Istorija savremene civilizacije 11

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE
Pisac: Šarl Senjobos


JEDANAESTA GLAVA
Francuska vladavina od 1848. do 1875. godine

Februarska Revolucija. — 1848., kao i 1830. godine, vlada je imala protiv sebe dve vrste protivnika: dinastička levica zahtevala je izmenu izbornoga sistema i otpuštanje Gizova ministarstva, ali je pri tom htela zadržati parlamentarnu monarhiju, a republikanska je stranka htela oboriti kraljevstvo.

Levica, kojom su upravljali Tjer i Baro, da bi pokrenula javno mnenje, priređivala je bankete, na kojima je tražila reformu (popravke), ali nije zaboravljala da po običaju nazdravi i kralju. Nju su podržavali novinari, građanstvo i pariska narodna garda, koju su sačinjavale sve poreske glave.

Republikanska se stranka bila po novo uredila posle 1840. godine. Nju je predstavljao samo jedan jedini poslanik (Ledri-Rolen) i samo jedan list Réforme (s manje od 2000 pretplatnika), ali je ona imala uza se jedan deo pariskih radnika, Luj-Blanovih učenika, koji su želeli socijalnu (društvenu) promenu. Socijalisti (tako su ih nazvali) su se tužili, da su radnici primorani, samo da bi imali rada, da primaju onakve pogodbe, kakve im stave njihovi gospodari, vlasnici fabrika; oni su hteli, da država uzme na sebe tu dužnost da organizuje rad, otvarajući radionice, gde bi sama upotrebljavala radnike.

Borba se zapodela oko pitanja o izmeni izbornoga sistema, koje je skupština bila odbacila (11. februara 1848.). Zatim vlada bejaše zabranila jedan banket, i levica je samo protestvovala, ali nije pokušala da se odupre. Kao i 1830. godine revoluciju započe republikanska stranka. Ona se lati oružja i pogradi barikade, po istočnom delu Pariza, a narodna garda, koja je gospodarila u zapadnom kraju, stane protiv Gizova ministarstva. U to se doba narodna garda smatrala kao predstavnik pariskoga javnoga mnenja i navikli su se bili, da samo o njoj jedinoj vode računa; ona je 1830. godine pomogla, da se utvrdi orleanska dinastija, a u ustavu je bilo napisano: „Ustav i sva prava koja su njim osveštana čuvaće patriotizam i hrabrost narodne garde“. Luj Filip ustupi pred narodnom gardom, otpusti Gizoa i uze ministarstvo iz levice. Pobedila je stranka koja je htela popravke (23. februara).

Ali republikanska stranka produži revoluciju. Ona priredi jednu noćnu manifestaciju. Vojska je bila tim iznenađena i pucala je na manifestante, te je bilo i mrtvih, a republikanci uzmu leševe i pronesu ih kroz Pariz. Sutra dan stadoše oni i napadati: svetina osvoji Tiljerije, nagrte u Burbonsku Palatu i primora skupštinu, da oglasi da je kraljevska porodica zbačena s prestola i da sastavi privremenu vladu (24. februara). Ovoga puta savez između levice i republikanaca doneo je republikancima pobedu. — Cela je unutrašnjost bila rojalistička i strahovala je od republike, ali je bila toliko naviknuta da prima iz Pariza sasvim gotov oblik vladavine, da je bez otpora primila revoluciju i dopustila, da vlast preduzmu komesara, koje posla privremena vlada.

Opšte pravo glasa. — Privremena vlada, koja bi u skupštini proglašena, bila je sastavljena od sedam umerenih republikanaca, među kojima je bio i Lamartin. U isti mah je u Hôtel de Ville (pariskoj opštini) postavljena i druga vlada, sastavljena od republikanaca-socijalista, među kojima i Luj-Blan.[1] Privremena je vlada bila primorana da pređe u Hôtel de Ville i da primi članove socijalističke vlade, kojima se dade naziv sekretara (tajnika).

Na skoro se zapodede borba između te dve stranke u krilu same vlade. Socijalisti[2] su hteli demokratsko-socijalnu republiku, s tim da država organizuje rad, a za znamenje crvenu zastavu, koja je bila zastava revolucionarnih radnika. Umereni su hteli samo demokratsku republiku, koja ne bi ništa menjala u imaovinskim odnosima, a za znamenje držali su se trobojne zastave. U pitanju o zastavi pretegoše umerenjaci, i republika zadrža trobojku. Oni pristadoše, da se učini i jedan pokušaj organizacije rada: stvoriše se narodne radionice (ateliers), kojima je upravljala jedna vladina komisija i morala upotrebljavati radnike na državni račun. Revolucija je bila obustavila rad. Pariz je bio pun radnika bez rada, i država ih najmi, plaćajući im za to po 1,50 dinara dnevno. Ali, kako nije bilo nikakva rada da im se da, da ga rade, to se upotrebiše na uravnjavanje Marsova Polja. Radnicima brzo omrze taj beskorisni posao, na koji nisu bili naviknuti, i sedeli su zaludni po radionicama; u martu ih je bilo 40 000, a 16. aprila 66 000. Taj pokušaj, koji je učinjen u takvim prilikama, ubi ugled i socijalistima i ideji o organizaciji rada.

