Istorija srednjeg veka I 31

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA SREDNjEG VEKA I
U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna


GLAVA XXXI
CRKVA I JERESI OD XI DO XIV VEKA

Socijalne osnove srednjovekovnih jeresi. U toku čitavog razmatranog perioda feudalna crkva i država morale su voditi upornu borbu sa opozicionim revolucionarnim pokretima ugnjetenih masa. Ti su pokreti obično izbijali u obliku jeresi (od grčke reči hairesis — sekta). Ukoliko je jeres uperena protiv određene verske dogme, ona po formalnom obeležju pretstavlja verski pokret i spada u istoriju crkve. Po suštini, pak, jeres pretstavlja protest ne samo protiv vladajuće crkve već i čitavog vladajućeg poretka.

Engels u »Seljačkom ratu u Nemačkoj« ovako objašnjava činjenicu što su opoziciono struje u Srednjem veku istupale pod verskim ruhom, u obliku jeresi. »Crkva je — piše on — pretstavljala najvišu sintezu i sankciju postojećeg feudalnog poretka. Jasno je da su u tim uslovima opšti napadi na feudalizam, a pre svega napadi na crkvu, i sva revolucionarna, socijalna i politička učenja morala istovremeno pretstavljati i teološke jeresi«.

Okolnost što upravo u XI v. nalazimo vrlo široko razvijene jeretičke pokrete bila je, s jedne strane, uslovljena obnovom trgovačkih veza sa Istokom, odakle u Evropu prodiru učenja koja su neprijateljeki raspoložena prema katoličanstvu, a s druge strane — slabljenjem crkve u periodu žestoke borbe između carstva i papstva. Ta borba, koja je nastala kao rezultat poznatih protivrečnosti u samoj vladajućoj klasi, stvarala je izvesna slaba mesta kroz koja su mogli prodreti opozicioni pokreti. Može se ustanoviti određena veza između zaoštrene borbe carstva i papstva i uspeha jeretičkih pokreta. Jedan od metoda papine borbe protiv cara ili drugih svetovnih vladara bilo je bacanje interdikta na zemlju u kojoj se taj vladar nalazio u datom trenutku. Zbog interdikta u zemlji se obustavljala i jako ograničavala služba božja, delatnost crkve je zamirala, a to je stvaralo povoljno tle za širenje jeresi.

Ali, osnovni preduslov za nastanak jeretičkih pokreta bio je razvitak antifeudalnih elemenata u Zapadnoj Evropi, koji je bio u tesnoj vezi s razvitkom gradova, trgovine i povećanjem broja takozvanog gradskog plebsa, donjih društvenih slojeva u gradu i povećanjem njihovog učešća u društvenom i političkom životu. Jeretički pokreti najviše su se raširili u zemljama koje su najranije izbile u prve redove s obzirom na uspon svoje ekonomike i celokupne materijalne kulture — u severnoj Italiji, južnoj Francuskoj i, delom, u južnoj Nemačkoj. U tim su zemljama gradovi postali glavna žarišta jeresi, a ona su delovala i na okolno seljačko stanovništvo. »Otvoreni ustanci seljaka«, koje Engels dovodi s tim u vezu, često su dobijali iz gradova jeretičku ideologiju u gotovom obliku, a isto tako i vođe ustanka. Tako je, na primer, bilo sa seljačkim ustankom na severu Italije, kome je bio ka čelu jeretik Dolčino (1302—1307 g.) (vidi gl. XXVI).

Pored revolucionarnog tipa jeresi Engels navodi još dve varijante jeretičkog pokreta: jeres kao »izraz reakcije patrijarhalnih alpskih pastira protiv feudalizma koji je k njima prodirao (valdenzi)«[1] i birgersku jeres, tj. opoziciju gradskih vrhova protiv bogatog sveštenstva, zahtev birgera za »jevtinom crkvom«, isto onako kako će docnije buržoazija zahtevati »jevtinu upravu«.[2]

Treba, pak, imati na umu da ni jeresi revolucionarnog tipa nisu u svakom pogledu bile progresivna pojava. Pošto su one svoj glavni udarac upravljale protiv crkve, protiv crkvene dogme, one su često odvlačile pažnju masa od neposrednih zadataka borbe. Ideolozi jeretičkih pokreta, jeresijarsi od XI do XIV v., ni izdaleka nisu uvek pozivali masu na otvoreni ustanak, već su češće propovedali mučeništvo i neprotivljenje zlu. Na taj način, treba uzeti u obzir da je priroda jeresi čak i najradikalnijeg smera bila dvostruka. Pošto se jeresi javljaju kao ideologija masa u religiskoj formi, one su po svojoj prirodi reakcionarne, ali po objektivnim rezultatima pokreta koje su one izazvale, po tome što su pojačavale protest masa protiv vladajuće klase i njene crkvene i državne organizacije, jeresi u sebi nose progresivne i revolucionarne crte.

