Istorija savremene civilizacije 7

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE
Pisac: Šarl Senjobos


SEDMA GLAVA
Konzulstvo i carstvo.

Ustav od godine VIII. — Ustav od godine III, što ga Konvenat propisa, potraja samo četiri i po godine (1795.—1799.). On je bio tako sračunat, kako će, predavanjem vlasti pređašnjim konventovcima, obezbediti trajanje republike. Ali pri svakom novom izboru republikanci, koji su istupali iz oba saveta, zamenjivani su poslanicima roajalističkim, ili bar takvim koji su bili neprijateljski raspoloženi prema vladi. Kad je Upravni Odbor (Direktorat) video, da se većina okrenula protiv njega, on se oprosti onih protivničkih poslanika friktidorskim državnim udarom, uz pripomoć jednoga odeljenja vojske, poslatog od vojske iz Italije. Od tad ustav nije više poštovan, i obe su stranke gledale da zadrže ili dobiju vlast poništavajući nezakonito izbore.

Stanovništvo bejaše nezadovoljno zbog beskrajnoga rata, zbog rđavoga stanja putova, koje bejahu prekrilili razbojnici, zbog obustavljanja plaćanja, zbog gonjenja sveštenika itd.; ono više nnje marilo za republiku, ali se bojalo povratka Burbonaca, koji bi sa sobom povratili i stari oblik vladavine. Jedino su još vojnici bili verni republici, za koju su se i borili, ali su se oni još radije pokoravali svojim đeneralima nego građanskoj vladi. Francuski su državnici osećali da se Upravni Odbor neće moći održati, pa su tražili jednoga đenerala, da ga učine vrhovnim starešinom. Bonaparta, koji se proslavio svojim ratovanjem u Italiji i Misiru, dođe u Pariz, sporazume se s većinom članova Upravnoga Odbora i Saveta Staraca, pa naredi vojnicima da rasteraju Savet od 500. To se dogodilo 18. brimera 1799. godine.

Ustav od godine III bio je uništen, i jedna komisija uze na sebe da izradi nov. To je ustav od godine VIII. On je bio onakav, kakav se svideo Bonaparti. Francuska je po imenu ostala republika, ali je izvršna vlast predata prvom konzulu, izabranom na deset godina, koji je postavljao činovnike za sve službe, zapovedao svekolikom vojskom, gradio ugovore o miru i savezu; njemu su bila pridodata druga dva konzula, koji su bili dužni da mu pomažu, a nisu imali nikakve vlasti; u stvari je prvi konzul bio neograničeni vladalac.

Zakonodavna je vlast i dalje ostala odvojena, prema načelu koje je postavljeno 1789. godine; Sije, koji je voleo složene mehanizme, podeli rad oko pripremanja zakona između četiri tela: Državni Savet spremao je zakonske predloge, Tribunat ih je pretresao, Zakonodavno Telo glasanjem je primalo, pošto ćuteći sasluša pretresanje, a Senat ih je pregledao i odbacivao, ako bi našao da nisu saglasni sa ustavom. Članove Državnoga Saveta i Senata postavljali su sami konzuli, a Tribunat i Zakonodavno Telo bili su sastavljeni od članova, koje su izabrali konzuli po spiskovima viđenih ljudi (notable), koje su birači naznačili pomoću čitavoga niza posrednih biranja.

Na prvi je pogled izgledalo da je vlast jako izdeljena: izvršna vlast podeljena između prvoga konzula i njegova dva druga; zakonodavna između konzula p četiri zakonodavna tela. Ali su ona dva konzula bila samo tek radi forme, državne je savetnike i senatore neposredno naimenovavao prvi konzul; Senat pak odobravaše budžet i skupljanje novih vojnika, a osem toga, on je kao tumač ustava mogao donositi i senatske odluke (sénatus-consultes) koje su imale silu zakona. Pa i sam Tribunat, kao i Zakonodavno Telo, koji izgledahu kao da se popunjavaju izborom, zavisili su od vladina izbora. Ceo ovaj složeni aparat služio je samo na to, da prikrije neograničenu vlast prvoga konzula.

Bonaparta se prikazivaše samo kao predstavnik francuskoga naroda; on izjavljivaše da je sam narod gospodar; svaki put kad je menjao ustav, on je izmenu podvrgavao glasanju birača. Ali ovaj apel na narod nikad nije bio drugo što do samo jedna ceremonija. Od 1800. godine Bonaparta je bio neograničeni gospodar Francuske; to je bio smisao ustava od godine VIII.

Carstvo. — Vladavina konzulstva trajala je četiri godine; 1802. godine Bonaparta je bio naimenovan za doživotnoga konzula. Ali se on više nije zadovoljavao doživotnom vlašću i konzulskim zvanjem. U početku nije smeo ukinuti oblik republike, misleći da Francuzi za tim mare; njegovi su viši činovnici većinom bili pređašnji konventovci, zadržao je čak i republikanski kalendar i naziv građanina.

