On je tom prilikom prodro dosta daleko, ali ga je Milutin brzo potisnuo čak do Vidina, gde je sklopio s njim povoljan mir. Opasnost od Tatara bivala je, pri svem tom, svakoga dana sve veća, tako da se Milutin rešio da diplomatskim putem spreči opasnost, koja je Raškoj s te strane mogla zagroziti. Ženidbenim vezama i slanjem svog najstarijeg sina, Stevana, u taoštvo Tatarima, uspeo je Milutin da otkloni u taj mah opasnost, a kad je posle 1293 god. nastao među Tatarima građanski rat, nestalo je za Rašku svake opasnosti s te strane.

Nezgodan položaj, u kome se Raška zbog Tatara nalazila, upotrebila su dva vlastelina, koji su vladali u Braničevu, te su pljačkali po oblastima Dragutinove i Milutinove države. Udruženoj Milutinovoj i Dragutinovoj vojsci pošlo je za rukom da ih pobedi i potisne iz Braničeva, koje je onda pripalo Dragutinovoj državi. Braniočevo je verovatno tek tada u nacionalnom pogledu sasvim dobiveno za srpski narod. Na udarcu raznim strujama, vrlo često poprište borbe raznih naroda, u sastavu raznih država, a uvek daleko od svih dotadanjih srpskih i nacionalnih i državnih središta, braničevska oblast do toga vremena po svoj prilici još nije bila nacionalno potpuno ušla u sastav srpskoga naroda. Sada je, posle ovog osvojenja, i u Braničevu proces potpune asimilacije izvršen brzo i definitivno.

Važniji izvori.[uredi]

1. Sv. Sava (oko 1170 † 1235 god.), Život Stevana Nemanje.

2. Stevan Prvovenčani († oko 1223 god.), Život i Čuda Stevana Nemanje.

3. Domentijan (u XIII veku), Život Sv. Save; Život Stevana Nemanje.

4. Teodosije (u XIII i XIV veku), Život Sv. Save.

5. Akropolita (1217 † 1282 god.), Istorija vizantiskih država (nikejske i epirske) 1204–1261 god.

6. Pahimer (1242 † posle 1308 god.), Istorija Vizantije 1255–1308 god.

7. Danilo († oko 1337 god.), Život kralja Dragutina; Život kralja Milutina; Život kraljice Jelene; Život arhiepiskopa Arsenija; Život arhiepiskopa Jevstatija.

8. Toma, arhiđakon spletski (1201 † 1268), Istorija spletske crkve.

9. Metohit († 1332 god.), Izveštaj poslanički iz Raške 1299 god.

10. Morejska Hronika. Hronika u stihovima na grčkom, francuskom, španskom i talijanskom jeziku, u kojoj se priča o životu latinskih državica u Peleponezu posle 1204 god.

11. Povelje, pisma, ugovori, zakoni, zapisi, putopisi i t. d.

V. i istoimeni odeljak V glave br. 3, 4.

Važnije zbirke izvora.[uredi]

Povelje, ugovori, darovnice, pisma, zapisi, natpisi, i t. d. A). Ha srpskom jeziku: 1. F. Miklosich, Monumenta Serbica. 1858. — 2. P. Šafařik, Památky dřevního písemnictví Jihoslovanův. 1873^². — 3. Lj. Stojanović, Stari srpski hrizovulji, akti, biografije, letopisi, tipici, pomenici, zapisi i dr. 1890 (Spomenik 3). — 4. Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi. I 1902, II 1903, III 1905. — B.) Ha latinskom jeziku: 5. T. Smičiklas, Codes Diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. III 1905 (1201–1235), IV 1906 (1235–1255), V 1907 (1256–1272), VI 1908 (1272–1290), VII 1909 (1290–1300). — Dubrovačka akta: 6. M. Pucić, Spomenici srpski. I 1858, II 1862. — 7. K. Jireček, Spomenici srpski. 1892 (Spomenik 11). — V. i br. 1. — Mletačka akta: 8. S. Ljubić, Listine o odnošajih izmedju južnoga Slovenstva I Mletačke Republike. I 1868 (960–1335), III 1872 (1116–1347). — Papska akta: 9. A. Theiner, Vetera Monumenta Slavorum Meridionalium. I 1863 (1198–1549). — 10. Fermedžin, Acta Bosne potissimum ecclesiastica (925–1752). 1892. — Akta iz talijanskih arhiva: 11. S. Makuševъ, Italьяnskіe arhivы i hranящіesя vъ nihъ materіalы dlя slavяnskoй istorіi. 1870–1871. — 12. Vizantiski pisci (v. istoimeni odelja II glave). — V. i istoimeni odeljak V glave br. 2.

Važnija dela.[uredi]

1. N. Radojčić, Dva poslednja Komnena na carigradskom prijestolju. 1907.

2. Ѳ. Uspenskій, Obrazovanіe vtorago bolgarskago carstva. 1879.

