Историја савремене цивилизације 7
| ←< 6. глава | ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос |
8. глава >→ |
Устав од године VIII. — Устав од године III, што га Конвенат прописа, потраја само четири и по године (1795.—1799.). Он је био тако срачунат, како ће, предавањем власти пређашњим конвентовцима, обезбедити трајање републике. Али при сваком новом избору републиканци, који су иступали из оба савета, замењивани су посланицима роајалистичким, или бар таквим који су били непријатељски расположени према влади. Кад је Управни Одбор (Директорат) видео, да се већина окренула против њега, он се опрости оних противничких посланика фриктидорским државним ударом, уз припомоћ једнога одељења војске, послатог од војске из Италије. Од тад устав није више поштован, и обе су странке гледале да задрже или добију власт поништавајући незаконито изборе.
Становништво бејаше незадовољно због бескрајнога рата, због рђавога стања путова, које бејаху прекрилили разбојници, због обустављања плаћања, због гоњења свештеника итд.; оно више није марило за републику, али се бојало повратка Бурбонаца, који би са собом повратили и стари облик владавине. Једино су још војници били верни републици, за коју су се и борили, али су се они још радије покоравали својим ђенералима него грађанској влади. Француски су државници осећали да се Управни Одбор неће моћи одржати, па су тражили једнога ђенерала, да га учине врховним старешином. Бонапарта, који се прославио својим ратовањем у Италији и Мисиру, дође у Париз, споразуме се с већином чланова Управнога Одбора и Савета Стараца, па нареди војницима да растерају Савет од 500. То се догодило 18. бримера 1799. године.
Устав од године III био је уништен, и једна комисија узе на себе да изради нов. То је устав од године VIII. Он је био онакав, какав се свидео Бонапарти. Француска је по имену остала република, али је извршна власт предата првом конзулу, изабраном на десет година, који је постављао чиновнике за све службе, заповедао свеколиком војском, градио уговоре о миру и савезу; њему су била придодата друга два конзула, који су били дужни да му помажу, а нису имали никакве власти; у ствари је први конзул био неограничени владалац.
Законодавна је власт и даље остала одвојена, према начелу које је постављено 1789. године; Сије, који је волео сложене механизме, подели рад око припремања закона између четири тела: Државни Савет спремао је законске предлоге, Трибунат их је претресао, Законодавно Тело гласањем је примало, пошто ћутећи саслуша претресање, а Сенат их је прегледао и одбацивао, ако би нашао да нису сагласни са уставом. Чланове Државнога Савета и Сената постављали су сами конзули, а Трибунат и Законодавно Тело били су састављени од чланова, које су изабрали конзули по списковима виђених људи (notable), које су бирачи назначили помоћу читавога низа посредних бирања.
На први је поглед изгледало да је власт јако издељена: извршна власт подељена између првога конзула и његова два друга; законодавна између конзула п четири законодавна тела. Али су она два конзула била само тек ради форме, државне је саветнике и сенаторе непосредно наименовавао први конзул; Сенат пак одобраваше буџет и скупљање нових војника, а осем тога, он је као тумач устава могао доносити и сенатске одлуке (sénatus-consultes) које су имале силу закона. Па и сам Трибунат, као и Законодавно Тело, који изгледаху као да се попуњавају избором, зависили су од владина избора. Цео овај сложени апарат служио је само на то, да прикрије неограничену власт првога конзула.
Бонапарта се приказиваше само као представник францускога народа; он изјављиваше да је сам народ господар; сваки пут кад је мењао устав, он је измену подвргавао гласању бирача. Али овај апел на народ никад није био друго што до само једна церемонија. Од 1800. године Бонапарта је био неограничени господар Француске; то је био смисао устава од године VIII.
Царство. — Владавина конзулства трајала је четири године; 1802. године Бонапарта је био наименован за доживотнога конзула. Али се он више није задовољавао доживотном влашћу и конзулским звањем. У почетку није смео укинути облик републике, мислећи да Французи за тим маре; његови су виши чиновници већином били пређашњи конвентовци, задржао је чак и републикански календар и назив грађанина.
