Историја средњег века I 31
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Социјалне основе средњовековних јереси. У току читавог разматраног периода феудална црква и држава морале су водити упорну борбу са опозиционим револуционарним покретима угњетених маса. Ти су покрети обично избијали у облику јереси (од грчке речи хаиресис — секта). Уколико је јерес уперена против одређене верске догме, она по формалном обележју претставља верски покрет и спада у историју цркве. По суштини, пак, јерес претставља протест не само против владајуће цркве већ и читавог владајућег поретка.
Енгелс у »Сељачком рату у Немачкој« овако објашњава чињеницу што су опозиционо струје у Средњем веку иступале под верским рухом, у облику јереси. »Црква је — пише он — претстављала највишу синтезу и санкцију постојећег феудалног поретка. Јасно је да су у тим условима општи напади на феудализам, а пре свега напади на цркву, и сва револуционарна, социјална и политичка учења морала истовремено претстављати и теолошке јереси«.
Околност што управо у XI в. налазимо врло широко развијене јеретичке покрете била је, с једне стране, условљена обновом трговачких веза са Истоком, одакле у Европу продиру учења која су непријатељеки расположена према католичанству, а с друге стране — слабљењем цркве у периоду жестоке борбе између царства и папства. Та борба, која је настала као резултат познатих противречности у самој владајућој класи, стварала је извесна слаба места кроз која су могли продрети опозициони покрети. Може се установити одређена веза између заоштрене борбе царства и папства и успеха јеретичких покрета. Један од метода папине борбе против цара или других световних владара било је бацање интердикта на земљу у којој се тај владар налазио у датом тренутку. Због интердикта у земљи се обустављала и јако ограничавала служба божја, делатност цркве је замирала, а то је стварало повољно тле за ширење јереси.
Али, основни предуслов за настанак јеретичких покрета био је развитак антифеудалних елемената у Западној Европи, који је био у тесној вези с развитком градова, трговине и повећањем броја такозваног градског плебса, доњих друштвених слојева у граду и повећањем њиховог учешћа у друштвеном и политичком животу. Јеретички покрети највише су се раширили у земљама које су најраније избиле у прве редове с обзиром на успон своје економике и целокупне материјалне културе — у северној Италији, јужној Француској и, делом, у јужној Немачкој. У тим су земљама градови постали главна жаришта јереси, а она су деловала и на околно сељачко становништво. »Отворени устанци сељака«, које Енгелс доводи с тим у везу, често су добијали из градова јеретичку идеологију у готовом облику, а исто тако и вође устанка. Тако је, на пример, било са сељачким устанком на северу Италије, коме је био ка челу јеретик Долчино (1302—1307 г.) (види гл. XXVI).
Поред револуционарног типа јереси Енгелс наводи још две варијанте јеретичког покрета: јерес као »израз реакције патријархалних алпских пастира против феудализма који је к њима продирао (валдензи)«[1] и биргерску јерес, тј. опозицију градских врхова против богатог свештенства, захтев биргера за »јевтином црквом«, исто онако како ће доцније буржоазија захтевати »јевтину управу«.[2]
Треба, пак, имати на уму да ни јереси револуционарног типа нису у сваком погледу биле прогресивна појава. Пошто су оне свој главни ударац управљале против цркве, против црквене догме, оне су често одвлачиле пажњу маса од непосредних задатака борбе. Идеолози јеретичких покрета, јересијарси од XI до XIV в., ни издалека нису увек позивали масу на отворени устанак, већ су чешће проповедали мучеништво и непротивљење злу. На тај начин, треба узети у обзир да је природа јереси чак и најрадикалнијег смера била двострука. Пошто се јереси јављају као идеологија маса у религиској форми, оне су по својој природи реакционарне, али по објективним резултатима покрета које су оне изазвале, по томе што су појачавале протест маса против владајуће класе и њене црквене и државне организације, јереси у себи носе прогресивне и револуционарне црте.
