Pređi na sadržaj

Istorija srednjeg veka I 32

Izvor: Викизворник

ISTORIJA SREDNjEG VEKA I
U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna


GLAVA XXXII
KULTURA ZAPADNE EVROPE OD XI DO XV VEKA

Crkva i škola. Glavni nosilac kulture u feudalnoj Evropi od XI do XV v. bila je, kao i u prethodnom periodu, feudalno-katolička crkva.

Škola se i dalje nalazila u njenim rukama. Doduše, u XII i XIII v. u gradovima je ponikla škola koja nije zavisila neposredno od crkve, ali je nastava i u njoj imala prvenstveno crkveno-religiski karakter. U početku su nastavnici bili svuda ili sveštenici ili monasi i, razume se, predavali u čisto religiskom duhu.

Na šta se, pak, svodila nastava u Srednjem veku? Tip te nastave nastao je relativno rano i držao se vrlo uporno tokom čitavog Srednjeg zeka. U početku su naterivali dete da uči naizust molitve i psalme, pri čemu je nastava vršena na latinskom, tj. na stranom jeziku, koji je davno postao potpuno mrtav. Zatim se pristupalo učenju čitanja i pisanja. U nastavi je veliku ulogu igrala šiba. Srednjovekovne slike koje su pretstavljale školu obično prikazuju učitelja sa šibom u ruci. Tada je bilo vrlo teško da se nauči čitanje i pisanje. Reči su se pisale s različitim skraćenicama. Učenik je morao da nauči napamet sav taj složeni sistem ispisivanja reči.

Posle osnovne nastave dolazilo je učenje »sedam slobodnih veština« (vidi gl. X).

Univerziteti. Od XI i XII v., epohe Krstaških ratova, razvitka robno-novčane privrede i uspona gradova škola je učinila značajan korak napred. Od tog vremena počinje se formirati viša škola, univerzitet.

Vrlo je teško reći kada je tačno bio osnovan ovaj ili onaj stari univerzitet zbog toga što su mnogi skloni da za njegov početak uzmu onaj momenat kada bi ma kakva škola počela da privlači k sebi veliki broj slušalaca, kada bi se u njoj kao nastavnici javila krupna imena. Tako, na primer, smatraju da je Bolonjski univerzitet osnovan krajem XI v. kada je u bolonjskoj školi počeo da predaje rimsko pravo kao poseban predmet čuveni pravnik Irnerije, koji je prvi pristupio proučavanju neposrednih izvora rimskog prava, — Justinijanovog »Zbornika građanskog prava«, i kada se počelo s njegovim komentarisanjem, takozvanim glosatorstvom. Ulazeći u epohu razvitka robno-novčanih odnosa, Evropa je u rimskom pravu nalazila gotove odgovore na pitanja koja su se postavljala pred pravnu svest srednjovekovnog čoveka na tom stupnju njegovog razvitka. Rimsko pravo sadržavalo je ne samo sistem pravnih normi koje odgovaraju robno-novčanoj privredi već je davalo odgovor i na niz političkih pitanja koja su u toj epohi postavljena u vezi sa usponom kraljevske vlasti. Teorija kraljevske autokratije oslanjala se na Justinijanov kodeks, i mi znamo kako su se legisti koristili tekstovima iz njega radi odbrane apsolutističkih pretenzija vladara. Zatim, za razvitak buržoaske svojine iz feudalne, za pokušaje da se oduzmu opštinske zemlje, za pokušaje da se pojača eksploatacija seljaštva — za sve se to nalazilo ideološko opravdanje u rimskom pravu, koje se zasniva na ropstvu i na neograničenoj privatnoj svojini. U Bolonji se stvara čuvena škola glosatora ili komentatora rimskog prava. Najistaknutiji među njima bio je glosator XIII veka Akursije, koji je u svom delu »Glossa perpetua« sakupio najautoritativnije komentare.

Teško je utvrditi i datum osnivanja univerziteta u Parizu. Još u XII v. priticao je u taj grad veliki broj studenata koje je privlačila slava sjajnih nastavnika, među kojima se nalazio čuveni filozof-skolastičar Abelar (1079—1142 g.). Kao zvanični momenat postanka ovog ili onog univerziteta može se smatrati njegova potvrda od strane pape ili cara. Prva povelja Pariskog univerziteta potiče iz 1200 g.

Tada se univerzitet još nazivao studium generale, što je značilo »opšta« ili »univerzalna« škola. Taj je naziv upotrebljavan u tom smislu što su na univerzitetu po pravilu predavane sve osnovne nauke koje su tada postojale, a takođe i zbog toga što on nije imao lokalni karakter, već je bio otvoren za sav tadašnji zapadni svet. Univerzitet pretstavlja zborno mesto učenika iz najrazličitijih zemalja. Mnogi su studenti, u traganju za boljim nastavnicima ove ili one nauke, menjali čitav niz univerziteta. Student lutalica obična je pojava u srednjovekovnoj Evropi.

Bilo je među studentima i takvih koji bi prošli samo osnovni univerzitetski kurs, pa se onda, uplašeni bezdanom premudrosti, manuli tog posla; za njih je lutanje postajalo profesija i vesela dokolica. U to doba, od XIII do XIV v., nastao je tip studenta lutalice — vaganta ili golijarda. Studenti su lutali u većim družinama i sastavljali pesme u kojima su pričali o svom životu, a često i izlagali zajedljivoj kritici kardinale, episkope i samog papu. Ti vaganti često su bili prenosioci reformacionih ideja u crkvi.

Međunarodni karakter koji su u to doba dobili univerziteti izražavao se u tome što je na svakom velikom univerzitetu bilo uvek nekoliko nacija, tj. grupa zemljaka, koje su pretstavljale stalne organe univerzitetske uprave. Po tim organizacijama — zajednicama (universitas), kojima su se pridruživali i profesori, velika škola dobila je naziv koji se docnije ustalio — »univerzitet«; on je potisnuo prvobitni naziv studium generale.

Svojevrsnom internacionalnom karakteru univerziteta doprinelo je i to što su studenti na univerzitetima slušali predavanja na jednom te istom latinskom jeziku — međunarodnom jeziku tadašnje nauke.

Čitavo univerzitetsko uređenje, onakvo kakvo se sačuvalo u Evropi do dana današnjeg, nastalo je još u prvim vekovima postojanja univerziteta. Tako, podela univerziteta na fakultete ima svoj početak u XIII v. Obično je na univerzitetu postojao pripremni fakultet, takozvani artistički (facultas artium), na kome se prelazilo sedam slobodnih veština (artes liberales), tj. trivijum i kvadrivijum. Studenti tog fakulteta, »artisti«, bili su mladići, delom još deca od 12—13 godina. Završivši artistički fakultet, studenti su mogli stupiti na ma koji stariji fakultet. Ti stariji fakulteti bili su teološki, medicinski i pravni, na kome se učilo ne samo građansko (rimsko) već i kanonsko (crkveno) pravo.