Али после погубљења војводе од Енгиена, 1803. године, он зажеле да своју власт учини наследном, да би тако обеснажио покушаје убијства, и да узме назив, који би му допуштао да са европским владаоцима преговара као раван с њима. Сенат предложи назив императора (цара), и тај назив буде проглашен за наследан у његовој породици. То је устав од 1804. године. Назив Француске Републике би задржан до 1808. године, а по том замењен називом Империје (Царства).
Онај механизам од године VIII буде поступно упрошћен. Од 1802. године Наполеон је налазио да неки чланови Трибуната говоре сувише слободно, он их примора да иступе из Трибуната, а по том укиде и сам Трибунат, спојивши га са Законодавним Телом (1807.). Сенат се све више и више претварао у праву законодавну власт; оно што император не смеде урадити простом својом наредбом, обзнањивало је под видом сенатских решења (senatus-consultes).
Наполеон је хтео да својој новој монархији да онај спољашњи сјај, који би учинио да личи на старе монархије. Он раскиде са оним што чини облик републике, па прихвата обичаје европских краљевина: установи двор, своју жену окружи почасним госпођама, стаде приређивати велике свечаности, па науми чак и да васпостави ону етикецију пређашњега францускога двора. Он доведе госпођу Кампан, која је служила Марију Антоанету, а нареди да се бележе њена казивања (као упутства) о обичајима двора Луја XVI. Пошто је у Немачкој присуствовао једној свечаности, где су људи из двора пред баварским краљем дефиловали поклањајући се, он зажеле да се и у његову двору поздрављају поклоном. За време бављења двора у Фонтенеблу император је за то издао једну уредбу; сваки је кнез и великодостојник морао, кад му дође ред, приређивати свечано примање посета, а форма је овога примања била прописана; у одређене дане морао се приређивати лов и госпође су морале тамо одлазити у прописаном оделу. Овај је двор био на брзу руку састављен од ђенерала и њихових жена, који су готово сви рођени у народу, и који су се врло рђаво осећали усред ове раскоши и церемонијала. „У то доба, вели госпођа Ремиса, (једна од императоричиних почасних госпођа) заиста је имало све из нова да се уради. Слободе из времена Револуције биле су одагнале сав онај церемонијал као знак углађености. Није се више знало шта је то поздравити некога при приступању ради разговарања с њим, и при свем том што смо биле жене из двора, ми смо одмах опазиле да машем васпитању недостаје то, што нисмо научиле да се поклањамо. Свака је од нас звала краљичина учитеља играња, Деспрех, да је поучава.“
Једини изучени куртизани (дворници) били су негдашња властела из краљевскога двора, која се повратила из бегства и пристала да долазе у царев двор. Њих је Наполеон тражио за службу коморника и почасних дворских госпођа. „Само ти људи, вели он, умеју служити.“
Њему се у брзо учини да монархија не може бити без племства и створи племство царско (1806.). Он поврати старе титуле кнеза, војводе, грофа и барона, а одбаци титулу маркиз, коју је Молијер био исмејао; исто[1] тако он по ново усвоји стару установу мајората, то јест неотуђиве баштине, које наслеђем прелазе с првенца на првенца. Ове титуле раздаде ђенералима, вишим чиновницима и члановима Института (Академије). Војводе поред тога добише и дотације (дохотке), који су скоро сви падали на трошак италијских градова, по чијим су се именима и они називали (Duc de Rovigo, — de Trévise Тгеу18е, — de Felter ит. д.). Ове су титуле биле наследне. Па ипак је Наполеон тврдио да је учинио једно демократско дело. „Ја сам, говорио је он, увођењем наследности створио монархију; али ја ипак остајем у границама Револуције, јер моје племство није такво да остале искључује. Моје су титуле нека врста грађанске круне, и човек их може својим делима заслужити.“
Наполеонове творевине и унутрашња управа. — Узевши власт у своје руке, Наполеон је рекао: „Револуција је везана за начела која су је и покренула.“ „Завршили смо, вели, роман о Револуцији, а сад треба почети њену историју, то јест треба видети шта је стварно и могућно у примени тих начела.“ Наполеон се и од тада, као и увек, издавао за настављача Револуције. Но, Револуција је била разуздана, и он је хтео да поврати ред.