Katari. Najrasprostranjenija forma jeresi u Zapadnoj Evropi od XI do XIII v. bilo je katarstvo. Katari su bili poznati u raznim zemljama pod najrazličitijim imenima. Na jugu Francuske. zvali su se albižani, po gradu Albi, koji je bio centar jeresi. U Lombardiji, naročito u gradu Milanu, istupali su ponekad pod nazivom humilijata (humilis — ponizan), a ponekad pod nazivom patara, patarena (odrpanaca). U Nemačkoj su se nazivali Ketzer. Okolnost da ta reč u nemačkom znači uopšte jeretik ukazuje na to da je katarstvo bilo najrasprostranjenija jeres.

Jeres katara prodire u Evropu u XI v., po svoj prilici s Bliskog Istoka, uglavnom s Balkanskog Poluostrva. Po svojoj dogmatici katari su bili jako bliski starim manihejcima. Kod njih nalazimo isti dualistički pogled na svet, tj. učenje o borbi dveju sila, dobra i zla, svetlosti i tame. To učenje, koje je usvojila vizantiska sekta pavlikijanaca, našlo se posle njihovog nasilnog preseljavanja u Trakiju (X v.) pod uticajem učenja eutihijanaca koje je tu već bilo rašireno. Može se smatrati da je kao rezultat mešanja pavlikijanaca sa eutihijancima nastala jeres bogumila (od »bogu mili«) koja je postigla izvanredne uspehe među nižim slojevima bugarskog stanovništva (vidi gl. XI i XXX). Bogumilstvo, preneto za vreme krstaških ratova u Evropu, dobija tamo naziv katarske jeresi.

Katari — reč grčkog korena, znači »čisti«. I obredi i versko učenje katara podvlačili su neophodnost održavanja »čistote pred bogom«. Istupajući oštro neprijateljski prema katoličkoj crkvi, katari su učili da papa nije namesnik Hrista već đavola; da je katolička crkva zajednica ljudi koji su ogrezli u zabludama i porocima. Katoličkoj crkvi oni su suprotstavljali svoju crkvu, rimskom papi svog papu (koji je, kako izgleda, živeo u Bosni), katoličkom sveštenstvu svoje, katarsko sveštenstvo, među kojim su imali episkope i đakone.

Dogmatika katara. Katari su proglašavali sav okolni svet svetom zla, tame. To gledište potpuno odgovara pogledu na svet ugnjetenih masa na onom stadiju razvitka kada te mase još nisu u stanju da svoj prigušeni protest protiv postojećeg poretka pretvore u otvorenu revolucionarnu akciju. Tako se neprijateljski stav masa prema postojećem poretku izražava u obliku mržnje prema čitavom svetu i prema prirodi. Svaka materija, telo, telesni nagoni itd. za katare su manifestacija svetskog zla. Samo smrt oslobađa dušu telesne tamnice, tela, u koju je zatvorena, i dopušta duši da se sjedini s bogom. Ali da bi posle smrti došlo do tog oslobođenja, nužno je da se stvore posebni uslovi, od kojih na prvo mesto dolazi »uteha« (consolamentum), naročiti oblik krštenja polaganjem ruku i Jovanovog jevanđelja (»krštenja duhom«). Ako bolesnik koji je dobio »utehu« počne da ozdravlja, on, po mišljenju katara, izlaže svoju dušu opasnosti novog pada; stoga takvom bolesniku ne daju ni hrane ni vode, tj. faktički ga usmrćuju da bi mu obezbedili pravo spasenje. Taj se običaj zvao kod katara endura.

U skladu s takvim negativnim stavom prema materijalnom svetu kao izvoru zla katari su bili vrlo neprijateljski raspoloženi prema svim državnim ustanovama, vojnoj službi, smrtnoj kazni i uopšte prolivanju krvi. Oni su smatrali da je greh jesti meso i niz drugih proizvoda. Brak i porodicu smatrali su za plod zla.

Organizacija katarske crkve. Da su svi katari živeli u skladu sa evim učenjem, sama bi jeres brzo iščezla. Ali, katarstvo je našlo takve organizacione forme, koje su mu dozvolile ne »samo da se sačuva već i da raste i nalazi široku podršku među masama. Kod katara je nastala gotovo od samog početka podela na dve grupe: brojno neznatnu kategoriju savršenih (perfecti), koji su u toku zemaljskog života ostvarivali sve ideje katarstva i koji su bili »sveti«, »mučenici« i propovednici učenja, i na masu prostih vernika (credentes), koji žive prilagođavajući se prilikama i kriju svoju pripadnost jeresi. Prvi su apsolutno »čisti« u toku čitavog svog života, a drugi obezbeđuju sebi pravi put k spasenju dobijajući pred smrt »utehu«.