Ista je takva nesuglasica bila i u finansijskim pitanjima. Revolucija je stvorila manjak u državnim prihodima: ministar finansija predlagao je, da se novac nabavi povećavanjem posrednoga poreza, no naprednjačka stranka odbi to s toga, što su posredni porezi poglavito padali na radnike, i vlada je volela da poveća neposredni porez sa 45 para po dinaru. To povećanje poreza učini, da seljaci omrznu republiku.

Te dve stranke nisu se mogle složiti ni u pitanju o vremenu trajanja te vlade. Naprednjaci su hteli, da se popričeka, da se pre pozivanja birača organizuje republikanska stranka; oni su govorili, da jedna godina republikanske uprave ne čini ništa suvišno u jednoj zemlji, kojom se vekovima upravljalo monarhijski. Umerenjaci su pak hteli, da se vlast što je mogućno pre preda skupštini, koja predstavlja narod.

Obe su stranke pokušavale da jedna drugu zaplaše manifestacijama; — socijaliste su podržavali radnici, a umerene narodna garda, građani i đaci. Umereni pobediše: vlada odredi 23. april za biranje poslanika za Ustavotvornu Skupštinu. Svaki Francuz koji je imao 21 godinu imao je i biračko pravo. Nije se ograničilo na onu izmenu izbornoga sistema, koju je zahtevala opozicija. Da bi republika bila demokratska, to se i vladavina postavi na novu osnovicu, na opšte pravo glasa. Ono je već postajalo u republikama Severoameričkoga Saveza i u Švajcarskoj, gde je bilo postupno uvedeno; učinjen je pokušaj i u Francuskoj prilikom izbora za Konvenat 1792. godine, i ono je već sačinjavalo sastavni deo revolucionarnih tradicija i republikanskih običaja. Socijalisti su ga zahtevali, da bi radnicima dali mogućnosti, da traže izmene zakona u svoju korist i da primoraju vladu, da im poboljša stanje. Opšte pravo glasa izgledalo je kao nužna posledica zavođenja same republike, i ono bi oglašeno za jedno načelo, o kojem ne treba više ni govoriti. — Izgleda da se republikanci, koji su bili na upravi, nisu pitali, na što bi seljaci upotrebili to svoje novo pravo.

Ustavotvorna je Skupština bila sastavljena iz 900 članova, izabranih glasanjem biračkim listićima (kao u Saveznim Državama) po svima departmanima (okruzima); da ko bude izabran, dovoljna je bila relativna većina, glasači su išli radi glasanja u glavno sresko mesto. Poslanici su primali naknadu po 25 dinara dnevno.

Skupština je bila sastavljena velikom većinom iz umerenih republikanaca. Opa se okrete protiv socijalista i pozatvara narodne radionice. Socijalisti, koje su podržavali otpušteni radnici, zauzeše skupštinsku zgradu (15. maja), a po tom zahteše od vlade, da raspusti skupštinu. Između dveju stranaka zapodede se po pariskim ulicama trodnevni boj („junske bitke“). Vojska i narodna garda preoteše od pobunjenika istočne krajeve Pariza. Socijalistička je stranka bila konačno pobeđena, ali i radnici sad prestadoše voditi računa o „buržoazijskoj“ republici, kako su je oni nazivali.

Ustav od 1848. godine. — Ustavotvorna Skupština, pošto se oprosti svojih protivnika socijalista, lati se da izradi ustav.

Ona je htela da se jednom raskine sa aristokratskom parlamentarnom vladavinom, ali da se ne dira u društveno uređenje. Na čelo ustava stavi ona objavu prava: „Pred Bogom i u ime Francuskoga Naroda Narodna Skupština objavljuje: Francuska je uređena kao republika. Francuska je Republika demokratska,

„Ona priznaje: da su prava i dužnosti stariji i viši od pozitivnih zakona. Njeno je glavno načelo: sloboda, jednakost i bratstvo; osnovica joj je porodica, rad, svojina i javni red“. Jedan je poslanik iz stranke legitimista (tj. privrženika starije burbonske porodice) zahtevao, da mu se objasni smisao reči demokratski, dodajući: „Ja želim da se ta reč tako razume, kao da neće više biti povoda za pucanje iz pušaka“. Na tomu odgovoriše: „Tu reč objašnjava neposredno i opšte pravo glasa“.