Он започе рад с брзим и непосредним поправкама. Влада Управнога Одбора затекла је Француску у великом нереду, који су произвели грађански ратови и ратови са спољашњим непријатељима, а није га могла отклонити. — 1. Она је нашла буџет у дефициту, а земљу поплављену папирним новчаницама; порез се још плаћао у папирном новцу (асигнатима), или га неки никако нису ни плаћали, те су се издатци морали покривати издавањем новчаница у све већој количини; у том се било већ дотерало до 40 милијарда асигната и један динар сребра вредео је колико 338 динара у асигнатима; упутнице, које су имале за подлогу државно земљиште (mandats territoriaux), а којима Управни Одбор бејаше заменио асигнате, свршише исто тако губљењем вредности. Како није било новаца, да се плаћа интерес на државне дугове, то се изврши државно банкротство на две трећине, а државним повериоцима остављена само једна трећина (то је tiers consolidé), па ни та трећина није више плаћана, и кредит Француске бејаше потпуно уништен. Живело се само од ратних контрибуција, то јест од онога што се прикупи са освојених земаља. — 2. Полиција је била растројена. Управни је Одбор био у Паризу преуредио службу надзиравања људи који су били сумњиви због њихова роајализма; али по путовима није више било никакве полиције ни јавне безбедности; разни одметници и злочинци састављаху разбојничке дружине, које пресретаху државна поштанска кола с путницима и стварима. — 3. Свештеници и племићи гоњени су; Управни Одбор, не забрањујући католичку вероисповест, наставио је изгоњење свештеника из земље и стрељање емиграната (исељеника) који се врате.
Бонапарта поврати ред у финансијама уређењем државних благајна; за благајнике су бирани људи који могу плаћати и обвезани су да у напред издају оне суме које су имали да прикупе; на тај је начин држава имала готова новца, те је могла платити интерес на државне дугове и прекинути употребу папирнога новца. — За повраћање безбедности на путовима доста је било да пошље војску и да стреља неколико разбојника, па се по том радило на поправци путова. — За стишавање раздражених католика Бонапарта допусти свештеницима, да се слободно врате и служе службу. — Гоњење емиграната такође мало олабави, али не престаде сасвим. Чак је и 1807. године састављен један списак емиграната.
Ово је поправљање извршено још прве годипе. Бонапарта је у исто доба започео и рад на поновном стварању, који је трајао до 1811. године. Он преуреди све установе у Француској. Рад је припремао Државни Савет или нарочите комисије; али се Бонапарта није ником поверавао, него је наредио да му се подносе сви пројекти, те је сам пресуђивао о свима преправкама. Целокупно уређење државе би преправљено по једном плану, који је одговарао Наполеоновој замисли, а у којем је он саставио творевине револуцијских скупштина, неколике традиције из пређашње владавине и неколике установе које је он сам измислио.
Влада остаде усредсређена у Паризу; свака је грана државних послова, као и пре 1789. год., имала на челу по једнога министра (установи се и министарство полиције). Државни Савет опет доби своју власт: њему би стављено у дужност да, као и пре 1789. год., припрема владине послове и да пресуђује спорове између приватних лица и државе или државних чиновника.
У областима Наполеон задржа поделу на департмане (округе), арондисмане (срезове), кантоне (мање срезове) и комуне (општине), које је Уставотворна Скупштина установила, али администрацију не хтеде оставити изабраним скупштинама (што је важило као начело за време Револуције). „Радити је ствар само једнога човека,“ говорио је он. Према томе, он се врати на онај интендантски систем из доба пређашње владавине. У свакој управној јединици он остави по једнога владинога чиновника, којега је он сам по својој вољи постављао и свргавао с положаја: у департману префекгпа (окр. начелника), у срезу потпрефекта (срескога начелника), а у општини мера (председника општине). Форме ради он задржа поред префекта и општи савет (conseil général), а поред поттрефекта среско веће, али се ова већа нису више бирала, нити су више имала какве власти; само је општинско веће (одбор) уз мêра остало као изборно тело.