Катари. Најраспрострањенија форма јереси у Западној Европи од XI до XIII в. било је катарство. Катари су били познати у разним земљама под најразличитијим именима. На југу Француске. звали су се албижани, по граду Алби, који је био центар јереси. У Ломбардији, нарочито у граду Милану, иступали су понекад под називом хумилијата (humilis — понизан), а понекад под називом патара, патарена (одрпанаца). У Немачкој су се називали Ketzer. Околност да та реч у немачком значи уопште јеретик указује на то да је катарство било најраспрострањенија јерес.
Јерес катара продире у Европу у XI в., по свој прилици с Блиског Истока, углавном с Балканског Полуострва. По својој догматици катари су били јако блиски старим манихејцима. Код њих налазимо исти дуалистички поглед на свет, тј. учење о борби двеју сила, добра и зла, светлости и таме. То учење, које је усвојила византиска секта павликијанаца, нашло се после њиховог насилног пресељавања у Тракију (X в.) под утицајем учења еутихијанаца које је ту већ било раширено. Може се сматрати да је као резултат мешања павликијанаца са еутихијанцима настала јерес богумила (од »богу мили«) која је постигла изванредне успехе међу нижим слојевима бугарског становништва (види гл. XI и XXX). Богумилство, пренето за време крсташких ратова у Европу, добија тамо назив катарске јереси.
Катари — реч грчког корена, значи »чисти«. И обреди и верско учење катара подвлачили су неопходност одржавања »чистоте пред богом«. Иступајући оштро непријатељски према католичкој цркви, катари су учили да папа није намесник Христа већ ђавола; да је католичка црква заједница људи који су огрезли у заблудама и пороцима. Католичкој цркви они су супротстављали своју цркву, римском папи свог папу (који је, како изгледа, живео у Босни), католичком свештенству своје, катарско свештенство, међу којим су имали епископе и ђаконе.
Догматика катара. Катари су проглашавали сав околни свет светом зла, таме. То гледиште потпуно одговара погледу на свет угњетених маса на оном стадију развитка када те масе још нису у стању да свој пригушени протест против постојећег поретка претворе у отворену револуционарну акцију. Тако се непријатељски став маса према постојећем поретку изражава у облику мржње према читавом свету и према природи. Свака материја, тело, телесни нагони итд. за катаре су манифестација светског зла. Само смрт ослобађа душу телесне тамнице, тела, у коју је затворена, и допушта души да се сједини с богом. Али да би после смрти дошло до тог ослобођења, нужно је да се створе посебни услови, од којих на прво место долази »утеха« (consolamentum), нарочити облик крштења полагањем руку и Јовановог јеванђеља (»крштења духом«). Ако болесник који је добио »утеху« почне да оздравља, он, по мишљењу катара, излаже своју душу опасности новог пада; стога таквом болеснику не дају ни хране ни воде, тј. фактички га усмрћују да би му обезбедили право спасење. Тај се обичај звао код катара ендура.
У складу с таквим негативним ставом према материјалном свету као извору зла катари су били врло непријатељски расположени према свим државним установама, војној служби, смртној казни и уопште проливању крви. Они су сматрали да је грех јести месо и низ других производа. Брак и породицу сматрали су за плод зла.
Организација катарске цркве. Да су сви катари живели у складу са евим учењем, сама би јерес брзо ишчезла. Али, катарство је нашло такве организационе форме, које су му дозволиле не »само да се сачува већ и да расте и налази широку подршку међу масама. Код катара је настала готово од самог почетка подела на две групе: бројно незнатну категорију савршених (perfecti), који су у току земаљског живота остваривали све идеје катарства и који су били »свети«, »мученици« и проповедници учења, и на масу простих верника (credentes), који живе прилагођавајући се приликама и крију своју припадност јереси. Први су апсолутно »чисти« у току читавог свог живота, а други обезбеђују себи прави пут к спасењу добијајући пред смрт »утеху«.
Катарски проповедници стварно су се истицали високим моралним одликама, што их је у очима широких маса, у поређењу с распуштеношћу католичког свештенства, претварало у свете људе, који заслужују велико уважавање и поштовање.