Ustav je priznavao sve slobode, pravo udruživanja, molbe i žalbe, i slobodu iskazivanja misli; njim se ukidalo crnačko ropstvo i cenzura. Osem toga njim se naročito isticala dužnost društva, da svojim članovima pomaže u obrazovanju i zarađivanju životnih namirnica. „Republika je dužna da štiti građanina lično, a tako isto i njegovu porodicu, veru, imaovinu i rad, i da se postara da svakom bude pristupačno ono obrazovanje, koje je neophodno potrebno svima ljudima. Ona mora bratskom potporom obezbediti opstanak siromašnim građanima, bilo da im se postara za rad, koliko joj je mogućno, bilo da daje pomoć onima, koji ne mogu da rade“. Skupština nije htela proglasiti pravo rada (to jest da svaki radnik ima pravo zahtevati, da mu vlada da rada, droit au travail).

Ustavotvorna je Skupština objavila, da sve državne vlasti potiču od naroda i da se ne mogu davati nasledno. To je bio narodni suverenitet pod vidom republike.

Za uređenje vlade ona se vrati na Monteskijevu teoriju: „Podvojenost vlasti prva je pogodba za slobodnu vladavinu“ (član 19.).

Na osnovu toga, francuski narod „predaje zakonodavnu vlast samo jednoj skupštini“, a „izvršnu vlast jednom građaninu“, predsedniku republike. Te su dve vlasti bile potpuno nezavisne; skupština je sama sastavljala budžet i zakone, i nije mogla biti raspuštena; predsednik je sam birao ministre, koji nisu bili odgovorni. Hteli su da se ugledaju na uređenje severnoameričkih Saveznih Država. Skupština je bila sastavljena samo iz jednoga doma; članovi su birani glasanjem listićima, a nisu se htela usvojiti dva doma stoga, što se drugi dom nije mogao drukčije shvatiti nego kao dom aristokratski. Predsednik se birao na četiri godine, posredno, opštim glasanjem. Manjina je predlagala da se propiše, da predsednika bira skupština, ukazujući na opasnost od toga, ako bi se izvršna vlast predala neiskusnim biračima; sinovac Napoleona I, Luj Napoleon, već je bio izabran za poslanika, i mogli su se bojati, da on ne pokuša izraditi da mu se da vlast. Ali je Lamartin zadobio skupštinu jednim rečitim govorom: „I kad bi narod izabrao onoga, za kojega se moje slepo predosećanje možda boji da će biti izabran, ipak alea jacta est — kocka je bačena! Neka se Bog i narod izjasne. Treba po nešto ostaviti i Proviđenju. Pozovimo njega u pomoć, zamolimo ga da narodu otvori oči i pokorimo se njegovu rešenju. A ako se narod i prevari, ako on hoće da se odreče svoje bezbednosti, svoga dostojanstva, svoje slobode, ma da se još opominje imperije, e pa u toliko gore po sam narod; tada nećemo biti mi, nego će biti on taj što nema stalnosti u mišljenju ni hrabrosti.“ Zaustaviše se na tom da dodadu samo, da predsednik ne može biti po novo izabran.

Birači su pozvani 10. decembra 1848. god., da biraju predsednika republike. Umereni su imali za kandidata Kavenjaka, a socijalisti Ledri-Rolena. Ali seljaci, koji se nisu bavili politikom, znali su samo za jedno ime, i to Napoleonovo, i glasaše svi za Luj-Napoleona Bonapartu, koji dobi 5½ miliona glasova (od 7 miliona ukupno). Napoleon je samo jednim glasanjem postao gospodar izvršne vlasti; on je imao u rukama ministarstvo i vojsku.

Zakonodavna Skupština, izabrana u vreme kad se bilo prestalo verovati u republiku, bude sastavljena od 500 poslanika monarhista i 250 republikanaca (samo 70 umerenih, oko 180 naprednjaka, koji su većinom izabrani po istočnim krajevima i koji se nazivahu brđanima, de la Montagne).

