Istorija vizantijskog carstva (Š. Dil) 5

←4. glava

ISTORIJA VIZANTIJSKOG CARSTVA Pisac: Šarl Dil

6. glava→

GLAVA V.
Vrhunac carstva pod makedonskom dinastijom (867-1081 g.)

Vladaoci makedonske loze i učvršćivanje dinastije

Od 867 do 1025 g. vizantisko carstvo je doživelo sto pedeset godina jedinstvenog sjaja. Ono je imalo sreću da mu za to vreme bude na čelu niz vladara koji su, skoro svi, bili znameniti ljudi. Vasilije I, osnivač dinastije (867-886 g.), Roman Lakapin (919-944 g.), Nikifor Foka (963-969 g), Jovan Cimiskije (969-976 g.), slavni otmičari prestola koji su upravljali zemljom pod nazivom zakonitih vladara, Vasilije II, najzad, koji je vladao čitavo pola veka (976-1025 g.), nisu bili vizantiski carevi kakvi se obično zamišljaju. To su bili ljudi odlučni i prekaljeni, često bezobzirni i nemilosrdni, samovoljni i jaki, više se brinući da uliju strah nego ljubav; ali su to bili državnici, zaneseni mišlju o veličini carevine, čuveni ratnici čiji je život protekao po logorima, među vojnicima u kojima gledaju i vole osnovne čiiioce monarhiske moći; to su bili vešti administratori, uporne i nesalomljive snage, i koji se ni pred čim nisu ustezali kada je trebalo osigurati opšte dobro. Oni nisu marili nepotrebne izdatke, već su se jedino brinuli da uvećaju narodno bogatstvo; sjajna dvorska raskoš, prazni blesak pratnji i svečanosti zanimali su ih samo ukoliko su služili njihovoj politici ili održavali ugled cara i carstva. Surevnjivi na svoju vlast, oni, uglavnom, nisu imali ljubimaca; osim nekoliko moćnih ličnosti, kao parakimomin ("veliki komornik") Vasilije, vanbračni sin Romana Lakapina, koji je bio za vreme pet careva i preko četrdeset godina (944-988 g.) duša vlade, njihovi su savetnici mahom bili neznatni ljudi koje su uzimali u službu i čiji su ostajali gospodari. Veoma slavoljubivi, srca prepunog najplemenitijih stremljenja, oni su hteli da načine od vizantiskog carstva najveću silu istočnog sveta, zatočnika jelinizma i pravoslavlja; i veličanstvenim naporom svoga oružja, okretnom veštinom svoje diplomatije, odlučnošću svoje uprave, oni su ostvarili svoj san i od svoga doba stvorili pravo doba preporoda, jedan od najslavnijih trenutaka dugotrajne vizantiske istorije.

Kada se Vasilije I popeo na presto, položaj monarhije bio je još neobično težak: izgledalo je da celu državu treba iz osnova preurediti. Surovi seljak, koji se pomoću zločina uzdigao do najviše vlasti, on je imao sve osobine potrebne za izvršenje toga teškog zadatka: on je bio uman, podjednako želeći da zavede red u monarhiji i da joj povrati spoljni ugled, dobar administrator, odličan vojnik, težeći iznad svega da potpuno učvrsti svoju carsku vlast. Za vreme svoje dvadesetogodišnje vladavine on je umeo da dovede u red poslove monarhije i da, veličinom učinjenih usluga, osigura sudbinu svoga doma. Njegov sin Lav VI (886-912 g.), čija je vladavina od veoma velike važnosti po administrativnu istoriju carstva, nastavi - ma koliko da se inače razlikovao od svoga oca po svojoj ljubavi za sedenjem kod kuće, svojim nadriučevnjačkim manijama i svojom slabošću prema ljubimcima - rad na učvršćivanju dinastije sa sličnom upornošću: da bi prestolu osigurao naslednika, on nije prezao da se četiri puta ženi, i time unese sablazan među savremenike, niti da se zavadi sa crkvom i njenim poglavarem, patrijarhom Nikolom. Ali, po tu cenu, u Vizantiji se tada prvi put rodila misao o zakonitom pravu na presto jedne vladarske porodice. Dva prva makedonska cara bili su ti koji su, prema rečima jednog savremenika, "dali carskoj vlasti snažan koren iz koga su se razvile veličanstvene grane dinastije". Otada je bilo teže da se sruši drvo tako duboko usađeno; posle toga je bila stvorena carska loza, čiji članovi dobiše naziv porfirogeniti ("rođeni u purpuru"), i narodna privrženost, podanička odanost toj lozi. To je pretstavljalo za monarhiju, potresanu mnogobrojnim bunama, povoljnu i značajnu po posledicama novinu.

Razume se da prevrati nisu čak ni tada izostali. Nemiri, koji su izbijali za vreme burnog maloletstva Konstantina VII, sina Lava VI (912-959 g.), dali su prilike Romanu Lakapinu da se dočepa vlasti za četvrt veka (919-944 g.). Nešto docnije, kada je Roman II, sin Konstantina VII, umro posle četvorogodišnje vladavine (959-963 g.), vladina slabost, za vreme maloletstva njegovih sinova Vasilija II i Konstantina VIII, izazvala je ustanak pomoću koga je na vlast došao Nikifor Foka (963-969 g.) i kobni državni udar koji je, posle ubistva Nikifora, načinio carem Jovana Cimiskija (969-976 g.). Ali nijedan se od ovih nasilnika nije usudio da ukloni sa prestola zakonite potomke Vasilija I. Roman Lakapin je, zvanično, delio vlast sa Konstantinom VII, dok ga je, u stvari, naterao da se povuče u zasenak svoje marljive naučničke radinosti. Nikifor Foka i Lovan Cimiskije dopustili su deci Romana I da vladaju samo po imenu i trudili su se da pomoću stupanja u brak sa princezama iz carske porodice dadu svome nasilnom prisvajanju prestola izgled zakonitog prava. Posle njih, sasvim prirodno, vlast je ponovo došla u ruke pretstavniku makedonske loze koji je bio postao punoletan, velikog cara Vasilija II. Dinastija je bila tako dobro utvrđena da su, u ovoj istočnoj monarhiji, mogle vladati i same žene, sinovice Vasilija II, Zoja (1028-1050 g.), koja je delila presto sa svoja tri uzastopna muža, i Teodora (1054-1056 g.); i te su princeze bile omiljene u narodu, što dokazuje buna iz 1042 g. kada je Mihailo V bio oboren stoga što je hteo da zbaci sa prestola Zoju i nezadovoljstvo na koje je naišao Konstantin Monomah kada je bio izazvao sumnju da je nameravao da ukloni obe carice. Nikada se još nešto slično nije dogodilo u Vizantiji i javno mnjenje je otvoreno izražavalo da "onaj koji vlada u Carigradu konačno je uvek pobednik", što je nasilno osvajanje prestola označavalo ne samo kao zločin, već, što je još gore, kao glupost.