Тако је катарска јерес постала ванредно опасна за цркву огрезлу у раскоши и разврату. Али она је исто тако претстављала опасност и за сав постојећи поредак, јер је јерес одбацивала и феудалну државу. И није случајно што је жестоки непријатељ папе и човек тако индиферентан у верским питањима као што је био Фридрих II Хоенштауфовац иступио као најљући непријатељ јеретика уопште, а катара посебно. Та дирљива једнодушност коју су оба противника — цар и папа — показивали у гоњењу јеретика најбоље доказује до које је мере та јерес била опасна за владајућу класу као целину.
Ширење катарства. Катарска се јерес раширила, како је већ речено, у Ломбардији и јужној Француској, одакле победоносно допире све до самих Пиренеја, продире у северну Француску, јужну Немачку и гранајући се стиже до источних области Бранденбурга и Пруске. Захваљујући трговачким везама северне Немачке и Француске са Енглеском захватила је јерес катара и ту земљу. Уопште треба истаћи да су трговачки путеви и сајмови претстављали основне путеве и жаришта ширења. јереси. Где год се скупљала народна маса, брзо је почињала проповед катара и постизавала велики успех, особито у време када су снаге цркве биле делимично дезорганизоване због борбе папства с царством. и због неуспеха у крсташким ратовима.
Валдензи. Други тип јереси, која се такође јако раширила у XIII в., била је јерес валденза или лионских сиромаха.
Та је јерес настала као резултат делатности лионског трговца Петра Валда, који је 1173 г. поделио сиромасима своја богатства и почео да проповеда сиромаштво и покајање. Бос, у простом оделу — оделу апостола, како су га они у то време замишљали — лутао је друмовима и градовима, привлачећи себи ученике. Тако је образована заједница проповедника, »апостола«, која у почетку ни својим учењем ни својим понашањем није остављала утисак да је непријатељски расположена према цркви. Али када су у покрет валденза ушле сиромашне масе Лиона и других градова, онда је он већ због своје велике популарности почео да добија за цркву опасан карактер. Лионски је епископ забранио Валду и његовим присталицама проповед. Они су апеловали на папу, који је одбацио одлуку епископа, али је проповедничку делатност валденза учинио зависном од добре воље свештенства оних места у којима се налазе. »Лионски сиромаси« нису се повиновали том решењу, па их је крајем XII в. папа Луције III искључио из цркве.
С гледишта интереса саме цркве то је била крупна тактичка грешка. Искључење је отерало валденство, реакционарно по својој суштини, у табор опозиције.
Развитак валденске јереси. Буржоаски писци објашњавају успех валденза и других секти тежњом градских маса к мистици, к тајанственој вези с богом и неспособношћу званичне цркве да задовољи ту жеђ за мистиком. Природно је да се такво објашњење уопште не може одржати, јер се одмах поставља питање: шта је изазвало тежњу к мистици? Једино објашњење, које тој појави даје марксистичка наука, састоји се у овоме: непријатељски став маса према угњетачком феудалном поретку при пуној немоћи да оне тај поредак измене заодеван је у учење да су свет и својина грех. Чим се својина не да поделити тако да задовољи потребе свих, треба се одрећи сваке својине; чим је сиромаштво неизбежно, оно се проглашава за неопходан услов за спасење душе. Излишно је подвлачити да је такав систем погледа као реакција против угњетавања и неједнакости био могућан само у условима феудалног начина производње с његовом релативно ниском техником и слабом производношћу рада.
Отуда проповедање сиромаштва, клањање пред сиромаштвом као пред неким идеалом, чија реакционарна суштина одмах пада у очи.
Када су валдензи искључени из цркве и проглашени за јеретике, успеси ове јереси добијају за цркву толико опасан карактер, да је следећи папа, Иноћентије III, одлучио да поправи учињену погрешку. Он је ступио с валдензима у преговоре. Признавши им неке особености у обредима и начину живота, пошло му је за руком да одвоји од валденза оне елементе који се још нису коначно одвојили од католичке цркве. Тако је настала засебна група такозваних католичких сиромаха.