Katarski propovednici stvarno su se isticali visokim moralnim odlikama, što ih je u očima širokih masa, u poređenju s raspuštenošću katoličkog sveštenstva, pretvaralo u svete ljude, koji zaslužuju veliko uvažavanje i poštovanje.

Tako je katarska jeres postala vanredno opasna za crkvu ogrezlu u raskoši i razvratu. Ali ona je isto tako pretstavljala opasnost i za sav postojeći poredak, jer je jeres odbacivala i feudalnu državu. I nije slučajno što je žestoki neprijatelj pape i čovek tako indiferentan u verskim pitanjima kao što je bio Fridrih II Hoenštaufovac istupio kao najljući neprijatelj jeretika uopšte, a katara posebno. Ta dirljiva jednodušnost koju su oba protivnika — car i papa — pokazivali u gonjenju jeretika najbolje dokazuje do koje je mere ta jeres bila opasna za vladajuću klasu kao celinu.

Širenje katarstva. Katarska se jeres raširila, kako je već rečeno, u Lombardiji i južnoj Francuskoj, odakle pobedonosno dopire sve do samih Pireneja, prodire u severnu Francusku, južnu Nemačku i granajući se stiže do istočnih oblasti Brandenburga i Pruske. Zahvaljujući trgovačkim vezama severne Nemačke i Francuske sa Engleskom zahvatila je jeres katara i tu zemlju. Uopšte treba istaći da su trgovački putevi i sajmovi pretstavljali osnovne puteve i žarišta širenja. jeresi. Gde god se skupljala narodna masa, brzo je počinjala propoved katara i postizavala veliki uspeh, osobito u vreme kada su snage crkve bile delimično dezorganizovane zbog borbe papstva s carstvom. i zbog neuspeha u krstaškim ratovima.

Valdenzi. Drugi tip jeresi, koja se takođe jako raširila u XIII v., bila je jeres valdenza ili lionskih siromaha.

Ta je jeres nastala kao rezultat delatnosti lionskog trgovca Petra Valda, koji je 1173 g. podelio siromasima svoja bogatstva i počeo da propoveda siromaštvo i pokajanje. Bos, u prostom odelu — odelu apostola, kako su ga oni u to vreme zamišljali — lutao je drumovima i gradovima, privlačeći sebi učenike. Tako je obrazovana zajednica propovednika, »apostola«, koja u početku ni svojim učenjem ni svojim ponašanjem nije ostavljala utisak da je neprijateljski raspoložena prema crkvi. Ali kada su u pokret valdenza ušle siromašne mase Liona i drugih gradova, onda je on već zbog svoje velike popularnosti počeo da dobija za crkvu opasan karakter. Lionski je episkop zabranio Valdu i njegovim pristalicama propoved. Oni su apelovali na papu, koji je odbacio odluku episkopa, ali je propovedničku delatnost valdenza učinio zavisnom od dobre volje sveštenstva onih mesta u kojima se nalaze. »Lionski siromasi« nisu se povinovali tom rešenju, pa ih je krajem XII v. papa Lucije III isključio iz crkve.

S gledišta interesa same crkve to je bila krupna taktička greška. Isključenje je oteralo valdenstvo, reakcionarno po svojoj suštini, u tabor opozicije.

Razvitak valdenske jeresi. Buržoaski pisci objašnjavaju uspeh valdenza i drugih sekti težnjom gradskih masa k mistici, k tajanstvenoj vezi s bogom i nesposobnošću zvanične crkve da zadovolji tu žeđ za mistikom. Prirodno je da se takvo objašnjenje uopšte ne može održati, jer se odmah postavlja pitanje: šta je izazvalo težnju k mistici? Jedino objašnjenje, koje toj pojavi daje marksistička nauka, sastoji se u ovome: neprijateljski stav masa prema ugnjetačkom feudalnom poretku pri punoj nemoći da one taj poredak izmene zaodevan je u učenje da su svet i svojina greh. Čim se svojina ne da podeliti tako da zadovolji potrebe svih, treba se odreći svake svojine; čim je siromaštvo neizbežno, ono se proglašava za neophodan uslov za spasenje duše. Izlišno je podvlačiti da je takav sistem pogleda kao reakcija protiv ugnjetavanja i nejednakosti bio mogućan samo u uslovima feudalnog načina proizvodnje s njegovom relativno niskom tehnikom i slabom proizvodnošću rada.

Otuda propovedanje siromaštva, klanjanje pred siromaštvom kao pred nekim idealom, čija reakcionarna suština odmah pada u oči.

Kada su valdenzi isključeni iz crkve i proglašeni za jeretike, uspesi ove jeresi dobijaju za crkvu toliko opasan karakter, da je sledeći papa, Inoćentije III, odlučio da popravi učinjenu pogrešku. On je stupio s valdenzima u pregovore. Priznavši im neke osobenosti u obredima i načinu života, pošlo mu je za rukom da odvoji od valdenza one elemente koji se još nisu konačno odvojili od katoličke crkve. Tako je nastala zasebna grupa takozvanih katoličkih siromaha.