Kako se desilo, međutim, da su otmičari prestola bili vrsni ljudi i znamenite vojskovođe, carstvo je moglo da podnese bez potresa političku nesposobnost Konstantina VII, neuredni život Romana II i dugotrajno maloletstvo njegovih sinova, i čitav vek i po ono je imalo na vrhu ljude koji su se u vođenju državnih poslova odlikovali jedinstvom pogleda i čvrstinom pravca, što u Vizantiji već davno nije bio slučaj. Zahvaljujući, najzad, sudelovanju saradnika visoke vrednosti, vojskovođa kao što su bili Kurkua, Foka, Sklir, ministara kao što je bio parakimomin ("veliki komornik") Vasilije, carevi iz makedonske dinastije mogli su da u ogromnoj meri prošire državu i da joj pruže jedinstveni sjaj. Napad koji je bio preduzet na svima granicama i bio krunisan velikim uspesima; diplomatski rad koji je dopunjavao vojničke rezultate i okupljao oko monarhije povorku vazalnih naroda; vizantiski uticaj koji se širio na ceo istočni svet čak do Zapada; jaka vlada koja se odlikovala velikim zakonodavnim delima; centralizovana, vešta i iskusna administracija koja je, pomoću opšteg jelinističkog obeležja, opšteg ispovedanja pravoslavlja, umela da osigura carstvu jedinstvo koje je izgledalo neostvarljivo zbog raznorodnosti rasa: eto šta su sve Vizantiji donele sto pedeset godina vladanja makedonskih careva. I ma da nisu uspeli, uprkos svojim naporima, da otklone velike opasnosti koje su pretile blagostanju zemlje, da reše agrarno i društveno pitanje koje se nametalo sa uznemiravajućom žestinom, da ukrote feudalno plemstvo uvek spremno na pobunu, da spreče slavoljubive poglavare istočne crkve da izazovu šizmu i, odvajajući zauvek Vizantiju od Rima, da poljuljaju čvrstinu monarhije; ma da je makedonska loza ostavila pri kraju carstvo neotporno prema Normanima i Turcima i otvorila vrata dugotrajnom rasulu (1057- 1081 g.), ipak, za vreme jednog veka i po, pod dinastijom koju je osnovao Vasilije I, Vizantija je doživela veliku slavu i sjaj. U X i XI veku Carigrad je bio najblistavije središte evropske civilizacije i, kao što je na jednom mestu rečeno, "Pariz srednjega veka".

Spoljna politika makedonskih careva (867-1025 g.)

Borba sa Arabljanima. - Otkako su 826 g. Arabljani osvojili Krit, postali su napast za vizantiska mora. Kandija, prestonica poluostrva, bila je jazbina muslimanskih pirata, i odatle, kao i iz Tarsa i Tripolja u Siriji, oni su pljačkali po celom Jegejskom Moru. Uprkos naporima Vasilija I da preustroji vojsku i flotu, neprijateljske ratne lađe su gospodarile u Arhipelagu. 904 g. Lav Tripoljski zauze Solun i skoro celokupno njegovo stanovništvo odvede u ropstvo. Pored izvesnih uspeha vizantiske mornarice 907 g., a naročito 924 g. u blizini Limnosa, pohodi upravljeni protiv Krita završavali su se porazima (911 g. i 949 g.). Trebalo je poslati protiv ostrva "koje da Bog da potonulo" najboljeg vojskovođu u carstvu, Nikifora Foku (960). On uspe da se iskrca na Krit i posle višemesečne opsade zauze Kandiju na juriš (marta 961 g.). Osvojeno ostrvo bi prevedeno u hrišćanstvo. Vizantinci opet postadoše gospodari u istočnim morima.

U isto vreme, srećne okolnosti dopustiše da se preduzme napad u Maloj Aziji. Još je Vasilije I bio proširio granice carstva do Eufrata, povratio Samosatu (873 g), pobedonosno ratovao u Kapadokiji i Kilikiji (878-879 g.). Rasulo muslimanskog sveta u X veku doprinelo je vizantiskim uspesima, naročito posle 927 god. kada je carstvo bilo oslobođeno bugarske opasnosti. Pod čuvenim vojskovođama, Jovanom Kurkuom koji je dvadeset dve godine upravljao Malom Azijom (920-942 g.) i zaslužio da bude nazvan "drugim Trajanom, drugim Velizarom", Vardom Fokom, zatim, i njegovim sinovima Nikiforom, Lavom, Konstantinom, borba je bila energično nastavljena. 928 g. zauzet je Teodosiopolj; 934 g. Melitina; 944 g. Edesa, iz koje bi triumfalno vraćena čudotvorna slika Isusova koja je tu bila čuvana; 949 g. Germanikija; 957 g. Amida; 958 g. Samosata. Vizantiska granica je bila proširena od Halisa do Eufrata i Tigra, a čitav niz novoobrazovanih provincija (teme Sevastija, Mesopotamija, Selevkija, Likand) svedočio je o važnosti vizantiskih osvojenja. Jermenska i Ivirska oslobodile su se islamskog jarma i potpale pod vizantiski uticaj. Tokom X veka Jermeni su odigrali znatnu ulogu u monarhiji i dali joj vojnike, vojskovođe, administratore i čak careve: Roman Lakapin i Lovan Cimiskije bili su obojica jermenskog porekla.