U Srednjem veku počelo se i sa sistemom učenja po lekcijama, zavedenim usled nedovoljnog broja knjiga. Učenici su morali da zapisuju lekcije, pa su zatim te lekcije prorađivali na disputima. Na disputima su vođene rasprave počevši s takozvanom tezom koju bi izneo nastavnik, a koju bi zatim pretresali studenti. Pri tome je među diskutante ponekad postavljana pregrada, jer se diskusija često pretvarala u tuču.

Predavanja na univerzitetu vrlo se često nisu držala u slušaonicama, tj. studenti nisu dolazili k profesorima, već su profesori išli studentima u njihove internate. Oko univerziteta je postepeno nicao čitav niz studentskih internata ili kolegija, koji su osnivani sredstvima dobrotvora ili gradova. U kolegijima su siromašni studenti dobijali stan i hranu, a zatim su tamo i nastavnici često prebacivali držanje svojih predavanja. Tako je čuvena Sorbona, centar Pariskog univerziteta, bila, strogo uzevši, internat za studente teologije.

Student koji bi prešao izvestan deo kursa mogao je dati ispit za bakalarijat, tj. za prvi naučni stepen; po svršetku univerzitetskog kursa polagao je ispit za stepen licencijata i dobijao pravo da predaje (licentia docendi). Naredni stepen bio je stepen magistra, zatim najviši stepen doktora.

Širenje univerziteta. Univerziteti su se brzo širili po Evropi, pri čemu su jedan od načina njihovog širenja bila preseljavanja univerziteta. Univerziteti su imali stalne sukobe s mesnom crkvenom vlašću, naročito s mesnim gradskim vlastima. Ti su sukobi uglavnom izbijali po pitanjima jurisdikcije. Vrlo se često postavljalo pitanje da li univerzitet ima pravo da sam sudi svojim studentima ili to pravo treba da pripada bilo crkvi bilo mesnom gradskom sudu.

Za gradove su studenti pretstavljali izvor prihoda, ali je to bio krajnje nemiran elemenat. Sukobi između studenata i građana dovodili su do čestih okršaja, u koje su često morale da se umešaju i gradske sudije. Ponekad je dolazilo do pravih studentskih pogroma. Bilo je slučajeva kada bi univerzitet zbog konflikta u punom sastavu prešao u drugi grad, usled čega su često nicali novi univerziteti. Tako je Oksfordski univerzitet u Engleskoj nastao u XIII v. zahvaljujući tome što je Pariski univerzitet štrajkovao, pa je deo profesora i studenata prešao u Englesku i osnovao univerzitet u Oksfordu. Ali, kako se nisu složili s mesnim vlastima, profesori i studenti su odatle prešli u Kembridž. Uostalom, Oksfordski univerzitet je uskoro ponovo proradio, ali je univerzitet ostao takođe i u Kembridžu.

Univerziteti su nicali po svim zemljama Evrope. U Italiji, pored Bolonjskog univerziteta, proslavila se već u XI v. viša medicinska škola u Salernu. Pored Pariskog univerziteta, u Francuskoj se u XIII v. javljaju univerziteti u Monpelijeu, Tuluzi i Orleanu, u Engleskoj — Oksfordski i Kembrički univerzitet, u Španiji — univerzitet u Salamanki. U XIV v. pojavili su se univerziteti u Pragu, Krakovu i Hajdelbergu. Početkom XVI v. u Evropi je bilo preko šezdeset univerziteta.

Ne treba zamišljati da su ti univerziteti bili prepuni. Na Pariskom univerzitetu, najvećem od svih, teško da je broj studenata prelazio 2.000. Najveći univerziteti bili su na glasu zbog nastave bilo koje od osnovnih disciplina. Tako je Bolonjski univerzitet bio na glasu zbog proučavanja pravnih nauka, Orlean — zbog proučavanja latinskih pisaca, Pariz — zbog svog teološkog fakulteta. Pariski univerzitet bio je teološki centar Evrope i uživao veliki ugled u teološkim pitanjima. U doba krize papstva i »velikog rascepa« katoličanstva, Pariski je univerzitet igrao vodeću ulogu u pitanjima reorganizacije crkve.

Skolastika. Kakav je bio karakter te nauke koja se predavala na srednjovekovnim univerzitetima? Obično je označavaju terminom skolastika, tj. školska nauka. Treba samo imati na umu, prvo, da skolastički metod, ili skolastika, ne iscrpljuje sve karakteristike srednjovekovne nauke i, drugo, da je sam skolastički metod preživeo čitav niz etapa, i mi vrlo često o njemu sudimo po njegovim poslednjim fazama, fazama opadanja, koje su postale predmet oštre kritike humanista početkom XVI veka.

Skolastički metod bio je najdoslednije primenjivan u teologiji, onoj »nauci« koja je crkvi izgledala najvažnijom i najbitnijom. U skolastičkom metodu najpre pada u oči ogromna uloga autoriteta i potpuno beznačajna uloga iskustva. Smatralo se da je čitava suma znanja već data ili u svetom pismu ili u delima takozvanih crkvenih otaca i učitelja ili, najzad, u delima nekih antičkih pisaca. Zadatak se nije svodio na to da se poveća obim znanja, već da se ona sistematizuju. Stoga je ovde izvanredno veliki značaj dobio način obrade materijala u završni sistem.

U tom cilju služili su se deduktivnim metodom, metodom izvođenja ovih ili onih zaključaka iz datih postavki, ili, ako upotrebimo termin formalne logike, silogističkim metodom. Njegovu osnovu činila je formalna logika Aristotela, najvećeg autoriteta srednjovekovne filozofije. Strogo uzevši, uticaj Aristotela preovladao je krajem XII v., kada su se zapadni teolozi preko španskih Arabljana i Jevreja potpunije upoznali s njegovim delima.

Skolastika je imala da prerađuje u jedan sistem sasvim heterogene elemente, koji su se samo s velikom mukom mogli spojiti u jednu celinu. Kako je bilo mogućno dovesti u sklad Aristotelovu filozofiju s tradicijom hrišćanske crkve? Tu je bilo mnoštvo očiglednih protivrečnosti, koje su se mogle uključiti u jedinstven sistem samo pomoću domišljatih logičkih sofizama. A koliko je bilo unutrašnjih protivrečnosti u samom tekstu svetog pisma ili u delima crkvenih otaca, protivrečnosti koje su počele da se razotkrivaju izoštrenoj logičkoj misli, i koje je delom sabrao, na primer, Abelar u svome »Sic et non« (»Da i ne«). Sve su se te protivrečnosti morale ukloniti, izgladiti, izglačati, i u radu na tome stvorena je vanredna utančanost i dovitljivost logičkih operacija skolastičara.