Ali posle pogubljenja vojvode od Engiena, 1803. godine, on zažele da svoju vlast učini naslednom, da bi tako obesnažio pokušaje ubijstva, i da uzme naziv, koji bi mu dopuštao da sa evropskim vladaocima pregovara kao ravan s njima. Senat predloži naziv imperatora (cara), i taj naziv bude proglašen za nasledan u njegovoj porodici. To je ustav od 1804. godine. Naziv Francuske Republike bi zadržan do 1808. godine, a po tom zamenjen nazivom Imperije (Carstva).

Onaj mehanizam od godine VIII bude postupno uprošćen. Od 1802. godine Napoleon je nalazio da neki članovi Tribunata govore suviše slobodno, on ih primora da istupe iz Tribunata, a po tom ukide i sam Tribunat, spojivši ga sa Zakonodavnim Telom (1807.). Senat se sve više i više pretvarao u pravu zakonodavnu vlast; ono što imperator ne smede uraditi prostom svojom naredbom, obznanjivalo je pod vidom senatskih rešenja (senatus-consultes).

Napoleon je hteo da svojoj novoj monarhiji da onaj spoljašnji sjaj, koji bi učinio da liči na stare monarhije. On raskide sa onim što čini oblik republike, pa prihvata običaje evropskih kraljevina: ustanovi dvor, svoju ženu okruži počasnim gospođama, stade priređivati velike svečanosti, pa naumi čak i da vaspostavi onu etikeciju pređašnjega francuskoga dvora. On dovede gospođu Kampan, koja je služila Mariju Antoanetu, a naredi da se beleže njena kazivanja (kao uputstva) o običajima dvora Luja XVI. Pošto je u Nemačkoj prisustvovao jednoj svečanosti, gde su ljudi iz dvora pred bavarskim kraljem defilovali poklanjajući se, on zažele da se i u njegovu dvoru pozdravljaju poklonom. Za vreme bavljenja dvora u Fonteneblu imperator je za to izdao jednu uredbu; svaki je knez i velikodostojnik morao, kad mu dođe red, priređivati svečano primanje poseta, a forma je ovoga primanja bila propisana; u određene dane morao se priređivati lov i gospođe su morale tamo odlaziti u propisanom odelu. Ovaj je dvor bio na brzu ruku sastavljen od đenerala i njihovih žena, koji su gotovo svi rođeni u narodu, i koji su se vrlo rđavo osećali usred ove raskoši i ceremonijala. „U to doba, veli gospođa Remisa, (jedna od imperatoričinih počasnih gospođa) zaista je imalo sve iz nova da se uradi. Slobode iz vremena Revolucije bile su odagnale sav onaj ceremonijal kao znak uglađenosti. Nije se više znalo šta je to pozdraviti nekoga pri pristupanju radi razgovaranja s njim, i pri svem tom što smo bile žene iz dvora, mi smo odmah opazile da mašem vaspitanju nedostaje to, što nismo naučile da se poklanjamo. Svaka je od nas zvala kraljičina učitelja igranja, Despreh, da je poučava.“

Jedini izučeni kurtizani (dvornici) bili su negdašnja vlastela iz kraljevskoga dvora, koja se povratila iz begstva i pristala da dolaze u carev dvor. Njih je Napoleon tražio za službu komornika i počasnih dvorskih gospođa. „Samo ti ljudi, veli on, umeju služiti.“

Njemu se u brzo učini da monarhija ne može biti bez plemstva i stvori plemstvo carsko (1806.). On povrati stare titule kneza, vojvode, grofa i barona, a odbaci titulu markiz, koju je Molijer bio ismejao; isto[1] tako on po novo usvoji staru ustanovu majorata, to jest neotuđive baštine, koje nasleđem prelaze s prvenca na prvenca. Ove titule razdade đeneralima, višim činovnicima i članovima Instituta (Akademije). Vojvode pored toga dobiše i dotacije (dohotke), koji su skoro svi padali na trošak italijskih gradova, po čijim su se imenima i oni nazivali (Duc de Rovigo, — de Trévise Tgeu18e, — de Felter it. d.). Ove su titule bile nasledne. Pa ipak je Napoleon tvrdio da je učinio jedno demokratsko delo. „Ja sam, govorio je on, uvođenjem naslednosti stvorio monarhiju; ali ja ipak ostajem u granicama Revolucije, jer moje plemstvo nije takvo da ostale isključuje. Moje su titule neka vrsta građanske krune, i čovek ih može svojim delima zaslužiti.“

Napoleonove tvorevine i unutrašnja uprava. — Uzevši vlast u svoje ruke, Napoleon je rekao: „Revolucija je vezana za načela koja su je i pokrenula.“ „Završili smo, veli, roman o Revoluciji, a sad treba početi njenu istoriju, to jest treba videti šta je stvarno i mogućno u primeni tih načela.“ Napoleon se i od tada, kao i uvek, izdavao za nastavljača Revolucije. No, Revolucija je bila razuzdana, i on je hteo da povrati red.