Katolički siromasi i njima slične grupe pretstavljali su u neku ruku krajnje desno krilo valdenskog pokreta; oni su primili kompromis s crkvom i ostali u njenom krilu. Drugi deo valdenza, po samoj logici borbe s crkvom, sve se više udaljavao od njenih dogmi i približavao katarima, ili albižanima. Slično katarima, sada se oni dele na »savršene« i »vernike«, organizuju zasebnu crkvu sa izbornim sveštenstvom — episkopima, prezviterima i đakonima na čelu. Doduše, za razliku od katara valdenzi nisu izgradili svoju dogmatiku i nisu stajali na pozicijama dualizma, ali su kao i oni odbacivali feudalnu državu, prolivanje krvi, zaklinjanje, molitve svetima, indulgencije i bogomoljstvo. Nesmireno valdenstvo savilo je sebi naročito jako gnezdo među seljaštvom u onim oblastima Francuske i Italije, gde su se, zahvaljujući prirodnim uslovima, još sačuvali ostaci stare slobode, na koju su feudalci vršili sve veći pritisak. Valdenstvo je kako kaže Engels, na taj način postalo po formi i po sadržini reakcionaran pokušaj uglavnom »patrijarhalnih alpskih pastira«[3] da se ograde od feudalizma koji je k njima nadirao, dok je katarstvo bilo i do kraja ostalo pokret nižih gradskih slojeva i antifeudalnih elemenata u gradovima.

Iskustvo s valdenzima naučilo je crkvu opreznosti prema pokretima masa koji su se zametali. Otada crkva nastoji da po mogućnosti lokalizuje i obesnaži svaki polujeretički pokret u samom početku. Vešto smišljenom politikom ona ponekad primorava takav pokret da služi njenim sopstvenim interesima. Najvažniji primer slične politike pretstavlja politika crkve u odnosu na franjevce.

Franjevaštvo. Franjevaštvo se u prvo vreme gotovo ni po čemu nije razlikovalo od valdenstva. Međutim, njihova je sudbina bila potpuno različita. U doba kada je na valdenstvo bila bačena anatema i kada je ono postalo predmet najžešćih progona, franjevaštvo se, na kraju, nije našlo u logoru ugnjetenih već u logoru ugnjetača i postalo i samo oruđe za gonjenje i uništavanje jeretika. Petar Vald je neznano poginuo, a osnivač franjevačkog reda Franjo Asiški bio je od crkve proglašen za svetitelja. Valdenze su neposredno iskorenjivali ognjem i mačem, ne štedeći ni njihove žene i decu, a franjevci su postali bogata i uticajna monaška organizacija.

Franjo iz Asiza (u severnoj Italiji), sin suknarskog trgovca, vodio je u mladosti život običan za bogatog italijanskog građanina. Zatim, očigledno pod uticajem učenja valdeza, s kojima se upoznao za vreme svojih trgovačkih putovanja po Francuskoj, on se odriče imanja, napušta roditeljski dom i počinje da propoveda siromaštvo i pokajanje.

U prvo vreme imamo potpunu analogiju s rađanjem valdenstva. K Franji pritiču učenici, obično sirotinja i ljudi plebejskog porekla. Oni, kao i valdenzi, lutaju po dvojica selima i gradovima Umbrije i drugih oblasti u Italiji, propovedajući rečima i delom. Ni oni, kao ni valdenzi, ne istupaju protiv crkve i ne pokazuju neprijateljstvo prema postojećem poretku. Potpuno je izopačen pogled Kauckog na Franju kao na nekog apostola komunizma. Ničega nalik na komunizam nije bilo u njegovom učenju i radu. Propovedajući odricanje od lične svojine on nije proglašavao nužnost da se ona socijalizuje i nikada se nije izjasnio protiv imovinske i društvene nejednakosti.

Prvobitni karakter franjevaštva i njegova evolucija. Slično jereticima, Franjo nije imao pred očima osnivanje monaške organizacije koja bi živela od milostinje. On je tražio da njegove pristalice (»minoriti« — mala braća) rade i da se izdržavaju od rada svojih ruku. Na taj način je nastala naročita zajednica trudbenika koja je propovedala pokajanje i spasenje duše odricanjem od bogatstva. U radu te zajednice nije bilo tendencija otvoreno neprijateljskih prema crkvi, ali su one mogle izbiti docnije. Papa Inoćentije III pokazao je veliku pronicljivost kada je 1209 g. odlučio da uzme minorite pod svoju posebnu zaštitu. Rezultat te zaštite od strane crkve bila je brža evolucija zajednice i njeno pretvaranje u monaški red. Upoređujući ustave koji su bili na snazi u franjevačkom redu, redom kako su bili odobravani, može se pregledno pratiti ta evolucija. Najstariji ustav (1209—1210 g.), takozvana regula antiquissima, zabranjuje franjevcima da poseduju ma kakvu imovinu. »Ništa ne uzimajte sa sobom za put: ni štap, ni torbu, ni novac«. Zabranjuje im se i da. dodirnu novac; ne smeju nositi obuću — braća moraju da idu bosonoga u ovako doba godine; mogu na sebi imati samo prosto i staro odelo: košulju i pantalone, a zimi grubi plašt, obavezno iskrpljen. Jedini izuzetak, i to vrlo karakterističan, čine oruđa za rad. Oruđa su franjevci mogli uzimati za put. To je prirodno pošto su i osnivač reda i njegovi učenici radili služeći kao kuvari, vodonoše i najamni radnici u poljskim radovima itd.