Pravi krstaški pokret bio je zahvatio Vizantince i nosio ih protiv nevernika. U Kilikiji i severnoj Siriji Nikifor Foka je slomio moć halepskih emira Hamdanida. On je osvojio Anazarv, Adanu, Mopsvestiju (964 g.), Tars (965 g.). Laodikeju, Hijerapolj, Emisu, Halep i najzad Antiohiju (968 g.). Njegov naslednik, Jovan Cimiskije, zauzeo je u Mesopotamiji Edesu i Nisiv (974 g.), u Siriji Damask i Berit (976 g.), a u Palestini je dopro do Jerusalima. "I narodi, kaže jedan hroničar, bili su u velikom strahu pred ljutinom Cimiskija, a mač hrišćana sekao je kao srp nevernike". Vasilije II dovršio je ponovno osvojenje Istoka. 995 g. zauzeo je Halep, Homs, Šajzar. Velike pobede slavile su propast muslimanske moći, a po carstvu, uvećanom na Istoku, podignut je čitav niz jakih tvrđava koje su ga branile od svakog novog napada. Prisajedinjenjem jermenskih kneževina koje je, možda nesmotreno, izvršio Vasilije II (1020 g.) i pokorenjem Ivirske bili su dovršeni ovi slavni pohodi. Od vremena Justinijana, carstvo nije bilo raširilo svoju vlast na Istoku tako daleko.

Borba sa Bugarima. - Još više nego arabljanski rat, bugarski rat je glavni događaj spoljašnje vizantiske istorije u X veku.

U početku X veka opasnost od Bugara je bila veća nego ikada. Prostorno bugarska država se pružala od oblasti smeštenih severno od Dunava do Balkana, a na zapadu je dopirala do Pinda. U moralnom pogledu, stapanjem, u to doba već potpunim, između bugarskog i slovenskog življa, Bugarska je pretstavljala jednorodnu državu u kojoj je monarhiska vlast bila uhvatila dubok koren, u kojoj je primanje hrišćanstva osiguralo jedinstvo vere, u kojoj se, u dodiru sa Vizantijom, narod bio uzdigao do prilično visokog stupnja civilizacije. Sve ovo navodilo je bugarske vladaoce da spore vizantiskim carevima prevlast na Balkanskom Poluostrvu. Da se ostvari taj slavoljubivi san dovoljan je bio jedan čovek; Borisov sin, car Simeon (893-927 g,). Odgajen u Vizantiji, gde se nalazio kao talac, zanesen raskošju i civilizacijom Vizantinaca, on je maštao da osvoji Carigrad i da stavi na svoju glavu krunu Konstantinovih naslednika. Više od jednog veka pravi rasni rat vodio se između Grka i Bugara.

Borba otpoče 889 g., i, što je naročito značajno, razlozi su bili ekonomske prirode. Kada je Lav VI bio naredio da se stovarišta, koja su bugarski trgovci imali u Carigradu, prenesu u Solun, Simeon objavi rat. Upad Ugara, najmljenih od Vizantinaca, primora bugarskog vladaoca na povlačenje (893 g.). Ali posle smrti Lava VI, nemiri, koji su izbili za vreme maloletstva Konstantina VII, pružiše mu priliku da se povrati. 913 g, on se pojavi ispred Carigrada; 914 g. zauze Adrijanopolj; 917 g, potuče kod Anhijala carsku vojsku. I, sav ponosan sa svojih uspeha, Simeon se proglasi za "cara Bugara i Grka"; zatim osnova, u svojoj prestonici Preslavu, nezavisnu bugarsku patrijaršiju; samo mu je još bilo ostalo da osvoji Carigrad. On to pokuša 924 g. Ali, da bi vizantiska prestonica pala, potrebno je bilo napasti je i sa kopna i sa mora, a Simeon nije imao mornarice. Izgleda takođe da je za vreme sastanka sa Romanom Lakapinom potpao, kao nekada Atila pred sv. Lavom, pod uticaj svega što je bilo prestiža i civilizacije u toj starodrevnoj carskoj veličanstvenosti. On otstupi i napusti svoj lepi dugo snevani san. I ma da se za vreme Simeona rascvetala u njegovom carstvu, a naročito u njegovoj prestonici Velikom Preslavu, duhovna i umetnička kultura zbog koje je zaslužio da se nazove bugarskim Karlom Velikim, zastoj pred Carigradom označi propast bugarskih stremljenja. Kada Simeon umre (927 g.), opadanje je već bilo otpočelo.

Ono je sve naglije išlo u sunovrat za vreme duge vladavine njegovog sina Petra (927-969 g.). U toku tih četrdeset godina Bugarska je sve više postajala prirepak carstva, i dok je Vizantija jačala, njena stara suparnica je iz dana u dan slabila. Nasuprot kraljevskoj vlasti koja je popuštala, velikaši su se uzdizali; versko jedinstvo je bilo dovedeno u pitanje bogomilskom jeresi; bugarska narodnost se raspadala. Čas odmazde približavao se za Vizantince.

On kucnu 967 g. Nikifor Foka odbi danak koji je carstvo još uvek plaćalo Bugarima i zajedno sa Svjatoslavom, velikim knezom kijevskim, napade na Bugarsku. Ali se Svjatoslavu dopade osvojena zemlja; on se u njoj smesti i odbi da iziđe (968 g.). Smrću cara Petra i ubistvom Nikifora (969 g.) položaj se pogorša. Kada se Jovan Cimiskije, pope na presto postojala je opasnost od ruskog upada čak i u samo carstvo; Svjatoslav pređe Balkan, opustoši Filipopolj (Plovdiv, 970 g.) i poseja strah i u samoj prestonici. Srećom, Rusi biše potučeni kod Arkadiopolja (Lile-Burgas, 970 g.), i car je mogao tada da preduzme protiv njih veliki vojni pohod (971 g.). Dok je vizantiska flota išla uz Dunav, Cimiskije pređe Balkan, zauze Preslav, opsede Svjatoslava kod Dorostola (Silistrija) i primora ga da se pokori i da napusti zemlju. Bugarska bi prisajedinjena carstvu, a nezavisna patrijaršija bi ukinuta; pobedonosni jelinizam proširi granice carstva do Dunava.