Spor o univerzalijama. Razume se, ta logička virtuoznost, otrgnuta s tla iskustva, obično je mlatila praznu slamu. Ali je skolastika u nizu filozofskih pitanja učinila mnogo štošta što je od vrednosti, raščistivši puteve daljem razvitku filozofske misli u Evropi. Kao primer, navešćemo pitanje univerzalija (tj. opštih pojmova), koje je toliko interesovalo i podvajalo skolastičare. To je bio naročito omiljen problem srednjovekovne filozofije, koji se svodio na sledeće: imaju li opšti pojmovi realno biće ili su oni samo prosti nazivi, koji povezuju čitav niz pojedinačnih pojava? Odgovor na to pitanje podelio je srednjovekovne skolastičare na dve glavne škole — realiste i nominaliste. Škola nominalista je smatrala da su opšti pojmovi, univerzalije, samo reči (flatus vocis), nazivi, imena — latinski nomina, odakle i naziv nominalizam. Škola realista priznavala ih je za realne stvari (realia), odakle i naziv realizam. Treba imati na umu da srednjovekovni realizam nema ničega zajedničkog s realizmom u današnjem smislu reči i da, naprotiv, pretstavlja krajnje ispoljen idealizam u platonovskom duhu. Kao što kod Platona ideje postoje nezavisno od konkretnih predmeta materijalnog sveta. koji pretstavljaju samo kopije tih ideja, isto tako i univerzalije kod srednjovekovnih realista postoje nezavisno od raznovrsnosti pojava. Škole nominalista i realista nastale su u XI i XII v. Veliki pretstavnik nominalizma bio je Roscelin, a realizma — Viljem iz Šampoa.

Nekako po sredini — ali ipak bliže nominalizmu — stajao je najveći filozof XII v. Abelar, koji je bio učenik i Roscelina i Viljema iz Šampoa. Po njegovom učenju, takozvanom »konceptualizmu«, pojam realno ne postoji kao nešto opšte ni u predmetima ni izvan predmeta, ali on nije ni prosto »ime«: on postoji u saznavalačkom umu i odgovara nečem objektivnom u prirodi stvari.

Ne ulazeći podrobnije u istoriju složenog pitanja o nominalizmu i realizmu, treba istaći da je ono bilo u tesnoj vezi s teološkim problemima kao što je pitanje o božanskom trojstvu. Blizak senzualizmu, nominalizam je pretstavljao opasnost za te osnovne hrišćanske dogme, i crkveni autoriteti su to jasno shvatili, — nije uzalud čak i umereni Abelarov nominalizam bio osuđen na Sanskom saboru 1141 g. Tu je veliku ulogu odigrao ogorčeni protivnik Abelara, čuveni mističar i asketa Bernard iz Klervoa.

Procvat skolastike. Skolastika je doživela procvat u XIII v., kad pada delatnost njenih najvećih pretstavnika kao što su Albert Veliki i naročito njegov učenik Toma Akvinski (1225—1274 g.). Toma Akvinski nije bio novator u oblasti ideja, ali se istakao darom za sistematizaciju, izuzetnim i za skolastičara, i u svome glavnom delu »Summa theologiae« dao svoje vrste enciklopediju srednjovekovnog pogleda na svet. Umereni realist u pitanju univerzalija, priznavao je dva izvora saznanja: viši — otkrovenje, i niži — razum, koji na kraju krajeva nikada ne mogu protivrečiti jedan drugome. Sem filozofskih pitanja Toma Akvinski je u svojoj enciklopediskoj »Sumi« pretresao takođe politička i ekonomska pitanja. Njegovi ekonomski pogledi odražavali su onaj momenat u razvitku gradske trgovine i gradskog zanata s kojim se susrećemo u XIII v. U skladu s pogledima koji su tada vladali u crkvi on je razvio učenje o »pravičnoj ceni« i o grešnosti procenta.

Mistika. Uporedo sa skolastičkim pravcem u srednjovekovnom pogledu na svet, naročito u teologiji, razvijala se druga struja, koja je dobila naziv mistika.

Mističari su polazili s gledišta da razum ne pretstavlja sredstvo za postizavanje istine. Skolastičari su apsolutno verovali u to da razum i vera ne idu u raskorak i da se svaka verska dogma može logički dokazati. Mističari su odbacivali razum smatrajući da se istina može postići samo kontemplacijom, stalnim molitvama i neprekidnom usmerenošću svojih misli bogu, usled čega čoveka obasja božanska svetlost i istina silazi na njega kao neki božji dar. Najveći pretstavnik srednjovekovne mistike bio je već pomenuti Bernard iz Klervoa.

Među skolastičarima i mističarima izbijali su stalni sukobi, oni su međusobno okrivljivali jedni druge za jeres, i često je ovaj ili onaj pretstavnik skolastičkog ili mističkog učenja platio za svoje poglede time što je izlagan progonima kao jeretik.

Ali, srednjovekovni pogled na svet imao je uglavnom skolastički karakter.

Skolastika i pozitivno znanje. Osnovni nedostatak skolastičke filozofije — klanjanje pred autoritetima i zanemarivanje iskustva — opterećivao je one elemente pozitivnog znanja koji su negovani u srednjovekovnoj nauci i koji su u nju prodirali od XII i XIII veka zahvaljujući mnogobrojnim prevodima starogrčkih i arapskih naučnih dela na latinski jezik. O svemu je odlučivao autoritet a ne posmatranje i eksperimenat. Ti autoriteti bili su Ptolemej u astronomiji, Aristotel u fizici i nizu drugih prirodnih nauka, Hipokrat i Galen u medicini itd. Ti začeci egzaktnog znanja dobijeni iz antičkih pisaca tesno su se preplitali sa svakovrsnim pseudonaukama kao što su astrologija i alhemija, koje su držale u svojoj vlasti i velike umove još u XVII v.

U XIII v., u doba najvećeg procvata skolastike, nastao je među nastavnicima Oksfordskog univerziteta, franjevcima, pravac koji je zahtevao da se čovek ne obraća na autoritete, već na neposredne oglede i posmatranje. Te ideje, koje je isticao Robert Grostet, s naročitom snagom i zanosom propagirao je njegov učenik Rodžer Bekon (1214—1294 g.). On je odlučno istupio protiv osnovnog nedostatka skolastike — klanjanja pred autoritetima — i dokazivao da nauku, znanje treba zasnivati samo na matematici i iskustvu. Ceneći mišljenja starih, govorio je Bekon, treba imati na umu da su i oni bili ljudi i da su često grešili. Sam Aristotel nije znao sve na svetu, a učinio je samo ono što je u njegovo vreme bilo mogućno. Od tri izvora znanja — autoriteta, razuma i iskustva — autoritet je sam po sebi nedovoljan ako je lišen razumske osnovice, a sam razum »ne može odvojiti sofizam od pravog dokaza ako svoje navode ne može opravdati iskustvom«. Razišavši se radikalno s pogledima koji su vladali u tadašnjoj nauci i pri tome oštro šibajući život sveštenstva, Bekon je navukao na sebe progone crkve, bio je osuđen za jeres i proveo niz godina u tamnici. Bekonov zahtev da se reformiše naučna misao, koji je odjeknuo u vreme kada je »anđeoski doktor« (tako su zbog dubokoumnosti nazivali Tomu Akvinskog) bio u punom zamahu delatnosti, razume se, nije našao odjeka. XIII vek pretstavljao je vrhunac skolastičkog autoritativno-silogističkog metoda.

Ali je ipak usvajanje grčko-arapske nauke dalo u XII i XIII v. potsticaj da se nauke obrađuju ne samo na univerzitetima već i van njihovog delokruga. Na primer, početkom XIII v. pokušao je italijanski trgovac Leonardo Pizanski, usvojivši arapsku aritmetiku i algebru, da samostalno izloži te nauke, Njegova je knjiga bila prvo delo iz algebre u Srednjem veku u Zapadnoj Evropi. Drugi matematičar XIII v., Jordan Nemorarije, obraćivao je pitanja geometrije i mehanike.