Ovome treba dodati da se Franjo negativno odnosio prema svakoj učenosti, tj. prema onim teološkim i pravnim finesama koje su uglavnom karakterisale crkveno-feudalnu učenost. I to je, kao i život proveden u radu, još više približavalo franjevce narodnim masama. Franjevački propovednici zadovoljavali su neke zahteve te mase i pružali joj u stradanjima izvesnu utehu, pa ma i samo fiktivnu. Otuda, iz tog spoljnog demokratizma potiče neobična popularnost franjevaca u Italiji, a zatim u drugim zemljama.

Ali, brzo su se počeli pokazivati rezultati papskog tutorstva nad tim bratstvom. U drugom ustavu (1221 g.) već vidimo niz otstupanja od oštrine prvobitnih pravila: dozvoljava im se da imaju dva plašta, da nose obuću i sl. U ustavu se pokazala pukotina koja je omogućavala njegovo dalje pucanje. Naime, istaknut je princip »nužda zakon menja«. Najzad, ustav od 1223 g., koji je potvrdio papa Honorije III, pretstavlja u suštini ustav svojevrsnog monaškog reda.

Organizacija franjevačkog reda. Prema tom ustavu franjevačko bratstvo je konačno organizovano po jerarhiskom principu. Na čelu mu stoji general ili generalni ministar, koga biraju viši funkcioneri reda. 1264 g. red je imao 1100 manastira u raznim zemljama Evrope. Čitavo to mnoštvo manastira bilo je podeljeno na 32 okruga koji su se zvali provincije. Na čelu svake stajao je jedan provincijalni ministar ili provincijal. Svaki od tih okruga opet se delio na nekoliko grupa manastira kojima su upravljali čuvari (custodes). To je treći beočug u franjevačkoj jerarhiji. Dalje dolaze upravnici svakog pojedinog manastira — gvardijani, obični članovi reda — braća (fratres) i, najzad, novicijat (poslušnici), tj. oni monasi koji tek stupaju u red, koji imaju da prđu »iskušenje« dok ih konačno ne prime.

Podražavajući »vernike« katarâ i franjevci su stvorili bratstvo trećoredaca, koji ne ulaze u manastir već i dalje žive svetovnim životom. Oni se potčinjavaju pravilima subordinacije reda, ispunjavaju različite naloge, ali ne nose monaško odelo. Preko trećoredaca red je još dublje prodro u narodnu masu.

Ukoliko je organizacija postajala sve složenija, jako se menjao i čitav karakter života u redu. Formalno je ostao na snazi princip da je red »prosjački« i da njegovi članovi žive od svakodnevne milostinje, ne raspolažući nikakvom svojinom. Faktički, red je zahvaljujući mnogobrojnim poklonima došao do velikog bogatstva. Prema zahtevima osnivača bratstva, franjevci su morali živeti u »kolibama, načinjenim od blata«; međutim, već za njegovog života dižu se po gradovima manastirske zgrade i druge kamene građevine. Da ne bi izgubili ugled koji su franjevci stekli u masama zahvaljujući svom siromaštvu, papa je objavio da sve pokretno i nepokretno imanje reda pripada katoličkoj crkvi. Stvorena je bila fikcija, da se red samo koristi poklonjenim imanjima, ali da ih ne poseduje. Ipak je stara jeretička klica franjevaštva još bila toliko jaka, da se mnogi »pobornici« prvobitnog ustava, docnije nazvani spiritualci, nnsu hteli miriti s takvim uređenjem i poveli odlučnu borbu protiv novotarija.

Rascep u franjevačkom redu. Spiritualci su učili da je siromaštvo neophodan uslov za spasenje, da je papa, koji raspolaže bogatstvom, skrenuo s puta koji su pokazali Hrist i apostoli i da čitava rimska crkva, koja je ogrezla u raskoši i razvratu, mora da se radikalno preobrazi. Spiritualci, koje su u Italiji nazivali fraticelli, a u Francuskoj béguins, zauzeli su toliko neprijateljski stav prema papi, da ih je papa Jovan XXII (1316—1333 g.) proglasio za jeretike i izložio progonima. Spiritualce su počeli spaljivati na lomačama kao jeretike ili ih osuđivati na doživotni zatvor.