Ipak, oko Prespe i Ohrida, narodni živalj, pod upravom kneza Nikole i njegovih sinova, uporno se opirao. Zahvaljujući nemirima koji izbiše u početku vladavine Vasilija II, jedan od Nikolinih sinova, car Samuilo (976-1014 g.), osnova makedonsko slovensko carstvo. Za deset godina, od 976 do 986 g., on oslobodi dunavsku Bugarsku, osvoji Makedoniju i Tesaliju i prodre do Peloponeza. Da bi srušili to ogromno carstvo koje se prostiralo od Dunava do Jadranskog Mora, morali su Grci da vode rat preko trideset godina (986-1018 g.). Na njegovom čelu je za sve vreme bio Vasilije P, koji je zbog svoje uporne energije i surovih pobeda dobio naziv Bugaroubica.

986 g. Vasilije II preduze napad i prodre u Bugarsku, ali bi ozbiljno potučen kod Trajanovih Vrata na Balkanu. Deset godina je prošlo pre no što je mogao da nastavi borbu, i za vreme tih deset godina Samuilo nije prestajao da proširuje svoju državu od Dunava do Jadranskog i Jegejskog Mora. Ali 996 g. on pretrpe poraz na obalama Sperhija; Grčka mu se izmače; izgubi bitku i ispred Soluna, i jedan deo dunavske Bugarske pade u carske ruke (1000 g.). Makedonsko slovensko carstvo ipak ostade neosvojivo. 1001 g. Vasilije II pokuša da ga uništi. On postepeno zauze okolna mesta, Veriju (Ber), Serviju, Voden. Opkoljen u planinama, Samuilo se oslobodi i opljačka Adrijanopolj (1003 g.) Ali. je car uporno produžavao i sužavao opsadu, zauzimajući Skoplje, osvajajući donju i srednju Makedoniju (1007 g.), vodeći rat sa velikom svirepošću. Samuilo je izbegavao bitke sa postrojenim vojskama; konačno, ipak, njegove trupe biše potučene u klancu Kimvalongu, na putu između Sereza (Ser) i Melnika (29 jula 1014 g.). Car nije preživeo ovaj poraz; on umre nešto malo kasnije (15 septembra 1014 g.). To je bio kraj makedonskog slovenskog carstva.

Naslednici velikog makedonskog cara produžiše još četiri godine borbu, otimajući se u isto vreme o presto. 1018 g. u zemlji je ipak bio potpuno uspostavljen mir, i vizantiski car, na svome pobedonosnom putovanju, starao se da je preuredi. On je to činio sa umešnom obazrivošću, štedeći administrativne običaje i način života pobeđenih, trudeći se da zadobije velikaše, zadržavajući staro versko uređenje koje je imalo na čelu nezavisnog arhiepiskopa u Ohridu. I tako, posle mnogo godina, Vizantija je ponovo postala gospodar na celom Balkanskom Poluostrvu, a na svome putu kroz Grčku do Atine, kao i za vreme triumfa koji je proslavio sa velikim sjajem u Carigradu (1019 g.), Vasilije II mogao se s pravom ponositi da je povratio carstvu moć kakvu ono nije imalo već vekovima.

Ponovno osvojenje južne Italije i vizantiska politika na Zapadu. - U isto vreme dok su na Istoku pobedonosno širili granice carstva, vladaoci od makedonske loze nastavili su na Zapadu slavoljubivu politiku svojih prethodnika.

Nikada se Vizantinci nisu bili odrekli prava na Italiju; sećanje na Ravenu, staru prestonicu egzaharta, nije im davalo mira. Slabost poslednjih karolinških careva, rasulo u južnoj Italiji raskomadanoj između langobardskih kneževa i sve veća opasnost od muslimanskog napada pružiše Vasiliju I željenu priliku da se umeša u političke prilike na Poluostrvu i da pokuša da ostvari svoje težnje. Car je bio stavio sebi u zadatak da obnovi na celom Sredozemnom Moru stari vizantiski uticaj, da istera iz Jadranskog i Tirenskog Mora muslimanske gusare i da suzbije afričke i sicilijanske Saracene. Čim je stupio na presto, on preduze na Zapadu odlučnu borbu. Nije uspeo, istina, da povrati Siciliju, gde Sirakuza pade 878 g. u ruke nevernika, ali je zaveo red na Jadranskom Moru, obnovio vizantiski savez sa Mlecima, ponovo vratio Hrvate pod grčku vrhovnu vlast. Osvojio je, što je naročito važno, Bari (876 g.), Tarent (880 g.) i Kalabriju (885 g.) i nametnuo vizantisko pokroviteljstvo langobardskim kneževima. Dve nove teme, Langobardija i Kalabrija, bile su osnovane u južnoj Italiji: to je pretstavljalo dobru naknadu za izgubljenu Siciliju.

Slabost Lava VI dovela je trenutno u pitanje ovaj srećni ishod. Pošto su zauzećem Taormine (902 g.) bili završili pokorenje Sicilije, Arabljani su mogli da osvoje Kalabriju i da se utvrde čak do Kampanije. Ali pobedom kod Gariljana (915 g.) nanovo je bila obezbeđena vizantiska premoć u Italiji i, u toku celog jednog veka, uprkos neprestanim saracenskim navalama, uprkos suparništvu nemačkih careva, Grci održaše svoju vlast u celoj južnoj polovini Italije. Tome poslu je takođe slavna vladavina Vasilija II posvetila napore makedonske dinastije. Pobedom kod Kane (1018 g.), koju su carske trupe odnele nad pobunjenim stanovništvom Apulije, bio je povraćen vizantiski uticaj od Ređa i Baria do kapija papske države. I pod carskom administracijom, veštom u rasprostiranju jelinskog uticaja, naročito zahvaljujući grčkom sveštenstvu i grčkim manastirima, Južna Italija ponovo postade prava Velika Grčka: značajan dokaz o moći širenja i o snazi prosvetiteljskog pretapanja koje su u X i XI veku bile osnov veličine vizantiskog carstva.

