Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 11

←< 10. glava

ISTORIJA SRPSKOGA NARODA Pisac: Stanoje Stanojević

12. glava→

XI
KULTURNI I POLITIČKI PREPOROĐAJ SRPSKOGA NARODA.

Krajem XVIII i početkom XIX veka nastaje novo doba u istoriji srpskoga naroda. To je doba, kada srpski narod, prvo prosvetom i kulturom, a zatim borbom za političku slobodu, izlazi iz onoga stanja, u koje je doveden turskom vladavinom, osobito u poslednjim vekovima. Srpski narod pod Turcima nije u opšte, još od početka turske vlasti, imao uslova za napredak i za materijalno i kulturno snaženje. Kada je turska država počela opadati i slabiti, i kada je usled toga zavladala anarhija, nastale su u svakom pogledu još gore prilike, i dok se na zapadu kultura širila u sve većim razmerama, srpski je narod, osobito posle neuspelih ustanaka krajem XVI i početkom XVII veka i posle austrisko-turskih ratova krajem XVII veka, stalno opadao. Ali su ipak, napretkom kulture i prosvećenosti kod zapadnih naroda i političkim prilikama u Turskoj i u Evropi krajem XVIII i početkom XIX veka, stvoreni uslovi za kulturni i politički preporođaj srpskoga naroda.

Kulturni i prosvetni preporođaj počeo je kod Srba u habzburškoj monarhiji posle velike seobe pod Arsenijem III. I ako su Srbi, koji su se krajem XVII veka preselili u Austriju, došli u prilike, koje nisu bile ni malo lakše od onih u kojima su se nalazili Srbi koji su ostali u Turskoj, i ako su oni, naravno udruženi sa svojim saplemenicima koje su u novoj svojoj otadžbini zatekli, odmah počeli tešku i mučnu borbu za održanje svoje narodnosti, — ipak su oni u novoj svojoj otadžbini našli u mnogom pogledu bolje i povoljnije prilike, i za ekonomni i za prosvetni razvitak. Došav u habzburšku monarhiju, oni su došli u kulturnu i uređenu državu, došli su u dodir sa kulturnim svetom i pod uticaj naprednih prosvetnih ideja. U tome su se pravcu Srbi koji su došli pod Čarnojevićem, udruženi sa onima koje su u novoj svojoj otadžbini već zatekli i koji su već stajali pod uticajem zapadne kulture i prosvećenosti, neobično brzo orijentisali i prilagodili novim prilikama.

Već od početka XVIII veka prosveta je bila jedna od prvih i najvažnijih briga vođa narodnih i svih prosvećenijih sinova njegovih. Od Arsenija III svi bolji mitropoliti srpski i svi viđeniji predstavnici narodni radili su energično i predano na tome, da Srbi dobiju škole, da ih dobiju što više i da one budu što bolje. Ta borba za škole i borba za štamparije jedna je od najvažnijih tačaka u programu srpskoga naroda u habzburškoj monarhiji. Sa mnogo muke i sa mnogo istrajnosti radili su svi viđeniji Srbi u XVIII veku na tome, da kultura i prosvećenost u srpskome narodu uhvati korena i da obuhvati što šire slojeve. Ali je taj posao išao teško i sporo, i predstavnici srpskoga naroda morali su se dovijati na razne načine, da bi zadovoljili narodne potrebe u tome pravcu.

Nemajući nastavničkih snaga, oni su dovodili učitelje iz Rusije. Ti su učitelji doneli sobom ruske knjige, naučili Srbe čitanju staroga crkvenog jezika po ruskom izgovoru i učinili da se, pod uticajem njihovim i pod uticajem knjiga, što su ih oni donosili, obrazuje nov književni jezik, koji je za dug niz godina ukočio književni napredak i sprečavao širenje književnosti u šire slojeve.

U to se doba i kod Srba u Turskoj opaža književni pokret, mala prosvetna renesansa, u kojoj se, pod uticajem teških prilika u kojima se narod nalazio, najviše obraćala pažnja na prošlost, i u sentimentalnom raspoloženju sa puno rezignacije i sa puno ljubavi obrađivala, naporedo sa narodnom tradicijom, slavna dela predaka. Ali je i ta književnost, kao i književnost kod ugarskih Srba, zbog književnog jezika kojim je pisana i koji je narodu bio teško razumljiv, ostala bez jačeg uticaja na šire slojeve.

Ma da je od početka novoga prosvetnog života bilo ljudi, koji su znali i osećali, da se prosveta može raširiti u najšire slojeve narodne samo knjigama pisanim na narodnom jeziku, ipak se srpska književnost gotovo kroz ceo XVIII vek razvijala u glavnom pod uticajem književnog jezika. Radikalnu promenu u tome pravcu izveo je veliki reformator i otac novije srpske književnosti, Dositej Obradović. Dositej Obradović je prvi tačno i precizno istakao, da treba pisati prostim narodnim jezikom, jer se samo na taj način prosveta i književnost može uneti u sve slojeve. Trezven i pošten čovek, neobično jake pameti i praktična duha, iskren prijatelj naroda i obožavalac prosvećenosti i nauke, Dositej je počeo borbu za prava narodnoga jezika u književnosti, i, duboko prožet svojim idejama, fanatički uveren u tačnost onoga što je propovedao, on je prvi proklamovao jedinstvo srpskoga naroda, bez obzira na veru i oblasne granice i on je prvi istakao, da je pravi i jedini postulat narodnoga života i najače oružje u borbi sa neprijateljima, prosvećenost i kultura. Dositejeve ideje, koje su postale pod uticajem sličnih ideja o narodu i prosveti na zapadu i pod uticajem ideja, koje su zahvatile habzburšku monarhiju za vlade najvećeg Habzburgovca, prosvećenoga Josifa II (1780–1790 god.), naišle su u srpskome narodu na dvostruk prijem. Konzervativni elementi, u prvom redu jerarhija, na koju je Dositej osobito udario dokazujući, da je crkveno uređenje nesavremeno i da je štetno za širenje prosvećenosti u narodu, i ljudi koji su bili zatucani i nepristupačni naprednim mislima, ustali su listom protiv Dositejevih apostatskih ideja. Ali je s druge strane sve ono što je bilo naprednije među Srbima, osobito srednji stalež, u prvom redu trgovci i zanatlije, koji su imali da izdrže sa stranim elementima tešku ekonomnu borbu, iz koje su izašli kao pobedioci, shvatili i prihvatili pametne ideje Dositejeve. Borba o književni jezik trajala je nekoliko decenija, ali je krajem XVIII i početkom XIX veka, i ako su pojedina znatna dela još uvek pisana književnim jezikom (n. p. Rajićeva istorija srpskoga naroda), narodni jezik sve više osvajao, i u doba, kada je jedna snažna generacija u Šumadiji počela veliku borbu za oslobođenje narodno, praktične i trezvene ideje Dositejeve osvojile su bile već sve bolje umove.

Borbom te generacije, koja je odmah prihvatila kulturne tekovine prosvetnoga preporođaja i pod uticajem njihovim stala se snažiti i razvijati, počinje nova epoha u političkoj istoriji srpskoga naroda.

Pokret za reforme, koji se javio u Turskoj posle poslednjega rata sa Austrijom i Rusijom, zatalasao je celo javno mnjenje u otomanskoj imperiji i izazvao je ogorčenu borbu između pristalica i protivnika reforama. Usled slabe centralne vlasti, koja je u ostalom sama najviše radila na provođenju reforama, usled anarhije, koja je sve više svuda ovlađivala i usled fanatizma i konzervativnog otpora svemu što je novo, suzbijena je bila u početku akcija onih ljudi, koji su sasvim pravilno mislili, da se Turska može još samo tako spasti, ako se modernizira i reformiše u svima pravcima.

Pobedom antireformnog pokreta uništene su bile i avtonomne povlastice, što su ih bili dobili Srbi u beogradskom pašaluku, osobito fermanom od 1793 god. Prva je posledica novih prilika bio povratak janičara u beogradski pašaluk. Povratak janičara, koji su bili najveći protivnici reforama, značio je, da se vraćaju stara vremena i da će Srbi, sada još gore nego pre, biti predani na milost i nemilost izgladnelim zulumćarima.

Kada su se Srbi, posle povratka janičara, pod pritiskom nasilja počeli spremati na otpor, vođe janičarske htele su da obezglave narod i počeli su ubijati viđenije ljude. Ta seča knezova dala je neposredan povod ustanku. Krajem januara 1804 god. počeli su se, osobito u Šumadiji i Kolubari, okupljati ljudi u čete, da se odupru turskom nasilju. Početkom februara sastali su se viđeniji ljudi na dogovor u Orašcu; tu je za vođu ustanka istaknut čovek velike bistrine i pronicavosti, čovek irojske hrabrosti i retkog poštenja, Đorđe Petrović–Karađorđe.

Ubrzo posle toga ustanak se raširio po celom beogradskom pašaluku. Narod se digao na oružje da se oslobodi dahija i janičarskog zuluma. Niko među Srbima u taj mah još nije pomišljao da osniva samostalnu državu, nego su Srbi, priznajući legitimitet turske države i suverenu vlast sultanovu, ustali na dahije i janičare zbog njihovih zuluma i što su oni buntovnici i neprijatelji sultanovi. Anarhija, koja je u to doba u Turskoj vladala, oduzimala im je veru da će Porta sama biti u stanju da ih oslobodi dahiskog nasilja, da će moći utvrditi mir i vratiti im stare povlastice. Turske spahije, kojima su janičari takođe oteli imanja, simpatisali su ustanicima i pomagali ih, a sama Porta i okolne paše nisu se u prvi mah mešali u ovu borbu, smatrajući, da je borba između Srba i dahija unutrašnja stvar beogradskog pašaluka.

Ali je među ustanicima vrlo brzo počela ovlađivati misao o potpunom oslobođenju od Turaka. Ta ideja nikla je u glavi najprosvećenijih ljudi, i tek je postepeno i polagano hvatala korena i počela se širiti u narodu. Srbi su međutim odmah od početka bili uvereni, da garancije, što bi im Turska dala, nisu sigurne i dovoljne. Stoga su oni već posle kratkog vremena počeli pomišljati na to, da za svoje ugovore sa Turskom traže jemstvo strane koje države, a isto tako da u slučaju sukoba s Portom, — a oni su već pomišljali da do toga sukoba može doći, — moraju tražiti oslonca i pomoći ma gde na strani.

Tradicije su ustanike upućivale u prvom redu na Austriju. Zajednički ratovi u poslednjim vekovima i trgovački odnosi vezivali su narod u beogradskom pašaluku čvrsto za habzburšku monarhiju, ma da su Srbi u njoj i od nje imali da trpe. Osim toga ustanici su vrlo dobro znali, da Austrija polaže pravo na krajeve, u kojima se narod bio digao na oružje, a sami nisu u taj mah mogli znati, da li će se njihova borba protiv Turaka svršiti osnivanjem avtonomne države ili austriskom okupacijom.

