Istorija savremene civilizacije 15

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE
Pisac: Šarl Senjobos


PETNAESTA GLAVA
Evropski narodi izvan Evrope

Francuska u Africi. — Francuska je u XVŠ stoleću bila izgubila sve svoje naseobine. Samo su joj još bila ostala ostrva Reinion, Sen-Luj i Goreja u Africi, — nekolika sitna ostrva u Antilima, dva ostrvceta, Sv. Petar i Mikelon, i Gujana u Americi, — i u Aziji pet trgovačkih kuća, koje su im Englezi bili ostavili.

Napoleon, koji je želeo da sebi stvori kolopijalnu silu, nije mogao u tom uspeti usled borbe sa Engleskom. Vlada iz doba Restoracije nije se zanimala kolonijalnim pitanjima. Ali posle 1830. godine sve su francuske vlade radile da po novo zasnuju kolonijalno carstvo. One su u Okeaniji zauzele Novu Kaledoniju, ostrva Taiti i neke gomilice susednoga ostrvlja, a u Aziji veliki deo Indo-Kitaja.[1]

Naročito je Afrika bila pogodna oblast za francusko naseljavanje. Ona je tu 1815. godine imala samo nekoliko rasturenih naselja: — Sen-Luj, ostrvo Goreju, nekoliko trgovačkih kuća u Gabonu na zapadnoj obali, i Reinion na istočnoj strani. Ona je tu zadobila četiri prostrane oblasti: 1. Alžir i Tunis na severnoj obali, — 2., Senegal i Sudan, — 3., Kongo i Gabon na zapadnoj obali i 4., veliko ostrvo Madagaskar.

Zauzimanje je započeto na severnoj obali u Alžiru. Zemlja je bila naseljena trojakim narodom. Kabuli su bili potomci starih afričkih stanovnika iz doba Rimljana, koji su bili postali muslimani, ali su sačuvali svoj stari jezik[2] i svoje običaje; to su bili stalno naseljeni seljaci, koji su obrađivali zemlju, ali seljaci ratoborni, koji su nosili oružje i živeli po utvrđenim selima na planinskim uzvišicama. Oni su bili mnogobrojni naročito u planini Atlasu.

Arabljani, koji u XI stoleću dođoše iz Misira, bejahu ostali kao skitački, pastirski narod, koji živi pod šatorima. Oni bejahu izdeljeni u plemena, koja su bila pod starešinstvom svojih šeika. I oni su nosili oružje, i plemena su stalno među sobom ratovala, da bi jedna drugima otela stoku. Arabljani su naročito bili naseljeni po ravnicama ispred Atlasa i po visoravnima pozadi njega.

Turci, koji dođoše u XVI stoleću, ne sačinjavahu narod. To su bili vojnici i gusari naseljeni po gradovima, a osobito onim pokraj mora. Njihove su poglavice nosile turske nazive (beg, bej i dej) i smatrali su se kao upravnici sve zemlje u ime carigradskoga sultana. U stvari su oni vladali kao nezavisni gospodari, ali nisu mogli ni Kabule ni Arabljane primorati na poslušnost.

Osem ta tri ratnička naroda, po gradovima je bilo i mirnoga, trgovačkoga stanovništva, koje su sačinjavali Jevreji i melezi od svih narodnosti, koje su nazivali Mavrima (Moresques). Ni Jevreji ni Mavri nisu davali nikakva otpora.

Francuska je postupno pokorila sva tri ratnička naroda: Turke od 1830. do 1837. godine (poslednja je epizoda osvojenje Konstantine), — Arabljane od 1837. do 1347. (otporom je upravljao emir Abd-el-Kader, kojega je francuska vlada bila osnažila tim, što ga je zvanično bila priznala za poglavicu Arabljana) — a Kabule od 1844. do 1871. godine (borba je prestala 1852. godine i posle toga bilo je samo pobuna).

Ova dvadesetogodišnja borba donela je Francuskoj jednu oblast od 300 000 kvadratnih kilometara (ne računajući oko 100 000 kvadratnih kilometara u pustinji Sahari). Uz staro kabulsko i arabljansko stanovništvo naseliše se i evropski doseljenici. U godini 1881. većih je bilo 420 000 duša, od njih su bar polovina Francuzi ili francuski potomci, koji su gotovo svi došli iz južnih pokrajina, a ostali su prirođeni stranci:[3] Talijani, Španci i Maltezi. (Tu valja dodati i 50 000 alžirskih Jevreja, koji su se 1870. godine izjasnili da su Francuzi). Starosedelaca ima 3 260 000 duša. Zemlja je bila podeljena na dva dela. Oni predeli, gde su se naselili doseljenici, sačinjavaju građansku oblast, podeljenu na tri okruga (departmana) i uređenu po francuskom načinu, sa istim onakvim činovnicima, kakvi su i u Francuskoj; stanovnici biraju poslanike za narodnu skupštinu i za senat. U toj građanskoj oblasti stanuje i većina starosedelaca, no oni su sačuvali svoju veru, svoje zakone i svoje plemenske starešine, i nisu francuski građani.

Samo one zemlje, gde su starosedeoci ostali sami, (a to je većinom oblast Sahare), sačinjavaju vojnu oblast (territorie de commandement), koja je ostala uređena po vojničkom načinu; tu su francuski oficiri u isti mah i vojničke starešine i upravnici (administratori); oni i sude i održavaju red među urođenicima.