Pojavljivanjem nemačkih careva oko polovine X veka ipak su bile stvorene izvesne prepreke vizantiskoj politici. Kada se Oton I spustio u Italiju, kada je uzeo naziv cara, grčki ponos je to s teškom mukom podnosio, jer mu se činilo kao nasilno prisvajanje. Još je gore bilo kada Oton raširi svoju vrhovnu vlast nad langobardskim kneževima, vazalima Vizantije, i kada upade na grčko zemljište i napade Bari (968 g.). Nikifor Foka se odlučno odupre. Ali njegovom smrću vizantiska politika bi izmenjena; nastupi sporazum potvrđen venčanjem Otona II sa Teofanom (972 g.). Ipak sloga nije dugo trajala: germanske težnje nisu mogle da se izmire sa vizantiskim zahtevima. Nemački carevi su, međutim,postigli sasvim osrednji uspeh. Oton II upade u Kalabriju i bi potučen kod Stila (987 g.); Henrik II uzaludno podupiraše apulisku pobunu i pretrpe poraz u svojim napadima na grčku Italiju (1022 g.). Po smrti Vasilija II, kao u Aziji, kao u Bugarskoj, Vizantija je bila svemoćna i u Italiji.

Diplomatsko delo: vazali carstva. - Zahvaljujući svojim velikim vojnim uspesima, grčko carstvo se u X veku prostiralo od Dunava do Sirije i od italijanskih obala do jermenskih visoravni. Ali je vešta diplomatija proširila daleko izvan ovih granica delokrug rada monarhije. Oko carstva se nalazio čitav niz vazalnih država koje su sačinjavale ispred granice prvu odbranbenu liniju i koje su naročito rasprostirale po svetu vizantiski politički uticaj i civilizaciju.

U Italiji Mleci, potpuno grčki po svome poreklu i po svojim običajima, bili su najverniji i najpokorniji vazal carstva. Toga radi carevi su im bili poverili nadzor nad Jadranskim Morem i, od kraja X veka (992 g.), priznali im široke trgovačke povlastice koje su pripremile njihovu buduću veličinu. U Južnoj Italiji republike Napulj, Gaeta, a naročito Amalfi, nalazile su se u krugu vizantiskog uticaja. Najzad, langobardski kneževi Salerna, Kapue i Beneventa, ma da nešto nepouzdaniji, bili su prihvatili uglavnom grčko pokroviteljstvo. - Na severozapadu Balkanskog Poluostrva i na celoj jadranskoj obali slovenske države Hrvatska i Srbija, koje je Vasilije I bio preveo u hrišćanstvo i doveo pod vizantiski uticaj, bile su carstvu korisni saveznici, naročito protiv Bugara. - Na Istoku, u primorju Crnoga Mora, Herson, više vazal nego podanik, pretstavljao je dragocenu osmatračnicu, važno oruđe političke i ekonomske delatnosti prema varvarskim narodima, Kazarima, Pečenezima, Rusima, koji su stanovali u oblasti obližnjih stepa. - Na Kavkazu kneževi Alanije, Avazgije, Albanije, bili su gordi što nose vizantiske titule i što primaju novčanu pomoć od Vizantije. Jermenske države, najzad, otrgnute ispod arabljanskog uticaja, snabdevale su carstvo hiljadama vojnika i vojskovođa. I jermenski bagratidski kralj, kao i kneževi Vaspurahana, Tarona, Ivirske, bili su verni štićenici i sluge monarhije, u očekivanju da Vasilije II pripoji njihove oblasti jednu za drugom svojoj carevini.

Versko delo: pokrštavanje Rusije. - Ali izvan ovih oblasti koje su se nalazile pod grčkim pokroviteljstvom, vizantiska prosvetiteljska delatnost pružala se još dalje: kao uvek, hrišćanski propovednici su potpomagali posao diplomata. Obraćanje Rusa u hrišćanstvo tome je očevidan dokaz.

Od sredine IX veka Vizantija je bila u odnosima sa Rusijom. U nekoliko mahova, počevši od neizazvanog napada iz 860 g., kijevski pustolovi bejahu zagrozili Carigradu svojim navalama (907 g. i 941 g,); osim toga, carevi su vrlo rado vrbovali vojnike iz redova tih smelih ratnika, a ruski trgovci su pohađali vizantiska tržišta. Poseta kneginje Olge Vizantiji (957 g) i njeno prelaženje u hrišćanstvo učinili su te odnose još tešnjim. Ali naročito je odlučan događaj bio, krajem X veka, primanje hrišćanstva od strane velikog kneza kijevskog Vladimira. 988 g., da bi ugušio feudalne pobune, Vasilije II dobio je na zahtev od kijevskog kneza 6000 najamnika; u zamenu, Vladimir je zaprosio ruku jedne vizantiske princeze, i da bi carski dvor, koji se kolebao, prisilio da se odluči, on zauze Herson. Vasilije II popusti zahtevima varvarskog vladara, ali ga nagovori da se pokrsti. Vladimir primi krštenje u Hersonu (989 g.), zatim ga nadmetnu svome narodu u Kijevu. I otada je hrišćanska Rusija uzela za obrazac vizantisku civilizaciju; ona primi od Vizantije, zajedno sa pravoslavljem, i njenu umetnost, njenu književnost, njene običaje. Posle Vladimira, njegov sin Jaroslav (1015-1054 g.) nastavi i dovrši delo i stvori od Kijeva, svoje prestonice, takmaca Carigradu i jedan od najlepših gradova na Istoku. Vladimir je bio ruski Klodovik; Jaroslav postade ruski Karlo Veliki. Ali i jedan i drugi imaju da zahvale Vizantiji za svoju veličinu u svakom pogledu.