Stoga su se Srbi, već u martu 1804 god., obratili Austriji sa molbom, da ih pomogne, a u maju je Karađorđe čak nudio Austriji, da ona primi i posedne gradove u pašaluku, ako ih Srbi osvoje. U isto doba obratili su se Srbi i na Portu i na ruskoga poslanika u Carigradu. Austrija je odlučno odbila zahteve i ponude ustanika, ali je, posle bezuspešnog pokušaja da izmiri zavađene strane, bila voljna da se na Porti zauzme za Srbe.

Međutim je ustanak, hrabrošću i veštinom ustanika i ustaničkih vođa, stalno napredovao. Početkom marta zauzeli su Srbi Rudnik i Valjevo, suzbili Turke gotovo iz svih sela i palanaka severno od Morave i opseli Šabac, Beograd, Smederevo i Požarevac. Sredinom aprila, pošto je osvojen Šabac i Jagodina, počela se srpska vojska pribirati Beogradu, a kad su u maju i junu pali Požarevac i Smederevo, bude cela ustanička vojska okupljena pod Beogradom.

Tu su se u logoru na Vračaru u julu ustaničke vođe dogovarale, šta da rade. Većina je spočetka bila mišljenja, da se treba opet obratiti na Austriju i tražiti od nje pomoći, ali kad su ih Srbi iz Austrije, koji su odmah počeli dolaziti u pomoć ustanicima, obavestili, kako je Rusija bliža Srbima nego Austrija, i kako će ih ona više i iskrenije pomagati, bude rešeno, da se obrate Rusiji za pomoć. Posle toga bude izabrana deputacija, koja otputuje u Petrograd.

Međutim je i Porta napustila svoj položaj indiferentnog posmatrača i naredila bosanskom veziru Bećir-paši da umiri beogradski pašaluk. U drugoj polovini jula stigao je Bećir-paša u srpski logor. Kad su dahije videle, da je Porta voljna da ustaničku stvar uzme u svoje ruke, poboje se da ne budu, stoga što je zbog njih izazvan ustanak, žrtvovani ustanicima, pa pobegnu niz Dunav u Ada-Kale, ali tamo budu, po naredbi Bećir-pašinoj, pobijeni (25 jula 1804 god.).

Posle toga Bećir-paša nastavi pregovore sa ustanicima i zatraži, da se ustanička vojska raziđe. Ali Srbi nisu bili voljni, da se, bez ikakvog jemstva, opet predadu na milost i nemilost Porti, znajući da ih ona neće moći, a možda neće ni hteti, štititi. Stoga ustanici stave Bećir-paši svoje uslove i zatraže da Austrija garantuje, da će se ono, što oni ugovore s Bećir-pašom, držati. Bećir-paša istina odbije odlučno strano jemstvo, a i Austrija nije bila raspoložena da prihvati ustanički predlog, ali ustanici ipak utvrde sa Bećir-pašom neki ugovor. Još pre nego što je stigao iz Carigrada ferman, koji bi potvrdio povlastice ugovorene sa Bećir-pašom, u pašaluku se počne vraćati mir i redovne prilike; srpska vojska počne se razilaziti, a redovan saobraćaj se uspostavi.

Ali kako iz Carigrada nikako nije dolazio ferman, koš bi potvrdio ugovor ustanika sa Bećir-pašom, a sam Bećir sredinom oktobra ode u Bosnu, uvideli su ustanici, da se njihovi zahtevi neće ispuniti i da Porta neće i ne može da uspostavi red u pašaluku i osigura srpske povlastice. Onda je misao o potpunom oslobođenju od Turaka počela prodirati u svest ustanika i jače se razvijati. Ta misao postala je i podsticana je osobito akcijom školovanih Srba, koji su došli iz Austrije; oni su istakli težnju za potpunim oslobođenjem kao cilj ustaničkog rada, a dokazivali su, da se, u radu na ostvarenju toga cilja, treba osloniti na Rusiju.

U to doba već se i na Porti počelo osećati, da srpski pokret može lako uzeti drugi pravac, no što se u prvi mah mislilo, i da će se vrlo lako okrenuti u opšte protiv turske vlasti u beogradskom pašaluku. Stoga je u jesen 1804 god. Porta pokušala preko vlaških i moldavskih knezova da umiri Srbe; ali je i taj pokušaj ostao bez uspeha, osobito zbog toga, što primirenje ustanika nije išlo u račun ni onima, koji su o miru pregovarali i koji su imali da zastupaju Portine interese.

Srpska je deputacija u Petrogradu međutim dobro primljena, ali su ruski državnici govorili, da je momenat za akciju vrlo nezgodan, jer je Rusija u ratu s Napoleonom, pa mora izbegavati zaplete sa Turskom. Međutim su ipak obećavali, da će se na Porti zauzeti, da se opravdani srpski zahtevi ispune.

U Carigradu su se zaista i Austrija i Rusija svojski zauzimale za Srbe, među ostalim i stoga, što su se bojale, da će se Srbi, ako ih one ne pomognu, obratiti Francuskoj. Austriska je vlada čak izlazila Srbima na susret, dopuštala je ustanicima, da nabavljaju u Austriji što im treba i nije sprečavala Srbe graničare da prelaze u beogradski pašaluk i da idu u pomoć ustanicima.

Porta se međutim još uvek kolebala i oklevala da ispuni srpske zahteve. Ustanici su stoga sve više uviđali, da Turska ili neće ili ne može da povrati mir i red. Kod njih je, usled uspešnoga vojevanja, sve jače bivalo samopouzdanje i težnja za potpunom slobodom. Težnja ta rasla je uopšte pod uticajem zadobivenih pobeda, ali najviše zbog toga, što su se ustanici sami svojom snagom oslobodili svojih neprijatelja.

U aprilu 1805 god. održana je u Pećanima skupština srpskih starešina, na kojoj je rešeno, da se, po savetima iz Petrograda, pošalje u Carigrad deputacija, koja će Sultanu podneti narodne zahteve. Deputacija ta stigla je u Carigrad krajem maja. U molbi, koju su deputati podneli Porti, narod još nije odricao priznanje sultanove vrhovne vlasti, ali je tražio avtonomiju na najširim osnovima: pravo da bira sebi kneza, danak da se plaća odsekom, slobodu vere i trgovine i da se Turci ne mešaju u srpske unutrašnje stvari.

Znajući kako Turci odugovlače rešavanje takvih stvari, ustanici su prionuli, da međutim stvore što povoljniji položaj za sebe, smatrajući sasvim pravilno, da će prema položaju, u kome se oni budu nalazili, i zahtevi njihovi biti rešavani. Uvereni u uspeh, oni su u proleće i u leto 1805 god. pregli da očiste ceo pašaluk od Turaka.

Na Porti su međutim u proleće 1805 god. takođe počeli ozbiljnije shvatati srpski pokret. Mnogi turski državnici počeli su onda uviđati, da će se borba srpskoga naroda, započeta protiv sultanovih odmetnika, okrenuti protiv sultana i turske vlasti u opšte. Stoga je Porta naredila Hafiz-paši niškom, da uđe sa vojskom u beogradski pašaluk i da savlada ustanak. Hafiz-paša prema toj naredbi pođe sa velikom turskom vojskom na Srbe, ali 6 avgusta 1805 god. bude na Ivankovcu od Srba razbijen.

Bitkom na Ivankovcu počinje borba srpskoga naroda sa sultanom i turskom državom; borba, što je srpski narod započeo sa dahijama, razvila se u borbu za potpunu slobodu. Kad su srpski deputati u Carigradu čuli za borbu između srpskih ustanika i Hafiz-pašine vojske, poboje se s pravom za svoj život i pobegnu na jednoj ruskoj lađi iz Carigrada. Pobeda na Ivankovcu bila je od vrlo velikog značaja za ustanak; ona je učinila silan utisak i na Srbe, jer je kod njih poraslo samopouzdanje i ojačalo uverenje, da se mogu uspešno boriti i sa sultanovom vojskom, i na Portu, gde su bili iznenađeni i preneraženi porazom Hafiz-pašinim.

Austriji međutim nije bilo pravo, što se borba srpskih ustanika protiv dahija pretvorila u borbu srpskoga naroda protiv sultana. Ona je želela da se Srbi svakako primire, ne samo zbog trgovačkih veza sa beogradskim pašalukom, nego još više stoga, da se u srpsko pitanje ne bi umešala Francuska ili Rusija. Stoga je Austrija, zajedno sa Rusijom, činila u Carigradu predstavke u korist srpskih ustanika, i nagovarala Portu da zadovolji narodne zahteve. Ali je Porta posle poraza na Ivankovcu manje no pre bila voljna da popušta. Stoga je, u jesen 1805 godine, naređeno iz Carigrada bosanskom veziru i rumeliskom valiji, da pođu na Srbe i da silom uguše ustanak.

Srbi su dobro znali, da će Turska posle Hafiz-pašinog poraza napregnuti sve sile da uguši ustanak, a osećali su, da su, i pokraj svih dotadašnjih velikih uspeha i suviše slabi, da izdrže borbu sa celom turskom carevinom, pa su nastavili još energičnije rad na tome, da osiguraju sebi pomoć velikih sila.

Međutim se krajem 1805 god. politička situacija u Evropi iz osnove izmenila. Posle slavne pobede kod Austerlica (20 novembra 1805 godine), Napoleon je požunskim mirom (14 decembra) dobio, između ostaloga, i Dalmaciju. Time je opšti položaj na Balkanskom Poluostrvu sasvim izmenjen. Francuska je sada postala nov i vrlo važan politički faktor na Balkanskom Poluostrvu, ne samo time što je dobila Dalmaciju, nego i stoga, što je njen uticaj u Carigradu postao presudan.

Ruski su državnici, pod uticajem novog grupisanja sila i videći, da će Francuska raditi na tome, da izazove sukob između Rusije i Turske, počeli obraćati veću pažnju srpskom pitanju, jer su znali, da će u tome sukobu Srbi igrati važnu ulogu. Ali je Rusima u ovaj mah stalo bilo do toga, da ne izazovu sukob sa Turskom, pa su savetovali Srbima, da pošalju u Carigrad novu deputaciju, koja će ponovo tražiti povlastice od sultana. Rusi su se onda i zauzeli na Porti da turska vlada ispuni srpske zahteve, plašeći Portu, da će se Srbi obratiti Napoleonu, ako Porta ne ispuni njihove zahteve. Ali je Napoleonu pošlo za rukom, da uveri Portu, da Francuska neće pomagati Srbe; on je čak dokazivao turskoj vladi, da su Rusi krivi što su Srbi ustali na oružje.