Monarhistička većina, slažući se s predsednikom, koji je bio uzeo za ministre pristalice orleanske porodice, stade napadati brđane. Ona posla vojsku u Rim protiv republikanaca, da povrati papi oduzetu vlast, izglasa 1850. god. zakon, kojim se u osnovne škole uvodi veroispovedna nastava, — zakon o štampi, kojim se po novo zavodi kaucija, — zakon od 31. maja, koji dvema petinama birača oduze biračko pravo tim načinom, što je za biračko pravo tražio trogodišnje stanovanje u Francuskoj i upis u spisak poreskih obveznika.

Godine 1851., pošto savlada republikansku stranku, ta većina dođe u sukob i s predsednikom. On nije više hteo da ima parlamentarnu vladavinu, i radio je da sebi obezbedi neograničenu vlast. On je bio otpustio svoje ministre, orleanske pristalice i zamenio ih svojim ličnim prijateljima; pridobio je za se mnoge oficire i počeo je dopuštati da se pri smotrama viče: Vive l’ Empereur! (Živeo imperator!). Na jednom banketu (u junu 1851.) rekao je: „Francuska neće propasti u mojim rukama.“ Njegovoj je vlasti rok isticao 1852. godine. On je hteo da bude po novo izabran za nov period. A kako je to ustav zabranjivao, to zahte od skupštine, da ustav po novo pregleda i popravi: međutim za reviziju ustava trebale su dve trećine glasova, a on ih nije imao. Monarhistički se poslanici poplašiše i kvestori predložiše, da se predsedniku skupštine da, pravo da uzme oficire radi odbrane poslanika, ali se brđani udružiše s poslanicima, koji su bili Napoleonove pristalice, i zakon bude odbačen.

Dve vlasti, stvorene ustavom, bejahu u međusobnoj borbi, a ustav nije kazivao nikakav način, na koji bi se sukob svršio. Predsednik, koji je imao izvršnu vlast, to jest silu, posluži se njom, te izvrši državni udar, 2. decembra 1851. godine. On objavi da je skupština raspuštena, da se po novo uvodi opšte pravo glasa i pozva birače, da odobre ustav, kojim se predsedniku daje neograničena vlast na deset godina.

Taj je slučaj bio u ustavu predviđen, i ustavom se naređivalo, da se predsedniku odmah oduzima izvršna vlast, koja prelazi na skupštinu, i ona čak obrazuje jedan viši sud, koji će mu suditi i koji se morao odmah sastati. No Napoleon je imao vojsku i policiju pod svojom komandom; on je naredio da se najpre zatvore vođe stranaka; poslanici, koji bejahu ostali neobuhvaćeni tom naredbom, iskupiše se, da pokušaju da primene tu ustavnu odredbu, no vojnici ih rasteraše. Ustav nije niko branio osem republikanaca iz stranke brđanske, koji se u nekojim istočnim okruzima latiše oružja i pođoše protiv vlasti. Ta pobuna zgodno posluži predsedniku, da se predstavi kao zaštitnik reda protiv crvenjaka (t. j. republikanaca — socijalista). U trideset i dva okruga bude oglašeno vanredno stanje, ustanoviše se naročiti sudovi, mešovite komisije; republikanci su osuđivani na robiju, zatočenje, življenje u određenom mestu u zemlji i izgnanstvo iz zemlje (ceni se da broj osuđenih iznosi do 10 000, a 3 400 prebačeno ih je u Alžir).

Glasači koji su o ustavu pitani odgovoriše sa oui, to jest usvojiše ga, i Napoleon osta kao neograničeni gospodar Francuske.

Carstvo. — Ustav od 1851. godine bio je izrađen po ugledu na onaj od godine VIII. On je davao predsedniku republike svu vlast, pravo da po svojoj volji postavlja ministre i sve činovnike, da objavljuje rat, da gradi ugovore, i da u zemlji oglašava vanredno stanje. On je oglašavao predsednika za odgovornoga, ali samo pred narodom, a dobro se znalo da glasači nikad neće smeti glasati protiv vrhovnoga poglavara. Ministri nisu bili odgovorni pred skupštinom, niti su pak mogli biti poslanici.

Zakonodavna je vlast prividno bila data trima skupštinama: „Državnom Savetu, koji priprema zakone, Zakonodavnom Telu, koje pretresa i prima zakone, i Senatu, sastavljenom od svih najviših ličnosti iz cele zemlje, čuvaru osnovnoga ugovora (ustava) i narodnih opštih sloboda.“ Ali od ta tri tela za dva je, to jest za Državni Savet i Senat, postavljao članove predsednik neposredno. Samo je Zakonodavno Telo birano opštim, tajnim glasanjem, za svakoga kandidata posebice (uninominal), u opštinama. A to Zakonodavno Telo nije imalo prava predlagati zakone, nego je to pravo bilo zadržato za predsednika republike; ono je samo imalo prava da prima zakone koji mu se predlože. Senat je pak imao prava „poništiti svaki samovoljan i nezakonit rad.“

To je bila vladavina demokratsko-apsolutna. Napoleon je govorio: „Suština je demokratije u tom, što se ona može oličiti u jednoj osobi“.