Unutrašnja vladavina i vizantiska civilizacija u X veku

Tako, u X veku, vizantisko carstvo je bilo pravo svetsko carstvo, čiji su se uticaj i stremljenja prostirali na skoro ceo civilizovani svet. Njegovo tadašnje unutrašnje uređenje bilo je isto tako čvrst oslonac njegove moći i njegovog ugleda.

Upravljanje carstvom. - Grčki car - vasileus, kako se zvanično nazivao - bio je, zaista, vrlo velika ličnost. Naslednik rimskih careva, on je bio, kao i oni, u isti mah i vrhovni vojni zapovednik i živi izraz zakona. U dodiru sa istočnim monarhijama postao je svemoćni gospodar (despot, autokrator), car po prevashodstvu, takmac i naslednik Velikog Kralja (vasileus). Hrišćanstvo mu je dalo jednu potvrdu i jedan ugled više. Božji izabranik, činom miropomazanja obdaren božanskom vlašću, Božji namesnik i pretstavnik na zemlji, on je dobijao nešto od božanske prirode. Na dvorskim svečanostima, u složenosti dvorske etikete, raskošne i malo detinjaste u isti mah, čije je obrede Konstantin Porfirogenit pobeležio u svome delu O ceremonijalu, u svima ispoljavanjima te politike razmetanja i sjaja kojom se Vizantija uvek hvalisala da zadivljuje i zasenjuje varvare, car je izgledao kao nadzemaljsko biće. Isto tako, sve što je bilo u vezi sa njegovom ličnošću smatrano je "svetim", a umetnici su okružavali njegovu glavu svetlim krugom (nimbusom) kao što su to činili na slikama božanskih lica i svetitelja.

Vladalac po božanskom pravu, neograničen i samodržac, car je usretsredio u svojoj ruci celokupnu vlast; prema tome nije teško uvideti koliko je carstvu bilo od koristi ovo jedinstvo upravljanja kada je ruka koja je držala uzde bila čvrsta; a ona je to često bila. Ništa u vizantiskim zakonima nije činilo protivtežu ovoj vrhovnoj moći. Senat je postao običan državni savet sastavljen od poslušnih visokih činovnika; narod je bio prost puk, često buntovan i smutljiv, koji je trebalo hraniti i zabavljati. Crkva, i mimo mesta koje je zauzimala u vizantiskom društvu, i mimo opasnosti koja se rađala usled njenog bogatstva i njenog slavoljublja, bila je, naročita posle svršene borbe oko ikona, potčinjenija državi više nego ikada. Jedino je vojska pretstavljala snagu koja se često izražavala u vojničkim bunama i ustancima. Iako nije potpuno otklonilo ovu opasnost, napredovanje pojma o zakonitom pravu na presto učinilo ju je manje čestom i manje pogibeljnom po dinastiju.

Vizantiska administracija i njeno delo. - Ovoj samodržačkoj vladavini, podjednako neograničenoj i sveobuhvatnoj kako u svetovnom tako i u verskom pogledu, stojala je u službi iskusna administracija, odlično centralizovana i izvanredno disciplinovana. U prestonici, oko vladara, ministri, stojeći na čelu mnogobrojnog činovništva, upravljali su državom s vrha i prenosili širom monarhije gospodarevu volju. Pod njihovom upravom radila su nebrojena nadleštva gde su se izučavali po-lovi do u pojedinosti i spremale odluke. Kao nekada Rim, i Vizantija je vladala svetom pomoću svoje odlično organizovane birokratije. U provincijama, gde je sistem tema bio postao jedina osnova administrativnog ustrojstva (oko sredine X veka bilo je 30 tema, 18 u Aziji i 12 u Evropi), sva vlast nalazila se u rukama jedne svemoćne ličnosti, stratega, koga je neposredno imenovao car i koji je zavisio neposredno od njega. Tako, od vrha do dna administrativnih lestvica, celokupno činovničko osoblje, brižljivo izabrano, veoma spremno i potpuno odano svome poslu, potstaknuto na marljivo vršenje službe napredovanjem koje mu je dozvoljavao vladalac u vešto izdeljenoj hijerarhiji dužnosti i položaja, sa velikom revnošću izvršavalo je dvostruki zadatak koji mu dodeljivala careva volja.

Zadatak administracije sastojao se na prvom mestu u tome da vladu snabde novcem: zadatak težak, jer je u Vizantiji svaki čas nedostajala ravnoteža između prihoda državne blagajne i nebrojenih rashoda koje su zahtevale politika i dvorska raskoš, nesrazmera između veličanstvenih planova i nedovoljnosti sredstava. Drugi zadatak carske administracije bio je možda još teži. U vizantiskoj monarhiji nije postojalo ni rasno ni jezičko jedinstvo: ona je bila, kao što je na jednom mestu rečeno, "veštačka tvorevina koja je vladala nad dvadeset raznih narodnosti i koja ih je sjedinjavala u sledećem obrascu: jedan gospodar, jedna vera." Administracija je bila ta koja je pružila ovoj nenarodnosnoj državi potrebnu koheziju i jedinstvo pomoću opšteg jelinističkog obeležja i zajedničkog ispovedanja pravoslavlja. Grčki jezik je bio jezik administracije, crkve, civilizacije; u ovom kosmopolitskom carstvu on je pravio lažan utisak narodnog jezika. Svojom umešnošću u širenju jelinske kulture, oštroumnom veštinom kojom se odlikovala u obazrivom ophođenju prema pobeđenim narodima i njihovom asimilovanju, carska administracija je utisnula zajednički pečat na sve raznorodne elemente iz kojih se sastojala monarhija; i ništa ne svedoči bolje od ovoga o životnoj snazi i ekspanzivnoj moći carstva. Širenjem pravoslavlja, veštim načinom na koji je upotrebila crkvu za moralno osvojenje naroda potčinjenih oružjem, administracija je dovršila približenje i stapanje raznih rasa kojima je vladao vasileus. Ona je bila čvrsti obruč koji je čuvao monarhiju i učinio od nje jednorodno i snažno telo.