Tako je između jednog dela franjevaca i papstva došlo do raskida, a to je imalo za posledicu rascep u samom redu. Što papstvo u jeku borbe nije likvidiralo franjevce, uzrok je u tome što je njihov veći deo, takozvani konventualci, ostao veran monaškoj organizaciji koja se oštro razlikovala od ranog franjevačkog bratstva. Uostalom, i među konventualcima su se našli protivnici Jovana XXII, tog pape-bankara, koji je raznim prljavim načinima sakupio u svojoj blagajni ogromno bogatstvo. Neki konventualci, na primer čuveni teolog Okam, u vreme borbe pape s carem bežali su Ludvigu Bavarskom (vidi gl. XXIV) i postali njegovi najbliži savetnici. Ipak je franjevački red kao celina ostao vrlo značajan pomoćnik papstva, jer je pretstavljao monašku organizaciju novog tipa, koja je znala da se uvuče u narodne mase, da se s njima tesno poveže i da, zahvaljujući tome, bude u mogućnosti da kontroliše njihove pokrete i sačuva njihovu vernost katoličkoj crkvi. Franjevaštvo, koje se lako moglo razviti u opozicioni jeretički pokret, pretvorilo se na kraju krajeva u opasnog neprijatelja jeretičkih i revolucionarnih pokreta. Upravo je franjevaštvo više od svih učinilo da otupe opoziciona raspoloženja i da se mase odvoje od zadataka otvorene borbe protiv papstva i zvanične crkve.

Dominikanci. Drugi »prosjački« red, nešto drukčijeg porekla i karaktera od franjevačkog reda, bio je gotovo istovremeno osnovani dominikanski red ili red braće propovednika (ordo fratrum praedicatorum). Njihov glavni zadatak i glavna sfera delatnosti bila je propoved protiv jeretika.

Osnivač reda, Dominik Husman, po poreklu španski plemić, našao se 1207—1208 g. s jednim španskim episkopom u južnoj Francuskoj, gde je tada krvavo ugušivana albižanska jeres. Za feudalce severne Francuske na čelu sa Simonom Monforom bilo je važno ne samo da se dočepaju bogatstava jeretika, ne samo da uzmu njihovu zemlju i gradove na jugu Francuske, već i da iskorene jeres. Zato je bila potrebna pojačana delatnost propovednika, koja je u početku bila poverena cistercitskim monasima. Međutim, ovi nisu odgovorili tom zadatku. Jeretici su se ismevali tim propovednicima hrišćanstva, koji su sami bili primer izopačavanja hrišćanstva a sem toga i neupućeni u teologiju. To je Dominika navelo na misao o potrebi osnivanja takve propovedničke monaške organizacije, čiji članovi ne bi zaostajali za katarima po »svetosti« života ni po znanju u oblasti teologije. Pod uticajem franjevačkog ustava on je organizovao svoj red kao bratstvo prosjaka propovednika (praedicatores) ili dominikanaca, s potpunim odricanjem od svake svojine. Papa je potvrdio ustav 1216 g. i već sledećih godina red je osvojio komandne pozicije u borbi protiv jeretičkih pokreta.

Borbu protiv jeresi dominikanci su vodili na dva načina. S jedne strane, oni su se takmičili sa ideolozima jeresi u oblasti teorije, spremajući se za to dubokim izučavanjem svih tančina teologije. Teološke studije su se i razvile najviše među monasima tog reda. Od druge polovine XIII v. oni, delom s franjevcima, uzimaju u svoje ruke teološke katedre na svim univerzitetima Evrope. Iz redova dominikanaca i franjevaca izašli su najistaknutiji pretstavnici srednjovekovne skolastike — Albert Veliki, »doctor angelicus« Toma Akvinski, Bonaventura, Duns Skot i mnogi drugi.

Drugi način borbe dominikanaca s jeresima, realniji, nasilniji i grublji, bilo je neposredno gonjenje. Dominikanci su postajali inkvizitori. Kada je stvorena inkvizicija, upravo oni daju kadrove članova tog strašnog suda, koji se bavio pronalaženjem, isleđivanjem i osuđivanjem jeretika. Dominikanci su sjajno vršili taj zadatak, pokazujući izuzetnu nepomirljivost i svirepost prema svakom protivniku pravovernog katoličanstva. Nisu uzalud oni sebe nazivali domini canes — božijim psima — i na svojim zastavama nosili lik pasa kako rastržu tela jeretika.

Tako je istorija dominikanaca tesno vezana za istoriju inkvizicije.