Католички сиромаси и њима сличне групе претстављали су у неку руку крајње десно крило валденског покрета; они су примили компромис с црквом и остали у њеном крилу. Други део валденза, по самој логици борбе с црквом, све се више удаљавао од њених догми и приближавао катарима, или албижанима. Слично катарима, сада се они деле на »савршене« и »вернике«, организују засебну цркву са изборним свештенством — епископима, презвитерима и ђаконима на челу. Додуше, за разлику од катара валдензи нису изградили своју догматику и нису стајали на позицијама дуализма, али су као и они одбацивали феудалну државу, проливање крви, заклињање, молитве светима, индулгенције и богомољство. Несмирено валденство савило је себи нарочито јако гнездо међу сељаштвом у оним областима Француске и Италије, где су се, захваљујући природним условима, још сачували остаци старе слободе, на коју су феудалци вршили све већи притисак. Валденство је како каже Енгелс, на тај начин постало по форми и по садржини реакционаран покушај углавном »патријархалних алпских пастира«[3] да се ограде од феудализма који је к њима надирао, док је катарство било и до краја остало покрет нижих градских слојева и антифеудалних елемената у градовима.
Искуство с валдензима научило је цркву опрезности према покретима маса који су се заметали. Отада црква настоји да по могућности локализује и обеснажи сваки полујеретички покрет у самом почетку. Вешто смишљеном политиком она понекад приморава такав покрет да служи њеним сопственим интересима. Најважнији пример сличне политике претставља политика цркве у односу на фрањевце.
Фрањеваштво. Фрањеваштво се у прво време готово ни по чему није разликовало од валденства. Међутим, њихова је судбина била потпуно различита. У доба када је на валденство била бачена анатема и када је оно постало предмет најжешћих прогона, фрањеваштво се, на крају, није нашло у логору угњетених већ у логору угњетача и постало и само оруђе за гоњење и уништавање јеретика. Петар Валд је незнано погинуо, а оснивач фрањевачког реда Фрањо Асишки био је од цркве проглашен за светитеља. Валдензе су непосредно искорењивали огњем и мачем, не штедећи ни њихове жене и децу, а фрањевци су постали богата и утицајна монашка организација.
Фрањо из Асиза (у северној Италији), син сукнарског трговца, водио је у младости живот обичан за богатог италијанског грађанина. Затим, очигледно под утицајем учења валдеза, с којима се упознао за време својих трговачких путовања по Француској, он се одриче имања, напушта родитељски дом и почиње да проповеда сиромаштво и покајање.
У прво време имамо потпуну аналогију с рађањем валденства. К Фрањи притичу ученици, обично сиротиња и људи плебејског порекла. Они, као и валдензи, лутају по двојица селима и градовима Умбрије и других области у Италији, проповедајући речима и делом. Ни они, као ни валдензи, не иступају против цркве и не показују непријатељство према постојећем поретку. Потпуно је изопачен поглед Кауцког на Фрању као на неког апостола комунизма. Ничега налик на комунизам није било у његовом учењу и раду. Проповедајући одрицање од личне својине он није проглашавао нужност да се она социјализује и никада се није изјаснио против имовинске и друштвене неједнакости.
Првобитни карактер фрањеваштва и његова еволуција. Слично јеретицима, Фрањо није имао пред очима оснивање монашке организације која би живела од милостиње. Он је тражио да његове присталице (»минорити« — мала браћа) раде и да се издржавају од рада својих руку. На тај начин је настала нарочита заједница трудбеника која је проповедала покајање и спасење душе одрицањем од богатства. У раду те заједнице није било тенденција отворено непријатељских према цркви, али су оне могле избити доцније. Папа Иноћентије III показао је велику проницљивост када је 1209 г. одлучио да узме минорите под своју посебну заштиту. Резултат те заштите од стране цркве била је бржа еволуција заједнице и њено претварање у монашки ред. Упоређујући уставе који су били на снази у фрањевачком реду, редом како су били одобравани, може се прегледно пратити та еволуција. Најстарији устав (1209—1210 г.), такозвана regula antiquissima, забрањује фрањевцима да поседују ма какву имовину. »Ништа не узимајте са собом за пут: ни штап, ни торбу, ни новац«. Забрањује им се и да. додирну новац; не смеју носити обућу — браћа морају да иду босонога у овако доба године; могу на себи имати само просто и старо одело: кошуљу и панталоне, а зими груби плашт, обавезно искрпљен. Једини изузетак, и то врло карактеристичан, чине оруђа за рад. Оруђа су фрањевци могли узимати за пут. То је природно пошто су и оснивач реда и његови ученици радили служећи као кувари, водоноше и најамни радници у пољским радовима итд.