Ustanici su međutim, posle bitke na Ivankovcu, prešli u ofanzivu i počeli uspešno prodirati. Kad je, početkom 1806 god., pošla na njih Pazvan-Oglova vojska da ih savlada, razbiju je Srbi kod Soko-Banje (u februaru). U isto doba počeli su se i Bosanci spremati na ustanike. U proleće je bilo više omanjih sukoba sa bosanskom vojskom, a u leto krenu Turci na Srbe sa velikom silom i sa zapada i juga. Ali zapadnu, bosansku, vojsku razbije Karađorđe na Mišaru 1 avgusta 1806 god., a u isto doba suzbije Petar Dobrnjac južnu tursku vojsku od Deligrada. Utisak ovih velikih srpskih pobeda bio je vrlo jak, a samopouzdanje ustanika bivalo je usled toga sve veće.

Odnosi između Rusije i Turske bili su u to doba jako zapeti, jer je Napoleon energično radio na tome, da Turke uvuče u rat sa Rusijom. Kako je bilo jasno da će između Turske i Rusije doći do sukoba, dobilo je srpsko pitanje za obe strane neobično veliku važnost. Turci su stoga želeli, da se pošto-poto izmire sa Srbima. Porta prema tome rado stupi u pregovore sa srpskim izaslanikom Petrom Ičkom, i ugovori s njim dosta povoljan mir (avgusta 1806 god.). Turci su, zbog straha od rata s Rusijom bili vrlo popustljivi i pristali su gotovo na sve srpske zahteve, osim stranoga jemstva. Kada je Petar Ičko stigao u Srbiju i javio o rezultatima svoje misije, primljen je glas o miru s Turcima vrlo dobro među ustanicima. Međutim Turci u Beogradu, koji su Srbi držali u opsadi još od maja 1806 god., i turski garnizon u Šapcu nisu hteli priznati uslove Ičkovog mira.

U takim prilikama uslovi Ičkovoga mira nisu se mogli izvršiti. Stoga Srbi nastave ratovanje i 30 novembra 1806 god. uzmu na juriš beogradsku varoš, a na mesec dana posle toga zauzmu i grad. Utisak ovog srpskog uspeha bio je neobično veliki. Samopouzdanje kod ustanika znatno je poraslo, a planovi njihovi postajali su sve veći, osobito stoga, što je u to doba i Rusija zaratila s Turcima.

Glavni zapovednik ruske vojske na rusko-turskoj granici već je u leto 1806 god. stupio u vezu sa Karađorđem. Među ustanicima je sada, posle poslednjih uspeha i objave rusko-turskoga rata, prevladalo mišljenje, da treba odbaciti Ičkov mir. To se tim pre moglo učiniti, što i sami Turci u pašaluku nisu bili pristali na njega. Ustanici stoga prirede pokolj među Turcima u Beogradu i Šapcu (koji se bio predao 26 januara 1807 god.), prekinu sve veze sa Carigradom i nastave rat protiv Turaka. Glavni pravac srpskih operacija pošao je u ovaj mah prema istoku, da bi se uhvatila veza sa ruskom vojskom, koja je već operisala na donjem Dunavu.

Ovim ratom, što su ga Srbi vodili u savezu sa Rusima, srpsko pitanje i srpska narodna borba za slobodu dobila je širi, međunarodni značaj. U januaru 1807 god. pozvali su Rusi jednom proklamacijom Srbe u borbu protiv Turaka, obećavajući im svoje pokroviteljstvo, a 17 juna jedno odeljenje ruske vojske prešlo je u Srbiju i spojilo se sa ustanicima.

U to doba izbila je među ustanicima borba između nahiskih knezova, koji su hteli da što bolje očuvaju svoju nezavisnost prema centralnoj upravi, i Karađorđa, koji je išao za tim, da što više koncentriše državnu vlast u svojim rukama. Državni savet, koji je po ruskom predlogu još iz kraja 1804 god., ustanovljen kao centralna i vrhovna državna vlast, bio je oduševljeno primljen od svih onih, koji su hteli skučiti ličnu vlast Karađorđevu. Ali je Karađorđu ipak pošlo za rukom, u početku 1807 god., da svoj avtoritet nametne svima. Protivnici njegovi uzalud su se uzdali, da će im Rusija pomoći u borbi protiv svevlasti Karađorđeve.

U leto 1807 god. ratovala je uspešno udružena srpska i ruska vojska na Dunavu, a isto tako i druga srpska odeljenja. Udruženi Srbi i Rusi razbili su 19 juna Turke na Štubiku; u isto doba predalo se Srbima Užice, a srpska je vojska zauzela i Jadar i Rađevinu. Turci se nisu mogli odupirati srpskom prodiranju, osobito stoga, što su u maju te godine janičari u Carigradu izazvali nemire i promenu na prestolu.

Ali su se u isto doba desili u zapadnoj Evropi događaji, koji su opet iz osnovice promenili političku situaciju, specijalno na Balkanu. Od kad je Napoleon mirom u Požunu (14 decembra 1805 god.) dobio Dalmaciju, nije imao više interesa da podržava Tursku, kao što je do toga vremena činio; on je šta više mislio, da može sada, pošto se utvrdio na Balkanu, i sam učestvovati u deobi turske carevine. Stoga se on u miru, koji je ugovoren u Tilzitu (25 juna 1807 god.), sporazumeo za Rusima u svima važnijim pitanjima i sklopio s njima savez. Po tom ugovoru trebalo je da se Napoleon zauzme da dođe do mira između Turske i Rusije. Rezultat Napoleonovog rada u tome pravcu bilo je primirje između Turske i Rusije u Sloboziji (12 avgusta).

U tom primirju komandant ruske vojske izneverio je svoje saveznike: u primirje su uneti samo Srbi duž granice, u onim krajevima, koje je držala zajedno ruska i srpska vojska. Na osnovu toga primirja Rusi su počeli odmah povlačiti svoju vojsku sa donjeg Dunava i prekinuli veze sa Srbima. Turci su se međutim, pošto su izradili, da se ustanici u opšte ne unesu u ugovor dokazujući, da su oni njihovi podanici i da stoga ne mogu biti uneseni u jedan međunarodni akt, počeli spremati da nastave rat sa ustanicima i stali se okupljati sa svih strana.

Ogorčenje je u narodu, zbog ovake ruske politike, bilo veliko. To nezadovoljstvo upotrebile su i Austrija i Turska na svoju korist, da podrže i utvrde među Srbima nezadovoljstvo i ogorčenje na Ruse.

Položaj Srba poboljšao se međutim uskoro, jer ruski car nije hteo priznati i potvrditi primirje zaključeno u Sloboziji. Turska se međutim obvezala Rusiji i Francuskoj, da će slobozisko primirje primenjivati i na Srbe, ma da oni u primirje nisu uneti. Bojeći se ponovnoga zapleta i rata sa Rusijom, Turci su nastojali, da sa Srbima utvrde poseban mir, da ih na taj način odvoje od Rusa i da onda budu na svom levom boku sigurni, ako dođe do rata sa Rusijom. Stoga se Porta, još u jesen 1807 god., preko carigradske patrijaršije obratila Srbima, nudeći im pregovore na osnovu Ičkovog mira. Srbi su bili voljni da pristanu na te uslove, ali su tražili da Rusija garantuje ugovor, što ga oni sa Turskom zaključe. Pošto Turci na to nikako nisu hteli pristati, pregovori se i ovoga puta razbiju. Stoga su se u leto 1808 god. Turci opet počeli spremati da udare na Srbiju; ali je ta misao ubrzo napuštena, čak je odmah posle toga saobraćaj između Srbije i Turske ponovo otvoren.

U toku 1808 god., za vreme mira, koji je na Balkanu vladao, pomišljalo se u Rusiji na to, da se srpski poslovi urede. U Srbiji su međutim, čim je nestalo neposredne opasnosti od neprijatelja i kad je trebalo pristupiti pozitivnome radu na utvrđenju tekovina dobivenih u ratu, počele otimati maha lične svađe i intrige među narodnim starešinama. Izbijao je na površinu antagonizam i među pojedinim krajevima, koji su imali posebne potrebe i aspiracije, i među pojedinim ličnostima, kod kojih još nije mogla da zavlada svest o dužnosti prema zajedničkim interesima i pojam o redu i disciplini. Sam je Karađorđe mislio, da je težnja Rusa, koji su išli za tim da izvedu organizaciju u sada već formiranoj srpskoj državi, upravljena lično protiv njega i protiv njegovih interesa. Odgovor na taj i taki ruski rad, kako ga je Karađorđe zamišljao, bilo je rešenje Narodne Skupštine od 14 decembra 1808 god., kojim je Karađorđe proglašen za predvoditelja.

Turska je međutim, zbog straha od zapleta sa Rusijom i zbog unutrašnjih neprilika, ozbiljno pregla da se izmiri sa srpskim ustanicima. Ona je u taj mah bila spremna da učini Srbima velike ustupke, ali naravno bez tuđeg posredovanja i garantije. Srbi su naprotiv, za svaki ugovor sa Portom tražili pre svega rusko i francusko jemstvo. Ali su se srpski zahtevi i inače u poslednje vreme vrlo mnogo izmenili; Srbi su sada tražili potpunu nezavisnost i ugovore, koji bi omogućili ujedinjenje Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine.

Dok je trajao austrisko-ruski savez, Austrija nije bila protivna srpskom oslobođenju; ali kad je u tilzitskom miru Rusija napustila Austriju, a prišla Francuskoj, i pokazala težnju da sama ili sa Francuskom radi na Balkanskom Poluostrvu, okrenula se Austrija i protiv Rusije i protiv srpskih ustanika. Austrija je istina u taj mah bila u vrlo teškom i nezgodnom položaju, zbog silnih poraza što ih je pretrpela u borbi s Napoleonom, ali su njeni državnici uspeli, da između Engleske i Turske načine savez protiv Rusije (24 decembra 1808 god.). Pod uticajem takve političke situacije, Turci su u pregovorima sa Rusijom odbili uslove za mir, u kojima je bila predviđena i nezavisnost Srbije pod protektorstvom Rusije i Turske.

Kako se Rusija i Turska nikako nisu mogle sporazumeti i pogoditi, bude krajem aprila 1809 god. rat nastavljen. U Srbiji je nastavak rata radosno pozdravljen. Opšte političke prilike bile su u taj mah povoljne po Rusiju, osobito stoga, što je uskoro Napoleon zaratio na Austriju. Ali Rusi te povoljne prilike nisu iskoristili, jedno stoga, što za celo vreme ovoga rata nikada nisu imali dovoljno vojske za ozbiljnu i energičnu akciju, a drugo i stoga, što su komandante često menjali, a većina od njih bili su nesposobni.