On započe rad s brzim i neposrednim popravkama. Vlada Upravnoga Odbora zatekla je Francusku u velikom neredu, koji su proizveli građanski ratovi i ratovi sa spoljašnjim neprijateljima, a nije ga mogla otkloniti. — 1. Ona je našla budžet u deficitu, a zemlju poplavljenu papirnim novčanicama; porez se još plaćao u papirnom novcu (asignatima), ili ga neki nikako nisu ni plaćali, te su se izdatci morali pokrivati izdavanjem novčanica u sve većoj količini; u tom se bilo već doteralo do 40 milijarda asignata i jedan dinar srebra vredeo je koliko 338 dinara u asignatima; uputnice, koje su imale za podlogu državno zemljište (mandats territoriaux), a kojima Upravni Odbor bejaše zamenio asignate, svršiše isto tako gubljenjem vrednosti. Kako nije bilo novaca, da se plaća interes na državne dugove, to se izvrši državno bankrotstvo na dve trećine, a državnim poveriocima ostavljena samo jedna trećina (to je tiers consolidé), pa ni ta trećina nije više plaćana, i kredit Francuske bejaše potpuno uništen. Živelo se samo od ratnih kontribucija, to jest od onoga što se prikupi sa osvojenih zemalja. — 2. Policija je bila rastrojena. Upravni je Odbor bio u Parizu preuredio službu nadziravanja ljudi koji su bili sumnjivi zbog njihova roajalizma; ali po putovima nije više bilo nikakve policije ni javne bezbednosti; razni odmetnici i zločinci sastavljahu razbojničke družine, koje presretahu državna poštanska kola s putnicima i stvarima. — 3. Sveštenici i plemići gonjeni su; Upravni Odbor, ne zabranjujući katoličku veroispovest, nastavio je izgonjenje sveštenika iz zemlje i streljanje emigranata (iseljenika) koji se vrate.

Bonaparta povrati red u finansijama uređenjem državnih blagajna; za blagajnike su birani ljudi koji mogu plaćati i obvezani su da u napred izdaju one sume koje su imali da prikupe; na taj je način država imala gotova novca, te je mogla platiti interes na državne dugove i prekinuti upotrebu papirnoga novca. — Za povraćanje bezbednosti na putovima dosta je bilo da pošlje vojsku i da strelja nekoliko razbojnika, pa se po tom radilo na popravci putova. — Za stišavanje razdraženih katolika Bonaparta dopusti sveštenicima, da se slobodno vrate i služe službu. — Gonjenje emigranata takođe malo olabavi, ali ne prestade sasvim. Čak je i 1807. godine sastavljen jedan spisak emigranata.

Ovo je popravljanje izvršeno još prve godipe. Bonaparta je u isto doba započeo i rad na ponovnom stvaranju, koji je trajao do 1811. godine. On preuredi sve ustanove u Francuskoj. Rad je pripremao Državni Savet ili naročite komisije; ali se Bonaparta nije nikom poveravao, nego je naredio da mu se podnose svi projekti, te je sam presuđivao o svima prepravkama. Celokupno uređenje države bi prepravljeno po jednom planu, koji je odgovarao Napoleonovoj zamisli, a u kojem je on sastavio tvorevine revolucijskih skupština, nekolike tradicije iz pređašnje vladavine i nekolike ustanove koje je on sam izmislio.

Vlada ostade usredsređena u Parizu; svaka je grana državnih poslova, kao i pre 1789. god., imala na čelu po jednoga ministra (ustanovi se i ministarstvo policije). Državni Savet opet dobi svoju vlast: njemu bi stavljeno u dužnost da, kao i pre 1789. god., priprema vladine poslove i da presuđuje sporove između privatnih lica i države ili državnih činovnika.

U oblastima Napoleon zadrža podelu na departmane (okruge), arondismane (srezove), kantone (manje srezove) i komune (opštine), koje je Ustavotvorna Skupština ustanovila, ali administraciju ne htede ostaviti izabranim skupštinama (što je važilo kao načelo za vreme Revolucije). „Raditi je stvar samo jednoga čoveka,“ govorio je on. Prema tome, on se vrati na onaj intendantski sistem iz doba pređašnje vladavine. U svakoj upravnoj jedinici on ostavi po jednoga vladinoga činovnika, kojega je on sam po svojoj volji postavljao i svrgavao s položaja: u departmanu prefekgpa (okr. načelnika), u srezu potprefekta (sreskoga načelnika), a u opštini mera (predsednika opštine). Forme radi on zadrža pored prefekta i opšti savet (conseil général), a pored pottrefekta sresko veće, ali se ova veća nisu više birala, niti su više imala kakve vlasti; samo je opštinsko veće (odbor) uz mêra ostalo kao izborno telo.