Поред ове опште администрације Наполеон је задржао и посебне врсте службе, пошто их је претходно преуредио.
За правосуђе задржа примирителне судове (у кантонима), среске трибунале (судове), окружне кривичне судове и касациони суд, све саме творевине Уставотворне Скупштине; али по ново установи и апелационе судове из времена пређашње владавине, којима је био посао да прегледају суђење првостепених судова. Он није хтео да има изборне судије, него се поврати на онај систем непокретних чиновника, као и пре 1789. год. Он поврати све оно особље које Револуција бејаше укинула: државно заступништво (са старим именима: procureurs — пуномоћник, и substitus — заступник), правозаступнички ред, пуномоћнике (avanés), архиваре и писаре (greffiers) и бележнике (notaires), те тако друштву људи од закона даде већу важност него што је икад имало, пошто други сталежи из доба пређашње владавине нису били ту, да му ту важност држе у равнотежи.
Но суђење остаде онакво какво је било у доба Револуције: суђење је бесплатно, претресање јавно, и Наполеон не смеде укинути пороту.
Тако исто Наполеон поврати и административно право Државнога Савета и Главне Контроле, то јест највишега финансијскога суда (Cour des comptes); чиновници су могли бити оптуживани само код Државнога Савета. У сваком је департману установљено окружно веће (conseil de préfecture).
У финансијској струци, над среским порезницима бише постављени у свима департманима порески управници (receveurs généraux). Порез нису више разрезивале изабране скупштине као у време Револуције, него су то радили владини чиновници.
Наполеон задржа непосредне порезе (contributions directes) онакве какве их је и затекао (порез на непокретно и покретно имање — foncière и mobilière и на личност, а за тим порез на радњу, patentes, што га је завела Уставотворна Скупштина, и порез на врата и прозоре, portes et fenêtres из доба директорске владавине), установи порезнике (percepteurs), да скупљају порез, и заповеди да се изврши катастар ради пореза на земљиште. Исто тако задржа и царине на граници. Али како ти приходи не бејаху довољни, он се поврати на посредне порезе из доба старе владавине, те најпре врати порез на пиће под називом droits-réunis (укупне таксе), па онда порез на сô и најзад (1810.) монопол дувана.
Кредит Француске, који бејаше сасвим упропашћен за време Револуције, по ново се подиже. Задржа се и Главна Књига Државних Дугова (Grand-livre), коју је установио Конвенат, али се сад могао укинути папирни новац из времена Револуције, којем је била опала вредност. Да би створио папирни новац са поузданом основом, Наполеон се врати на један поступак, који је већ раније опробан за време монархије, а на име, он основа Француску Банку, која доби право да издаје банкноте (новчанице од хартије), али под условом, да у својој каси чува извесну количину готова новца, која би била довољна да јамчи за те новчанице. Банка је дакле била једна државна установа.
Војно је уређење остало онакво, како су га створиле владе из доба Револуције, с поделом на полубригаде (само се опет узе стари назив регименте) и унапређивањем по заслузи и по старешинству, без обзира на порекло. Само Наполеон створи једну одабрану труну, гарду (најпре конзулску, а после императорску). И сама народна гарда би задржана за унутрашњу службу. — Попуњавање војске новим војницима остаде наслоњено на начело обавезне службе, које је Конвенат поставио, и Наполеон остави у важности онај начин пописивања војника (conscription) који је уредила директорска влада, али он усвоји, као и у старој народној војсци, извлачење коцке и замену.
Што се тиче полицијске службе, ту се Наполеон поврати на оно што је било у доба пређашње владавине: он по ново установи звање управника града у Паризу (préfet de police), цензуру за новине и државне тамнице.