Inkvizicija. Inkvizicija (od latinske reči inljuisitio — istraga) u prikrivenoj formi odavno je postojala u crkvi. Još u vreme »blaženog« Avgustina crkva je pokazivala oštru netrpeljivost prema svakom otstupanju od priznate dogme. Ali gonjenje jeretika, razobličavanje njihove »lažne nauke« bilo je usretsređeno u rukama episkopa. U doba razvijenog feudalizma i »posvetovljavanja« crkve episkopi su, potpuno zauzeti svojim svetovnim interesima, posvećivali vrlo malo pažnje jeresima. Više su se brinuli da sačuvaju svoje prihode, nego da spasavaju vernike od zabluda. Osim toga, oni su u većini slučajeva bili potpuno bespomoćni u oblasti teorije. Stoga, kada su jeresi počele da potkopavaju same osnove crkve i da ugrožavaju njen opstanak, nastaje potreba da se stvore posebni organi radi istraživanja jeretičkih pojava. Krajem XII v. pojavljuju se u tu svrhu uz episkope posebne komisije, koje su dobile naziv inkvizitorskih komisija.

Uloga dominikanaca u razvitku inkvizicije. Međutim ti organi inkvizicije, koje je zaveo papa Lucije III na saboru u Veroni i koji su se dalje razvili za vreme pape Inoćentija III (po odluci Lateranskog koncila 1215 god.), i dalje su bili potčinjeni episkopima i zato su rđavo obavljali svoj zadatak. Stoga je papstvo, zapazivši da se dominikanci naročito zalažu u borbi protiv jeretika, njima predalo inkviziciju u ruke, potčinjavajući red neposredno sebi i učinivši ga nezavisnim od episkopa. Dominikanci dobijaju velike zemljišne poklone, oslobađaju se kontrole mesnih duhovnih vlasti, njima se podeljuju različite privilegije. Da bi im u masama stvorilo naročiti položaj i popularnost, papstvo im (kao i franjevcima) dozvoljava da obavljaju verske obrede svuda, pa i u mestima na koja je papa bacio interdikt. Usled toga dominikanci postaju vrlo uticajni propovednici, »dušobrižnici«, i oni vrlo često potiskuju u pozadinu mesno sveštenstvo. Docnije su se i među dominikancima našli ljudi, koji su oruđe svog uticaja okrenuli protiv pape, kao na primer čuveni dominikanac Savonarola krajem XV v. No od XIII do XIV v. taj je red bio pouzdan oslonac papstva i najstrašniji protivnik jeretika.

Od tridesetih godina XIII v. inkvizicija je potpuno prešla u njihove ruke i otada je njihova aktivnost dobila naročiti zamah.

Metodi rada inkvizicije. Crkva je nazivala inkviziciju Sanctum officum — svetom službom, svetom organizacijom. Pred inkvizitore je bio postavljen zadatak da pronalaze jeretike, da forsiraju potkazivanje, da vrše isleđenja primenjujući torturu u inkvizitorskim tamnicama, da jeretike predaju sudu i, kada utvrde jeres, da ih predaju u ruke svetovnih vlasti radi kažnjavanja. Crkva je licemerno izjavljivala da ne dozvoljava prolivanje krvi, pa su jeretike kažnjavali davljenjem i spaljivanjem na lomači.

U početku je dominikanska inkvizicija donekle pokazivala umerenost. Od 1226 do 1246 g. od sto četrdeset jeretika koji su bili osuđeni u Tuluzi jedina je kazna bila doživotni zatvor. Ali od druge polovine XIII v. većina jeretika bila je već osuđena na spaljivanje, pri čemu su inkvizitori pokazivali takav fanatizam, da su u slučaju smrti jeretika pre suđenja ili ako bi se posle smrti utvrdila njegova jeres, vadili iz groba kosti pokojnika i spaljivali. Uostalom, ovi akti fanatizma imali su pod sobom materijalnu bazu. Deca i unuci jeretika, kažnjenog ma i posle smrti, lišavani su nasledstva; imanje jeretika se konfiskovalo, a delili su ga crkva, svetovna vlast i dostavljač. U isto vreme dužnici jeretika oslobađani su svih obaveza prema njemu.

Rezultati borbe inkvizicije s jeresima. Ova je okolnost, pored ostalog, doprinela da silno opadne ekonomski život i poslovne veze u oblastima u kojima je besneo teror inkvizicije. Kreditni poslovi postajali su nemogućni tamo gde se svako mogao bojati da njegov dužnik ne bude izveden pred sud inkvizicije a njegova imovina konfiskovana.

U istraživanju i vođenju postupka protiv jeretika izgradili su dominikanci-inkvizitori čitav sistem pravila. Ime dostavljača čuvalo se u najstrožoj tajnosti. Dostavljanje je potsticano time što je dostavljaču davan deo konfiskovanog imanja. Bila su sastavljana specijalna uputstva za vođenje isleđenja. Pošto su jeretici obično uporno tajili pripadnost jeresi, izmišljena su fina lukavstva da se iznudi priznanje od onog koji bi bio izveden pred sud inkvizicije. Pored saslušanja mnogo su primenjivana mučenja, a u njihovom pronalaženju inkvizitori su brzo postigli veliku rutinu.