Doseljenici su zauzeli najveći deo plodnih zemalja, koje su uzapćene ili kupljene od starosedelaca, te ih sad obrađuju; Kabuli, koji su i pre bili zemljoradnici, sad su povećali svoju proizvodnju. Alžir je pre svega zemlja žitom izobilna; tu se 1887. godine naželo skoro 15 miliona cenata (kvintala) žita i ječma. On daje i plodova koje donose tople zemlje. Op je 1887. godine dao 160 000 hektolitara maslinova ulja; tu se gaji pomorandža, urma, šećerna trska itd.

Od pre nekoliko godina otvorena su i tri nova izvora za prihode. U primorju se gaje variva, koja se šalju u Francusku kao prve proletnje novine (ona sazrevaju mnogo pre nego povrće u Francuskoj). Po visoravnima u unutrašnjosti bere se jedna divlja biljka, tako zvana alfa, od koje se gradi hartija; 1887. godine nabrano je 2 200 000 cenata. U srednjoj je oblasti sađena, pa se i sad još sadi vinova loza. 1886. godine već je imalo 70 000, a 1888. godine 88 000 hektara vinograda; godine 1886. nađeno je 1 569 000, a 1888. godine 2 728 000 hektolitara vina.

Alžir je u 1887. godini učinio trgovinski promet od 211 miliona dinara uvoza i 186 miliona izvoza.

Računa se da je Alžir od 1830. do 1888. godine stao Francusku 5 milijarda, a dao je prihoda samo 1 250 miliona. Ali treba voditi računa i o tom, da je 3 400 miliona utrošeno na vojne izdatke. Od tada se prihodi brže povećavaju nego li rashodi i vrednost imanja u Alžiru ceni se preko 3 milijarde dinara.

S dve strane pored Alžira bile su ostale nezavisne muslimanske države, na zapadu Maroko, a na istoku Tunis. Francuska nije težila za tim da zauzme Maroko, pa čak ni posle pobede nad marokanskim sultanom, Abd-el-Kaderovim saveznikom, 1844. godine. A prema Tunisu ona se samo ograničila na to, da tuniskoga beja primora, da se ostavi gusarenja po Sredizemnom Moru.

Tuniski je bej pokušao da u svojoj državi uvede vladavinu po evropskom načinu. No on je uspeo samo u toliko, što je naredio da francuski inžinjeri izvrše nekolike radove, i što je učinio u Evropi pozajmice, koje ga dovedoše do bankrotstva 1869. godine. Tunis i dalje ostade u neredu, koji mu nije dao da se koristi svojim izvorima.

Godine 1881. francuska se vlada koristi tim što tuniska plemena povrediše alžirsku granicu, te posla u Tunis jednu malu vojsku. Bej je, i ne pokušavajući da se bori, pristao da svoju zemlju stavi pod francusku zaštitu. On je zadržao svoj naziv, svoje dvorove i prihode. Francuska je uzela na se da izvrši sve izmene u administraciji, pravosuđu i finansijama; ona je dobila pravo da smesti posade svuda, gde god ona sama nađe za korisno; ona je uzela u svoje ruke i odnose sa inostranstvom. Ona je stvorila jednu naročitu upravu, sastavljenu od Francuza, koja je za nekoliko godina preuredila finansije smanjivanjem poreza i rashoda.

Urođenici su sačuvali svoje običaje, svoje zakone i imanja. Ali je ona bezbednost, koja je stvorena pravilnom administracijom, privukla u zemlju i evropske doseljenike, koji se počinju tuda nastanjivati, ne samo radi trgovine, nego i radi obrađivanja zemlje. U Tunisu već ima 40 000 evropljana, od kojih je 15 000 Francuza.

Tunis ima 130 do 150 000 kvadratnih kilometara (četvrtina Francuske), a plodniji je od Alžira. On je nekada sačinjavao provinciju Afriku, koja je za dugo bila žitnica Rima; a osem toga tu se počela zasađivati i vinova loza.

Trgovina, koja je 1880. god. iznosila 12 miliona uvoza i 11 miliona izvoza, već se bila podigla 1888. godine na 31 milion uvoza i 19 miliona izvoza.

Zauzimanje te zemlje stalo je Francusku oko 300 miliona, a zaštitni se troškovi svake godine smanjuju.

Francuska, kao gospodar Tunisa i Alžira, gospodari severnom Afrikom.

Na zapadnoj obali Francuska je sve do 1854. godine imala samo naselja Sen-Luja i ostrvo Goreju, gde je nekoliko trgovaca pod zaštitom francuske vojske trgovalo sa starosedeocima. Ona zemlja na severu od Senegala pripadala je jednom ratobornom muslimanskom narodu, Tukulerima, koji su zahtevali, da im one lađice, što plove tom rekom, plaćaju neki porez, Ona zemlja južno od Senegala bila je naseljena crncima mnogobožačke vere, pod malim gospodarima svojega roda.

Od 1854. godine francuski su guverneri radili da se francuska vladavina prizna na obema obalama Senegala.

S crnačkim vladaocima na južnoj strani postupali su miroljubivim načinom; poklonima i prividnim kretanjem vojske postigli su to, što su potpuno dobili ugovore, kojim je Francuskoj dato pravo trgovanja i postavljanja vojničkih stražara po celoj oblasti, ne samo na obalama Senegala, nego i po zemlji „južnih reka".