Godine 1852. Napoleon bude jednom senatskom odlukom oglašen za naslednoga imperatora (cara) i prozva se Napoleon III, imperator Francuza. Monarhija je bila povraćena, ali je to bila monarhija demokratska, jer opšte pravo glasa nije više nikako dovođeno u pitanje.

Veština te carske uprave sastojala se u tome da se caru i njegovim ministrima očuva neograničena vlast, a da se u isti mah poštuju i oblici predstavničke vladavine. Narodni je suverenitet bio već proglašen, suvereni je narod, šta više, bivao i pozivan da svoju volju izrazi u plebiscitima, to jest u rešenjima celokupnoga naroda, — ali je pitanje postavljala vlada, i glasačima nije ništa drugo ostajalo do samo da odgovore oui — to jest da odobre što vlada hoće. — Bila je skupština koja se birala. Ali ta skupština nije imala vlasti ni sebi predsednika da izbere, niti pak da sastavi svoj poslovnik, ni da predloži da se što izmeni u zakonima, koji joj se iznose na glasanje, ni da rešava o budžetu, jer je ona morala primiti ili odbaciti celokupan budžet celoga ministarstva; njena su pretresanja objavljivana samo u obliku zvaničnih izveštaja, a saziv je trajao samo tri meseca.

Svi su građani bili birači. No vlada je zadržala za sebe pravo da njima upravlja: ona je u svakom izbornom okrugu predlagala svoga zvaničnoga kandidata, za kojega su i prefekt (okružni načelnik) i opštinski predsednici morali raditi, da se izglasa. Kandidati iz opozicije nisu imali nikakva načina da se bore; izborni su zborovi bili zabranjeni, kao protivni slobodi birača, i nisu se mogle slobodno razdavati izborne liste, a od 1858. godine svaki je kandidat morao u napred poslati caru pismenu zakletvu vernosti. — Okruzi su bili određeni prostim vladinim ukazom, na pet godina, i tako udešeni, da dadu većinu zvaničnom kandidatu; dva su grada, kao sumnjiva zbog opozicije, bila podeljena na dvoje. Izbor se vršio u glavnom mestu opštine i trajao je dva dana; birački odbor određivao je okružni načelnik, a u veče je predsednik opštine odnosio sa sobom glasačku kutiju.

Politička je štampa još postajala. Ali joj vlada nije ostavila nijedan način, kako će slobodno govoriti sa svetom. Za pokretanje kakvoga novoga lista bilo je potrebno odobrenje. Sve su novine bile neposredno pod vlašću okružnih načelnika.

Čim se koji članak ne bi dopao, načelnik je slao listu opomenu a sa drugom opomenom i list je mogao biti zabranjen. No ako se članak i dalje produžava, onda je list mogao biti sasvim obustavljen. Za četrnaest meseci (1852—53. god.) izdata je 91 opomena. Dovoljna je bila i najmanja aluzija, i najmanja kritika, pa da se dobije opomena. Jedan je list bio opomenut zbog jednoga članka, u kojem je Napoleon I nazvan misionarom Francuske Revolucije, zbog „članka koji vređa koliko istinu, toliko i viteza zakonodavca, kojem je zahvalna Francuska obavezna za svoje spasenje;“ drugi „zbog oštre kritike naredbe o šećeru;“ Ludeački Žurnal, zbog toga što je „otvorena polemika u tom listu oko veštačkoga đubrenja po prirodi takva, da ubija vrednost i rezultate onih mera, što ih je vlada preduzimala radi ispitivanja, i mogla bi izazvati samo nerešljivost u kupaca;“ dva opet lista s donje Loare zato, „što su prekoračili granice pristojnosti.“

Ustavom je bila proglašena lična sloboda. Ali je policija motrila na sve nezadovoljnike i zatvarala ih, čim bi što i najmanje posumnjala. Glumac, komičar Grase, bio je zatvoren zato, što je u jednoj gostionici, gde je poduže čekao doručak, uzviknuo: „Ta ovde je dakle kao na Sevastopolju, ne može čovek ništa dobiti.“ Godine 1858., posle atentata Talijana Orsinija, vlada je primorala skupštinu da usvoji jedan zakon, koji joj je dao prava, da bez suđenja može zatvoriti svakoga, koji god je bio osumnjičen kao republikanac od 1848. do 1851. godine. Đeneral Espinas, koji je bio postavljen za ministra unutrašnjih poslova, da primeni te zakonske propise, naredio je svima okružnim načelnicima, da zatvore izvesan broj sumnjivih lica u svojim okruzima (4 do 20 lica).