Zakonodavno delo. - Carevi iz makedonske dinastije trudili su se da još više utvrde tu koheziju pomoću značajnih zakonodavnih mera: oni obnoviše, prilagođujući ga novim uslovima društvenog života, staro Justinijanovo zakonodavstvo. Vasilije I preduze prvi ovaj veliki posao, sabravši u Prohironu ("priručni zakonik", 879g.) najvažnije izvode iz Corpus juris civilis i spremivši pod nazivom Epanagoga ("drugo izdanje", prohiron s izmenama i dopunama, 886 g.) priručnik običajnog prava. Njegov sin Lav VI dovrši delo uredivši, pod nazivom Vasilike ("carski zakoni"), potpun zakonski zbornik u šezdeset knjiga (887-893 g.), kompilaciju i izvod iz zakona objavljenih za vreme Justinijanove vladavine. Naslednici prva dva makedonska cara nisu pokazali manju zakonodavnu delatnost kofa bi krunisana, 1045 g., pod Konstantinom Monomahom, osnivanjem pravničke škole u Carigradu, određene da bude istovremeno rasadnik i pravnika i činovnika. Tako je dovršeno učvršćivanje monarhiskog jedinstva.

Vojno ustrojstvo. - Odlična vojska, izvanredno obučena pomoću iskusne taktike i koja je u verskom zanosu i rodoljubivom osećanju nalazila snažne pobude za svoju hrabrost i oduševljenje, izvrsna flota, pomoću čijih je pobeda Vizantija zagospodarila morima i koja je bila, prema rečima jednog pisca iz XI veka, "ponos Romeja". još više su uvećavale moć i ugled carstva. O tim vojnicima, koje su smatrali najboljim slugama monarhije, veliki vojnički carevi iz makedonske dinastije brižljivo su se i postojano starali: oni su hteli da im osiguraju sve povlastice, sve obzire, zemlje koje su im razdelili s pravom nasleđa kao i uvaženje koje se mora imati prema braniocima carstva i hrišćanstva. I divna epopeja aziskih ratova, ogromna upornost u borbi sa Bugarima, pokazale su zaista šta se sve može očekivati od tih jedinstvenih trupa, vičnih ratničkom zanatu, sposobnih da podnesu sva iskušenja, sve zamore, sva odricanja. Istina je da su te trupe bile velikim delom sastavljene od najamnika i da su imale sve mane najamničkih vojski: ipak su one, pod slavnim vojskovođama koji su tada njima zapovedali, učinile monarhiji velike usluge i ukrasile njene zastave sjajem slave.

Ekonomsko blagostanje. - Dobra finansiska administracija i izvanredan razvoj industrije i trgovine pružili su carstvu, pored moći, još i bogatstvo. Izračunato je da su se u XI veku prihodi monarhije peli na 650 miliona, koji bi danas odgovarali sumi većoj od tri zlatne milijarde; a posle smrti Vasilija II bilo je u državnoj kasi zalihe od 220 miliona, više od jedne zlatne milijarde u današnjem novcu. I pored cepidlačkog i do sitnice sprovedenog zakonskog uređenja koje je država nametala industriji, - Carigrad je bio, već je rečeno, monopolski i protekcionistički raj, - remek-dela koja su izlazila iz ruku vizantiskih zanatlija, svilene tkanine sjajnih boja i potpuno iskićene vezovima, veličanstvena zlatarska roba zasenjujućim emaljima ukrašena, blistavi nakiti od dragog kamenja i bisera, vešto isklesane izrađevine od slonovače, radovi od bronze sa udubljenjima ispunjenim srebrom, staklarije išarane zlatom, sve te divote raskošne industrije pribavljale su grčkim radionicama ogroman ugled u celom svetu. Uprkos pogreškama carske ekonomske politike i prilično nesnosnom sistemu koji je nametala trgovačkim poslovima, razvoj trgovine nije bio manje poletan. Delatnošću svojih trgovaca, snagom svoje mornarice, svojim pristaništima i velikim tržištima koji su bili središta razmene, Vizantija je prigrabila sva svetska bogatstva. Po svome položaju između Istoka i Zapada, na raskršću svih putova svetske trgovine, Carigrad je bio veliko skladište gde su se sticali svi narodi, gde su razmenjivani proizvodi iz celoga sveta. Izračunato je da su, samo u prestonici, tržišne i carinske dažbine godišnje donosile u državnu kasu 7.300.000 zlatnika, više nego današnjih 500 miliona u zlatu.

Književnost i umetnost. - Ovom razvoju industriskog i trgovačkog života odgovarao je sličan procvat života duhovnog. Na obnovljenom carigradskom univerzitetu izvrsni nastavnici, pod brižnim okriljem vladalaca, predavali su filozofiju, retoriku, nauke, a oko njihovih katedri tiskali su se đaci koji su došli sa svih strana vizantinskog ili arabljanskog Istoka. U dodiru sa oživljenom klasičnom starinom, po izlasku iz ikonoboračke krize, izvršen je preporođaj u svima oblastima ljudskoga uma, a ni sami carevi nisu smatrali nedostojnim da se bave književnim poslom. Na potstrek Konstantina VII Porfirogenita X vek je napravio inventar svih bogatstava koja su mu zaveštali prošli vekovi; to je vek istoriskih, pravnih, administrativnih, gramatičkih, naučnih i hagiografskih enciklopedija. Na ove osnove se izvorna misao naslanja da bi išla dalje. U doba makedonskih careva redom su delali: u IX veku Fotije, gorostasni naučnik, smeli i moćni duh, u XI veku Mihailo Psel, sveobuhvatni genije, najradoznaliji, najsjajniji duh, najveći novotar svoga vremena koji je obnovio Platonovu filozofiju i zaslužio, svojim spisateljskim darom, da bude izjednačen sa najvećima. Oko njih je čitava plejada ljudi od vrednosti, istoričara kao Konstantin Porfirogenit, Lav Đakon ili Mihailo Atalijat, hroničara kao Simeon Magistar ili Jovan Skilica, filozofa, bogoslova i pesnika. Pored naučne i zabavne književnosti, i narodno pesništvo zauzima dostojno mesto, a junački spev Digenis Akrita, sravnjiv sa Pesmom o Rolanu ili sa Sidovim romancerom, unosi nov i nepoznat duh u vizantisku književnost.