Protiv Tukulera na severnoj obali morala se upotrebiti sila; francuska se vojska kretala duž reke i uporedo s tim podizala mole tvrđave, oko kojih se mirno stanovništvo pribiralo. Tukuleri su dolazili, da napadaju te tvrđave, ali su svaki put odbijani i njihova se vladavina srušila. Te su ratove vodile posade i vojni odredi, namenjeni za istraživanje, u kojima je bilo po nekoliko stotina vojnika; samo je jedan deo bio Francuza, a ostali su bili urođenici pod zapovedništvom francuskih oficira.

Pošto su Francuzi stigli do izvornoga kraja reke Senegala, oni su se uputili karavanskim putem, koji vodi na Gornji Nigar i tako su došli i u Sudan.

Sudan je vrlo prostrana oblast, koja obuhvata svu srednju Afriku od gornjega Nigra do gornjega Nila. Veliki je deo pust, a bez sumnje i neplodan. Ali, i pored neprekidnih ratova, koji uništavaju sela, i pored neprijateljskih pohoda trgovaca s robljem, koji odvode stanovništvo, u Sudanu ipak preostaje dovoljno stanovništva, da se može otvoriti važno tržište. Evropljani su gledali da tamo prodru, da bi otvorili izlaz svojoj robi (naročito tkaninama i gvožđuriji), koja bi se davala u razmenu za domaće proizvode: slonovu kost, zlatan pesak, gumu i žita. Za dolazak u Sudan Francuzi su imali na izboru dva puta, jedan od Alžira preko Sahare na Timbukt, a drugi od Senegala, koji se spušta duž Nigra. U isti mah su projektovane dve željezničke pruge, jedna preko Sahare, koja bi polazila od Alžira, a druga koja bi vezivala Nigar sa Senegalom. Posle pogibije Flatersova društva[4], koje je bilo poslato u Saharu (1882.), odustalo se od građenja preko Sahare. U Senegalu su radovi započeti i 264 kilometra železnice pušteno je u saobraćaj, ali je građenje više stalo nego što se mislilo...

U svima zemljama, koje su pristale na ugovore, Francuska je zavela vojničke pošte s malim posadama. Ta poštanska linija sad je već potpuno postavljena na Senegalu. 1883. godine zauzeta je Bamaka na Nigru, i sad se ta linija počinje spuštati niz tu reku.

U Senegalu gotovo i nema Francuza, jer je podneblje suviše toplo. Ali su se urođenici vrlo brzo navikli, da se smatraju za francuske podanike, i trgovina se naglo razvija. Godišnji je obrt oko 40 miliona.[5]

Južno od polutara, jedna mala franpuska trgovačka kuća pri ulasku u Gabon poslužila je kao polazna tačka za ispitivanja, koja su se kretala uz reku Ogouje (1873.—78.) i najzad dostigla do velike reke Konga. Savornjan-de-Braca zauzeo je u ime Francuske jednu prostoriju od 670 000 kvadratnih kilometara, čije je granice utvrdila Berlinska Konferencija 1885.—86. godine. Ta oblast, koja je po prostoru veća od Francuske, još je naseljena samo starosedeocima. No podneblje je u njoj zdravije nego u Senegalu i nekolika naselja već su tamo zasnovana: — jedno je u izvornom kraju Ogouje, a drugo na desnoj obali Konga u Bracavilju (naspram Leopoldvilja, glavnoga grada slobodne države Konga, koji je zasnovao Stenli na drugoj obali Konga za račun belgijskoga kralja).

Na istočnoj obali Afrike Francuska je pokušavala u XVII i XVIII stoleću da zauzme veliko ostrvo Madagaskar. No ona je od toga odustala i u tom kraju samo je zadržala sitna ostrva i Reinion, koje je negda bilo vrlo bogato ostrvo usled sadova kave i šećerne trske, a danas je gotovo propalo, zbog toga što se zemlja ispostila.

Ona je pokušala da utvrdi svoj uticaj nad hovajskim narodom, koji je na Madagaskaru zasnovao neku vrstu vojničke carevine. Sklapano je više ugovora o zaštiti, ali su engleski misionari, koji su hovajske kraljeve obratili u hrišćanstvo, u početku francuski uticaj držali u ravnoteži. Francuska je vlada počela primoravati Hovajce da prime ugovor od 1885. godine, kojim se Francuskoj ustupalo pristanište Diego-Suareu i dopuštalo joj se, da u madagaskarskoj prestonici ima svoga diplomatskoga poslanika (residenta). A po tom se ona najzad reši da u unutrašnjost ostrva pošlje i jednu vojničku ekspediciju, što se završi prisvajanjem Madagaskara (1895.)

Na taj je način Francuska danas postala najpretežnija u sva ta četiri afrička kraja.

Napredovanje i suparništvo evropskih sila u Aziji. — Aziju su najpre počele nagrizati tri velike evropske sile, koje u tom gotovo stalno napreduju i već su se našle jedne naspram drugih.

Rusija je došla sa severa i zapada, iz Sibirije, koju zauzima od kraja XVI stoleća, i od kavkaskih oblasti, koje je osvojila između 1799. i 1859. godine.

Engleska dolazi s juga; ona je počela s Bengalskom 1757. a završila je osvajanjem Indije 1857. god.

Francuska je poslednja došla i utvrdila se na jugoistočnoj strani, u Indo-Kitaju (1862.).