3. R. Agašanović, Odnošaji između Srbije i Bugarske od XII–XV veka. 1899.

4. Karapet Ter-Mekerttschian, Die Paulikianer im byzantinischen Kaiserreiche. 1893.

5. B. Petrapović, Bogomili. Crkva bosanska i kršćani. 1867.

6. F. Bački, Bogomili i Patareni. 1869–1870 (Rad 7–9).

7. W. Norden, Das Papsttum und Byzanz. 1903.

8. A. Baer, Die Beziehungen Venedigs zum Kaiserreiche in der Staufischen Zeit. I Venedig und Friedrich Barbarossa. 1887.

9. Sava Hilandarac, Istorija i opis manastira Hilandara. 1894.

10. Lj. Kovačević, Žene i deca Stefana Prvovenčanog. 1901 (Glas 60).

11. V. Kikolić, Stevan Prvovenčani kralj srpski, književnik XIII veka. 1897.

12. V. Klaić, O herzegu Andriji. 1898 (Rad 136).

13. A. Luchaire, Innocent III. La question d’ Orient. 1907.

14. P. Mitrofanovъ, Izmѣnenіe vъ napravlenіi četvertago krestovago pohoda. 1897 (Vizantiskій Vremennikъ 4).

15. W. Norden, Der vierte Kreuzzug. 1898.

16. Π. Καλλιγᾶς, Μελέται τῆς βυζαντινῆς ἱστορίας. 1894.

17. Α. Μηλιαράκης, Ἱστορία τοῦ βασιλείου τῆς Νικαίας και τοῦ δεσποτάτου τῆς Ἠπείρου (1204–1261). 1898.

18. Ἰ. Ρωμανός, Περὶ τοῦ δεσποτάτου τῆς Ἠπείρου. 1898.

19. D. Franič, Stanje Balkanskog poluostrova na osvitku XIII vijeka. 1895 (Glasnik Zemaljskog Muzeja 7).

20. E. Gerland, Geschichte des lateinischen Kaiserreiches von Konstantinopel. I 1905.

21. L. Neuhans, Die Reichsverweserschaft und Politik des Grafen Heinrich von Anjou. 1904.

22. D. Guldencrone, L’ Achaïe féodale. 1886.

23. S. Ljubić, Ob odnošajih Dubrovačke sa Mletačkom Republikom tja do g. 1358. 1868 (Rad 5).

24. J. Modestin, Kritička potraživanja i pokušaj pragmatizovanja u području povjesti dubrovačke od 1205 do 1331 godine. 1891.

25. J. Clausen, Papst Honorius III (1216–1227). 1895.

26. A. Gavrilović, Sv. Sava. 1900.

27. I. Palьmovъ, Istoričeskій vzglяdъ na načalo avtokefalіi serbskoй cerkvi i učreždenіѳ patriяršestva vъ drevneй Serbіi. 1891.

28. I. Palьmovъ, Novыя dannыя kъ voprosu obъ učreždenіi serbskoй arhiepiskopіi sv. Savvoю (vъ XIII v.). 1892.

29. I. Ruvarac, Odlomak iz napisane pre 1891 rasprave o glavnim momentima u životu sv. Save. 1901 (Letopis 208).

29 a. S. Vulović, O književnom radu sv. Save. 1895.

29 b. D. Kovačević, Sveti Sava kao propovednik srpske pravoslavne crkve. 1901.

30. N. Radojčić, O nekim gospodarima grada Proseka na Vardaru. 1909 (Letopis 259 i 260).

31. M. Drinovъ, O nѣkotorыhъ trudahъ Dimitrія Homatіana. 1894 i 1895 (Vizantійskій Vremennikъ 1 i 2).

32. J. Feiten, Papst Gregor IX (1227–1241). 1886.

33. M. Batinić, Djelovanje franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest viekova njihova boravka. I (1235–1517). 1881.

34. D. Popović, Nasrtaj papstva na bosansku crkvu za vreme bana Matije Ninoslava. 1901.

35. G. Strakosch-Grassmann, Der Einfall der Mongolen in Mitteleuropa in den Jahren 1241 und 1242. 1893.

36. P. Grebenarović u T. Kobliška, Kralj Uroš I veliki. 1897.

37. S. Roderiberg, Innocenz IV und das Königreich Sicilien 1245–1254. 1892.

38. A. Karst, Geschichte Manfreds vom Tode Friedrichs II bis zu seiner Krönung (1250–1258). 1897.

39. K. Hampe, Urban IV und Manfred (1261–1264). 1905.

40. A. Bergmann, König Manfred von Sizilien 1264–1266. 1909.

41. M. Ristić, Bosna od smrti bana Matije Ninoslava do vlade sremskoga kralja Stevana Dragutina (1250–1284). 1910.

42. J. Pappadopoulos, Theodore II Lascaris. 1908.

43. G. Karo, Genua und die Mächte am Mittelmeer 1257–1311. I 1895.

44. F. Tenckhoff, Papst Alexander IV. 1907.

45. R. Sternfeld, Ludwigs des heiligen Kreuzzug nach Tunis und die Politik Karls I von Sicilien. 1896.

46. K. Eostić u F. Stanojević, Kralj Stefan Dragutin. 1899.

47. Lj. Andrejević, Srpski kraljevski presto i pitanje o njegovu nasledstvu od ostavke kralja Stefana Dragutina do pobede kralja Stefana Uroša III nad kraljem Vladislavom II. 1898.

48. J. Tkalčić, Borba naroda hrvatskoga za anžovinsku kuću proti ugarskomu kralju Arpadovcu Andriji III. 1876 (Rad 34).

49. A. Huber, Studien über die Geschichte Ungarns im Zeitalter der Arpaden. 1883.

50. Ѳ. Uspenskій, Vizantійskій pisatelь Nikita Akominatъ izъ Honъ. 1874.

51. M. Drinovъ, O nѣkotorыhъ trudahъ Dйіmitrія Homatіana, kakъ istoričeskomъ materіalѣ. 1894 i 1895 (Vizantійskій Vremennikъ 1 i 2).

V. i istoimeni odeljak V glave br. 4, 7, 9, 10, 11, 12.