Izvan univerzitetske nauke bili su i geografi-putnici u XII i XIII v. U drugoj polovini XIII v. mletački trgovac Marko Polo putovao je po Dalekom Istoku, proveo dvadeset dana na dvoru mongolskog hana Kubilaja i obavio, po njegovom naređenju, nekoliko putovanja u Kinu, Burmu i, možda, u Anam. U svom dnevniku on iznosi niz interesantnih zapažanja o životu, običajima i uređenju zemalja koje je video, ali on u isto vreme prima na veru i mnoštvo fantastičnih priča koje je čuo. U geografskim opisima toga vremena saopštavane su zajedno s tačnim vestima i fantastične priče o zemljama gde žive strašni poluljudi-polučudovišta. Knjige o životinjama, biljkama i mineralima pune su takvih fantastičnih opisa. Autori tih opisa nastojali su da iz čuda o kojima govore izvuku versko-moralne pouke.

U XII i XIII veku bili su postignuti izvesni uspesi u medicini zahvaljujući u prvom redu radovima naučnika salernske medicinske škole. Ali, kako ti naučnici nisu poznavali anatomiju ni fiziologiju čoveka, razvitak medicine sporo je kretao napred.

Nauka u XII i XIII v. još nije pokazivala ozbiljan uticaj na nivo tehničkih znanja te epohe. Naprotiv, dosta naučnih znanja izgrađivano je uzgred, uz rad na tehnici. Veći njihov deo još je bio predmet usmene tradicije, koju je jedan zanatlija kao iskustvo predavao drugome. Samo je ponešto dospevalo u rukopisnu književnost. Poznato je nekoliko rukopisnih sastava iz XII i XIII v. o pitanjima praktične hemije. Oni sadrže recepte za pravljenje .raznih materija, sastavljanje boja, hemiskog bojenja stakla, dobijanje nekih eksplozivnih smesa itd.

Ta se književnost nalazila pod jakim uticajem grčko-arapske alhemije. Iz poljoprivredne tehnike u XII i XIII v. nailazi se na zapise saveta i recepata za obradu zemlje i gajenje biljki. Delo skolastičara Alberta Velikog bilo je najiscrpnije. Sudeći po tome delu, na naprednim seoskim gazdinstvima XIII v. već je shvatan značaj raznih zemljišta i đubrenja za dobijanje bolje letine, i ljudi su se trudili da izaberu najbolje vrste biljaka, primenjivali su kalemljenje voćaka itd.

Kao glavna pokretačka snaga u proizvodnji i dalje je služio rad ljudi i životinja. Ali, u mlinarskom poslu sve je više ulazila u upotrebu vodena snaga (vodenica), poznata u najprostijoj formi još u vreme Karla Velikog, pa i ranije. Od XII v. u ravničarskim zemljama (kao u Holandiji i Nemačkoj) počeo se koristiti i vetar kao pokretačka snaga mlinova. Postepeno se pokretačka snaga vode i vetra počela širiti u drugim granama proizvodnje.

U XIV i XV v. zapaža se znatan razvitak tehnike. Tehnika metala počinje da igra sve veću ulogu, osobito pod uticajem vojnih potreba, koje su izazvale povećanu potražnju metala. Javlja se vatreno oružje, topovi, kojih se najpre gađalo kamenim a zatim metalnim zrnima. Za pucanje je služio barut, koji je pronađen u Nemačkoj u prvoj polovini XIV veka.

I teoriska misao počinje življe da radi. Na Pariskom univerzitetu, glavnoj kuli skolastičke nauke od XIII do XV v., postignuti su neki uspesi u teoriji ravnoteže i učenju o kretanju, tj. u mehanici (u predavanjima Alberta Saksonskog, Buridana i u delima vaspitanika tog univerziteta — Orezma). Jedan od pretstavnika skolastike XV veka, Nikola Kuzanski (u Nemačkoj) isticao je mišljenje da u svetu nema mirovanja i da se sve nalazi u kretanju, pored ostalog i zemlja. Ipak kod tog učenog episkopa još nije bilo jasnog zaključka o kretanju zemlje oko sunca. Najznačajnija su bila dostignuća nauke u Italiji, naprednoj zemlji tadašnje Evrope.

Dakle, ne treba zamišljati srednjovekovnu nauku kao sliku potpunog zastoja. U poslednjim vekovima perioda koji izučavamo postignuti su izvesni rezultati u oblasti matematike, fizike, astronomije i sl., koji su pripremili onaj silni procvat egzaktnog znanja koji je vezan za epohu Renesansa (vidi gl. XXXIII). Ali, ti pozitivni rezultati nisu postignuti na bazi crkvenog pogleda na svet i skolastičkog metoda, koji je za njega karakterističan, već na bazi raskida s njima.

Procesi protiv veštica. Ostavši »služavkom crkve«, crkvena učenost često je svojim autoritetom podržavala najčudovišnija sujeverja i nalazila za njih opravdanje i obrazloženje ako je to bilo u interesu crkve. Crkva je uvek bila i ostala neprijatelj kritičke misli i rasadnik zatucanosti i sujeverja. Za srednjovekovnog čoveka nisu postojali nepokolebivi zakoni prirode u onom smislu kako ih mi sada shvatamo. Za njega je sav svet bio pun dobrih i zlih duhova, anđela i demona, na svakom su ga koraku čekala čuda. Verom u čuda protkana su bezbrojna žitija svetih, omiljeno štivo u Srednjem veku. Ta žitija počela su se docnije sakupljati u zbornike, među kojima je naročito poznat zbornik koji je u XIII v. sastavio đenovljanski episkop Jakov Voraginski, takazvana »Zlatna legenda« (»Legenda aurea«).

Za karakteristiku te strane pogleda na svet srednjovekovnog čoveka veliki interes pretstavlja knjiga nemačkog monaha Cezarija iz Gajsterbaha, koji je živeo krajem XII i u prvoj polovini XIII v., »Priče o čudima«(Dialogi miraculorum). U toj knjizi Cezarije priča o mnoštvu čudesnih događaja u kojima glavnu ulogu igraju demoni. Demoni vrebaju čoveka sa svih strana trudeći se da ga uvedu u iskušenje i da mu upropaste dušu. Naročito rado love monahe. Demoni uzimaju najraznovrsnije oblike — čas običnog čoveka, čas džina, čas bilo kakve životinje: psa, mačke, miša i sl. Cezarije, na primer, priča, kako je jedan episkop opazio na šlepu jedne nakinđurene žene koja se žurila u crkvu čitavu gomilu đavolčića: »Bili su veliki kao pacovi, crni kao Abisinci i sa nasmejanim njuškama. Pljeskali su dlanovima i igrali, upravo kao ribe uhvaćene u mrežu.« U drugom slučaju, neka je žena videla ovu strašnu sliku: »Pred monasima išli su ogromni psi strašnog lika s lancima koji su jednim krajem bili vezani njima oko vrata, a drugim su bili obavijeni oko vratova monaha; tako su đavoli vodili ove poslednje u iskušenje.«