Služeći se takvim načinima, vlada je bila pravi gospodar u zemlji, gospodar u tolikoj meri, da u skupštini od 1857. do 1863. godine nije bilo više do samo pet poslanika iz opozicije (les Cinq, Petorica). Ministri i okružni načelnici upravljali su bez nadzora, skupština je bila izabrana pod njihovim rukovođenjem, a štampa je objavljivala samo ono, što su oni hteli pustiti da se objavi.

Ratovi, koje je Napoleon III preduzeo, malo po malo izmeniše njegovu unutrašnju politiku. Do 1860. godine naslanjao se na sveštenstvo, koje je radilo kod seljaka, da glasaju za vladine kandidate; ali stvaranjem kraljevine Italije protiv pape izazva nezadovoljstvo u katoličke stranke, koja mu se stade protiviti.

Da bi tu stranku držao u ravnoteži, imperator potraži potpore u umerenih liberala; ukide proskripcije pomilovanjem od 1859. godine, a od 1860. do 1867. god., čitavim nizom ustupaka poveća nešto malo vlast skupštine i ublaži nadzor nad štampom.

Tada se, pored republikanske stranke, obrazova i jedna stranka opozicionih liberala, sastavljena iz monarhista, privrženika parlamentarne vladavine. U skupštini, koja se izabra 1869. godine, bilo je 116 poslanika koji potpisaše adresu, kojom se tražila parlamentarna vladavina; udruženi sa 40 republikanskih poslanika oni bi bili u većini.

Napoleon III popusti, i senatska odluka od 6. septembra pretvori ličnu imperatorsku vladavinu u parlamentarnu. Skupština dobi pravo da bira svoje osoblje, da propisuje sebi poslovnik, da odobrava budžet po glavama (pozicijama). Ministarstvo je moglo biti od poslanika, bilo je uređeno po engleskom načinu, njim je upravljao predsednik ministarskog saveta i odgovorno je pred skupštinom.

Senat prestade da bude čuvar ustava i postade samo dom perova (Gornji Dom), čija je dužnost bila samo da odobrava zakone,. koje usvoji narodna skupština. Ustavotvornu vlast trebalo je da imaju birači neposredno. Novi ustav bude pred njih iznesen pod vidom plebicista (6. maja 1870.) i odobren sa sedam i po miliona glasova.

Ova vladavina, koja dade suverenitet narodnoj skupštini, bi prozvana liberalno carstvo. Ona se započe novim ljudima, predsednik ministarskoga saveta bio je Emil Olivije, jedan od one skupštinske Petorice. Ali republikanska stranka ne usvoji tu promenu. Ona je prilikom plebiscita glasala sa non, to jest da ne odobrava; njeni se poslanici pokazaše kao nepomirljivi, i svoje neprijateljstvo izrazi u metežima po pariskim ulicama.

Republika od 1870. godine. — Snaga carstva bila je u njenoj vojsci. No ono se uplete u rat s Pruskom i svu je izgubi: jedan deo ostade zatvoren u Mecu, a ostatak sa samim Napoleonom III bi zarobljen na Sedanu (2. septembra 1870.). Pariska republikanska stranka nagrte u narodnu skupštinu (4. septembra) i, pre nego što je skupština i mogla izglasati zbacivanje imperatora s prestola, obrazova vladu Narodne Odbrane, sastavljenu od pariskih poslanika i proglasi republiku, koju priznade cela zemlja bez ikakva otpora.

Vlada za narodnu odbranu ostade u Parizu opsednuta Nemcima, i imala je tu da se bori s jednom republikanskom socijalističkom strankom, koja je imala za znamenje crvenu zastavu i koja proizvode pobunu 31. oktobra. U unutrašnjosti (izvan Pariza), gde carski činovnici biše zamenjeni republikanskpm, preduze vlast jedna vladina delegacija (komisija); Gambeta, najpreduzimljiviji član te delegacije, upravljao je u isti mah i administracijom i ratom.