Čim su rusko-turski pregovori prekinuti i rat nastavljen, Turci su udarili sa velikom vojskom na Srbiju, u nameri da preseku vezu između Srba i Rusa, da pokore srpske ustanike, pa da onda iz Srbije izvrše uspešnu diverziju protiv ruskog desnog krila.

Rat 1809 god., u koji su Srbi polagali vrlo velike nade, ispao je, usled mlitavoga rada na rusko-turskom bojištu, nesrećno po Srbe. Turci su, poštonisu bili jako zauzeti borbom sa Rusima, udarili sa velikom silom na Srbiju. Srbima je već samo po sebi bilo teško, da se odupru nadmoćnoj turskoj sili, ali su akcija i otpor njihov još više oslabljeni time, što je među vojvodama zavladao bio razdor i mržnja, koja ih je često navodila, da zaborave na zajedničke interese i da ih žrtvuju ličnoj mržnji i osveti.

U proleće 1809 god. Srbi su pošli u ofanzivu na više strana. Ali kad Stevan Sinđelić, koji je bio pošao na Niš, ostavljen bez pomoći, bude 19 maja potučen i junački pogine na Kamenici, Srbi se počnu povlačiti. Zbog Sinđelićevog poraza na Kamenici morao se povući i Karađorđe, koji je bio pošao prema Crnoj Gori, razbio Turke na Senici i Suvodolu (27 maja) i zauzeo novo-pazarsku varoš.

Međutim su Turci počeli prodirati niz Moravu. Osmoga jula Srbi su morali napustiti Soko-Banju, pošto su bezuspešio pokušali da je brane. U isto doba (9 jula) odbijena je udružena srpsko-ruska vojska od Kladova; kad 28 jula zauzmu Turci Stalać, Srbi 3 avgusta napuste i Deligrad, a sedmoga i Đupriju, gde je prvobitno Karađorđe mislio da se odupre turskoj vojsci. Posle toga turska vojska zauzme i Požarevac (11 avgusta), a posle dva dana i Jagodinu.

Odmah za tim Turci pođu na Beograd i Kragujevac; oni budu istina u jedan mah suzbijeni, ali kad 15 avgusta stignu u Beograd vesti o pobedama i prodiranju turske vojske, zavlada među Srbima panika. Neke vojvode prebegnu u Austriju, a ceo narod bio je u očajanju.

Ali baš u to doba, u drugoj polovini avgusta, Rusi počnu energičnije napredovati, te turskoj vojsci u Srbiji bude naređeno, da se povlači i da pređe na rusko bojište. Srbija je bila spasena.

U jesen iste godine sklopljen je, pošto je Napoleon opet pobedio Austriju, francusko-austriski mir u Šenbrunu (2 oktobra 1809 god.). Tim mirom obrazovana je iz Dalmacije i zapadnih krajeva Trojednice^[1] zasebna državna teritorija, t. zv. ilirska kraljevina. Tako je jedan deo srpskoga naroda došao neposredno pod francusku vlast. Ono nekoliko godina francuske vladavine u tim srpskim zemljama (od 1806 i 1809 do 1813 god.) ostavilo je tamo dubokoga traga. Francuska uprava u ilirskoj kraljevini uradila je vrlo mnogo na jačanju materijalne kulture, na širenju prosvete i na podizanju blagostanja narodnog. Svuda su građeni odlični putevi, koji su pomagali saobraćaj i trgovinu, srpske škole su otvarane i pomagane, Srbi su uživali potpunu slobodu, i u veri i u nacionalnom razvitku. U političkom pogledu imala je francuska vlada, i sa svojim demokratskim idejama i sa praktičnom primenom principa o slobodi i jednakosti, jakoga uticaja na Srbe.

Šenbrunski mir zaplašio je međutim i Tursku i Rusiju. Turska se bojala što je Napoleon osnivanjem ilirske kraljevine pokazao težnju da proširi svoju vlast i da se utvrdi na Balkanskom Poluostrvu, a to bi svakako išlo na račun Turske. Rusija je opet mislila, da je osnivanje ilirske kraljevine i varšavskog vojvodstva upereno direktno protiv nje. U takim prilikama i u takom položaju savez rusko-francuski gubio je značaj i uslove za opstanak, a Rusija je, u borbi sa Turskom, ostajala sve više usamljena.

Srbi su međutim, i ako je neposredna opasnost posle neuspešnog vojevanja u leto 1809 god., ubrzo prošla, još uvek bili razočarani i zabrinuti. Oni su sada jasno videli, da vrlo lako mogu doći u položaj, da ih Rusi, ma iz kakvih uzroka, ostave bez pomoći, kao što je to bilo u poslednjem ratu, da će u tom slučaju Srbija biti izložena turskom napadaju i svakako savladana. Oni su sada došli do uverenja, da je Turska jača, no što su oni posle uspešnog vojevanja prvih godina zamišljali, a da međunarodni politički položaj može biti i vrlo nepovoljan po njih. Stoga su Srbi mislili, da se treba što pre osigurati ma na kojoj strani, pa su se obraćali gotovo u isti mah i na Austriju i na Francusku i na Rusiju, tražeći od njih pomoći i nudeći im protektorat nad Srbijom. Ali za ovaj mah pomoći nije bilo ni s koje strane. Napoleonu, prema njegovim planovima, nije išlo u račun, da pomaže Srbe. Rusija je imala svojih briga: rat sa Turskom još je trajao i nije se znalo kako će se svršiti, a rat sa Napoleonom postajao je sve više neizbežan. Austrija, kojoj su Srbi u martu 1810 god. formalno nudili gradove da ih posedne svojom vojskom, skrana u borbi sa Napoleonom, nije u ovaj mah imala računa, da se zamera ni Rusima ni Turcima, te je srpske zahteve i predloge prosto odbila.

Unutrašnje prilike u Srbiji bile su međutim u to doba vrlo rđave. Međusobna zavada i omraza vladala je među starešinama, a bila je sada još pojačana, jer su se oni međusobno bedili zbog neuspeha u poslednjem ratu i isticali jedni druge kao vinovnike nesreće u 1809 god. Sada je počela i mnogo ogorčenija borba između Karađorđa, koji je hteo da održi svoj presudni uticaj i da osnaži centralnu vlast, i njegovih protivnika, koji su hteli da ruskom pomoću suzbiju svemoć Karađorđevu.

Austrija je međutim, i ako je bila oslabljena, smatrala da mora pošto-poto suzbiti Rusiju sa donjega Dunava. Udadbom careve kćeri za Napoleona (1810 god.) Austrija je uspela da odvoji Napoleona od Rusije i da ga zadobije za svoju politiku na Balkanu i na donjem Dunavu. Međutim Rusi su, uviđajući da je i sa njihovog gledišta učinjena pogreška, što su Srbi lanjske godine ostavljeni bez pomoći, u proleće 1810 god. počeli prodirati prema Srbiji, sa namerom da suzbiju Turke iz Krajine, koju su ovi lane bili zauzeli, i da se tu opet spoje sa Srbima. Uspešnim ratovanjem u leto te godine njima je pošlo to za rukom, i tako je opet uhvaćena veza između ruske vojske i ustanika. Srećno ratovanje udruženih Rusa i Srba u Krajini podiglo je samopouzdanje ustanika. Turci su istina u to doba bili udarili na Kruševac i zauzeli ga, ali kad je Karađorđu krajem avgusta došla u pomoć ruska vojska, potuče on do noge Kuršid-pašu na Varvarinu (6 septembra 1810 god.). U isto doba pokušali su Turci da prodru i na Drini, ali Karađorđe ode sa Morave na onu stranu, pa ih i tamo uspešno suzbije.

Međutim je sukob između Napoleona i Rusije postao neizbežan. Rusija je u ovaj mah bila u vrlo teškom položaju; sa Turskom je još neprestano bila u ratu, a Napoleon se spremao da je napadne. Pošto je, bez uspeha, pokušala da zadobije za sebe a protiv Francuske Austriju, nudeći joj Vlašku, Moldavsku i Srbiju, Rusija je sve više uviđala, da zbog borbe sa Napoleonom koja joj predstoji, mora što pre svršiti rat sa Turskom. Ali prema položaju na bojnome polju u taj mah, nije bilo izgleda, da će se moći dobiti povoljni uslovi za mir. Stoga je bilo potrebno energičnije nastaviti rat.

Rusi su početkom 1811 god., spremajući se na odsudnu akciju, poslali u Beograd na stalni boravak jedan svoj puk, čija su pojedina odeljenja bila detaširana u Šabac i Deligrad. Naskoro posle toga povučena je istina skoro čitava polovina ruske vojske sa turskoga bojišta na zapadnu rusku granicu protiv Napoleona, ali general Kutuzov sjajno potuče u dva maha nadmoćnu tursku vojsku, u leto i u jesen 1811 god., i time završi rat.

Posle tih ruskih pobeda, Turci su bili primorani da traže mir; oni su zaista uskoro i počeli pregovore o miru, ali su ih namerno odugovlačili. Znajući da je Rusija u vrlo teškom položaju, jer se Napoleon spremao da pođe na nju, Turci nikako nisu hteli pristati na ruske zahteve. S toga su krajem decembra 1811 god. pregovori bili prekinuti, ali su u aprilu 1812 god. opet nastavljeni i ovoga puta uspešno svršeni: 16 maja ugovoren je u Bukureštu mir između Rusije i Turske.

U bukureškom miru, u osmoj tačci ugovora, utvrđeno je, da sultan Srbima da potpunu amnestiju, da Turci uđu ponovo u gradove i da Srbija dobije avotonomiju o kojoj su imali Turci da se sporazumeju sa Srbima. Bukureški je ugovor jedan od najznatnijih momenata u istoriji obnovljene srpske države U njemu su prvi put Srbi pomenuti u jednom međunarodnom ugovoru. Onda su prvi put pomenuta i njihova avtonomna prava, koja su stavljena u neku ruku pod garantiju Rusije. U povoljnijim prilikama, no što su bile 1812 god., bukureški bi ugovor bio za Srbe sigurna osnova za njihov državni i nacionalni razvitak i sigurna garantija za budućnost. Ali je, zbog nezgodne međunarodne situacije po Srbe, a osobito s toga, što je Rusija bila zapletena u težak rat sa Napoleonom, bukureški ugovor, zbog neodređenih odredaba o Srbima, mogao po njih postati vrlo nezgodan i koban. Predstavnici srpskoga naroda u Srbiji osetili su to odmah, čim su čuli za odredbe bukureškog mira. S toga je u Srbiji izbilo vrlo veliko nezadovoljstvo protiv toga ugovora, jer se smatralo, da se tim ugovorom Srbija opet vraća Turskoj. Ali Srbi nisu shvatili, da je bukureški ugovor u to doba bio već svršen fakt, da je cela stvar već definitivno rešena i da se više ne može menjati, pa su na skupštini 17 jula doneli zaključke, koji se apsolutno nisu mogli ostvariti.