Crkva se koristila sujeverjima koja su vladala, i na osnovu toga su nastali čudovišni procesi protiv veštica. U ranom Srednjem veku crkva je gledala na verovanje u veštice i čarobnjake koji šalju nevolje ljudima i u strige koje lete po vazduhu kao na ostatak paganstva i gonila je one koji su u to verovali i koji su ubijali »čarobnjake«. Zabrana da se ubijaju čarobnjaci nalazi se u kapitularijima Karla Velikog. Ali, crkva je docnije u tim sujeverjima otkrila sredstvo za učvršćenje svog autoriteta. Ovde pretstavlja prekretnicu ono zaoštravanje borbe protiv jeretika i početak crkvenog terora do koga dolazi za vreme pontifikata Inoćentija III. Albižane su optuživali za čarobnjaštvo, za veze s đavolom i gonili ih ne samo kao jeretike već i kao čarobnjake. Crkva je razradila učenje o čarobnjaštvu u čitav sistem i koristila se njime da bi držala stanovništvo u stalnom strahu, s jedne strane, od izmišljenih veštica i čarobnjaka, od kojih ljude može spasti samo crkva, a, s druge strane — od progona zbog čarobnjaštva, koji bi se lako mogli sručiti na glavu svakome ko crkvi ne bi bio po volji. Prema učenju crkve, đavo je sklapao posebne ugovore s nekim ljudima, davao im natprirodnu snagu da škode ljudima — da uništavaju useve, tamane stoku, šalju epidemije i, što je najstrašnije, da upropašćuju ljudske duše. Ti čarobnjaci i veštice noću tobože doleću na svoje pirove, gde se predaju pomamnim igrama, žderanju, razvratu, i dobijaju od đavola uputstva kako će ljudima naškoditi. Crkva je učila da su čarobnjaci i veštice sklopili zaveru s ciljem da unište čitav ljudski rod i da samo inkvizicija sa svojom torturom i lomačama može da spase čovečanstvo od opasnosti koja mu preti. Ta odvratna besmislica proglašena je za istinu, a na neverovanje u nju gledalo se kao na opasnu jeres. Nesrećne okrivljenike primoravali su torturom da priznaju sve što su inkvizitori želeli, a zatim su njihovi iskazi uzimani kao nesumnjiv dokaz da stvarno postoje ugovori s đavolom i pirovi veštica. 1487 g. izišla je u Štrasburgu jedna od najstrašnijih knjiga u istoriji čovečanstva — »Čekić veštica« (»Malleus maleficarum«), koju su napisali »učeni« nemački dominikanci Šprenger i Kremer (Institoris). Ta knjiga u kojoj je upotrebljen sav aparat skolastičke »nauke« izlaže učenje crkve o vešticama i sadrži podrobna uputstva o načinima isleđivanja i razobličavanja veštica i čarobnjaka. Crkva se uveliko služila tim oruđem objavljujući da je čas jedno čas drugo područje sumnjivo zbog rasprostranjenosti veštica. Pojava inkvizitora dovodila je stanovništvo do užasa, pošto se svako mogao okriviti zbog čarobnjaštva, a tada mu nije bilo spasa: čekala ga je tortura i lomača.

Umetnost. Arhitektura. I umetnost je u Srednjem veku, kao i »nauka«, bila u službi crkve i nalazila se pod isključivim uticajem verske ideologije. To se pre svega odnosi na arhitekturu, koja je sada igrala glavnu ulogu u umetnosti. Od XI do XV v. u čitavom nizu gradova Zapadne Evrope bila su podignuta prava remek dela kao što su hrišćanski hramovi, zatim gradske zgrade, osobito zgrade gradskih veća.

U gradovima srednjovekovne Evrope s njihovim tesnim ulicama i nagomilanim kućama izdizale su se ogromne katedrale oko kojih su sa svih strana bile načičkane stanbene zgrade kao lastina gnezda. Ljudi naviknuti na male, mračne sobe ulazili su u veličanstvenu unutrašnjost katedrale, slušali tamo crkvene pesme koje su izvođene uz pratnju orgulja i drugih, muzičkih instrumenata. To je potresno delovalo na duševno raspoloženje.

Umetnost je imala za cilj da zapanji maštu čoveka i da ga potčini uticaju crkve.

Od IX do XIII v. smenila su se dva osnovna arhitektonska stila. Arhitektonska umetnost rimske epohe bila je na Zapadu u punom opadanju od VI do VIII veka. U epohi Karla Velikog počinje njen preporod i izgrađuje se takozvani romanski stil, koji se sastojao u podražavanju rimskim građevinama. Karakteristična osobina tog stila je obli, polukružni luk. Građevina u romanskom stilu je kamena zgrada sa oblim lukovima, teškim stubovima i neobično debelim zidovima, koji potsećaju na zidove utvrđenja, s malim brojem prozora. Nizak i masivan romanski hram s polumrakom koji u njemu vlada sjajno je odgovarao zadatku koji je sebi postavila crkva — da ulije narodu osećanje straha i pokornosti pred. božanstvom i njegovim pretstavnicima na zemlji — sveštenstvom. Takva romanska, crkva, sagrađena od kamena, obično je prekrivana drvenim krovom i ukrašavana dosta primitivnim, grubim i živo obojenim statuama.

Krajem XII v. romanski stil počinje da se zamenjuje gotskim, koji već pretstavlja znatan korak napred. Glavna osobina gotskog stila je kopljasti luk koji leži na vrlo izduženim stubovima. Na gotskim crkvama bili su veliki prozori. Čitava građevina dobijala je mnogo vazdušastiji karakter i stremila uvis.

Razume se, romanski stil nije zamenjen gotskim samo zbog unutrašnjih zakona razvitka arhitektonske umetnosti. U tom smenjivanju odrazila se i krupna prekretnica u celokupnoj socijalno-ekonomskoj strukturi. feudalnog društva (razvitak robno-novčanih odnosa, uspon gradova i sl.), koja je stvorila nove potrebe i rodila novi, složeniji pogled na svet. Gotski hram, za razliku od romanskog, ne pritiskuje čoveka svojom masivnošću i tamom, on ga odnosi u visine, uliva mu misao o nedostižnoj uzvišenosti božanstva i njegove pretstavnice — crkve.

Skulpture gotskog stila takođe su raskošnije, izduženije u poređenju s niskim romanskim statuama. One su bliže životu; tu već počinje da se ispoljava ukus građana, koji su više od feudalaca naginjali realizmu. Čitav gotski hram ukrašen je bezbrojnim statuama.

Gotski stil je vladao u Zapadnoj Evropi približno do XIV i XV v. Od tog vremena on je počeo ustupati mesto novim stilovima.

Doista, bilo bi pogrešno misliti da je sva srednjovekovna kultura bila isključivo crkvena. Sem crkve postojalo je svetovno feudalno društvo, čiji se interesi nisu u celini podudarali sa interesima crkve i čiji su pogled na svet obeležavale naročite crte.