Оп задржа метарски систем, који бејаше створио Копвенат, а врати календар из доба пређашње владавине. Он науми да по ново установи један витешки ред, али тако да буде тај ред отворен сваком, без обзира на порекло; на тај начин, под једним старим именом, буде установљен ред почасне Легије; у њ се увршћивао сваки који се одликовао, било у рату, било у служби, било у наукама, уметности или индустрији; он је обухватао више степени, као: витеза, официра, командира итд. Доцније би установљено и царско, то јест ново племство (1806.).
Тако је исто Наполеон хтео преуредити и подвргнути под своју власт и цркву, и наставу, и штампу.
Црква је за време Револуције била изгубила државну потпору: Наполеон је опет уреди на старој основи, начинивши с папом конкордат (уговор, 1800. год.), који допуни посебном унутрашњом уредбом (articles organiques), то јест прописима које је француска влада сама издала и наметнула их француском свештенству. Овим се конкордатом утврди између цркве и државе један споразум, какав су хтеле начинити Уставотворна Скупштина и црква из доба пређашње владавине. Као и пре 1789. године, црква није почивала на каквом француском закону, већ на уговору између Француске и римскога папе. Као и пре 1789. г., влада је имала право да именује владике, а папа је имао права да их посвећује. Али се црква одрече својих баштина, које бејаху претворене у општа народна добра. Као и у уставу од 1791. године, држава се обвеза да свештенству даје плату за издржавање, а свештенство се морало заклињати. Дијецезе остадоше уређене са истим оним границама које имају и департмани. Католичка вероисповест није више била државна вера, као оно пре 1789. год., него су се само ограничили на то, да је обележе као „веру већине Француза.“
Ово је уређење ставило француско свештенство под руку Наполеонову. А да би се папа приморао да то уређење призна, морало му се припретити уништењем онога, што је још од католицизма било остало у Француској. Наполеон је увек свештенике сматрао за владине чиновнике и говорио је „моје владике“, као што је говорио и „моји префекти.“ Он их је у прво време штедео. „Ви не знате, говорио је он једном саветнику 1804. год., шта сам све постигао помоћу ових свештеника, које сам умео придобити. У Француској има у тридесет департмана толико побожних, да ја не бих желео да се у њима морам силом борити с папом.“ Али после 1808. године, кад је био у отворену рату с папом, покушавао је да примора владике да се скупе у црквени сабор и да пристану уз њега, па збаци и заповеди да се затворе они који бејаху противни, и нареди да се отерају у војску сви ученици једне семинарије, који су били протествовали.
Конвенат се много бавио питањем о настави; он је поставио начело, да у настави има три ступња: основни, средњи и виши; он је имао само толико времена да створи неколике више специјалне школе, централне школе за средњу наставу и Институт (који је имао да у исти мах буде и једна научна установа и завод за вишу наставу). Наполеон споји све ступње наставе само у једно тело, које назва универзитет (изопачивши смисао овога старога назива); за старешину универзитета постави по једнога научника; Француска би издељена у школске области које назва академије; свака академија би поверена по једном ректору (управнику), који је био најстарији над свим особљем. Из пређашњега времена усвоји он факултете (одсеке) за вишу наставу. По ново заведе за средњу наставу гимназије (колеже), које је грађански сталеж захтевао (лицејима су названи колежи — гимназије — главних градова); исто тако прихвати он и интернатски систем, додавши му и униформу и војничку дисциплину. Он је хтео да за професоре има људе нежењене, као што је било у старијим свештеничким гимназијама, и да су му они под влашћу управитеља и цензора (proviseur и censeur) називи позајмљени од језуитских гимназија). То бејаше нека мешавина између манастира и касарне. За основну наставу ништа не уради, а не хтеде стварати ни наставу за женски свет. „Њима не доликује јавно васпитање, говорио је он, пошто оне и нису позване да живе јавним животом; сва је њихова намена брак.“