Međutim je ruska vlada pregla svom snagom da nagovori Srbe da pristanu na bukureški ugovor, da ne bi u taj mah, kad se Napoleon spremao na Rusiju, zbog srpskog pitanja došlo do zapleta sa Turskom. Na skupštini u Vraćevšnici (15 avgusta) ruski izaslanik Ivelić gledao je da ubedi Srbe, kako treba svakako da prime bukureški ugovor. Srbi su se, pod uticajem Ivelićevih argumenata, u jedan mah pokolebali i dobili uverenje, da se bukureški mir ka njih neće primeniti u svoj strogosti, i da je za njih glavno pregovaranjem dobiti vremena, dok se ne svrši rusko-francuski rat. Usled toga Srbi su smatrali, da srpsko pitanje bukureškim ugovorom nije definitivno rešeno, i iznosili su zahteve, koji se sa odredbama bukureškog mira nikako nisu slagali. Turcima, koji su i sami želeli da ne izvrše odredbe bukureškog ugovora, osobito u Srbiji, dobro je došlo ovako držanje Srba, jer su na ruske interpelacije, što se prema Srbima ne drže odredaba bukureškog mira, mogli odgovoriti, da Srbi sami neće taj ugovor da priznadu. Videći da su sasvim ostavljeni od Rusije i da se ni sa koje druge strane ne mogu nadati pomoći, Srbi su naposletku počeli pregovarati sa Turcima. Ali su ti pregovori ostali bez rezultata, jer su Turci tražili, da im se Srbi bezuslovno pokore, da im vrate gradove i predadu oružje, da se dakle u glavnom vrati u Srbiji stanje, kakvo je bilo pre 1804 god.

Krajem 1812 god. vratio se istina Napoleon potučen iz Rusije, ali, i ako se videlo da je pohod njegov na Rusiju svršio potpunim neuspehom, situacija ipak nije bila jasna. Napoleon je još bio sila i nije se moglo predvideti, kako će se svršiti sukob s njime. S toga je samopouzdanje kod Turaka bilo još uvek vrlo jako, jer su bili uvereni, da je Napoleon njihov prirodni saveznik i da će oni, koristeći se njime, moći izvršiti što su naumili.

Turska vojska zauzela je već bila Vlašku i Moldavsku i uspešno je napredovala i u Aziji i u Evropi. A kad je stigla vest, da je Napoleon potukao Ruse i njihove saveznike kod Licena (20 aprila) i Budišina (9 maja), Turci postanu još smeliji i pođu sa velikom silom sa tri strane na Srbiju: od Vidina, Niša i iz Bosne. Otpor srpski bio je kratak, i ako mestimice očajan. Ma da su imali srazmerno dosta vojske, Srbi su ubrzo izgubili svako samopouzdanje; u zemlji je vladao haos, malaksalost i očajanje počelo je da ovlađuje kod svih, narodne starešine, u prvom redu Karađorđe, izgubili su glavu.

Tako su srpski ustanici, koji su se osam godina hrabro nosili sa Turcima i izvojevali mnogo velikih i slavnih pobeda, osećajući da su usamljeni, izgubili svaku hrabrost i samopouzdanje. Posle prvih neuspeha, srpska je vojska prsla na eve strane; gradovi i utvrđenja, koje su nekada Srbi sa neobičnom hrabrošću i velikim naporima osvajali, predavali su se Turcima gotovo bez otpora. Kada su se Turci počeli približavati Beogradu, većina vojvoda i starešina narodnih, među njima i Karađorđe, prebegnu 21 septembra 1813 god. u Austriju i ostave narod na milost i nemilost Turcima.

Tako je u jesen 1813 god. Srbija nanovo pokorena. Sulejman-paša, koji je imenovan za beogradskog vezira, pregao je da nasilno povrati mir i red u Srbiji. I dok su srpski emigranti na bečkom kongresu, koji se posle Napoleonovog pada bio sastao da uredi evropske prilike, pokušavali da članove kongresa zainteresuju za srpsku stvar i da izazovu evropsku intervenciju u korist Srba, dotle je u Srbiji zavladao teror i nastao pravi pokolj. Svi bolji, čestitiji i viđeniji ljudi u narodu bili su, u toku od godinu i po dana, za vreme obnovljene turske vladavine u beogradskom pašaluku, sečeni, ubijani, klani i naticani na kolje. Savremeni izvori pričaju o jezovitim scenama u to doba, kada je skoro svakoga dana desetinama i stotinama ljudi mučeno i ubijano.

U to doba pregli su Turci da slome i otpor hercegovačkih muslomana. Razdor među hercegovačkim velikašima olakšao je akciju neprijateljsku. Turska vojska je u aprilu 1814 god. zauzela Mostar i time slomila otpor Hercegovine.

Reakcija, koja se zbog Sulejman-pašinih postupaka javila u narodu (septembra 1814 god.) u buni Hadži-Prodanovoj, ugušena je u krvi, a proganjanje i mučenje nastavljeno je posle toga još više i još jače. Stanje je bivalo sve teže i nesnosnije, tako da su se u aprilu 1815 god. Srbi ponovo digli na oružje.

Za vođu ustanka istaknut je Miloš Obrenović, jedan od vojvoda iz prvoga ustanka, koji nije sa Karađorđem i ostalim vojvodama pobegao, nego je ostao u Srbiji, predao se Turcima i pokušao da učini s njima kompromis, da pomogne narodu koliko može i da lojalnim držanjem podigne veru turskih vlasti u odanost Srba. Miloš Obrenović je najviše pomogao Turcima i pri savlađivanju Hadži-Prodanove bune, smatrajući, da se u taj mah s ustankom ne može uspeti i da će buna doneti još veću nesreću narodu. Miloš je bio čovek jake pameti, vanrednog političkog talenta, velike uviđavnosti i pronicava uma, velike lične hrabrosti i oštroga rasuđivanja, a nada sve sa neobično mnogo praktičnog smisla. U aprilu 1815 god., kada je već ceo narod u pašaluku hteo da se buni, on se još uvek lomio, da li da pristane na ustanak. Ali su zulumi bili tako veliki i život postao tako težak i nesnosan, da narod nije više hteo i nije mogao da čeka. Miloš je onda bio primoran da pristane na ustanak i da se stavi na čelo pokreta. Ali i ovaj ustanak, kao i Karađorđev u prvi mah, nije bio upravljen protiv sultana i turske vlasti, nego samo protiv upravnika beogradskog pašaluka, Sulejman-paše, čija su nedela dogrdila bila narodu. Ustanici su, priznajući uvek tursku vlast i sultanov legitimitet, to stalno isticali.

Srbi su odmah u početku ustanka imali dosta uspeha i suzbili su Turke na više mesta. Međutim su na Porti verovali da će se i ovaj ustanak, kao i Karađorđev, ubrzo izvrgnuti u borbu protiv Turske i protiv sultana. Trebalo je dakle ustanak, bez obzira na to, da li su ustanici imali pravo u tužbama na Sulejman-pašu ili ne, što brže savladati. Stoga je odmah naređeno da se ustanak silom savlada. Na Srbiju pođu onda dve velike turske vojske, jedna od Niša pod Marašli Ali-pašom, a druga iz Bosne pod Kuršid-pašom. Međutim kad su te dve turske vojske stigle na granicu. Miloš je već bio očistio Srbiju od Turaka.

Celokupna politička situacija u Evropi bila je sada sasvim drukčija, nego 1813 god., kada je Turska mogla silom da pokori srpske ustanike. Napoleon je bio definitivno savladan, Rusiji su sada bile odrešene ruke, i Turci nisu imali računa da se posle pada Napoleonova zameraju Rusima ili da se zavađaju sa njima. Kada su turske vojske udarile na Srbiju, Rusija je odmah protestovala protiv toga u Carigradu, dokazujući, da se upotreba nasilnih mera u Srbiji protivi bukureškom ugovoru. Stoga je Porta naredila i Marašliji i Kuršidu, da ne udaraju na Srbe, nego da počnu pregovore sa Milošem.

I Marašlija i Kuršid želeli su, svaki za sebe, da umiri Srbiju; samo je Marašlija bio popustljiviji, dok je Kuršid bezuslovno tražio, da Srbi polože oružje. Vešto manevrišući među njima i upotrebljavajući njihov antagonizam u svoju korist, Miloš je dobio dosta povoljne uslove za mir od Marašli Ali-paše i načinio s njim usmeni ugovor, po kome je Srbija imala dobiti avtonomnu upravu.

Ono što su Srbi po ovom ugovoru dobili, bilo je mnogo manje, no što su oni imali u prvom ustanku. Srbija se u prvom ustanku bila postepeno formirala u samostalnu državu, a Srbija posle drugog ustanka bila je turski pašaluk, sa nešto povlastica za unutrašnju samoupravu. Inače je pašalukom upravljao turski paša, a u gradovima su bili turski garnizoni. Ali je opšta politička situacija, stoga što je Rusija, čiji je ugled sada bio vrlo veliki, bila voljna da se zauzme za Srbe i da na osnovu bukureškog ugovora traži avtonomiju beogradskog pašaluka, bila povoljnija po Srbe, no ikada za vreme prvog ustanka. Knez Miloš je međutim dobro osećao, da je njegova pogodba sa Marašlijom i vrlo neodređena i sasvim labava, pa je odmah od početka tražio sultanov ferman, kojim bi se srpsko-turski odnosi tačno odredili.

U novembru 1816 god. počeo je međutim ruski poslanik u Carigradu pregovarati sa Portom o reviziji bukureškog ugovora, poglavito zbog nekih neispunjenih tačaka u njemu. Za Srbiju je on tom prilikom tražio poseban hatišerif, u kome će biti izložene sve povlastice, date Srbima. Turci su se tom zahtevu naravno energično opirali, a Rusija, ne hoteći još rata s Turskom, nije u taj mah baš mnogo insistirala na svojim potraživanjima.

Tek 1820 god. pristala je Porta da pregovara sa srpskim izaslanicima o uređenju srpskih prilika. Koristeći se neobaveštenošću i strahom srpskih deputata, ona pošlje u Srbiju komesara sa fermanom, kojim je Srbiji davala vrlo neznatne povlastice. Miloš, po ruskim instrukcijama, odbije taj ferman (avgusta 1820 god.), a zatraži od Porte izvršenje bukureškog ugovora (septembra). Porta najzad pristane, ne bez muke, da primi drugu deputaciju, s kojom će pregovarati na istoj osnovi. Nova deputacija, poslana od strane Srba u Carigrad (oktobra 1820 god.), tražila je: slobodu bogosluženja, nasledno kneževsko dostojanstvo u porodici Miloševoj, granice od 1813 god., unutrašnju samoupravu itd.