Pored ove opšte administracije Napoleon je zadržao i posebne vrste službe, pošto ih je prethodno preuredio.

Za pravosuđe zadrža primiritelne sudove (u kantonima), sreske tribunale (sudove), okružne krivične sudove i kasacioni sud, sve same tvorevine Ustavotvorne Skupštine; ali po novo ustanovi i apelacione sudove iz vremena pređašnje vladavine, kojima je bio posao da pregledaju suđenje prvostepenih sudova. On nije hteo da ima izborne sudije, nego se povrati na onaj sistem nepokretnih činovnika, kao i pre 1789. god. On povrati sve ono osoblje koje Revolucija bejaše ukinula: državno zastupništvo (sa starim imenima: procureurs — punomoćnik, i substitus — zastupnik), pravozastupnički red, punomoćnike (avanés), arhivare i pisare (greffiers) i beležnike (notaires), te tako društvu ljudi od zakona dade veću važnost nego što je ikad imalo, pošto drugi staleži iz doba pređašnje vladavine nisu bili tu, da mu tu važnost drže u ravnoteži.

No suđenje ostade onakvo kakvo je bilo u doba Revolucije: suđenje je besplatno, pretresanje javno, i Napoleon ne smede ukinuti porotu.

Tako isto Napoleon povrati i administrativno pravo Državnoga Saveta i Glavne Kontrole, to jest najvišega finansijskoga suda (Cour des comptes); činovnici su mogli biti optuživani samo kod Državnoga Saveta. U svakom je departmanu ustanovljeno okružno veće (conseil de préfecture).

U finansijskoj struci, nad sreskim poreznicima biše postavljeni u svima departmanima poreski upravnici (receveurs généraux). Porez nisu više razrezivale izabrane skupštine kao u vreme Revolucije, nego su to radili vladini činovnici.

Napoleon zadrža neposredne poreze (contributions directes) onakve kakve ih je i zatekao (porez na nepokretno i pokretno imanje — foncière i mobilière i na ličnost, a za tim porez na radnju, patentes, što ga je zavela Ustavotvorna Skupština, i porez na vrata i prozore, portes et fenêtres iz doba direktorske vladavine), ustanovi poreznike (percepteurs), da skupljaju porez, i zapovedi da se izvrši katastar radi poreza na zemljište. Isto tako zadrža i carine na granici. Ali kako ti prihodi ne bejahu dovoljni, on se povrati na posredne poreze iz doba stare vladavine, te najpre vrati porez na piće pod nazivom droits-réunis (ukupne takse), pa onda porez na sô i najzad (1810.) monopol duvana.

Kredit Francuske, koji bejaše sasvim upropašćen za vreme Revolucije, po novo se podiže. Zadrža se i Glavna Knjiga Državnih Dugova (Grand-livre), koju je ustanovio Konvenat, ali se sad mogao ukinuti papirni novac iz vremena Revolucije, kojem je bila opala vrednost. Da bi stvorio papirni novac sa pouzdanom osnovom, Napoleon se vrati na jedan postupak, koji je već ranije oproban za vreme monarhije, a na ime, on osnova Francusku Banku, koja dobi pravo da izdaje banknote (novčanice od hartije), ali pod uslovom, da u svojoj kasi čuva izvesnu količinu gotova novca, koja bi bila dovoljna da jamči za te novčanice. Banka je dakle bila jedna državna ustanova.

Vojno je uređenje ostalo onakvo, kako su ga stvorile vlade iz doba Revolucije, s podelom na polubrigade (samo se opet uze stari naziv regimente) i unapređivanjem po zasluzi i po starešinstvu, bez obzira na poreklo. Samo Napoleon stvori jednu odabranu trunu, gardu (najpre konzulsku, a posle imperatorsku). I sama narodna garda bi zadržana za unutrašnju službu. — Popunjavanje vojske novim vojnicima ostade naslonjeno na načelo obavezne službe, koje je Konvenat postavio, i Napoleon ostavi u važnosti onaj način popisivanja vojnika (conscription) koji je uredila direktorska vlada, ali on usvoji, kao i u staroj narodnoj vojsci, izvlačenje kocke i zamenu.

Što se tiče policijske službe, tu se Napoleon povrati na ono što je bilo u doba pređašnje vladavine: on po novo ustanovi zvanje upravnika grada u Parizu (préfet de police), cenzuru za novine i državne tamnice.