Broj žrtava inkvizicije, koji je postajao sve veći krajem XIII i početkom XIV v., ne da se izračunati. Posledica pojačanog gonjenja jeretika i njihovog masovnog fizičkog istrebljivanja bila je ta da su jeretički pokreti krajem tog perioda bili u opadanju.

U buržoaskoj idealističkoj istoriografiji često se zastupa misao da je ideja nepobediva, da se ideja ne da prigušiti. Ideja, kako uče Marks i Lenjin, stvarno je nepobediva kad ovlada masama, ali se ideja može ugušiti fizičkom silom, ako ona ne poziva mase na otpor, u borbu protiv ugnjetača, već na prvo mesto ističe neprotivljenje zlu, pokornost, spremnost na mučeništvo itd. A jeretička ideja bila je upravo ideja takve vrste. Jeretici su najčešće suprotstavljali svojim neprijateljima ne poziv na oružje, ne organizaciju ustanka, već pasivan otpor, pokornost i mučeništvo. Istorisko iskustvo pokazuje da se tim putem ne da spasti nikakva ideja. Jeretici su bili fizički uništeni i iskorenjeni u znatnoj meri zahvaljujući inkviziciji.

Saradnja crkve i feudalne države u iskorenjivanju jeretika. Razume se, crkva je u nemilosrdnom istrebljivanju jeretika uživala svestranu podršku svetovne vlasti. Crkva je bila važan stub feudalnog uređenja, jedinstveni oblik ideološkog, duhovnog porobljavanja masa, koje je obezbeđivao socijalno i ekonomsko porobljavanje. Sve što bi se učinilo na uštrb crkve pretstavljalo je udarac i po feudalizmu kao celini. Pritom jeresi nisu bile uperene samo protiv crkve već i protiv države. Neprijatelj papstva, Fridrih II Hoenštaufovac. nije uzalud, kako je već rečeno, izdao između 1220 i 1249 g. niz svirepih zakona protiv jeretika. Čak i papstvo nije imalo tome šta da doda, i ono je faktički provodilo u život zakone svog zakletog protivnika. Tako u zakonu od 1231 g. car propisuje da jeretik ne može imati svojine i da njegova svojina upravo zbog toga podleže konfiskaciji. Istu je takvu praksu usvojila i crkva. I svetovna i duhovna vlast se takmiče u bespoštednom kažnjavanju jeretika, izvlačeći iz toga i neposrednu korist u vidu konfiskovanog imanja.

No borba protiv jeresi, čak i potsticana takvim pobudama, nije mogla da teče samo po liniji golog nasilja. Bilo je nužno da se toj borbi da teoriska osnova, da se pored svetovnog mača dželata naoštri i duhovno oružje — crkvena »nauka« — teologija, srednjovekovna skolastika. Samo zavladavši komandnim vrhovima ideologije, mogla je crkva ne samo da iskoreni opoziciju, već da onemogući njenu pojavu. Zato crkva i čitava vladajuća klasa pridaju veliki značaj razvitku skolastičke, osobito teološke učenosti, o čijem će sadržaju i karakteru biti reči u sledećoj glavi.


LITERATURA


I. Klasici marksizma. Engels, Ludvig Fojerbah i kraj klasične nemačke fnlozofije. Izd. »Kultura«, Beograd 1947. — Engels, Pravni socijalizam, Dela, t. XVI, deo I. — Engels, Seljački rat u Nemačkoj, Dela, t. VIII.

II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u red. Gracijanskog i Skaskina, t. II, deo I, 1938, str. 232—252. — Srednji vek u svojim spomenicima, u red. Jegorova, odelj. V, XII, Moskva 1913. — Infesura i Burhard, Dnevnici, u red. S. Lozinskog, Moskva 1939.

III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Epoha krstaških ratova, t. I, gl. V, Moskva 1914. — Kaucki, Prethodnici najnovijeg socijalizma, t. I, 1923. — Lozinski, Istorija papstva, t. I, Moskva 1934. — Gerje, Zapadno monaštvo i papstvo, Moskva 1913. — Gerje, Procvat zapadne teokratije, Moskva 1916. — Hausrat, Srednjovekovni reformatori, 2 t., Petrograd 1900. — Osokin, Istorija albižana, t. I, Kazan 1869. — Li, Istorija inkvizicije u Srednjem veku, t. I, Petrograd 1911. — Kotljarevski, Franjevački red i rimska kurija u XIII i XIV veku, 1901. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u red. Vinogradova, razna izdanja, t. II, § 32, 40, 41; t. IV, § 72—76.


  1. Marks i Engels, Dela, t. VIII, str. 129.
  2. Na istom mestu.
  3. Marks i Engels, Dela, t. VIII, str.