Овоме треба додати да се Фрањо негативно односио према свакој учености, тј. према оним теолошким и правним финесама које су углавном карактерисале црквено-феудалну ученост. И то је, као и живот проведен у раду, још више приближавало фрањевце народним масама. Фрањевачки проповедници задовољавали су неке захтеве те масе и пружали јој у страдањима извесну утеху, па ма и само фиктивну. Отуда, из тог спољног демократизма потиче необична популарност фрањеваца у Италији, а затим у другим земљама.
Али, брзо су се почели показивати резултати папског туторства над тим братством. У другом уставу (1221 г.) већ видимо низ отступања од оштрине првобитних правила: дозвољава им се да имају два плашта, да носе обућу и сл. У уставу се показала пукотина која је омогућавала његово даље пуцање. Наиме, истакнут је принцип »нужда закон мења«. Најзад, устав од 1223 г., који је потврдио папа Хонорије III, претставља у суштини устав својеврсног монашког реда.
Организација фрањевачког реда. Према том уставу фрањевачко братство је коначно организовано по јерархиском принципу. На челу му стоји генерал или генерални министар, кога бирају виши функционери реда. 1264 г. ред је имао 1100 манастира у разним земљама Европе. Читаво то мноштво манастира било је подељено на 32 округа који су се звали провинције. На челу сваке стајао је један провинцијални министар или провинцијал. Сваки од тих округа опет се делио на неколико група манастира којима су управљали чувари (custodes). То је трећи беочуг у фрањевачкој јерархији. Даље долазе управници сваког појединог манастира — гвардијани, обични чланови реда — браћа (fratres) и, најзад, новицијат (послушници), тј. они монаси који тек ступају у ред, који имају да прђу »искушење« док их коначно не приме.
Подражавајући »вернике« катарâ и фрањевци су створили братство трећоредаца, који не улазе у манастир већ и даље живе световним животом. Они се потчињавају правилима субординације реда, испуњавају различите налоге, али не носе монашко одело. Преко трећоредаца ред је још дубље продро у народну масу.
Уколико је организација постајала све сложенија, јако се мењао и читав карактер живота у реду. Формално је остао на снази принцип да је ред »просјачки« и да његови чланови живе од свакодневне милостиње, не располажући никаквом својином. Фактички, ред је захваљујући многобројним поклонима дошао до великог богатства. Према захтевима оснивача братства, фрањевци су морали живети у »колибама, начињеним од блата«; међутим, већ за његовог живота дижу се по градовима манастирске зграде и друге камене грађевине. Да не би изгубили углед који су фрањевци стекли у масама захваљујући свом сиромаштву, папа је објавио да све покретно и непокретно имање реда припада католичкој цркви. Створена је била фикција, да се ред само користи поклоњеним имањима, али да их не поседује. Ипак је стара јеретичка клица фрањеваштва још била толико јака, да се многи »поборници« првобитног устава, доцније названи спиритуалци, ннсу хтели мирити с таквим уређењем и повели одлучну борбу против новотарија.
Расцеп у фрањевачком реду. Спиритуалци су учили да је сиромаштво неопходан услов за спасење, да је папа, који располаже богатством, скренуо с пута који су показали Христ и апостоли и да читава римска црква, која је огрезла у раскоши и разврату, мора да се радикално преобрази. Спиритуалци, које су у Италији називали fraticelli, а у Француској béguins, заузели су толико непријатељски став према папи, да их је папа Јован XXII (1316—1333 г.) прогласио за јеретике и изложио прогонима. Спиритуалце су почели спаљивати на ломачама као јеретике или их осуђивати на доживотни затвор.