Op zadrža metarski sistem, koji bejaše stvorio Kopvenat, a vrati kalendar iz doba pređašnje vladavine. On naumi da po novo ustanovi jedan viteški red, ali tako da bude taj red otvoren svakom, bez obzira na poreklo; na taj način, pod jednim starim imenom, bude ustanovljen red počasne Legije; u nj se uvršćivao svaki koji se odlikovao, bilo u ratu, bilo u službi, bilo u naukama, umetnosti ili industriji; on je obuhvatao više stepeni, kao: viteza, oficira, komandira itd. Docnije bi ustanovljeno i carsko, to jest novo plemstvo (1806.).

Tako je isto Napoleon hteo preurediti i podvrgnuti pod svoju vlast i crkvu, i nastavu, i štampu.

Crkva je za vreme Revolucije bila izgubila državnu potporu: Napoleon je opet uredi na staroj osnovi, načinivši s papom konkordat (ugovor, 1800. god.), koji dopuni posebnom unutrašnjom uredbom (articles organiques), to jest propisima koje je francuska vlada sama izdala i nametnula ih francuskom sveštenstvu. Ovim se konkordatom utvrdi između crkve i države jedan sporazum, kakav su htele načiniti Ustavotvorna Skupština i crkva iz doba pređašnje vladavine. Kao i pre 1789. godine, crkva nije počivala na kakvom francuskom zakonu, već na ugovoru između Francuske i rimskoga pape. Kao i pre 1789. g., vlada je imala pravo da imenuje vladike, a papa je imao prava da ih posvećuje. Ali se crkva odreče svojih baština, koje bejahu pretvorene u opšta narodna dobra. Kao i u ustavu od 1791. godine, država se obveza da sveštenstvu daje platu za izdržavanje, a sveštenstvo se moralo zaklinjati. Dijeceze ostadoše uređene sa istim onim granicama koje imaju i departmani. Katolička veroispovest nije više bila državna vera, kao ono pre 1789. god., nego su se samo ograničili na to, da je obeleže kao „veru većine Francuza.“

Ovo je uređenje stavilo francusko sveštenstvo pod ruku Napoleonovu. A da bi se papa primorao da to uređenje prizna, moralo mu se pripretiti uništenjem onoga, što je još od katolicizma bilo ostalo u Francuskoj. Napoleon je uvek sveštenike smatrao za vladine činovnike i govorio je „moje vladike“, kao što je govorio i „moji prefekti.“ On ih je u prvo vreme štedeo. „Vi ne znate, govorio je on jednom savetniku 1804. god., šta sam sve postigao pomoću ovih sveštenika, koje sam umeo pridobiti. U Francuskoj ima u trideset departmana toliko pobožnih, da ja ne bih želeo da se u njima moram silom boriti s papom.“ Ali posle 1808. godine, kad je bio u otvorenu ratu s papom, pokušavao je da primora vladike da se skupe u crkveni sabor i da pristanu uz njega, pa zbaci i zapovedi da se zatvore oni koji bejahu protivni, i naredi da se oteraju u vojsku svi učenici jedne seminarije, koji su bili protestvovali.

Konvenat se mnogo bavio pitanjem o nastavi; on je postavio načelo, da u nastavi ima tri stupnja: osnovni, srednji i viši; on je imao samo toliko vremena da stvori nekolike više specijalne škole, centralne škole za srednju nastavu i Institut (koji je imao da u isti mah bude i jedna naučna ustanova i zavod za višu nastavu). Napoleon spoji sve stupnje nastave samo u jedno telo, koje nazva univerzitet (izopačivši smisao ovoga staroga naziva); za starešinu univerziteta postavi po jednoga naučnika; Francuska bi izdeljena u školske oblasti koje nazva akademije; svaka akademija bi poverena po jednom rektoru (upravniku), koji je bio najstariji nad svim osobljem. Iz pređašnjega vremena usvoji on fakultete (odseke) za višu nastavu. Po novo zavede za srednju nastavu gimnazije (koleže), koje je građanski stalež zahtevao (licejima su nazvani koleži — gimnazije — glavnih gradova); isto tako prihvati on i internatski sistem, dodavši mu i uniformu i vojničku disciplinu. On je hteo da za profesore ima ljude neženjene, kao što je bilo u starijim svešteničkim gimnazijama, i da su mu oni pod vlašću upravitelja i cenzora (proviseur i censeur) nazivi pozajmljeni od jezuitskih gimnazija). To bejaše neka mešavina između manastira i kasarne. Za osnovnu nastavu ništa ne uradi, a ne htede stvarati ni nastavu za ženski svet. „Njima ne dolikuje javno vaspitanje, govorio je on, pošto one i nisu pozvane da žive javnim životom; sva je njihova namena brak.“