Riterska kultura. U doba Krstaških ratova osetili su feudalci raznih zemalja da su članovi jednog staleža i počeli su da shvataju kako su njihovi klasni interesi zajednički. Jačala je klasna borba seljaka protiv feudalaca. Ustajali su gradovi protiv seniora. Zajednička opasnost približavala je feudalce, koji su sebe smatrali ljudima po rođenju višim, »plemenitim«, Kod njih se stvara pretstava da svi članovi feudalne klase pripadaju jednoj velikoj zajednici, »riterstvu«, i da su obavezni da jedan drugome pomažu. U doba zajedničkih poduhvata na Istoku i u Evropi stvaraju se posebna riterska shvatanja, ustanove i običaji, koji postaju obavezni za sve ritere. Od ritera se nije tražila obrazovanost. Nije ni izdaleka svaki riter umeo da čita i da piše. Budućeg ritera su od detinjstva privikavali ne na knjigu već na oružje.

Dobijanje riterskog zvanja praćeno je obredom posvećenja. Taj se obred sastojao u tome što bi posvećivani kleknuo na kolena pred seniorom i prignuo glavu, a senior bi ga udario rukom po vratu ili pljoštimice mačem po leđima. Tada bi posvećeni metnuo na sebe oružje, skočio na konja ne dodirujući se uzengija i u galopu prošao nekoliko krugova obarajući kopljem strašila pričvršćena na stubove da bi dokazao kako ume da rukuje oružjem. Docnije je obred posvećivanja dobio složenije forme.

Prošlo je vreme kada su riteri sedeli po svojim zamkovima i bavili se samo malim međusobnim sukobima. Sada su riteri bivali na dvorovima kraljeva i vojvoda i za vreme svojih lutanja posećivali zamkove drugih ritera. Oni su morali da kod sebe primaju goste. Zato se od ritera traži vaspitanje, lepi maniri i veština da se s ljudima učtivo ophode. Kada su postali svesni svoje klasne solidarnosti, riteri traže od članova svoje klase međusobnu pomoć i podršku. Riteri moraju da jedan drugom pomažu u nevolji, da pritiču u pomoć uvređenima i da kažnjavaju nasilnike. Menja se stav prema ženi. Ranije je feudalac bio grub prema ženama i smatrao ih bićima niže vrste. Sada su riterska pravila počela da traže naročitu pažljivost prema ženama. Riter je morao da im ukazuje svaku pomoć i zaštitu. Kod ritera nekih zemalja razvio se takođe i kult žene. Riter je sebi birao »gospođu srca svoga« i služio joj kao što vazal služi senioru. On bi za svoj štit ili koplje privezao njenu rukavicu, pojas ili maramu. Njeno je ime zazivao u bojevima i dvobojima s drugim riterima, u njenu čast upuštao se u opasne avanture. Ali, taj kult gospođe srca nije smetao riteru da se grubo ophodi prema svojoj ženi i prema ženskoj čeljadi u kući, čak i da ih bije.

Riterski običaji bili su obavezni samo prema ljudima svoje klase. Riteri su sebe smatrali beskrajno višim od seljaka i građana i odnosili se prema njima s prezirom. Dužnost da pomažu slabim i uvređenim nije smetala riterima da svirepo ugnjetavaju svoje seljake i pljačkaju trgovce na velikim drumovima. Spoljašnja uglađenost koju je riterska kultura stavljala na feudalce prikrivala je unutrašnju surovost.

Omiljena razonoda ritera bile su ratne igre — turniri. Obično je kralj ili knez priređivao turnir u vezi s nekom svečanom prilikom. Vest o pretstojećem turniru nadaleko se širila. Na velike turnire skupljalo se mnogo ritera iz raznih zemalja. Za turnir se ograđivalo polje i naokolo podizala mesta za posmatrače. Igra se obično svodila na to što su riteri jahali jedan prema drugome i nastojali da tupim kopljem pogode protivnika u štit ili šlem kako bi ga izbili iz sedla. Držali su se i megdani pešaka s tupim mačevima. Nekada su riteri izlazili jedni protiv drugih u čitavim odredima. Ponekad se turnir završavao bitkom u kojoj je bivalo mrtvih i ranjenih. Riter koji bi se pokazao najhrabriji i najveštiji dobijao je nagradu.

Riterska književnost. U riterskoj sredini stvarana je epska poezija koja je slavila podvige čuvenih ratnika. Ona je izrasla iz starih priča i predanja, ali su starinske pesme prepravljane i prilagođavane ukusu ritera. Autori većine tih spevova ostali su nepoznati. Spevove su po riterskim zamkovima pevali putujući pevači uz pratnju harfe.

Najčuveniji riterski spev bila je »Pesma o Rolandu«. Taj je spev nastao u severnoj Francuskoj, na francuskom jeziku. U njemu se pričalo o pohodu Karla Velikog u Španiju i herojskoj pogibiji franačke zaštitnice pod voćstvom Rolanda u Pirenejima. Osnovicu te pesme, kao i mnogih drugih, čini istoriski događaj. No, on se javlja u vrlo izmenjenom obliku; jezik i shvatanja lica u radnji odražavaju epohu XI a ne VIII veka. »Pesma o Rolandu« potsticala je ritere na borbu s muslimanima i slavila vernost vazala svome senioru. Pesma je uzdizala vojničku hrabrost, snagu i plemenitost ritera. »Pesma o Rolandu« proširila se u raznim preradama po svim zemljama Evrope.

Drugi, docniji spevovi opisivali su međusobne ratove feudalaca, podvige ritera u doba Krstaških ratova. U Španiji je u XII v. nastao »Spev o Sidu«, koji je opisivao borbu Španaca sa Arabljanima. U Nemačkoj je bio omiljen spev »Pesma o Nibelunzima«, zapisan oko 1200 g. Njegova sadržina je mit. Heroj »Pesme o Nibelunzima« Sigfrid ubija strašnog zmaja i kupa se u njegovoj krvi. Od toga njegovo telo postaje nepovredivo za neprijateljske udarce. Ali, za vreme kupanja u zmajevoj krvi zalepio se na Sigfridovim leđima list koji je pao s drveta, i to je bilo jedino mesto gde se mogao zadati smrtonosni udarac. Sigfridovi neprijatelji lukavstvom doznaju njegovu tajnu i izdajnički ga ubijaju u lovu. Sigfridova žena Krimhilda strahovito sveti muževljevu smrt. Radnja se dešava u epohi seobe naroda. Tu se javljaju burgundski kraljevi, Teodorih, Huni, Atila. No u samoj suštini ta pesma slika život ritera u XII v.

Veliku popularnost uživale su pesme o Aleksandru Makedonskom. U njima nije bilo ničeg istoriskog. Aleksandar se prikazuje kao feudalni senior, okružen svojim vazalima. On doživljava neobične avanture, bori se s fantastičnim čudovištima.

Od XII v. javljaju se riterski romani. Od njih su bili najčuveniji romani o britanskom kralju Arturu i njegovim riterima koji su se skupljali za okruglim stolom. Glavna tema riterskih romana je služba gospođi srca, radi koje su se riteri izlagali raznim opasnostima i prolazili kroz sve moguće avanture. Riterski su se romani mnogo koristili starinskim mitskim motivima. U njima se pojavljuju čarobnjaci, džinovi, začarani zamkovi i vrtovi, nevidljive kape.