Штампа је Наполеону изгледала као једна опасна сила, и хтео је да њом сам господари. Он започе рад забрањивањем свих новина, осем њих тринаест, и у министарству полиције установи канцеларију за штампарске послове (presse-bureau), којој стави у дужност да надзирава новине. Власник је претњом да ће му се забранити новине примораван, да објављује само оне чланке које влада допусти. По том Наполеон стаде постављати директоре новина, претварајући их при том у државне чиновнике. „С правом се може захтевати, писао је он 1804. године, да новине буду потпуно одане династији која влада, и да сузбијају све оно што би ишло на буђење за Бурбонце повољних успомена.... Сваки пут, кад би дошла каква вест по владу неповољна, она не треба да се објављује све дотле, док човек не буде толико сигуран у њену истинитост, да о њој не треба више ни говорити, пошто је сваки већ зна“, Године 1805. писао је он министру полиције: „Попритегните мало више новине; гледајте да се у њих уносе добри чланци. Редакторима новина Journal des debats и Publiciste дајте на знање, да није далеко време, кад ћу их, видећи да му нису корисне, забранити са свима осталим, а само ћу задржати једне.... Доба Револуције је свршено, у Француској нема више до једна странка и ја никако нећу трпети да моје новине говоре нити да ишта раде против мојих интереса“.
Године 1807. он нареди да се затвори Герард што је у листу Mercure-у писао против слободе галиканске цркве. „Црквом се не треба занимати иначе осем у црквеним беседама“. У Publiciste-у се говорило о графу од Лиља (Лују XVIII), а Наполеон рече: „Први пут, кад буде говорио о овој особи, одузећу му директорство листа“.
Законодавство. — Уставотворна Скупштина усвојила је начело да се целом Француском управља по једним истим законима. У уставу је речено: „Израдиће се један зборник (Code) грађанских закона, општих за целу краљевину“. Но то начело није могло бити примењено, јер су се представници јужних покрајина бојали тога да се лише римскога права, па да се подвргну обичајном праву.
Конвенат прихвати то начело. „Зборник грађанских и кривичних закопа истоветан је за целу републику“. Оп поче и да претреса тај законик 22. августа 1793. године; један пројекат познат под именом Камбасероеа законика би примљен, а по том по нова враћен једној комисији. Овај пројекат, који је у три маха претресан, не бејаше још претворен у закон, кад Бонапарта узе сву власт.
Државни Савет, 1800. године, доби задатак да припреми један грађански законик; он састави одбор од правника, који стаде претресати поједина питања; ту је неколико пута присуствовао претресању и први конзул и давао своје мишљење. Одбор је наилазио на земљиште припремљено конвентовим радом, и могао је кроз кратко време предложити Грађански Законик, који буде у Скупштини примљен и обнародован. Био је уређен по члановима обележеним бројевима, да се тако лакше тражи и наводи. Он за целу Француску постави једнообразна правна начела, која су позајмљена из два режима, која су у држави важила пре 1789. године: својина и уговори бише подељени по начелима римскога права; за лична и наследна права пошло се за париским обичајним правом (закоником); за брак се у исти мах задржа начело заједнице (за општу супружанску имаовину), узето из обичајнога права, и дотални систем римскога права, по којем мираз остаје само женина својина. Грађански законик тако брзо уђе у живот, да су земље, које су биле с Француском сједињеие, године 1814. захтевале да им он остане и после њиховога одвајања. Наполеонов Законик, како су га називали, остао је у важности у Белгији, Италији и земљама на левој обали Рајне.
Остали су законици спорије рађени. Рад би свршен тек 1811. год. Француска је тада имала потпуну збирку од пет законика (cinq codes): грађанскога, трговинскога, и казненога закона и грађанскога и кривичнога поступка.