Štampa je Napoleonu izgledala kao jedna opasna sila, i hteo je da njom sam gospodari. On započe rad zabranjivanjem svih novina, osem njih trinaest, i u ministarstvu policije ustanovi kancelariju za štamparske poslove (presse-bureau), kojoj stavi u dužnost da nadzirava novine. Vlasnik je pretnjom da će mu se zabraniti novine primoravan, da objavljuje samo one članke koje vlada dopusti. Po tom Napoleon stade postavljati direktore novina, pretvarajući ih pri tom u državne činovnike. „S pravom se može zahtevati, pisao je on 1804. godine, da novine budu potpuno odane dinastiji koja vlada, i da suzbijaju sve ono što bi išlo na buđenje za Burbonce povoljnih uspomena.... Svaki put, kad bi došla kakva vest po vladu nepovoljna, ona ne treba da se objavljuje sve dotle, dok čovek ne bude toliko siguran u njenu istinitost, da o njoj ne treba više ni govoriti, pošto je svaki već zna“, Godine 1805. pisao je on ministru policije: „Popritegnite malo više novine; gledajte da se u njih unose dobri članci. Redaktorima novina Journal des debats i Publiciste dajte na znanje, da nije daleko vreme, kad ću ih, videći da mu nisu korisne, zabraniti sa svima ostalim, a samo ću zadržati jedne.... Doba Revolucije je svršeno, u Francuskoj nema više do jedna stranka i ja nikako neću trpeti da moje novine govore niti da išta rade protiv mojih interesa“.

Godine 1807. on naredi da se zatvori Gerard što je u listu Mercure-u pisao protiv slobode galikanske crkve. „Crkvom se ne treba zanimati inače osem u crkvenim besedama“. U Publiciste-u se govorilo o grafu od Lilja (Luju XVIII), a Napoleon reče: „Prvi put, kad bude govorio o ovoj osobi, oduzeću mu direktorstvo lista“.

Zakonodavstvo. — Ustavotvorna Skupština usvojila je načelo da se celom Francuskom upravlja po jednim istim zakonima. U ustavu je rečeno: „Izradiće se jedan zbornik (Code) građanskih zakona, opštih za celu kraljevinu“. No to načelo nije moglo biti primenjeno, jer su se predstavnici južnih pokrajina bojali toga da se liše rimskoga prava, pa da se podvrgnu običajnom pravu.

Konvenat prihvati to načelo. „Zbornik građanskih i krivičnih zakopa istovetan je za celu republiku“. Op poče i da pretresa taj zakonik 22. avgusta 1793. godine; jedan projekat poznat pod imenom Kambaseroea zakonika bi primljen, a po tom po nova vraćen jednoj komisiji. Ovaj projekat, koji je u tri maha pretresan, ne bejaše još pretvoren u zakon, kad Bonaparta uze svu vlast.

Državni Savet, 1800. godine, dobi zadatak da pripremi jedan građanski zakonik; on sastavi odbor od pravnika, koji stade pretresati pojedina pitanja; tu je nekoliko puta prisustvovao pretresanju i prvi konzul i davao svoje mišljenje. Odbor je nailazio na zemljište pripremljeno konventovim radom, i mogao je kroz kratko vreme predložiti Građanski Zakonik, koji bude u Skupštini primljen i obnarodovan. Bio je uređen po članovima obeleženim brojevima, da se tako lakše traži i navodi. On za celu Francusku postavi jednoobrazna pravna načela, koja su pozajmljena iz dva režima, koja su u državi važila pre 1789. godine: svojina i ugovori biše podeljeni po načelima rimskoga prava; za lična i nasledna prava pošlo se za pariskim običajnim pravom (zakonikom); za brak se u isti mah zadrža načelo zajednice (za opštu supružansku imaovinu), uzeto iz običajnoga prava, i dotalni sistem rimskoga prava, po kojem miraz ostaje samo ženina svojina. Građanski zakonik tako brzo uđe u život, da su zemlje, koje su bile s Francuskom sjedinjeie, godine 1814. zahtevale da im on ostane i posle njihovoga odvajanja. Napoleonov Zakonik, kako su ga nazivali, ostao je u važnosti u Belgiji, Italiji i zemljama na levoj obali Rajne.

Ostali su zakonici sporije rađeni. Rad bi svršen tek 1811. god. Francuska je tada imala potpunu zbirku od pet zakonika (cinq codes): građanskoga, trgovinskoga, i kaznenoga zakona i građanskoga i krivičnoga postupka.