Posle predaje Pariza ugovori se primirje s Nemcima, da bi se Francuzima dopustilo, da izberu narodnu skupštinu. Izbori su vršeni kao i oni za Zakonodavnu Skupštinu od 1848. god., tajnim glasanjem pomoću listića, a glasalo se po kantonima (srezovima). Seljaci su se bojali republikanske stranke, kojom je upravljao Gambeta, kao da ona hoće da produži rat do krajnih granica (guerre à outrance), i glasaše za kandidate koji su bili za mir, to jest za savez načinjen između roajalista i umerenih republikanaca. Narodna je skupština sad imala roajalističku većinu. Ona naimenova Tjera za starešinu izvršne vlasti (chef du pouvoir exécutif, izbegavajući namerno naziv republika).

Socijalistička stranka u Parizu ne htede priznati vlast narodne skupštine, nego se pobuni 18. marta 1871. god. i stvori jedan nov put vladavine, Komunu (to jest vladavinu opštinsku). To je, kao i drugi oblici koje su socijalisti stvorili ili izmislili, vladavina revolucionarna, neprijateljski raspoložena prema buržoaziji (građanstvu), koja smera na to da imaovinu preuredi u korist radnika. Ali je uređenje bilo različito. Dotle su socijalisti uvek zahtevali vrlo jaku središnu vlast, koja bi mogla celoj zemlji nametnuti preobražaj društvenoga stanja. Godine 1871., pod uticajem stranih revolucionara (i Prudonovih učenika), bude proglašen potpun suverenitet komuna (opština). Svaka je komuna sama uređivala svoju upravu, one su se udruživale da obrazuju savez (federaciju, a od tud im i ime saveznici, fédérés). Program od 19. aprila 1871. godine veli: „Opštinska samouprava biće ograničena samo samoupravnim pravom, koje je jednako za sve komune koje imaju među sobom ugovor i čije udruženje treba da obezbedi francusko jedinstvo“.

Po tom je načelu bila uređena pariska komuna, kojom je imao da upravlja jedan savet izabranih članova, a pokušalo se da se uredi i komuna u Lionu, Marselju i još nekolikim velikim gradovima.

Ali, i to sad prvi put, unutrašnjost ne htede usvojiti revoluciju izvršenu u Parizu. Vlada i narodna skupština, sklonivši se u Verzalj, sastaviše vojsku, koja opsede Pariz, koji je branila narodna garda, i silom ga zauze. Revolucionari biše streljani ili proterani: revolucionarna stranka (du drapeau rouge) nije više bila kadra da pokuša izvršiti kakav prevrat. Narodna garda bi konačno ukinuta.

Tada se zapodede borba u skupštini između monarhijske većine i republikanske manjine. Većina izjavi, da je narodna skupština izabrana zato, da izradi ustav, i ostade na vlasti sve do 1876. godine, ne obzirući se na peticije, kojim se tražilo raspuštanje skupštine.

Ustav od 1875. godine. — Monarhijsku je većinu sačinjavao savez između tri stranke: legitimista (pristalica grofa Šambora, Henrika V, unuka Karla X), orleanista (pristalica grofa od Pariza, unuka Luj-Filipova) i bonapartista (pristalica sina Napoleona III). Republikanska se stranka tako isto delila na tri grupe: središnu levicu, republikance i radikale.

Pravac vladavine zavisio je od toga, kako bi se te stranke grupisale. One su se ustezale za jedno dve godine. Središna se desnica (orleanistička) najpre reši da se udruži sa središnom levicom (republikanskom), da pomaže Tjerovu vladu. To je bila politika središne unije (saveza). Po tom se središna desnica poboja radikala, ona nalažaše da ih vlada ne suzbija s dovoljno odlučnosti, i da ne potpomaže otvoreno sveštenike; s toga se udruži sa ostalim monarhijskim strankama i glasa protiv ministarstva. Tjer ne htede ostati starešina izvršne vlasti i dade ostavku (24. maja 1873.). Vlast pređe na savez desnica, koji ju je zadržao do 1876. godine.

Skupština je imala da izradi ustav. Desnice pokušaše da povrate monarhiju; grof od Pariza priznade grofa Šambora za kralja Francuske, i to bejaše fuzija (spajanje) legitimističke i orleanske stranke. No grof Šambor, kojem je skupštinska većina nudila krunu, učini rešenje pitanja nemogućnim, zahtevajućn da se po novo uzme bela zastava (27. okt. 1873.).

Kad ne bi ništa od monarhije, onda većina reši da se ustanovi zvanje starešine (šefa) izvršne vlasti na sedam godina (septenat), — a po tom stade raditi na ustavu. Ona ne htede usvojiti oblik republike. No, posle dugoga pretresanja, jedna se grupica odvoji od središne levice i udružena s republikancima učini da se, s većinom od jednoga glasa, usvoji jedna izmena, u kojoj se nalazio izraz predsednik republike. Tako je ustav posredno utvrdio da je u Francuskoj oblik vladavine republika.