Treba istaći lirsku poeziju riterstva, koja je dostigla naročiti procvat na jugu Francuske, u takozvanoj poeziji trubadura (oni su se u Nemačkoj zvali minezengeri — pevači ljubavi, a na severu Francuske — truveri), kojoj je glavna sadržina bila ljubav i služba gospođi srpa.

Pored ljubavne lirike, razvila se na jugu Francuske naročita književna forma, sirvent — satiričnih i podrugljivih pesama. Najveći pretstavnik tog roda poezije bio je Bertran de Born. Čitava ta bujna književnost u južnoj Francuskoj našla je svoje podražavaoce u severnoj Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj.

U to se vreme razvijala i narodna poezija, o kojoj, međutim, ne znamo mnogo. Zapisano je relativno malo narodnih pesama, predanja, legendi itd. Ono šta nam se sačuvalo zapisano odnosi se uglavnom na docnije vreme. Na osnovu toga mi možemo suditi da su se u narodu pevale ne samo starinske priče i pesme, već da su se često čuli potsmesi i odjekivalo negodovanje na račun ugnjetača — ritera i sveštenstva.

Gradska kultura. U građanskoj sredini razvijala se od XII i XIII v. naročita kultura, koja nije ličila na ritersku. Građani su bili racionalni ljudi s trezvenim i podrugljivim umom. U gradskoj sredini naročito se razvila satira. U manjim pričama u stihu (one su se kod Francuza zvale fablio, a kod Nemaca švenke) na duhovit je način slikan raspustan život sveštenstva, njegova glupost i gramžljivost. Građani su mnogo voleli basne o životinjama, gde je u obliku vuka prikazivan riter, u obliku magarca — pop, u obliku lisice — lukavi i okretni građanin. U raznim smešnim i zabavnim doživljajima lisica je trijumfovala nad svima. U Francuskoj su te priče bile sakupljene u »Romanu o lisici«, čiju glavnu sadržinu čini duga borba između vuka i lisice, koja se završava punim trijumfom poslednje.

U gradskoj sredini nastalo je pozorište. Ono se razvilo iz misterija, tj. scena u kojima su prikazivane hrišćanske legende. Takve su scene igrali građani o velikim praznicima. Lica radnje pretstavljala su Hrista, svece, anđele i đavole. I tu je važno mesto dato satiri. Radnja je bila pretrpana šalama, đavo je igrao komičnu ulogu. Pretstave misterija često su se završavale smešnim scenama — farsama, u kojima su ismevani riteri i sveštenstvo. Između Božića i Velikog posta priređivani su veseli karnevali, šaljive povorke pod maskama, u kojima su se često ismevali popovi. U gradskoj sredini zametale su se i jačale nove verske struje usmerene protiv katoličke crkve.

Tako je gradska kultura počela da se suprotstavlja crkveno-feudalnoj, ali je ta opozicija tada još bila samo u začetku.

Odlučnije i oštrije se suprotstavio i skolastičkoj nauci i crkveno-feudalnom pogledu na svet široki duhovni pokret humanizma, koji je nikao u Italiji u XIV v. i udario temelje novoj buržoaskoj kulturi (vidi gl. XXXIII).

Dante. Na pragu nove buržoaske kulture stoji jedan od najveličanstvenijih pesnika svih vremena — Firentinac Dante Aligijeri (1265—1321 g.). Kako kaže Engels, »sumrak feudalnog Srednjeg veka i osvit savremene kapitalističke ere obeležava jedna kolosalna figura. To je — Italijan Dante, poslednji pesnik Srednjeg veka i u isto vreme prvi pesnik novog vremena«.[1] Dante je živeo u epohi žestoke borbe klasa i stranaka u Firenci. On je aktivno učestovao u političkom životu svoga grada, u više mahova ratovao za njega, vršio društvene funkcije. Kao pristalica stranke »belih«, gvelfa, bio je prognan iz Firence posle pobede »crnih« 1302 g. (vidi gl. XXV). U izgnanstvu su se konačno formirali njegovi politički pogledi. Kao i svi najbolji ljudi Italije, on je video spasenje svoje razdorima rastrzavane otadžbine u političkom ujedinjenju. Ali, njemu se to ujedinjenje ocrtavalo kao uspostavljanje jedinstvene monarhije. On usvaja gibelinsku ideju »jedinstvenog Rimskog carstva« i polaže nadu u nemačkog cara Henriha VII. Ali, Sveto Rimsko carstvo nije nikada ništa donosilo Italiji sem pljačke i pustošenja, a u to vreme ono je već uspelo da izgubi svaki izgled na uspeh. Pokušaj Henriha VII završio se propašću, pa su se srušile Danteove nade. Politički pogledi Dantea našli su odraza u njegovom traktatu »De monarchia«.

Ogromnu ulogu u stvaranju Dantea igrala je njegova ljubav prema rano preminuloj Beatriči Portinari. U vreme izgnanstva Dante je napisao u čast Beatriče čitavu seriju stihova, među koje su ubačeni komentari. Ta knjiga, posvećena Beatriči, nosi naziv »Vita nuova« (»Novi život«).

Najveličanstvenije Danteovo delo pretstavlja njegova čuvena »Božanstvena komedija«, napisana u progonstvu, tj. posle 1302 g.

Danteovo delo nema nikakve veze s komedijom u našem smislu reči, Ono se naziva komedijom zato što se tu prikazuju lica najrazličitijih zvanja i staleža, kao i zato što je svršetak tog dela srećan. Što se tiče reči »božanstvena«, taj naziv nije dao delu sam Dante već njegovi vatreni poklonici i poštovaoci njegovog talenta.

»Božanstvena komedija« sastoji se iz tri dela: »Pakla«, »Čistilišta« i »Raja«, a svaki od tih delova deli se u jednak broj pevanja (33). Svako se pevanje sastoji od stihova grupisanih u strofe od tri stiha, tercine. U onom delu speva koji nosi naziv »Pakao« prikazano je devet krukova; u »Čistilištu« — devet stepenica tog čistilišta i, najzad, kad pesnik prelazi u »Raj«, tamo se nailazi na devet nebesa, ako se ne uzme u obzir empirej.

Svuda se ponavljaju cifre 3 i 9, i to nije slučajno; to je posledica simbolike kojom je skroz prožet čitav Danteov spev.

Danteov spev pretstavlja najveličanstveniji spomenik Srednjeg veka: on se može nazvati kvintescencijom srednjovekovnog mišljenja i srednjovekovne kulture. Tu je sažeto i u pesničkoj formi dat čitav zbir znanja i pretstava srednjovekovnog čoveka.

Danteovo delo u celini je alegorično, simbolično. Sve o čemu se tu govori treba razumeti kao simbol.