Тако је између једног дела фрањеваца и папства дошло до раскида, а то је имало за последицу расцеп у самом реду. Што папство у јеку борбе није ликвидирало фрањевце, узрок је у томе што је њихов већи део, такозвани конвентуалци, остао веран монашкој организацији која се оштро разликовала од раног фрањевачког братства. Уосталом, и међу конвентуалцима су се нашли противници Јована XXII, тог папе-банкара, који је разним прљавим начинима сакупио у својој благајни огромно богатство. Неки конвентуалци, на пример чувени теолог Окам, у време борбе папе с царем бежали су Лудвигу Баварском (види гл. XXIV) и постали његови најближи саветници. Ипак је фрањевачки ред као целина остао врло значајан помоћник папства, јер је претстављао монашку организацију новог типа, која је знала да се увуче у народне масе, да се с њима тесно повеже и да, захваљујући томе, буде у могућности да контролише њихове покрете и сачува њихову верност католичкој цркви. Фрањеваштво, које се лако могло развити у опозициони јеретички покрет, претворило се на крају крајева у опасног непријатеља јеретичких и револуционарних покрета. Управо је фрањеваштво више од свих учинило да отупе опозициона расположења и да се масе одвоје од задатака отворене борбе против папства и званичне цркве.
Доминиканци. Други »просјачки« ред, нешто друкчијег порекла и карактера од фрањевачког реда, био је готово истовремено основани доминикански ред или ред браће проповедника (ordo fratrum praedicatorum). Њихов главни задатак и главна сфера делатности била је проповед против јеретика.
Оснивач реда, Доминик Хусман, по пореклу шпански племић, нашао се 1207—1208 г. с једним шпанским епископом у јужној Француској, где је тада крваво угушивана албижанска јерес. За феудалце северне Француске на челу са Симоном Монфором било је важно не само да се дочепају богатстава јеретика, не само да узму њихову земљу и градове на југу Француске, већ и да искорене јерес. Зато је била потребна појачана делатност проповедника, која је у почетку била поверена цистерцитским монасима. Међутим, ови нису одговорили том задатку. Јеретици су се исмевали тим проповедницима хришћанства, који су сами били пример изопачавања хришћанства а сем тога и неупућени у теологију. То је Доминика навело на мисао о потреби оснивања такве проповедничке монашке организације, чији чланови не би заостајали за катарима по »светости« живота ни по знању у области теологије. Под утицајем фрањевачког устава он је организовао свој ред као братство просјака проповедника (praedicatores) или доминиканаца, с потпуним одрицањем од сваке својине. Папа је потврдио устав 1216 г. и већ следећих година ред је освојио командне позиције у борби против јеретичких покрета.
Борбу против јереси доминиканци су водили на два начина. С једне стране, они су се такмичили са идеолозима јереси у области теорије, спремајући се за то дубоким изучавањем свих танчина теологије. Теолошке студије су се и развиле највише међу монасима тог реда. Од друге половине XIII в. они, делом с фрањевцима, узимају у своје руке теолошке катедре на свим универзитетима Европе. Из редова доминиканаца и фрањеваца изашли су најистакнутији претставници средњовековне сколастике — Алберт Велики, »doctor angelicus« Тома Аквински, Бонавентура, Дунс Скот и многи други.
Други начин борбе доминиканаца с јересима, реалнији, насилнији и грубљи, било је непосредно гоњење. Доминиканци су постајали инквизитори. Када је створена инквизиција, управо они дају кадрове чланова тог страшног суда, који се бавио проналажењем, ислеђивањем и осуђивањем јеретика. Доминиканци су сјајно вршили тај задатак, показујући изузетну непомирљивост и свирепост према сваком противнику правоверног католичанства. Нису узалуд они себе називали domini canes — божијим псима — и на својим заставама носили лик паса како растржу тела јеретика.
Тако је историја доминиканаца тесно везана за историју инквизиције.