U celini ovo je zakonodavstvo uredilo Francusku po načelima Revolucije. — 1., Cela je zemlja bila podvrgnuta pod jedne iste zakonske propise, te je naposletku imala pravno jedinstvo, koje su kraljevi želeli, ali nisu uspeli da ga zavedu. — 2., Za sve je važio jedan isti zakon, koji nije više znao pi za kakvu povlasticu; to je jednakost pred zakonom: jednakost građana, koji su se morali primati u jedne iste službe, podnositi jedne iste terete i suditi po istim zakonima; — jednakost dece u nasleđu, koje se moralo deliti na ravne delove bez obzira na starost ili pol; —jednakost stranaca, koji su u Francuskoj mogli trgovati i nasleđivati kao i Francuzi; — jednakost u veroispovestima; — jednakost između svojina, koje nisu više mogle biti opterećene obavezama ličnoga ropstva. — 3., Zakon je zaštitio slobodu pojedinaca, i dao je okrivljenu pravo da mu sude njegovi sugrađani javno i da ga brani pravozastupnik; on je detetu dao potpunu slobodu od kad postane punoletno, i supružnicima pravo razvoda braka; svakom je ostavio slobodu da sebi bira veru, da radi i obrađuje zemlju, da proizvodi, da prenosi s mesta na mesto, da daje novac pod interes. To je utvrđenje privatne slobode.

Francuska je dobila u jedinstvu, jednakosti i slobodi.

Javne građevine i drugi radovi. — Napoleon je, kao ono Rimljani, imao sklonosti prema velikim državnim radovima, jer je u tom gledao jedno sredstvo da svoju vladavinu proslavi i da je narodu omili. Kao i Rimljani, tako je i on zapovedao poglavito da se grade putovi zarad kretanja vojske i dovođenja u međusobni saobraćaj raznih delova njegova carstva, i spomenike da bi svoju slavu ovekovečio.

Glavni su mu putovi bili: Korniški put, usečen u steni duž obale Sredozemnoga Mora, između Tulona i Nice, radi saobraćaja između Provansa i Italije; — Semplonski put, koji se uzdiže visokom ravnicom reke Rone (Valais), pa se Semplonskim tesnacem spušta u Italiju, na visoravan reke Tičina.

Glavne su građevine podignute u Parizu: Vandomski stub, izrađen po ugledu na Trajanov stub u Rimu, saliven je od bronzanih topova, što su oteti od neprijatelja u ratu 1805. godine; pokriven je bareljefima koji predstavljaju pojedine scene iz toga rata. — Karuselski slavoluk, podignut na trgu pred Tiljerijama, takođe je podražavanje starom klasičkom spomeniku, Titovu slavoluku, a na njemu su ozgo bila dva bronzana konja, koje je Napoleon uzeo s mletačkoga trga Sv. Marka, pa su 1815. godine opet vraćena. — Zvezdani slavoluk, podignut na jednoj uzvišici koja se na zapadu uzdiže iznad Pariza, originalan je rad, kome je bilo namenjeno da sačuva spomen o Napoleonovim ratovima; tu su zapisana imena njegovih đenerala. — Napoleon je bio objavio stečaj za izradu jednoga građevinskoga plana za Hram Slave, gde su trebali da budu predstavljeni svi njegovi đenerali. Zgrada, izrađena po ugledu jednoga grčkoga hrama, bila je 1814. godine već skoro gotova, pa je pretvorena u crkvu Pokajnicu (Madeleine). Iz toga su vremena i ulica Rivoli, s fasadom od svodova i stubova, Desezova česma, Zakonodavni dom, Berza i stovarište vina u Bersiju itd.

Nauke, zabavna književnost i umetnost. — Napoleon je hteo da mu vladavina bude obeležena velikim naučnim i umetničkim radovima, kao što je bila obeležena i velikim osvajanjima i velikim tvorevinama. On se trudio da podstrekava naučnike, pisce i umetnike nagradama i počastima. „Da je Kormelj živeo u moje doba, govorio je on, ja bih ga učinio knezom“. Slikarima Grosu i Žerardu, i naučnicima Lagranžu, Laplasu, Monžu i dr. dade baronstvo, i mnogo je polagao na to, da red Počasne Legije bude otvoren naučnicima i umetnicima kao i vojnicima p državnim činovnicima. On je davao pensije i zaveo je desetogodišnje nagrade od 100.000 dinara.

Ali je on hteo da upravlja i naukom i umetnostima, kao što je upravljao ratom i politikom. Hteo je, da se umetnosti i nauke onako shvataju, kako ih on razume. — On je gonio dva najveća pisca toga vremena, Šatobrijana i gospođu Staelovicu, i naredio da se njihovi spisi uzapte, pošto su u njima izložene misli koje mu se nisu sviđale. — On javno pred svetom izgrdi prirodnjaka Lamarka, štose bavio mateorologijom. — Čerubiniju je oduzeo svoju protekciju s toga, što je nalazio da mu je muzika suviše burna.