Sadržina »Božanstvene komedije« je ova: pod voćstvom Vergilija, koji je u Srednjem veku bio jedan od najpoštovanijih pesnika antike, Dante izlazi iz mračne šume, koja pretstavlja ljudske strasti, i ulazi u pakao, gde se upoznaje s grešnicima svake vrste i njihovim mukama. Danteov pakao pretstavlja ždrelo, krater vulkana koji se spušta sa sve užim krugovima prema dnu tog ždrela, gde sedi sam poglavar pakla — čudovišni Lucifer. Svaki krug pakla ima posebnu kategoriju grešnika i posebne muke. U prvom krugu (limbu), koji pretstavlja svojevrsno predvorje pakla, gde u suštini još nema nikakvih muka, Dante je smestio antičke pesnike, filozofe i naučnike — Homera, Ovidija, Horacija, Lukana, Sokrata, Platona, Aristotela, arapske filozofe — Avicenu i Averoesa, razne antičke kraljeve i heroje, koje ne može da smesti u raj ili čistilište, pošto nisu bili hrišćani.

U drugom krugu podnose muke strasni ljubavnici. Ovde je najuzbudljivija epizoda Danteov razgovor s Paolom i Frančeskom da Rimini — razgovor čuven u svetskoj književnosti, jedno od najlepših mesta u celom spevu. Tu se nalaze i poznata ženska lica iz antičke književnosti, kao Jelena i Didona.

U sledećim krugovima muče se proždrljivci, tvrdice, još dalje zelenaši itd. Sve te muke pretstavljene su vanredno realistički, sa ogromnim dramskim talentom i izazivaju doista potresan utisak.

U devetoj jaruzi osmog kruga, gde se muče sejači razdora smešta Dante Muhameda i kaže da je tu već pripremljeno mesto za Dolčina, po čemu se može videti klasna obojenost Danteovog dela.

Najzad, poslednji krug određen je za izdajnike, koji su, po mišljenju Dantea, najstrašniji prestupnici. Tu, u čeljusti satane, on međe Judu Iskariota, koji je izdao Hrista, a isto tako Bruta i Kasija, ubice Cezara, osnivača rimske monarhije.

Odatle Dante kroz najniži kraj ždrela izlazi na suprotnu stranu zemlje i dospeva u čistilište. Kao god što pakao pretstavlja krater vulkana koji se sužava prema dnu, čistilište pretstavlja brdo koje se sužava prema vrhu. Stepenice tog brda dižu se spiralno i njima Dante stiže do vrha. On se upoznaje s raznim slikama čistilišta koje su od manjeg interesa nego slike pakla. Tu ga napušta Vergilije, koji kao pagan ne može biti pušten u raj, i Dante iz čistilišta dospeva pravo na nebesa. Propušta ga apostol Petar, koji čuva rajska vrata. Tu mu izlazi u susret Beatriče. U »Raju« Dante prikazuje razne planete, gde pravednici uživaju večno blaženstvo. Spev se završava trijumfom Beatriče, koja simbolizuje religiju, tj. završava se u čisto crkvenom duhu.

U svom delu Dante je odrazio njemu savremenu političku borbu. U trećoj jaruzi osmog kruga pakla, gde se muče »simonisti«, on smešta i neke pape. Naročito je pretstavljen papa Nikola III — bačen u ognjenu jamu. Papa očekuje da dođe njegov zamenik, Bonifacije VIII (koji je tada još bio živ), koji će zauzeti njegovo mesto. Tako se Dante sa svojim; političkim protivnicima razračunavao vrlo energično, ma da u pesničkom delu, uz pomoć svoje pesničke fantazije.

»Božanstvena komedija« napisana je na italijanskom jeziku (toskanskim narečjem). Dante je tvorac italijanskog književnog jezika. Pretstavljajući sintezu crkvenog pogleda na svet, »Božanstvena komedija« je u isto vreme bila protest protiv skučenosti crkvenog morala. Dante veliča slobodu osećanja, ljubopitljivost duha, težnju k saznanju sveta. Iako još stoji na tlu crkvenih ideja, Dante ipak naporedo s hrišćanskim svetom stavlja antički svet kao nešto što je iste vrednosti. U »Božanstvenoj komediji«, česte su analogije između hrišćanstva i antike. Danteov vodič je Vergilije, koga su uostalom i ranije smatrali gotovo za sveca zato što je u jednoj od svojih ekloga tobože pretskazao Hristovo rođenje. Veliki ljudi antike nisu u zagrobnom svetu kako ga je on pretstavio podvrgnuti mukama, iako nisu bili hrišćani. Čuvar pakla je mitski Minos. Još je neočekivanije što se kao čuvar hrišćanskog čistilišta sreta pagan i samoubica (tj. veliki grešnik, po hrišćanskim shvatanjima) — Katom Utički.

Ti novi motivi — zahtev novog, šireg morala i kult antike — mnogo gromkije zvuče u delima velikog Danteovog naslednika koji su otvorili eru italijanskog Preporoda.


LITERATURA


I. Klasici marksizma. Engels, Anti-Diring, Dela, t. XIV. (Vidi hrvatski prevod). — Engels, Dijadektika prirode, Dela, t. XIV. — Engels, Pravni socijalizam, Dela, t. XVI, deo I. — Engels, Seljački rat u Nemačkoj, Dela, t. VIII.

II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u red Gracijanskog i Skaskina, t. II, deo I, 1938, str. 259—281. — Srednji vek u svojim spomenicima, u red. Jegorova, odelj. XIII, Moskva 1913. — »Pesma o Rolandu«. — »Spev o Sidu«. — »Pesma o Nibelunzima«. Dante, Božanstvena komedija. — Dante, Vita nuova. — Hrestomatija zapadnoevropske književnosti. Srednji vek (XI—XV v.), u red. Šorova, 1938. — Institoris i Šprenger, Čekić veštica, Moskva 1923.

III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Epoha krstaških ratova, t. II, gl. X, Moskva 1914. — Vajnštajn, Kultura zapadnoevropskog Srednjeg veka (XI—XIV v.), »Istoriski časopis« br. 10, 1939. Ojken, Istorija i sistem srednjovekovnog pogleda na svet, Petrograd 1907. — Štekl, Istorija srednjovekovne filozofije, Moskva 1912. — Vinogradov, Rimsko pravo u srednjovekovnoj Evropi, Petrograd 1910. — Korš i Kirpičnjikov, Istorija svetske literature, t. II, Petrograd 1885. — Suvorov, Srednjovekovni univerziteti, Moskva 1898. — Speranski, Ogledi iz istorije narodne škole u Zapadnoj Evropi, Moskva 1898. Speranski, Veštice i čarobnjaštvo, Moskva 1906. — Dobiaš-Roždenstvenskaja, Istorija pisma u Srednjem veku, Lenjingrad 1923. — Srednjovekovni način života, zbornik članaka, Lenjingrad 1925. — Ivanov, Srednjovekovni zamak i njegovi stanovnici u epohi procvata riterstva, Petrograd 1894. — Ivanov, Srednjovekovni grad i njegovi stanovnici, Petrograd 1895. — Ivanov, Srednjovekovni manastir i njegovi stanovnici, Petrograd 1895. — Ivanov, Srednjovekovno selo i njegovi stanovnici, Petrograd 1896. — Ivanov, Trubaduri, truveri i minezengeri, Petrograd 1900. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u red. Vinogradova, razna izdanja, t. II, § 39, 42—49; t. IV, § 72, 79, 82, 86.


  1. Marks i Engels, Dela, t. XVI, deo II, str. 327.