Od sva ta tri pritežanja najneznatnije je francusko, ali se i ono naglo uvećavalo. Zauzimanje je, počelo 1862. godine. Anamski car, koji je dopustio da se pobiju francuski misionari, primoran je, da ustupi tri oblasti, od kojih je stvorena francuska Kočinčina. Godine 1867. ona je uvećana s tri nove oblasti. Ona danas ima skoro 2 miliona stanovnika i čini trgovinski obrt od 123 miliona godišnje; njen se budžet od 8 miliona, koliko je iznosio 1868., podigao u 1888. godini na 30 miliona. Zemlja je istina nešto malo nezdrava, izuzimajući planinske krajeve, ali je vrlo plodna, a naročito pirinčem.

Francuska je utvrdila svoju zaštitu nad malom kraljevinom Kambodžom 1863. godine, a po tom, posle Tokinskoga Rata i nad samim Anamskim Carstvom (1883.). Anamsku oblast Tonkin, koja je u stvari postala nezavisna, dva puta su Francuzi osvajali, i od 1882. godine njom upravljaju Francuzi.

Tako je Francuska zauzela, više ili manje otvoreno, sav istočni deo Indo-Kitaja. Na zapadnoj strani Engleska ju je preduhitrila još 1824. godine. Kraljevina Birmanija postala je engleska svojina. Francuska i Engleska još su razdvojene nezavisnom carevinom Sijamom. Na jugu od Indo-Kitaja, Engleska je zauzela dve važne tačke, Malaku (1826.) i Singapur (1836.).

Engleska se pritežanja sastoje iz Indije, od Himalaja pa sve do ostrva Cejlona. To je jedna prostorija na kojoj živi više od 250 miliona duša.

Indijska Kompanija, koja je za jedno stoleće (1757.—1857.) osvojila tu prostranu oblast od malih, neograničenih, vojničkih gospodara u Indiji, nastavila je i dalje da upravlja samovoljno, bez sporazumevanja sa starosedeocima. Posle velike sipajske pobune, engleska vlada mesto Kompanije sama uze u svoje ruke (1860.) i upravu i sve ostale indijske poslove. Ta vladavina, ako ništa drugo a ona bar dade zemlji mira, za koji ona nikako nije ni znala; on dopušta stanovništvu da radi, da se bogati i da se umnožava.

Indijanci su po veri i običajima svojim sasvim različiti od Engleza koji nad njima vladaju. Ali po celoj severnoj polovini Indije bramani, koji sačinjavaju otmenije redove, arijevske su porodice; oni su u fizičkom pogledu i u duševnim osobinama sačuvali sličnost sa evropljanima, te to podseća na njihovo zajedničko poreklo. Prvi engleski upravnici, poštujući staru indijsku obrazovanost, nisu radili da u Indiju unesu ni misli ni jezik evropski. Ali 1836. godine, po predlogu Mekolejevu, vlada donese jednu odluku, koja je imala značajnih posledica: bude rešeno da se u indijskim školama, uporedo s domaćim jezikom, uči i engleski jezik.[6]

Telegraf i Suecki Kanal učinili su, da saobraćaj između Indije i Engleske bude mnogo brži: trgovina je postala ogromna; te se dve zemlje stadoše čvrsto vezivati jedna za drugu. Od pre nekoga vremena Indijanci kao da se priblužuju evropskoj obrazovanosti, oni uče engleski jezik i proučavaju više nauke; oni izdaju knjige i novine na indijskom jeziku. Engleska sa svoje strane počinje im davati mesta u upravi; u vrhovnom sudu u Kalkuti već ima više sudija indijske narodnosti.

Ruska je zemlja Sibirija, — oblast vrlo prostrana, ali gotovo pusta i velikim je delom takva, da se u njoj ne može stanovati. Danas još u njoj nema više od 5 miliona stanovnika, ma da ruska vlada od pre sto godina odašilje tamo svake godine hiljadama osuđenika.

Još se vrlo slabo poznaju prirodna blaga južne Sibirije. Do sad su se tamo samo kopale rude, no tu ima i prostranih šuma, i izgleda, da će i to zemljište moći korisno poslužiti, kad se stanovništvo dovoljno namnoži.

Napredovanje Rusije na sibirskoj strani zaustavljeno je ledenim pustinjama u Mongolskoj. Ruska se oblast uvećala samo jednim predelom, toliko velikim koliko Francuska, južno od reke Amura (1858.). Od pre nekoliko godina Rusija je preduzela kretanje prema Kitaju.

Rusija je svoje napredovanje u Aziji nastavila sa zapadne strane. S te je strane ona bila prešla preko Kavkaza i upala u Persiju. Tako je isto radila da se pruži i preko Turkestana. Tom su zemljom vladala nomadska plemena turske narodnosti; to su bili konjanici, koji su živeli od svoje stoke i pljačkanja; išli su u gomilama, te napadali na mirne zemljoradnike u Persiji, pljačkali sela i odvodili stanovnike, privezane konjima za repove, te ih prodavali na trgovima, gde se roblje prodavalo.

Rusija je najpre pokušala, da ih pokori krećući se sa severa. Ali pošto vojska, koja bi poslata protiv Kive, u putu propade (1841.), ona na-pusti taj put.

Rusija preplavi Turkestap preko Kaspijskoga Jezera. Kaspijsko Jezero najpre je vezano s Rusijom železničkom prugom između Poti-a na Crnom Moru i Baku-a na Kaspijskom Jezeru. Od Bakua brodovi prenose vojsku i ostale ratne potrebe na istočnu obalu Kaspijskoga Jezera, u Krasnovodski. Tu počinje nova železnička pruga; ona je lako sagrađena po zemljištu skoro ravnom; radili su stanovnici tih zemalja, koji su silom uzimani za rad, a šine je železnica donosila u koliko se išlo u napredak.