Инквизиција. Инквизиција (од латинске речи инљуиситио — истрага) у прикривеној форми одавно је постојала у цркви. Још у време »блаженог« Августина црква је показивала оштру нетрпељивост према сваком отступању од признате догме. Али гоњење јеретика, разобличавање њихове »лажне науке« било је усретсређено у рукама епископа. У доба развијеног феудализма и »посветовљавања« цркве епископи су, потпуно заузети својим световним интересима, посвећивали врло мало пажње јересима. Више су се бринули да сачувају своје приходе, него да спасавају вернике од заблуда. Осим тога, они су у већини случајева били потпуно беспомоћни у области теорије. Стога, када су јереси почеле да поткопавају саме основе цркве и да угрожавају њен опстанак, настаје потреба да се створе посебни органи ради истраживања јеретичких појава. Крајем XII в. појављују се у ту сврху уз епископе посебне комисије, које су добиле назив инквизиторских комисија.
Улога доминиканаца у развитку инквизиције. Међутим ти органи инквизиције, које је завео папа Луције III на сабору у Верони и који су се даље развили за време папе Иноћентија III (по одлуци Латеранског концила 1215 год.), и даље су били потчињени епископима и зато су рђаво обављали свој задатак. Стога је папство, запазивши да се доминиканци нарочито залажу у борби против јеретика, њима предало инквизицију у руке, потчињавајући ред непосредно себи и учинивши га независним од епископа. Доминиканци добијају велике земљишне поклоне, ослобађају се контроле месних духовних власти, њима се подељују различите привилегије. Да би им у масама створило нарочити положај и популарност, папство им (као и фрањевцима) дозвољава да обављају верске обреде свуда, па и у местима на која је папа бацио интердикт. Услед тога доминиканци постају врло утицајни проповедници, »душобрижници«, и они врло често потискују у позадину месно свештенство. Доцније су се и међу доминиканцима нашли људи, који су оруђе свог утицаја окренули против папе, као на пример чувени доминиканац Савонарола крајем XV в. Но од XIII до XIV в. тај је ред био поуздан ослонац папства и најстрашнији противник јеретика.
Од тридесетих година XIII в. инквизиција је потпуно прешла у њихове руке и отада је њихова активност добила нарочити замах.
Методи рада инквизиције. Црква је називала инквизицију Sanctum officum — светом службом, светом организацијом. Пред инквизиторе је био постављен задатак да проналазе јеретике, да форсирају потказивање, да врше ислеђења примењујући тортуру у инквизиторским тамницама, да јеретике предају суду и, када утврде јерес, да их предају у руке световних власти ради кажњавања. Црква је лицемерно изјављивала да не дозвољава проливање крви, па су јеретике кажњавали дављењем и спаљивањем на ломачи.
У почетку је доминиканска инквизиција донекле показивала умереност. Од 1226 до 1246 г. од сто четрдесет јеретика који су били осуђени у Тулузи једина је казна била доживотни затвор. Али од друге половине XIII в. већина јеретика била је већ осуђена на спаљивање, при чему су инквизитори показивали такав фанатизам, да су у случају смрти јеретика пре суђења или ако би се после смрти утврдила његова јерес, вадили из гроба кости покојника и спаљивали. Уосталом, ови акти фанатизма имали су под собом материјалну базу. Деца и унуци јеретика, кажњеног ма и после смрти, лишавани су наследства; имање јеретика се конфисковало, а делили су га црква, световна власт и достављач. У исто време дужници јеретика ослобађани су свих обавеза према њему.
Резултати борбе инквизиције с јересима. Ова је околност, поред осталог, допринела да силно опадне економски живот и пословне везе у областима у којима је беснео терор инквизиције. Кредитни послови постајали су немогућни тамо где се свако могао бојати да његов дужник не буде изведен пред суд инквизиције а његова имовина конфискована.
У истраживању и вођењу поступка против јеретика изградили су доминиканци-инквизитори читав систем правила. Име достављача чувало се у најстрожој тајности. Достављање је потстицано тиме што је достављачу даван део конфискованог имања. Била су састављана специјална упутства за вођење ислеђења. Пошто су јеретици обично упорно тајили припадност јереси, измишљена су фина лукавства да се изнуди признање од оног који би био изведен пред суд инквизиције. Поред саслушања много су примењивана мучења, а у њиховом проналажењу инквизитори су брзо постигли велику рутину.