Tek što su srpsko-turski pregovori bili otpočeli, bukne grčki ustanak (1821 god.), koji dovede do prekida odnosa između Rusije i Turske, a Porta onda, bojeći se da ne dođe do kakvog pokreta i u Srbiji, i da i Miloš ne uđe u akciju, dâ uhapsiti srpske izaslanike u Carigradu, da joj budu taoci za mir. Grčko revolucionarno društvo Heterija (osnovano 1814 god.) pokušavalo je još ranije da zadobije Miloša za svoje planove. Ali je Miloš energično odbio zajedničku akciju sa Heterijom, jer je video, da je ceo plan i rad Grka nezreo i nerealan, i da bi srpska akcija na takvoj osnovi mogla dovesti u pitanje rezultate, do kojih je on došao sa mnogo truda i sa velikim naporima. To nije imalo smisla činiti osobito sada, kad se on nadao velikom uspehu od pregovora na Porti. Osim toga Miloš je bio protiv Heterije još i stoga, što su u tome društvu bili i mnogi srpski emigranti, čiji se interesi u taj mah nisu nikako slagali sa Miloševim interesima. Državni i njegovi lični interesi nagnali su Miloša, te je naredio, da se ubije prvi oslobodilac srpskoga naroda Karađorđe (13 jula 1817 god.), kada je za račun Heterije prešao bio u Srbiju sa namerom da digne narod na ustanak. Protiv zajedničke akcije sa Grcima mogao je Miloš tim lakše raditi, što je i narod u Srbiji bio neraspoložen prema Grcima, osobito zbog fanariotskih vladika, koji su posle ukinuća pećske patrijaršije (1766 god.) zauzeli u srpskim zemljama episkopske stolice, pa svojim nemoralnim životom i nasilničkim radom odbili od sebe ceo narod.

Još u julu 1821 god. prekinuti su diplomatski odnosi između Rusije i Porte; do decembra 1825 god. spor između ovih dveju sila prolazio je kroz različne i zapletene faze, ali je sukob uvek bio odlagan zbog intervencije članova svetoga saveza. Ali kad je u Rusiji došao na presto car Nikola I (decembra 1825 god.), on je preduzeo da reši spor sa Portom bez ičijeg učešća. U diplomatskim pregovorima sa Turcima, on je odvojio od grčkoga pitanja sva druga pitanja, za koja je smatrao da se tiču samo njega i Turske. Ruski otpravnik poslova u Carigradu predao je 24 marta 1826 god. Porti ultimatum, u kome je, među ostalim, traženo i to, da se srpsko pitanje reši po odredbama bukureškog mira.

Turska je u taj mah bila u vrlo nezgodnom položaju. Usled reformne akcije, započete krajem XVIII veka, stalno su u zemlji izbijale krize na sve strane, a ceo državni organizam bio je već i inače zamoren i istrošen. Osobito je u taj mah Turska bila zauzeta nemirima u Bosni, gde se muhamedansko stanovništvo energično i dugo opiralo zavođenju reforama. Sa opadanjem Turske moći rasla je u Bosni moć muhamedanskog plemstva, a zbog ovlađivanja oligarhiske vladavine nestajalo je u zemlji reda i discipline. Početkom XIX veka turski namesnici u Bosni nisu gotovo nikako mogli vršiti svoju vlast; oni su bili samo oruđe u rukama pojedinih plemićkih porodica. Kada se iz Carigrada pokušalo da se skuči vlast plemićka, nastali su u Bosni neredi i nemiri, koji su od 1816 god. gotovo neprekidno trajali.

God. 1820 pregao je naposletku energični sultan Mahmud II (1808–1839 god.) da skuči vlast bosanskih velikaša. U proleće te godine imenovan je za vezira u Bosni i Hercegovini Dželaledin-paša, čovek gvozdene ruke i neobičnog obrazovanja. Za njega se u Carigradu s pravom mislilo, da će moći slomiti otpor bosanskog i hercegovačkog plemstva. I zaista je Dželaledin-paša, čim je, marta meseca 1820 godine, stigao u Travnik, počeo zavoditi mir i red u Bosni i Hercegovini. Iste godine u septembru turska je vojska udarila i na Crnu Gora, ali je bila odbijena. Otpor bosanskih velikaša slomio je međutim Dželaledin u toku od deset meseca sasvim. Posle toga je trebalo još pokoriti i Hercegovinu. Stoga Dželaledin u početku 1821 god. krene na Hercegovinu, osvoji Mostar i tako slomi i otpor hercegovačkih velikaša. Ali se muslomani u celoj Bosni i Hercegovini digoše protiv njega; molbe i žalbe njihove u Carigradu imale su uspeha: još iste godine Dželaledin-paša bude skinut sa vezirstva, a Bosanci i Hercegovci dignu se opet protiv reforama. Pokušaji turskih vlasti, da ih primoraju na pokornost i na priznanje reforama, ostali su bez uspeha. U Carigradu su se naposletku rešili da u Bosnu opet pošalju čoveka čvrste ruke, koji će imati i volje i snage da slomi otpor bosanskog i hercegovačkog plemstva. Onda je poslat u Bosnu za vezira Mustafa-paša (1825 god.). On je odmah preduzeo vrlo energične mere protiv buntovnih bosanskih velikaša. Kad je sultan Mahmud uništio u Carigradu janičare (u junu 1826 god.), sastanu se bosanski velikaši i 21 septembra pošalju u Carigrad molbu, da se u Bosni janičari ne ukidaju. Kad je krajem godine stigao iz Carigrada odgovor, da se njihova molba ne može ispuniti, plane ustanak u celoj Bosni i Hercegovini. Vezir Mustafa-paša morao je napustiti Bosnu, a početkom 1826 god. bude za vezira u Bosni imenovan Abdurahman-paša.

Borba sa Grcima i Bosancima, a i inače mnoge druge nezgode i neprilike na sve strane, prinudile su naposletku tursku vladu da popusti pritisku od strane Rusije i da sklopi sa Rusijom u Akermanu konvenciju, po kojoj je Turska priznala Rusiji pravo protektorata nad Moldavskom, Vlaškom i Srbijom (25 septembra 1826 god.). U toj konvenciji rastumačen je detaljno i osmi član bukureškoga ugovora, Petim članom akermanske konvencije i jednim odvojenim aktom, koji dopunjuje taj član, obavezala se Porta, da će za godinu i po dana utvrditi povlastice za Srbiju u dogovoru sa srpskim izaslanicima i da će ispuniti narodne zahteve, te da će prema tome urediti srpske odnose po odredbama bukureškog mira. Između ostalog Porta je u principu priznala Srbima i pravo na šest nahija, koje su bile u Karađorđevoj Srbiji, a koje se u ustanku 1815 god. nisu pridružile Milošu, jer su posle 1813 god. bile dodate drugim okolnim pašalucima.

U januaru 1827 god. objavljeni s;u zaključci akermanske konvencije Narodnoj Skupštini. U Srbiji su bili neobično zadovoljni ovim velikim uspesima, a Skupština je iz blagodarnosti za zasluge Miloševe, utvrdila njega za naslednog kneza srpskog i tražila, da taj zaključak i Porta potvrdi.

Ali su naskoro posle toga došli u pitanje svi zaključci akermanske konvencije. Rusija i Engleska navaljivale su već od dužeg vremena na Portu, da reši grčko pitanje. Kako je Porta stalno odbijala da ispuni njihove zahteve, Rusija, Engleska i Francuska reše, da silom primoraju Tursku na to (1827 god.), a Porta onda zbog toga obustavi izvršenje akermanske konvencije. Tako i srpske stvari ostanu u taj mah nerešene.

Odnosi između Rusije i Turske postajali su usled svega toga sve zategnutiji, tako da je Rusija 14 aprila 1828 god. oglasila Turskoj rat. Srbija se usled toga našla sada u vrlo nezgodnom položaju. Pristajanjem uz Rusiju ona je mogla lako dovesti u pitanje sve tekovine, koje je zadobila u drugom ustanku i posle njega, a te su tekovine bile ipak vrlo dragocene, i ako su odnosi između Srbije i Turske još uvek bili neodređeni. Srećom je Rusija, pod uticajem legitimističkih ideja, koje su, posle Napoleonovog pada, vladale u Evropi, odmah u početku rata izjavila, da se ona u borbi protiv Turske neće služiti revolucionarnim sredstvima, da neće dakle tražiti sebi saveznike među hrišćanima, koji su pod Turskom. Tako je Srbija mogla za vreme ovoga rusko-turskog rata ostati neutralna, a da se ipak ne zameri Rusiji, koja se posle drugog ustanka svojski i iskreno za nju zauzimala.

Rusko-turski rat završio se potpunim turskim porazom. U miru, koji je 2 septembra 1829 god. sklopljen u Jedrenu, obavezala se Turska, među ostalim, i da ispuni odredbe akermanske konvencije o Srbiji, osobito da odmah preda Milošu onih šest okruga, koji su po bukureškom miru imali pripasti Srbiji. Ali kako ni u tom ugovoru srpsko-turske granice nisu tačno određene, Turska je još nekoliko godina oklevala sa izvršenjem te odredbe.

Ruski poslanik u Carigradu izradio je međutim odmah posle jedrenskog mira sa turskim državnicima hatišerif, kojim se Turska obavezala, da će ispuniti sve svoje obaveze i ugovore prema Srbiji. Na osnovu fermana, koji je pročitan u Narodnoj Skupštini januara 1830 god., trebalo je onda izraditi drugi hatišerif, gde bi povlastice i sva prava Srba tačno bila određena. Međutim dok je taj hatišerif rađen, knez Miloš je, — pomoću novca, znajući da se na taj način može u Turskoj sve postići, — izradio u Carigradu, da mu se izda naročiti berat, u kome mu je priznato nasledno kneževsko dostojanstvo.

Srbija po svojim povlasticama nije imala prava na nasledno kneževsko dostojanstvo. Rusija istina nije bila protivna, da se Miloš utvrdi kao nasledni knez u Srbiji, pa je celu tu stvar ostavila knezu Milošu, ali je ipak i ruska vlada i ostala evropska diplomacija bila iznenađena velikim uspehom Miloševim u toj stvari. Miloš je na taj način ne samo uspeo da podigne svoju porodicu, već je nasledno kneževsko dostojanstvo davalo Srbiji mogućnosti, da suzbija strane intrige pri nasleđivanju prestola, i nade da će izbeći unutrašnje trzavice, koje bi mogla izazvati svaka promena na prestolu.