У целини ово је законодавство уредило Француску по начелима Револуције. — 1., Цела је земља била подвргнута под једне исте законске прописе, те је напослетку имала правно јединство, које су краљеви желели, али нису успели да га заведу. — 2., За све је важио један исти закон, који није више знао пи за какву повластицу; то је једнакост пред законом: једнакост грађана, који су се морали примати у једне исте службе, подносити једне исте терете и судити по истим законима; — једнакост деце у наслеђу, које се морало делити на равне делове без обзира на старост или пол; —једнакост странаца, који су у Француској могли трговати и наслеђивати као и Французи; — једнакост у вероисповестима; — једнакост између својина, које нису више могле бити оптерећене обавезама личнога ропства. — 3., Закон је заштитио слободу појединаца, и дао је окривљену право да му суде његови суграђани јавно и да га брани правозаступник; он је детету дао потпуну слободу од кад постане пунолетно, и супружницима право развода брака; сваком је оставио слободу да себи бира веру, да ради и обрађује земљу, да производи, да преноси с места на место, да даје новац под интерес. То је утврђење приватне слободе.
Француска је добила у јединству, једнакости и слободи.
Јавне грађевине и други радови. — Наполеон је, као оно Римљани, имао склоности према великим државним радовима, јер је у том гледао једно средство да своју владавину прослави и да је народу омили. Као и Римљани, тако је и он заповедао поглавито да се граде путови зарад кретања војске и довођења у међусобни саобраћај разних делова његова царства, и споменике да би своју славу овековечио.
Главни су му путови били: Корнишки пут, усечен у стени дуж обале Средоземнога Мора, између Тулона и Нице, ради саобраћаја између Прованса и Италије; — Семплонски пут, који се уздиже високом равницом реке Роне (Valais), па се Семплонским теснацем спушта у Италију, на висораван реке Тичина.
Главне су грађевине подигнуте у Паризу: Вандомски стуб, израђен по угледу на Трајанов стуб у Риму, саливен је од бронзаних топова, што су отети од непријатеља у рату 1805. године; покривен је барељефима који представљају поједине сцене из тога рата. — Каруселски славолук, подигнут на тргу пред Тиљеријама, такође је подражавање старом класичком споменику, Титову славолуку, а на њему су озго била два бронзана коња, које је Наполеон узео с млетачкога трга Св. Марка, па су 1815. године опет враћена. — Звездани славолук, подигнут на једној узвишици која се на западу уздиже изнад Париза, оригиналан је рад, коме је било намењено да сачува спомен о Наполеоновим ратовима; ту су записана имена његових ђенерала. — Наполеон је био објавио стечај за израду једнога грађевинскога плана за Храм Славе, где су требали да буду представљени сви његови ђенерали. Зграда, израђена по угледу једнога грчкога храма, била је 1814. године већ скоро готова, па је претворена у цркву Покајницу (Madeleine). Из тога су времена и улица Риволи, с фасадом од сводова и стубова, Десезова чесма, Законодавни дом, Берза и стовариште вина у Берсију итд.
Науке, забавна књижевност и уметност. — Наполеон је хтео да му владавина буде обележена великим научним и уметничким радовима, као што је била обележена и великим освајањима и великим творевинама. Он се трудио да подстрекава научнике, писце и уметнике наградама и почастима. „Да је Кормељ живео у моје доба, говорио је он, ја бих га учинио кнезом“. Сликарима Гросу и Жерарду, и научницима Лагранжу, Лапласу, Монжу и др. даде баронство, и много је полагао на то, да ред Почасне Легије буде отворен научницима и уметницима као и војницима п државним чиновницима. Он је давао пенсије и завео је десетогодишње награде од 100.000 динара.
Али је он хтео да управља и науком и уметностима, као што је управљао ратом и политиком. Хтео је, да се уметности и науке онако схватају, како их он разуме. — Он је гонио два највећа писца тога времена, Шатобријана и госпођу Стаеловицу, и наредио да се њихови списи узапте, пошто су у њима изложене мисли које му се нису свиђале. — Он јавно пред светом изгрди природњака Ламарка, штосе бавио матеорологијом. — Черубинију је одузео своју протекцију с тога, што је налазио да му је музика сувише бурна.