U isto je vreme ruska vlada po novo preduzela kretanje i sa severne strane. Ona je naređivala, da malo po malo nastupaju njene vojske, sastavljene delimice iz kozačkih konjanika, i da podižu utvrđenja, u koliko budu zemlje zauzeli.

Rusi su, čas pregovarajući s plemenskim poglavicama, čas opet napadajući na njihove utvrđene gradove, malo po malo najpre pokorili Kirgize 1847. godine, a potom osvojili i ceo Turkestan (1864.—84.). Valjalo je na juriš zauzimati glavne gradove. Protiv Kive (1873.) bile su upućene tri vojske, od kojih je jedna dolazila s Kaspijskoga Jezera, noseći svoje potrebe kroz pustinju. Poslednja je bitka bila juriš na tvrđavu plemena Teke-a, koje je od svih Turkmena bilo najstrašnije zbog svojih razbojništva (1881.).

Ratovanje je često bivalo vrlo surovo; ali jednom pokoreni Turkmeni nisu više pomišljali na bunu. Ruska im je vlada ostavila njihove običaje i starešine; ona im nije nametala druge dužnosti, osem da za svojega gospodara priznaju ruskoga cara, da se uzdržavaju od pljačkanja i da se naoružani skupljaju u vojsku, kad se pozovu. Ona nagrađuje njihove poglavice poklonima i oficirskim činovima.

U koliko se više Rusija kretala k jugu, u toliko se više približavala engleskim pritežanjima u Indiji. Od 1834. godine Englezi su se počeli uznemiravati i gledati Ruse kao takmace. Da bi im sprečili dolazak do njihove granice, oni su pokušali da se posluže ratobornim plemenima u Avganistanu, koja stanuju na severnoj strani Himalaja i mogu čuvati ulaze u Indiju. Ruska je pak vlada bila ugovorila savez s persijskim šahom, neprijateljem avganistanskim.

Tada otpoče između Engleske i Rusije borba oko uticaja. Ruska je vlada nagnala persijskoga šaha da zauzme Herat, a Herat su branili engleski oficiri i primoraše Persijance, da se vrate natrag. Engleska se vlada koristila međusobnom zavadom između avganistanskih kneževa zbog nasledstva, te posla vojsku koja zauze Avganistan. No ratoborni i muslimanski Avganistanci nisu hteli trpeti hrišćanske vojnike u svojoj zemlji, a engleska vojska bude sva isečena (1842.). Engleska vlada obnovi savez sa avganistanskim emirom, koji postade gospodarem susednih zemalja Kandahara i Balke,[7] i pomože mu da osvoji Herat (1863.). I pored još jednoga rata, i pored još jedne engleske pogibije (1878.—79.), Engleska i dalje smatra Avganistance kao svoje saveznike.

1884. godine turkmenska plemena u oblasti Mervi[8] priznadoše vrhovnu vlast ruskoga cara. Tako su Rusi dostigli do Avganistana, i nomadski podanici carevi i emirovi već počeše da se svađaju zbog granica. Ruska i engleska vlada sporazumele su se da izbegnu rat; rusko-engleska komisija otišla je na lice mesta, te uredila granice.

Da ne bi više zavisila od dobre volje svojih avganistanskih saveznika, engleska je vlada narednla da se posednu himalajski tesnaci na severo-zapadnoj granici Indije, kojima se dolazi u Indostansku zemlju.

Evropska obrazovanost na Istoku. — Tako su isto evropljani pokušali da prodru i u zemlje na krajnjem Istoku, u Kitaj i Japan. Tu su se oni sukobili sa obrazovanošću koja je bila starija od njihove obrazovanosti.

Kitajci, sami za sebe mnogobrojniji od svih evropljana ukupno, od pamtiveka su ujedinjeni u jednu državu, Carstvo Sredine. Oni sačinjavaju jednu masu od 350 do 400 miliona duša, s jednim jezikom, jednakim običajima i pod jednom istom vladom. To je jedna trezvena i vredna narodnost, kojoj nema ravna u veštini da stvori pogodne prilike, da na malom prostoru može živeti mnogo ljudi; oko velikih kitajskih reka stanovništvo je najgušće naseljeno na celom svetu. Zemljište je obrađeno najmarljivije što može biti, i to većinom ljudskom rukom: Kitaj liči na kakav prostrani vrt. — Kitajci su vešti i strpljivi radnici; njihova je industrija mnogo nadmašavala zapadnjačku industriju, sve dok mašine nisu evropljanima dale prevagu. Isto tako u Kitaju ima i mnogo velikih gradova; računa se da ih ima 42 koji prebacuju preko 100 000 stanovnika, a neki ih imaju i po milion. — Kitaj ima svoju dobro uređenu upravu; mandarini, koji zemljom upravljaju, učeni su ljudi, koji su prelazili iz čina u čin i tako prolazili čitav niz utakmica.

Već je bilo ušlo u modu kod filosofa XVIII stoleća, da se dive toj mirnoj carevini, staroj na 3000 godina, gde se zemljoradnja toliko poštuje, da i sam car s velikom svečanošću svojom rukom izore po jednu brazdu.

Kad su se te dve obrazovanosti susrele, mislilo se u početku, da će se one izmiriti i utvrditi prijateljske odnose.