Tako je hatišerifom, koji je pročitan u Beogradu 30 novembra 1830 god., Srbija priznata za avtonomnu kneževinu pod vrhovnom vlašću sultanovom, a knez Miloš, po naročitom beratu, za naslednog kneza srpskog. Tim hatišerifom nije međutim još bilo sve postignuto. Turska je još uvek oklevala, da vrati onih šest nahija. Ali Miloš upotrebi priliku, kada je Porta bila zauzeta bunom Mehmed Alije u Misiru, pa, pod izgovorom da spreči nerede, koje je sam izazvao, uđe s vojskom u sporne nahije i zauzme ih. Pred svršenim činom i pod uticajem ruske intervencije, Turska je popustila; tako je u maju 1833 god. rešeno i to pitanje u korist Srbije.

U to doba od prilike bio je savladan i otpor Muhamedanaca u Bosni. Abdurahman-paša, koji je početkom 1826 god. imenovan za vezira u Bosni, bio je dostojan naslednik Dželaledinov. Upotrebivši razdor bosanskih velikaša, on je, srazmerno za kratko vreme, savladao otpor u Bosni i Hercegovini. Posle toga on je počeo sistematski raditi na tome, da muslomanske prvake i materijalno upropasti. Kad je počeo rusko-turski rat (1828 god.) iz Carigrada bude naređeno, da i bosanska vojska pođe u rat protiv Rusa. Kada se međutim vojska počela skupljati, dignu se bosanski velikaši na vezira (u junu1828 god.). Abdurahman je morao ići iz Bosne, a posle toga bude skinut sa svoga zvanja.

Novi vezir, Namik Ali paša, pokušao je da mirnim putem izvede reforme, ali u tome nije uspeo. Popuštajući suviše velikašima, izgubio je on svaki avtoritet; svi su ga kao slabotinju prezirali. Vrenje je međutim u zemlji, osobito od kad su ukinuti janičari, stalno trajalo. Kad je sultan, posle rusko-turskog rata, opet pokušao da izvrši u Bosni reforme, sastanu se bosanski glavari u Travniku i reše, da se zavođenju reforama silom odupru i da ponude savez Mustafa-paši Skadarskom (Škodra-paši), koji je takođe bio protivnik reforama i vođa konzervativnih elemenata u Turskoj. Tom prilikom bude za vođu celoga pokreta izabran Husein kapetan Gradaščević. Škodra-paša primi ponuđeni savez i digne se na sultana. U isto doba okupili su i Bosanci vojsku i pošli na jug u pomoć Škodra-paši. U julu 1831 god. oni su bili sišli na Kosovo, potukli do noge velikog vezira i prodrli u Metohiju. U to doba je međutim Škodra-paša već bio kod Prilepa suzbijen od turske vojske i pritešnjen u Skadru. Veliki vezir počne onda pregovarati sa Bosancima i primi eve njihove zahteve. Stoga se Bosanci vrate natrag, a veliki vezir udari posle toga na Škodra-pašu i savlada ga.

U Bosni je međutim Husein-Kapetan uzeo vezirsku vlast u svoje ruke. Ali su zavist i razdor stvorili rascep među Bosancima i oslabili sasvim narodnu snagu. Kada se čulo da je turska vojska, pošto je savladan Škodra-paša, pošla na Bosnu, izađe protiv nje samo jedan deo Bosanaca. Ta bosanska vojska bude potučena kod Banjske (1832 god.). Husein se posle toga, kad je turska vojska podrla u Bosnu, odupre Turcima, ali i njega, posle više manjih sukoba, savlada turska vojska, osobito pomoću Ali-age iz Stoca, koji je sa muslomanima i pravoslavnim pohitao u pomoć turskoj vojsci protiv Huseina. Husein posle poraza pobegne u Austriju, a Bosna i Krajina budu posle toga savladane. U zemlji zavlada reakcija; nasledni činovi budu ukinuti, a svi viđeniji ljudi ili pobijeni ili prognani.

Kad iduće godine dođe u Bosnu za vezira Davud-paša, on opet poče popuštati velikašima, te u zemlji ponovo poče hvatati korena anarhija. Zbog nesređenih prilika i gotovo stalnih ratova, zavladala je u zemlji nesigurnost, bezvlašće je uzelo maha, a najviše je zbog svega toga patila raja. Zulumi su naposletku izazvali otpor. Pop Jovica iz Derventa ustao je na oružje protiv turske vlasti. Ali je taj prvi ozbiljniji ustanak hrišćana u Bosni ubrzo savladan i u krvi ugušen (1833 god.).

Kako je knez Miloš hatišerifom od 1830 god. tačno odredio odnos Srbije prema Turskoj i svoj odnos prema Porti, trebalo je da uredi i svoj položaj u samoj državi i svoje odnose prema narodu. Do te godine knez Miloš je radio, smišljeno i energično, sa mnogo umešnosti i mnogo veštine, gotovo samo na tome, da Turska prizna i potvrdi Srbima povlastice, da Srbija postane avtonomna kneževina i da on bude priznat za naslednog gospodara. Hatišerifom od 1830 god. to je pitanje rešeno i skinuto sa dnevnog reda. Ali je Miloš sada izbegavao da utvrdi granice svoje vlasti. Težnja je njegova bila da ostane neograničen gospodar u zemlji, kao što je i dotle bio. Ali je ta njegova težnja nailazila na otpor i kod narodnih starešina, koji su hteli da dođu do uticaja na državne poslove, i u narodu, koji se opirao tiranskoj samovoljnoj vladavini, i kod Rusije, koja je nalazila više osiguranja za svoj uticaj u Srbiji kad u njoj vladaočeva vlast nije suviše koncentrisana.

U samoj zemlji javio se međutim uskoro jak pokret protiv Miloševa samovlašća; januara 1835 god. buknula je buna, čija je težnja bila, da Miloševu vlast ograniči. Pod pritiskom te bune Miloš se rešio da popusti, te je izdao Ustav kojim je njegova vlast ograničena (2 februara 1835 god.).

Ali je Rusija smatrala, da Srbija, bez odobrenja njenog i Portinog, ne sme donositi ovako važne uredbe, pa je protestovala protiv ovoga Ustava, i tako je on odmah ukinut. Rusija je htela da vlast Miloševu ograniči na drugi način, jednim telom sa velikim političkim atribucijama. To telo, Savet, trebalo je da bude sastavljeno iz doživotnih članova, koje Miloš neće moći zbaciti po svojoj volji.

Osećajući da je težnja za obrazovanjem Saveta upravljena lično protiv njega i protiv njegovih interesa, Miloš se tom projektu opirao, osobito kada je osetio, da se u borbi protiv Rusa može osloniti na Englesku, koja je bila voljna da ga, naravno samo savetima, pomogne, da bi oslabila ruski uticaj na Balkanu. Kad su unutrašnja pitanja u Srbiji izbila na površinu i postala vrlo akutna, tražila je Porta da srpska deputacija dođe u Carigrad, da se turska vlada s njom sporazume o unutrašnjem uređenju Srbije. Engleska je istina radila protiv ruskih planova u tome pravcu, ali Rusija ostane u ovaj mah pobedilac: u aprilu 1838 god. dobije Miloš poziv, da pošalje u Carigrad izaslanike, koji će sa Rusima i sa Turcima pregovarati o Ustavu. Za vreme pregovora srpskih izaslanika u Carigradu pokušavala je istina Engleska da izradi ograničenje savetske vlasti u korist Miloševu, ali je Porta popustila ruskim zahtevima.

Tako je u decembru 1838 god. izdat hatišerif o unutrašnjem uređenju Srbije. Po tom hatišerifu ustanovljen je Savet sa doživotnim članovima, koji je imao vrlo veliku vlast. Engleska je bila pobeđena, a Miloš neprijatno iznenađen svojim neuspehom. On je bio primoran ne samo da primi ustanovu Saveta, nego i da u Savet uzme ljude, koji su bili njegovi lični neprijatelji. Sa takim Savetom njemu je nemoguće bilo vladati: 1 juna 1839 god. on je zahvalio na prestolu u korist svoga sina Milana i otišao na svoja dobra u Vlašku. U Srbiji je obrazovano „Namestničestvo Knjažeskog Dostoinstva“, jer je Milan Obrenović ležao bolestan na samrti. Kad je knez Milan posle nekoliko nedelja umro, proglašen je za kneza Milošev mlađi sin Mihailo, koji je tala bio s ocem u Vlaškoj. Knez Mihailo je došao u Srbiju tek 1840 godine, pošto je prvo išao u Carigrad sultanu na poklonjenje.

Knez Mihailo međutim kao i Miloš nije hteo vladati s Ustavom od 1838 god. Stoga se zametnula borba između njega i ustavobranitelja, koji su, kad su videli da se Miloš. nada da će se vratiti u Srbiju, postali i anti-Obrenovićevci. Ustavobranitelji su hteli da dovedu na presto Karađorđeviće, uvereni da će oni poštovati Ustav.

Porta je mislila, da je ova unutrašnja borba za nju zgodan momenat, da se umeša u srpske unutrašnje stvari, da osnaži i utvrdi svoj uticaj i da skuči, i dobivene i praksom uvedene, srpske povlastice. Ustavobranitelji, na čelu sa Vučićem i Petronijevićem, oslanjali su se u borbi protiv kneza Mihaila na Tursku. Njihov je program bio Ustav od 1838 god. U prvi mah održi, istina, knez Mihailo prevlast nad svojim neprijateljima; Vučić i Petronijević morali su otići iz Srbije, ma da ih je Porta pomagala. Prilike su međutim ipak bile stalno vrlo nejasne. Neki od privrženika Obrenovićevih bili su za Mihaila, drugi su tražili da se vrati knez Miloš. Vučić se međutim, ruskim zauzimanjem, vratio marta meseca 1842 god. u Srbiju i odmah je počeo raditi protiv Obrenovićâ. U septembru pobuni on narod u nekim okruzima protiv kneza Mihaila, a Mihailo onda, pošto mu je vojska u prvom sukobu sa buntovnicima, prsla na sve strane, ode iz Srbije.

Vučić je, posle odlaska kneza Mihaila, bio gospodar situacije, on je bio sve i sva u državi. Narodna Skupština, sazvana za izbor vladaoca, izviče 2 septembra 1842 god. za kneza Aleksandra Karađorđevića. Turska je rado primila ovu promenu u Srbiji, jer je pobedila stranka, koja se naslanjala na Portu, i prihvatila je izbor Aleksandra Karađorđevića, te ga je odmah potvrdila za kneza. Ali je Rusija uložila protest protiv ovog izbora, dokazujući da je on izvršen pod pritiskom. Tako je, na navaljivanje Rusije, 15 juna 1843 god. obavljen ponovan izbor, na kome je, naravno, ponovo izabran za kneza Aleksandar Karađorđević.