Он се понашао као неограничени господар позоришта. Наредио је да се обустави представљање два Дивалова комада с тога, што су они могли служити као повод манифестацијама за племство или против њега. Један комад, са садржином из шпанскога живота Дон Санчо, забрањен је с тога, што су се Шпанци били побунили, а писац би приморан да позорницу пренесе на Асирију и да га назове Нином. Већина позоришних комада Ј. Шењеа и Н. Лемерсијера нису се могли представљати с тога, што се њихови писци нису Наполеону допадали.
Наполеон није имао онакав утицај на науке и уметности својега времена, какав је он уображавао да може имати.
Науке учинише велики напредак, али су се оне и у Француској, као и у Енглеској, и даље развијале у оном истом правцу, којим су пошле пре Наполеона.
То је у математичким наукама време Лагранжа, Лапласа и Монжа и астронома Лаланда. Но сви су се они образовали пре свршетка осамнаестог столећа и за владе директорске појавила су се два главна дела Лапласова, која су препородила астрономију: Exposition du système du monde (Објашњење планетарнога система 1796.) и Traitè de la mécanique céleste (0 небеској механици, 1799.).
У Физици Геј-Лисак и Арго; у хемији Гијон-де Морво, Бертоле, Фуркроа, Воклен и Тенар; у природним наукама Ламарк, Кивије и Жофроа Сент-Илер, ботаничар Лоран-де-Жисије; физиолозн Биша и Кабанис, — све то бејаху тако исто људи XVIII столећа, и они су под Наполеоном само продужили већ започете радове.
Осетнији је био Наполеонов утицај на књижевност. Званично подстрекивање учини да се и даље продужавају неке литерарне врсте из XVIII столећа, од којих се свет бејаше већ почео одвраћати, као: класичка трагедија по Волтерову начину, чији су представници Рајнуар, Жуји Лис-де-Лансивал, епска поезија (Кампенон, Фонтан, Брифо, Дорион ит. д.), описна поезија (Делиљ, Сент-Ламбер, Легуве и Шендоле) и лирска ода, чиј је представник Лебрен прозван Пиндаром. Ниједно се значајно дело не створи у овим врстама. Али се почеше стварати нове врсте: историјска драма, сатирична песма и роман; и два славна песника, Шатобријан са својим Мученицима (Martyres 1809) и Духом Хришћанства (Génie du Christianisme, 1802.) и госпођа Стајеловица са својом Немачком (Allemagne, 1810.), започеше у Француској романтички покрет.[2] Обоје су били у борби с Наполеоном и приморани да живе изван Француске. Император је у неколико био и обавештен о својој немоћи. „Ја имам уза се незнатне, а против себе велике књижевнике“, — рекао је он Фонтану.
Срећнији је био Наполеон са уметницима. Његов се укус обично слагао са савременим укусом и он је уметности потпомагао на оном путу, којим су оне већ и по природи ишле.
Оно угледање на уметности Старога Века, које преоблађиваше у грађевинарству од XVII, а у вајарству од XVIII столећа, обухвати и сликарство. Најславнији сликар тога времена био је Давид (1748.—1825.), који је обично обрађивао предмете из Старога Века, Сабињанке, Леониду на Термопилима итд. Давидова је школа преоблађивала у сликарству за време Револуције и Царства; њени су главни представници: Жерар, Жироде и Грос, сликар битака. Прудон (1758.—1823.) је остао изван те школе, а млади сликари Жерикол и Ингра иагињаху иступању из ње.
Вајарство је дало мало великих радова. Француски су вајари, Картелије, Еспарсије и Жиро, остали много слабији од својих савременика, Данца Торвалдзена и Талијана Канове.
Грађевинари: Персије, Фонтен, Шалгрен и Броњар, којима је Наполеон поверио подизање грађевина, наставише угледање на античке облике, те се не створи никаква оригинална, самоникла уметност.
У музици се није јављало других великих композитора осем оних из доба Револуције, Мехил, Лесијер и Черубини. Наполеон је потпомагао талијанске музичаре Пајсијела, Таера и Спонтинија.