No izgleda, kao da ima između Kitajaca i evropljana neka nesavladljiva prirodna odvratnost. Sve ono što sačinjava stvarnu veličinu evropske obrazovanosti, nauke, umetnosti, vera itd., sve to ostaje za Kitajce nepristupačno, zatvoreno, ili pak oni sve to drukčije razumeju nego mi. Izgleda kao da oni preziru i samo napredovanje i da se pre svega trude da sačuvaju običaje svojih predaka. Oni su s nepoverenjem gledali dolazak evropljana, kao opakih i lažljivih varvara. Evropljani su im se predstavili kao trgovci i kao vojnici; i u našoj obrazovanosti Kitajci su videli kao nešto najuočljivije, najrazgovetnije —vatreno oružje kao oruđe za ubijanje, i opijum, kojim su engleski trgovci trovali kitajske pušače.

Kitajska je vlada s tugom morala pristati da dopusti evropskim brodovima ulazak u jedno ili dva pristaništa; godine 1839. ona naredi, da se baci u more 20 000 sanduka opijuma, što su ga engleski trgovci bili poslali iz Indije. Englezi se tim koristiše, da zarate s Kitajem i da ga primoraju, da se otvori njihovoj trgovini. Ostali evropski narodi dobiše takva ista prava za trgovinu kao i Englezi. Ali je kitajska vlada činila smetnje evropskim trgovcima. Kad protesti francuske i engleske vlade biše odbijeni, onda se objavi rat. Francuska isprati svoju vojsku, koja se iskrca i uputi na Peking, razruši veličanstveni carev letnji dvorac i primora Kitajce, da po novo uspostave trgovinske veze (1860.).

Posle toga su gotovo sve evropske države sklopile s kitajskom vladom ugovore, kojima im je dato pravo, da trguju sa izvesnim pristaništima. Danas u Kitaju ima 19 pristaništa, koja su ugovorima otvorena. Ali Kitajci nikako ne primaju evropske navike; samo su se rešili da prime železnicu i telegraf, ali je još vrlo mučno sagraditi pruge zbog neprijateljstva samoga stanovništva.

Japanski narod, kud i kamo manji po broju (oko 36 miliona stanovnika) i s mnogo mlađom obrazovanošću od kitajske, na jedan put je primio zapadnu obrazovanost. Prvi put su japanska pristaništa otvorila stranim brodovima 1854. godine (ima ih otvorenih 5), i već je japanska vlada usvojila železnicu, telegraf, novac, štampu, i kalendar evropski. Ona je uzela u službu evropske inžinjere, i šalje stotinama japanskih mladića na zapad radi nauke. Ona se preuredila po ugledu na evropsku upravu, pa čak pokušala i da ustanovi narodnu skupštinu.

Engleske naseobine. — Engleska je po novo obnovila svoje kolonijalno carstvo, koje je bilo vrlo smanjeno odvajanjem Severnoameričkih Saveznih Država. Ona danas ima četiri grupe pritežanja: severni kraj Amerike, osvojen od Francuske, južni kraj Afrike, oduzet od Holandije za vreme ratova u doba Napoleonova carevanja, velika australijska ostrva, koja su malo po malo zauzimana, i Indiju osvojenu, kao za račun Indijske Kompanije. Sve to ukupno sačinjava jedno carstvo od 21 miliona kvadratnih kilometara, naseljeno s 270 miliona duša.

Indija, koja sama ima na 257 miliona duša, još je naseljena starosedeocima. Ostala su pritežanja naseljena Englezima ili bar evropljanima. Svaka se grupa sastoji iz više zasebnih naseobina. Na Kapu ih ima 5, u Kanadi 8 (ne računajući Novu Zemlju). U Australiji u XVIII stoleću još nije bilo ni jednoga evropljanina. Engleska vlada reši da tu zasnuje jednu osuđeničku naseobinu, da bi se oprostila onih koji su osuđeni na tešku robiju (convicts). Godine 1787. jedan brod istovari u Botani-Beju 565 ljudi, 182 žene, 2 bika, 5 krava, 7 konja, 29 ovaca, 19 koza, 74 svinčeta, 5 pitomih zečeva, 18 ćuraka, 35 pataka, 29 gusaka i 122 kokoške. — 1840. godine engleski doseljenici zauzeše Novi Zeland, koji je sve dotle bio pust, i on je danas podeljen na 8 oblasti.

Doseljenici koji su se naselili no tim zemljama sačuvali su engleske političke navike, navikli su se na samoupravu (selfgovernment) i nikako ne vole mešanje države u njihove stvari. S toga engleska vlada na svoje naseobine primenjuje načela slobodoumnih ekonomista, i pušta ih da same sobom upravljaju.[9]

Svaka naseobina ima svoje zasebno uređenje, ali sva ta uređenja naliče na uređenje englesko. Redovno se nalazi parlamenat, sastavljen kao i u Engleskoj iz Donjega Doma, koji sačinjavaju poslanici koje naseobinci izberu, i Gornjega Doma ili Zakonodavnoga Veća, čije članove postavlja kralj (kao i engleske lordove). Upravnik, kojega iz Engleske šalje kralj, predstavlja kraljevu vlast; on bira ministre, koji su pred skupštinom odgovorni.