Kako je kneza Aleksandra dovela na vladu stranka, koja se u glavnom naslanjala na Tursku, i kako je Rusija, uništavajući prvi njegov izbor, zauzela stanovište protiv njega, knez Aleksandar je odmah od početka svoje vlade potražio oslonca u Turskoj i u Austriji. Dinastička borba u Srbiji međutim ovim nije bila svršena, nego naprotiv samo još više zapletena. Politika, koja je za vlade kneza Aleksandra u Srbiji vođena, u mnogom pogledu nije odgovarala ni narodnim simpatijama, ni državnim tradicijama, ni Srbijinim interesima. Unutrašnja pitanja, osobito pitanje narodnog učešća u državnim poslovima, sasvim su ostala nerešena i potisnuta. Ipak je Srbija u ovo doba dosta napredovala; ona se sredinom XIX veka počinje razvijati i snažiti ekonomno, onda se izvode reforme u modernom pravcu i uvodi se državno uređenje, osobito administracija, zapadnih kulturnih država i naroda.

U Bosni su međutim za to vreme i dalje gotovo neprestano trajale borbe i nemiri. Otpor bosanskih velikaša, i posle Huseinova poraza (1832 god.), još nije bio slomljen. Uskoro su opet ustali muslomani u celoj Bosni i Krajini na oružje za svoja avtonomna prava, a protiv reforama. Memed paša (1835–1840 god.) potukao je istina ustanike kod Vranduka i Bjeljine, ali je borba nastavljena i 1836 god. Sada se u borbi za avtonomna prava a protiv reforama počinje sve više isticati Krajina. Memed paši je istina pošlo za rukom da pokori Krajinu, ali kad u oktobru 1839 god. novi sultan Abdul Medžid izda Tanzimat, kojim je garantovana svima podanicima Turske lična i imovna sigurnost i jednakost pred zakonom, plane u Bosni opet buna. Iduće godine (1840) savladana je kako-tako Bosna, ali se Krajina još uvek uporno držala i suzbijala je idućih godina nekoliko puta napadaje turske vojske.

Zbog anarhije i građanskih ratova stanje se u Bosni u to doba mnogo pogoršalo; položaj raje postajao je sve teži i nesnosniji. I posle savladanog ustanka popa Jovice (1833 god.), osećalo se među Hrišćanima stalno komešanje. Takvo je stanje izazvalo naposletku intervenciju stranih sila, koje su se bojale ustanka: 1843 god. izdao je sultan ferman, po kome je ograničeno pravo upotrebe kmetova za rad na begovskim imanjima. Ali te naredbe nije niko slušao.

Stoga je nezadovoljstvo i vrenje među hrišćanskim stanovništvom, koje je zbog stalnih ratova i anarhije najviše patilo, uzimalo sve više maha. Na intervenciju stranih sila izdan je 1848 god. nov ferman, kojim su sasvim ukinuti begluci, a obaveze prema begovima pretvorene su u porez. Ali je položaj raje postao usled toga još teži, jer je time porez znatno povećan.

Važniji izvori.

Spisi i akta srpska, austriska, ruska, francuska, turska, nemačka, engleska itd.: Izveštaji, ugovori, memoari, novine, zakoni, saborska akta, naredbe, protokoli i stenografske beleške, itd. Veliki deo ovih izvora još je neštampan, a nalazi se u arhivama u Beogradu, Moskvi, Beču, Parizu, Londonu, Carigradu, Berlinu itd.

Važnije zbirke izvora.

1. M. Gavrilović, Ispisi iz pariskih arhiva. Građa za istoriju prvoga srpskoga ustanka. 1904.

2. I. Pavlović, Ispisi iz francuskih arhiva. 1890 (Spomenik 2).

3. A. Boppe, Documents inédits sur les gelations de la Serbie avec Napoléon I 1809–1814. 1888 (Otadžbina 19, 20 i 21).

4. M. Petrović, Finansije i ustanove obnovljene Srbije do 1842. I² 1901, II 1898, III 1899.

5. N. ІІopovъ, Perepieka barona Gr. A. Stroganova sъ Milošemъ Obrenovičemъ vъ 1817–1826 g. 1866.

6. V. Petrović i N. PeŠrović, Građa za istoriju Kraljevine Srbije za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića. I 1882, II 1884.

7. E. Tkalac, Das Staatsrecht des Fürstentum Serbien. 1858.

8. D. Matić, Javno pravo knjaževstva Srbije. 1850.

Važnija dela.

1. P. Mitrofanovъ, Političeskaя dѣяtelьnostь Josifa II, eя storonniki i eя vragi (1780–1790). 1907.

2. F. Bamberg, Geschichte der orientalischen Angelegenheiten im Zeitraume des Pariser und des Berliner Friedens. 1888.

3. F. Demelich, Metternich und seine auswärtige Politik. 1898.

4. H. Popovъ, Rossія i Serbія (1806–1856). I–II 1869 (srpski prevod 1870 i 1872).

5. Vuk Stef. Karadžić, Skupljeni istoriski i etnografski spisi. I 1908.

6. M. Nenadović, Memoari. 1893.

7. A. Protić, Povesnica od početka vremena vožda srpskog Karađorđa Petrovića. 1892 (Spomenik 19).

8. J. Đurić, Istorija Karađorđa Petrovića. 1852 (Glasnik 4).

9. P. Jokić, Pričanje. 1891 (Spomenik 14).

10. Knez Miloš priča o sebi. 1893 (Spomenik 21).

11. M. Gavrilović, Spoljašnja politika Srbije u XIX veku. 1901 (Srpski Književni Glasnik 3 i 4).

12. Lj. Jovanović, Spoljašnja politika Srbije u XIX veku. 1902 (Srpski Književni Glasnik 5 i 6).

13. Lj. Jovanović, Pregled nacionalno-političkog života srpskog u XIX veku. 1901 (Srpski Književni Glasnik 2 i 3).

14. M. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba. 1888.

15. A. Milojević, Za Otadžbinu. 1904.

16. M. Milovanovitch, Les traités de garantie au XIX-e siècle. 1888.

17. S. Jovanović, Političke i pravne rasprave. I 1908.

18. L. Ranke, Serbien und die Türkei im neunzehnten Jahrhundert. 1879 (srpski prevod 1892).

19. S. R. Taillandier, La Serbie au XIX siècle. Kara-George et Miloch. 1875.

20. B. Kallay, A szerbek története 1780–1815. I 1877.

21. B. Kallay, Die Geschichte des serbischen Aufstandes 1807–1810. 1910.

22. St. Novaković, Vaskrs države srpske 1804–1813. 1904².

23. J. Mišković, Srpska vojska i vojevanje za vreme ustanaka od 1804–1815. 1895 (Glas 47).

24. Lj. Jovanović, Stogodišnjica srpskoga ustanka. 1904.

25. L. Arsenijević-Batalaka, Istorija srpskog ustanka. I 1898, II 1899.

26. B. Cunibert, Essai sur les révolutions et l’indépendance de la Serbie. I–II 1854 (srpski prevod 1901).

27. G. Yakschitch, L’ Europe et la Résurrection dela Serbie (1804–1834). 1907.

28. St. Novaković, Ustanak na Dahije 1804. 1904.

29. M. Gavrilović, Srpski pokret i rusko-francuski odnosi od 1804 do 1807 god. 1901 (Srpski Književni Glasnik 2).

30. E. Driault, La politique Orientale de Napoléon. 1904.

31. A. Petroeъ, Voйna Rossіi sъ Turcieй 1806–1812. I–III 1885–1887.

32. St. Novaković, Ičkov mir. 1903 (Glas 66).

33. M. Gavrilović, Ičkov mir. 1903 (Srpski Književni Glasnik 9).

34. M. Milovanović, Ustavnost Srbijina. 1907 (Srpski Književni Glasnik 18).

35. St. Novaković, Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena. 1907.

36. L. Vojnović, Pad Dubrovnika. I–II 1908.

37. S. Milutinović, Istorija Srbije 1813–1815 g. 1888².

38. M. Obrenović, Miloš Obrenović ili pogled na istoriju Srbije od 1813—1839. 1891³.

39. M. Gavrilović, Srpska deputacija u Carigradu 1827 godine. 1904 (Srpski Književni Glasnik 12).

40. O. Pirch, Reise in Serbien im Spätherbst 1829. 1830 (srpski prevod 1899).

41. M. Gavrilović, Misija Dimitrija Davidovića u Carigradu 1830 godine. 1904 (Srpski Književni Glasnik 13).

42. J. Živanović, Nekoliko primečanija na knjigu Slaveni u Turskoj od Kiprijana Roberta. 1890 (Spomenik 6).

43. M. Gavrilović, Miloš Obrenović. I 1908, II 1909.

44. Č. Mijatović, Knez Miloš i pukovnik Hodžes. 1892 (Spomenik 17).

45. St. Novaković, Srbija u godini 1834. 1894 (Spomenik 24).

46. M. Gavrilović, Miloš Obrenović i Vuk Stef. Karadžić. 1908 (Letopis 251 i 252).

47. J. Hadžić, Spomeni iz mojega dnѳvnika. 1884 (Ogledalo srpsko I).

48. M. Žujović, Beleške. 1902.

49. P. Kulakovskій, Ilirizmъ. 1894.

50. D. Alimpić, Istorijski razvitak policijskih vlasti u Srbiji 1793 do 1869. 1905.

51. M. Vukićević, Iz srpske istorije. Događaji i ličnosti. 1900.

52. G. Šurmin, Hrvatski preporod. I 1903, II 1904.

53. S. Jovanović, Knez Miloševa unutrašnja politika. 1909 (Srpski Knjižѳvni Glasnik 23).

54. M. Svetić, Ustanak srbskій podъ Crnimъ Đorđemъ, 1852.

55. A. Gavrilović, Znameniti Srbi XIX veka. 1901–1904.

56. S. Miletić, O ustavu i ustanovama u Srbiji, 1872 (Letopis 114).

V. i istoimeni odeljak X glave br. 2, 3, 23, 26,. 29, 52, 65, 66, 67, 68, 71.

---

1. ^{Izraz upotrebljavan u vreme Austrougarske za „Kraljevinu Hrvatske, Slavonije i Dalmacije“, iako za celo vreme postojanja Austrougarske Hrvatska i Slavonija sa jedne i Dalmacija sa druge strane nisu bile administrativno ujedinjene. /prim. priređivača digitalnog izdanja/}