Број жртава инквизиције, који је постајао све већи крајем XIII и почетком XIV в., не да се израчунати. Последица појачаног гоњења јеретика и њиховог масовног физичког истребљивања била је та да су јеретички покрети крајем тог периода били у опадању.
У буржоаској идеалистичкој историографији често се заступа мисао да је идеја непобедива, да се идеја не да пригушити. Идеја, како уче Маркс и Лењин, стварно је непобедива кад овлада масама, али се идеја може угушити физичком силом, ако она не позива масе на отпор, у борбу против угњетача, већ на прво место истиче непротивљење злу, покорност, спремност на мучеништво итд. А јеретичка идеја била је управо идеја такве врсте. Јеретици су најчешће супротстављали својим непријатељима не позив на оружје, не организацију устанка, већ пасиван отпор, покорност и мучеништво. Историско искуство показује да се тим путем не да спасти никаква идеја. Јеретици су били физички уништени и искорењени у знатној мери захваљујући инквизицији.
Сарадња цркве и феудалне државе у искорењивању јеретика. Разуме се, црква је у немилосрдном истребљивању јеретика уживала свестрану подршку световне власти. Црква је била важан стуб феудалног уређења, јединствени облик идеолошког, духовног поробљавања маса, које је обезбеђивао социјално и економско поробљавање. Све што би се учинило на уштрб цркве претстављало је ударац и по феудализму као целини. Притом јереси нису биле уперене само против цркве већ и против државе. Непријатељ папства, Фридрих II Хоенштауфовац. није узалуд, како је већ речено, издао између 1220 и 1249 г. низ свирепих закона против јеретика. Чак и папство није имало томе шта да дода, и оно је фактички проводило у живот законе свог заклетог противника. Тако у закону од 1231 г. цар прописује да јеретик не може имати својине и да његова својина управо због тога подлеже конфискацији. Исту је такву праксу усвојила и црква. И световна и духовна власт се такмиче у беспоштедном кажњавању јеретика, извлачећи из тога и непосредну корист у виду конфискованог имања.
Но борба против јереси, чак и потстицана таквим побудама, није могла да тече само по линији голог насиља. Било је нужно да се тој борби да теориска основа, да се поред световног мача џелата наоштри и духовно оружје — црквена »наука« — теологија, средњовековна сколастика. Само завладавши командним врховима идеологије, могла је црква не само да искорени опозицију, већ да онемогући њену појаву. Зато црква и читава владајућа класа придају велики значај развитку сколастичке, особито теолошке учености, о чијем ће садржају и карактеру бити речи у следећој глави.
I. Класици марксизма. Енгелс, Лудвиг Фојербах и крај класичне немачке фнлозофије. Изд. »Култура«, Београд 1947. — Енгелс, Правни социјализам, Дела, т. XVI, део I. — Енгелс, Сељачки рат у Немачкој, Дела, т. VIII.
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског и Скаскина, т. II, део I, 1938, стр. 232—252. — Средњи век у својим споменицима, у ред. Јегорова, одељ. V, XII, Москва 1913. — Инфесура и Бурхард, Дневници, у ред. С. Лозинског, Москва 1939.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Епоха крсташких ратова, т. I, гл. V, Москва 1914. — Кауцки, Претходници најновијег социјализма, т. I, 1923. — Лозински, Историја папства, т. I, Москва 1934. — Герје, Западно монаштво и папство, Москва 1913. — Герје, Процват западне теократије, Москва 1916. — Хаусрат, Средњовековни реформатори, 2 т., Петроград 1900. — Осокин, Историја албижана, т. I, Казан 1869. — Ли, Историја инквизиције у Средњем веку, т. I, Петроград 1911. — Котљаревски, Фрањевачки ред и римска курија у XIII и XIV веку, 1901. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. II, § 32, 40, 41; т. IV, § 72—76.