Engleska vlada ima pravo zabrane (veto) nad rešenjima, koja donese naseobinska skupština, ali ona ne voli da se tim pravom služi. 1872. godine Donji Dom države Viktorije u Australiji bejaše odobrio potrebne sume za naknadu narodnim poslanicima, no Gornji Dom odbaci kredit za to, i od tud se izrodi borba između Gornjega i Donjega Doma. Tada predsednik naseobinskoga ministarstva ode naročito u London, da traži od engleskoga ministarstva, da izmeni uređenje Viktorije; ministarstvo ne pristade na to, izjavljujući da mešanje u unutrašnje stvari naseobina može biti opravdano samo u slučaju velike opasnosti. — 1878. godine u naseobini Donje Kanade upravnik bejaše otpustio ministarstvo, koje je imalo većinu u narodnoj skupštini, i zamenio ga drugim, koje sam izabra; skupština se glasanjem izjasni protiv toga ministarstva; upravnik i dalje ostade pri tom ministarstvu; skupština zahtevaše da se poštuje ustav, i englesko ministarstvo zadovolji njen zahtev opozivanjem upravnika.

Vlada dopušta naseobinama da ustanovljavaju svoju vojsku: u Australiji ima 10 000, u Kanadi 28 000 redovne vojske. Vlada im čak dopušta i da zavode carinu na robu, koja dolazi iz Engleske.

Na taj je način svaka naseobina gotovo nezavisna država. Došlo se na misao, da se te države prikupe u savez kao ono Savezne Države. Godine 1867. ustanovljen je Kanadski Savez (Dominion of Canada), u koji je malo po malo ušlo 8 naseobina Severne Amerike (osem Nove Zemlje, koja nije htela). Uređenje toga saveza izrađeno je po ugledu na uređenje posebnih država. Savez ima zajedničkoga upravnika, koji se šalje iz Engleske, i parlamenat, sastavljen iz senata, čije članove postavlja kralj, i zakonodavne narodne skupštine, koja se bira; taj parlamenat, koji zasedava u Otavi, uređuje carinske, vojne i trgovinske poslove. — Ni naseobine kapske ni australijske nisu pristale da se tako prikupe u jednu celinu.

U Engleskoj ima dva suprotna gledišta odnosno načina, kako da se postupa prema naseobinama. Jedna škola, verna načelima ekonomista, gleda na naseobine kao na kakav teret, koji košta a ništa ne prinosi. Engleska troši svoj novac, te im gradi putove, i železnice, izdržava posadnu vojsku i flotu; ona navlači na se neprilike i ratove protiv Maorija na Novom Zelandu, Kafra na Kapu, Avganistanaca u Indiji itd. a iz svega toga ne izvlači nikakve koristi, jer ona čak nema prava ni da naplaćuje porez, niti da slobodno šalje svoju robu u naseobine. „Mi smo carevi bez carevine", govorio je jedan privrženik te škole.[10] Trebalo bi dakle da Engleska proglasi svoje naseobine za nezavisne, pa da ih ostavi, da se same brinu o svojoj odbrani.

Druga škola, koja ima mnogo više pristalica, smatra da Engleskoj treba sačuvati njena pritežanja, ili, kako se kaže, ostaviti neokrnjeno Britansko Carstvo. — Bikonsfildovo konzervativno ministarstvo (1874.—1880.) upletalo se više puta u rat sa Zulusima, Burima i Avganistancima; ono je izradilo da se Engleskoj ustupi ostrvo Kipar i da se engleska kraljica proglasi za caricu Indije (1876.). — Slobodoumno Gledstonovo ministarstvo napusti ratobornu politiku, koja vrlo skupo staje, ali zadrža miroljubivu vladavinu.

Šta više, stvorila se i jedna stranka, koja bi mesto napuštanja naseobina htela da ih još čvršće priveže za metropolu. Govore da postoji samo jedno Britansko Carstvo, pa bi trebalo da ima i samo jedan parlamenat, carsko-britanski, gde bi bile zastupljene sve naseobine. Na mesto usamljenih država i malih saveza imao bi se samo jedan prostrani savez, i to onda ne bi bila više Velika Britanija, nego Veća Britanija.[11]

Ispitivanja. — Krajem XVIII stoleća, posle velikih pomorskih ekspedicija kapetana Kuka (Cook), gotovo se sasvim tačno poznavao oblik svih delova sveta (kontinenata) i svih ostrva na zemljinoj kugli, osim polarnih predela. Još je ostajalo da se pozna unutrašnjost Afrike, Australije, Azije i Južne Amerike, i ono što se nalazi oko polova. U pravcu tih predela upravljana su ispitivanja u XIX stoleću.

To nisu više pohodi s trgovinskim obeležjem, kao ono u XVI stoleću, nego su pohodi radi ispitivanja, koji nisu preduzimani zarad koristi, nego zarad naučnoga napredovanja. Ispitivači, ako nisu naučnici, a ono su bar naučni agenti, obično u službi kakve vlade, ili kakvoga učenoga društva. Godine 1788. u Engleskoj je osnovano Afričko Društvo, koje je poslalo Mongo-Parka[12] da ispita Nigar. U Francuskoj je Geografsko Društvo davalo pomoći i nagrade ispitivačima. Nekolike su ekspedicije opremljene s pomoću dobrovoljnih priloga, a jedne novine iz Nju-Jorka podnele su troškove oko prve Stenlijeve[13] ekspedicije u Afriku.