On se ponašao kao neograničeni gospodar pozorišta. Naredio je da se obustavi predstavljanje dva Divalova komada s toga, što su oni mogli služiti kao povod manifestacijama za plemstvo ili protiv njega. Jedan komad, sa sadržinom iz španskoga života Don Sančo, zabranjen je s toga, što su se Španci bili pobunili, a pisac bi primoran da pozornicu prenese na Asiriju i da ga nazove Ninom. Većina pozorišnih komada J. Šenjea i N. Lemersijera nisu se mogli predstavljati s toga, što se njihovi pisci nisu Napoleonu dopadali.

Napoleon nije imao onakav uticaj na nauke i umetnosti svojega vremena, kakav je on uobražavao da može imati.

Nauke učiniše veliki napredak, ali su se one i u Francuskoj, kao i u Engleskoj, i dalje razvijale u onom istom pravcu, kojim su pošle pre Napoleona.

To je u matematičkim naukama vreme Lagranža, Laplasa i Monža i astronoma Lalanda. No svi su se oni obrazovali pre svršetka osamnaestog stoleća i za vlade direktorske pojavila su se dva glavna dela Laplasova, koja su preporodila astronomiju: Exposition du système du monde (Objašnjenje planetarnoga sistema 1796.) i Traitè de la mécanique céleste (0 nebeskoj mehanici, 1799.).

U Fizici Gej-Lisak i Argo; u hemiji Gijon-de Morvo, Bertole, Furkroa, Voklen i Tenar; u prirodnim naukama Lamark, Kivije i Žofroa Sent-Iler, botaničar Loran-de-Žisije; fiziolozn Biša i Kabanis, — sve to bejahu tako isto ljudi XVIII stoleća, i oni su pod Napoleonom samo produžili već započete radove.

Osetniji je bio Napoleonov uticaj na književnost. Zvanično podstrekivanje učini da se i dalje produžavaju neke literarne vrste iz XVIII stoleća, od kojih se svet bejaše već počeo odvraćati, kao: klasička tragedija po Volterovu načinu, čiji su predstavnici Rajnuar, Žuji Lis-de-Lansival, epska poezija (Kampenon, Fontan, Brifo, Dorion it. d.), opisna poezija (Delilj, Sent-Lamber, Leguve i Šendole) i lirska oda, čij je predstavnik Lebren prozvan Pindarom. Nijedno se značajno delo ne stvori u ovim vrstama. Ali se počeše stvarati nove vrste: istorijska drama, satirična pesma i roman; i dva slavna pesnika, Šatobrijan sa svojim Mučenicima (Martyres 1809) i Duhom Hrišćanstva (Génie du Christianisme, 1802.) i gospođa Stajelovica sa svojom Nemačkom (Allemagne, 1810.), započeše u Francuskoj romantički pokret.[2] Oboje su bili u borbi s Napoleonom i primorani da žive izvan Francuske. Imperator je u nekoliko bio i obavešten o svojoj nemoći. „Ja imam uza se neznatne, a protiv sebe velike književnike“, — rekao je on Fontanu.

Srećniji je bio Napoleon sa umetnicima. Njegov se ukus obično slagao sa savremenim ukusom i on je umetnosti potpomagao na onom putu, kojim su one već i po prirodi išle.

Ono ugledanje na umetnosti Staroga Veka, koje preoblađivaše u građevinarstvu od XVII, a u vajarstvu od XVIII stoleća, obuhvati i slikarstvo. Najslavniji slikar toga vremena bio je David (1748.—1825.), koji je obično obrađivao predmete iz Staroga Veka, Sabinjanke, Leonidu na Termopilima itd. Davidova je škola preoblađivala u slikarstvu za vreme Revolucije i Carstva; njeni su glavni predstavnici: Žerar, Žirode i Gros, slikar bitaka. Prudon (1758.—1823.) je ostao izvan te škole, a mladi slikari Žerikol i Ingra iaginjahu istupanju iz nje.

Vajarstvo je dalo malo velikih radova. Francuski su vajari, Kartelije, Esparsije i Žiro, ostali mnogo slabiji od svojih savremenika, Danca Torvaldzena i Talijana Kanove.

Građevinari: Persije, Fonten, Šalgren i Bronjar, kojima je Napoleon poverio podizanje građevina, nastaviše ugledanje na antičke oblike, te se ne stvori nikakva originalna, samonikla umetnost.

U muzici se nije javljalo drugih velikih kompozitora osem onih iz doba Revolucije, Mehil, Lesijer i Čerubini. Napoleon je potpomagao talijanske muzičare Pajsijela, Taera i Spontinija.




  1. Pod Restoracijom su mnoge porodice imperatorskoga plemstva tražile titulu markiza, da bi tako prikrile svoje poreklo i stopile se sa starim plemstvom.
  2. Dva francuska pisca ovoga vremena, Josif i Ksavije de Mestr, bili su plemići iz Savoje, podanici sardinskoga kralja.