Uređenje od 1875. godine bilo je izvedeno po ugledu na parlamentarne monarhije. Predsednika republike bira parlamenat na sedam godina; on vrši ulogu ustavnoga kralja; on bira ministre. Ministarstvo veća u ministarskom savetu i solidarno je odgovorno pred narodnom skupštinom, to jest ministri moraju dati ostavku, ako u skupštini izgube većinu, i povlače se svi zajedno. Predsednik može raspustiti skupštinu, ali tek po pristanku Senata.

Vlast je u rukama dveju skupština: Poslaničkoga Doma i Senata, čiji svi članovi primaju dnevno po 25 franaka. Skupština narodnih poslanika bira se opštim, tajnim glasanjem, po srezovima (arondismanima, — a od 1885. do 1889. godine glasalo se tajno listićima). Ona izdaje zakone i odobrava budžet. — Senat, od 300 članova, sastoji se iz dva odeljenja: 225 članova biraju naročiti birači koji imaju prava birati senatore (to su poverenici opštinskih odbora, poslanici i članovi okružnih i sreskih odbora, sakupljeni u glavnom okružnom mestu), a 75 članova bira narodna skupština, za tim kongres. Onih 225 obnavljaju se tako, da se svake treće godine menja po jedna trećina, a 75 su birani doživotno. Senat ima sasvim ista ona prava i dužnosti, koja i narodna skupština; on odobrava zakone i budžet. No budžet mora najpre proći kroz skupštinu, i ministarstvo ne pada pred senatskim rešenjem. Od tud izlazi da je u samoj stvari vlast u rukama skupštine, jer od nje ministri zavise. — Svaki poslanik i senator ima prava predlagati bilo pojedine izmene, bilo cele zakonske predloge, i interpelisati vladu.

U slučaju sukoba između narodne skupštine i predsednika republike Senat presuđuje, jer on ima prava da skupštinu raspusti na zahtev predsednika republike.

Za sedište parlamenta i vlade bio je određen Verzalj, da bi se tako izbegao uticaj pariskoga stanovništva. Republikanska je stranka premestila sedište u Pariz.

Ustav se može menjati samo po pristanku oba doma; treba svaki za sebe da reši da „ima mesta reviziji (ponovnom pregledu) ustavnih zakona“. Reviziju vrši Kongres, to jest skup senatora i narodnih poslanika.

Vladavina, koja je zasnovana ustavom od 1875. godine, bila je primena parlamentarne vladavine liberalnih monarhija u zemlji koja je postala demokratska.

I tu, kao u parlamentarnoj vladavini, ima tri vrste vlasti. Starešina izvršne vlasti zauzima kraljev položaj; on samo ima prava biranja ministara i raspuštanja skupštine. Suverenu vlast ima parlamenat, sastavljen iz dva doma; od njega potiču zakoni, on odobrava budžet. Politikom upravlja narodna skupština, koju je narod neposredno izabrao; ministarstvo je solidarno odgovorno pred njom.

Ali je valjalo usvojiti i ove demokratske novine:

1., Starešina izvršne vlasti ne može biti nasledan, i parlamenat ga bira na sedam godina;

2., Nije se htelo dati pravo raspuštanja skupštine samom predsedniku republike; on to pravo ima tek po pristanku Senata;

3., Narodnu skupštinu ne biraju samo povlašćeni birači, nego svi građani;

4., Da bi poslanički mandat bio svima pristupačan, članovi parlamenta primaju naknadu (dnevnicu);

5., Kako se nije mogao stvoriti aristokratski Gornji Dom, to je i Senat, kao i narodna skupština, bio izborna skupština; narodni poslanici predstavljahu stanovništvo, a senatori su predstavljali teritorije (okruge). „Senat je, veli Gambeta, veliko veće francuskih opština;“

6., Senat je dobio aktivniju ulogu nego dom perova; on ne kontroliše samo narodnu skupštinu, nego je udvaja. On ima i nešto više od ostalih gornjih domova, a to je pravo da usvaja budžet i da raspušta narodnu skupštinu.

Oblici su parlamentarne monarhije, no pod sobom kriju vladavinu demokratske skupštine.


  1. Isto se to desilo i prilikom revolucije od 1830. godine, ali je 1830. god. vlada, koja je u skupštini obrazovana, privukla k sebi onu vladu iz opštine.
  2. U običnom govoru nazivali su ih démoc-soc; а непријатељи њихови често су их називали и komunistima, mešajući ih sa onim sektama, koje su predlagale da se zavede imaovinska zajednica (communauté des biens).