Ta ispitivanja po unutrašnjosti kontinenata nesravnjeno su opasnija od putovanja duž obala: ona se vrše i u predelima gde je podneblje žarko, za evropljane smrtonosno, ili po ledenim pustinjama na polovima. Većina je ispitivača izgubila život u svom preduzeću. Njih su pobili starosedeoci, kao npr. Mongo-Parka i Fogela[14] u Sudanu, ili su pomrli od groznice kao Klaperton i Levingston, ili od gladi kao ispitivači Australije. Franklin,[15] koji je 1845. godine otplovio s dva broda u polarne predele, nije se više ni vratio. 185U. godine pronađeni su ostatci od njegova pohoda; Franklin i njegovi drugovi proveli su dve zime u ledu i pomrli od nemaštine. Grelijeva ekspedicija na severni pol, za koju se mislilo da je propala, pronađena je posle dve godine, baga onda, kad su i poslednji, koji su još bili u životu, već bili na umoru od gladi, pošto su pojeli leševe svojih drugova.

Te žrtve nisu bile beskorisne. One su doprinele da se može napraviti gotovo tačna karta zemljine kugle.


  1. Za Francusku ne može više biti reči o stvaranju naseobina u Americi, od kako su stare naseobine engleske, španske i portugalske postale nezavisne države i izjavile, da Amerika nije oblast za naseljavanje evropljana.
  2. Narod koji govori tim jezikom nazivamo Berberima.
  3. Pokušalo se posle 1870. godine da se u Alžiru zasnuju naseobine od Elzašana, ali nije bilo uspeha.
  4. (Paul-François-Xavier) Flatters je bio francuski oficir. Kao potpukovnik u Alžiru u dva maha je preduzimao da preko Sahare trasira železničku prugu za Sudan. No oba puta su morali rad prekinuti zbog urođeničkih napada. 16. februara 1881. godine urođenici Tuaregi napadnu ga u Vir-el-Garati, te ubiju i njega i gotovo svu pratnju njegovu. Prev.
  5. Francuska su naselja na gvinejskoj obali samo male trgovačke radnje, koje je vlada čak bila i sasvim napustila kao nezdrave i vrlo skupe.
  6. U Indiji se govori više jezika, koji su proizišli od sanskritskoga, kao i bengalski i indostanski; oni su zamenili sanskritski, koji je sad postao jezik mrtav, kao što je latinski zamenjen francuskim i talijanskim jezikom.
  7. Balka je grad i oblast stare Baktrijane, na karavanskom putu od Kabula za Bukaru. — Prev.
  8. Merv ili Maur je oaza u ruskom Turkestanu. Ima oko 200 hiljada stanovnika, većinom Turkmena. Glavni grad Merv u vreme Sasanida i Mavara bio je vrlo važan grad na Istoku, i imao je oko 1 000 000 stanovnika u XIII stoleću. — Žito, sorgo, ječam, pirinač, pamuk, sezam, dinje i lubenice rastu po navodnjenoj zemlji u izobilju. — Prev.
  9. Osem Jamajke i ostrva Mavrikija, koji su pod jednim upravnikom i jednim zakonodavnim većem, koje postavlja engleska vlada.
  10. To je mišljenje iznosio Goldvin Smit u spisu Empire (1863.).
  11. Tu je misao najpre istakao sir Čarls Dilke u jednoj knjizi pod naslovom Plus grande Bretagne (Veća Britanija, 1868.), a razvio ju je Seeley u svom delu L’expansion de l’ Angleterre (Širenje Engleske).
  12. Mungo-Park (1771.—1806.) je rodom iz Skotske. Po zanimanju je bio lekar, no sa oduševljenjem je putovao. Bavio se na Sumatri kad mu je londonsko Afričko Društvo poverilo ekspediciju u Afriku. Godine 1795. stiže u Gambiju, odatle do Nigra, pa tom rekom čak do Segua i Sile. To je bio prvi evropljanin u tim krajevima. U drugom pohodu razbio mu se brod na Nigru i tu je propao (1806.). Ostavio je važne putopise. Prev.
  13. Džon Henri-Morton Stenli, američki novinar i putnik, rođen je u Denbigh-u, 1841. god.. Sudelovao je u Seceoionističkom Ratu kao pristalica Saveza, a zatim je pratio lorda Napira u Abisiniju. Posle toga bavio se u Evropi kao dopisnik čuvenoga američkoga lista „New-York Herald“. 1869. godine dobije naređenje od direktora toga lista, da ide u Afriku, da nađe Levingstona, o kom se više nije znalo ništa pouzdano. Stenli ode i nađe Levingstona na istočnoj obali jezera Tanjganjike. Posle smrti Levingstonove on nastavi njegov rad i postade jedan od najznatnijih ispitivača srednje Afrike. Prev.
  14. Eduard Fogel (1829.—1856.) je nemački ispitivač u službi londonske opservatorije. Poslat ,je u srednju Afriku, da nastavi rad Klapertonov. Pošto je ispitao okolinu jezera Čada, uputi se k Nilu, no u putu ga nestade, tako da niko pije umeo kazati, šta je s njim bilo. Docnije je dokazano da je poginuo (1856.). Prev.
  15. Sir Džon Franklin (1786.—1847.) je jedan od najsmelijih engleskih ispitivača severnih predela. Propao je pri istraživanju prolaza povrh Severne Amerike. Pokušavali su i Američani i Englezi da ga pronađu i spasu, ali su svi napori ostali bezuspešni, (Tražeći njega pronađen je taj put). Tek docnije su Američani Raj, Hal i Švatka od Eskima doznali po nešto o njegovom žalosnom svršetku. I on je ostavio važnih beležaka o svom putovanju (a to su izveštaji od 1819.—1823. i 1825.—27. g. o putovanju pokraj obala Severnoga Mora). Prev.