Za umetnost takođe doba makedonskih careva pretstavlja novi zlatni vek. Vasilije I i njegovi naslednici, kao i Justinijan, bili su veliki gradioci, a arhitekti koje su upotrebili umeli su, sa dosetljivom i stvaralačkom fantazijom, da sagrade čitav niz krasnih crkava po obrascu Sv. Sofije. Kao u književnosti, i u umetnosti toga doba preovlađuju uticaji oživljene antičke i svetovne tradicije. Vizantija se vraća jelinističkim shvatanjima, uprošćenom rasporedu, vajarskim stavovima kod kojih se, usled bližeg poznavanja muslimanskog Istoka, primećuje mešavina naklonosti prema raskošnom ukrašavanju i izbora svetlih boja. Osim crkvene umetnosti pojavljuje se, u carskim i velikaškim palatama, svetovna umetnost, nadahnuta klasičnom istorijom i mitologijom, koja je uglavnom bila stilska i ograničavala se na istoriske slike i portrete. U ukrašavanju kako crkava tako i dvoraca ispoljava se ljubav prema blistavoj raskoši i velikom sjaju. Mozaici kao što su oni u manastiru Sv. Luke ili, naročito, u manastiru Dafni, remek-delo vizantiske umetnosti, ili u Kijevu, gde se ogleda neverovatan uticaj koji je ova umetnost vršila na celom Istoku; divni rukopisi, ukrašeni crtežima u boji za careve, kao Grigorija Nazijanskog, ili Psaltir u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, ili Vasilijev Menolog u Vatikanu, ili Psaltir u Marcijani u Mlecima; radovi puni preliva divotnog šarenila boja, kao limburški ćivot ili ikone sa likom Sv. Mihaila koje se čuvaju u riznici crkve Sv. Marka; zatim predmeti od slonovače, tkanine: sve to dovoljno je da pokaže kakva je remek-dela vizantiska umetnost bila sposobna da stvori. Ona je stvorila nešto još značajnije, majstorski raspored ukrasa, koji je načinio od živopisa poučno sredstvo u službi crkve, i novu ikonografiju, veoma raznovrsnu i bogatu, koja stoji u vezi sa preporođajem izvršenim u IX veku. Pomoću svega ovoga vizantiska umetnost je moćno vršila svoj uticaj u celom svetu, u Bugarskoj kao i u Rusiji, u Dermenskoj kao i u južnoj Italiji.

Carigrad je bio blistavo ognjište ovog divnog cvetanja, kraljica otmenosti, prestonica civilizovanog sveta. Iza moćnih zidina koje su ga branile, grad "čuvan od Boga" sadržavao je neuporedive dragocenosti. Sv. Sofija, čija skladna lepota i raskošne svečanosti zadivljavahu sve one koji su u nju stupali; Sveti dvor, u čije su uvećanje nečuvene velelepnosti deset generacija careva uložile svoj ponos; Hipodrom, gde je vlada gomilala sve pretstave koje su mogle zabaviti narod, - bili su tri stožera oko kojih se kretao sav život u Vizantiji. Osim njih, bilo je čitavo mnoštvo crkava i manastira, raskoš u palatama pojedinih velikaša, bogatstvo bazara, remek-dela antičke umetnosti koja su ispunjavala trgove i ulice i činila od grada najdivniji muzej. Carigrad, u X veku, hvalisao se da on sam sadrži sedam čuda - isto onoliko koliko ih je imao ceo stari svet - "kojima se ponosio, prema rečima jednog pisca, kao da su bila sedam zvezda". Stranci, sa Istoka kao i sa Zapada, zamišljali su Vizantiju kao jedinstveni grad na svetu koji se sav preliva u zlatnom blistanju. Među Slovenima kao i među Arabljanima, u Italiji kao i u dalekoj Francuskoj, uporna misao na Vizantiju i uticaj koji je njena civilizacija vršila bili su duboki; grčka monarhija, pod makedonskim carevima, bila je jedna od najsnažnijih država koje su postojale; i istovremeno sa divljenjem, ona je već izazivala - ozbiljna opasnost po budućnost - sveopštu pohlepu.

Uzroci slabosti carstva

Druge, neposrednije, opasnosti pretile su ovom blagostanju.

Društveno pitanje i feudalne bune. - Krajem IX i tokom X veka jedno ozbiljno pitanje koje je zadiralo u društveni život uzburkalo je carstvo. Dva staleža su bila jedan prema drugom: siromašni i moćni; i kako su ovi drugi neprestano otimali imanja i ugrožavali slobodu prvih, malo po malo obrazovalo se u carstvu, naročito u aziskim provincijama, snažno feudalno plemstvo koje je raspolagalo ogromnim posedima, štićenicima, kletvenicima, i čiji je uticaj bio još veći usled visokih administrativnih dužnosti koje je vršilo i vojnih položaja koji su stavljali vojsku u njegovu zavisnost. Bogato, moćno, omiljeno u narodu, ovo plemstvo je pretstavljalo isto toliko političku koliko i društvenu opasnost za vladu. Carevi su to shvatili i, svom snagom, borili su se protiv ovih nepokornih velikaša koji su se hvalisali da ulivaju strah vasileusu i koji su, u svakom slučaju, zahtevanjem oslobođenja od poreze umanjivali prihode državne blagajne, a prisvajanjem poseda dodeljenih vojnicima iscrpljivali jedno od najboljih vrela snabdevanja vojskom.

Vasilije I, u ovom slučaju kao i u svima ostalima, započeo je politiku u korist dinastije i trudio se da ograniči bespravno prigrabljivanje tuđe imovine od strane velikaša. Njegovi naslednici produžiše njegovo delo. Niz uredaba koje su doneli Roman I Lakapin (922 g. i 934 g.), Konstantin VII, Roman II, Nikifor Foka, imale su za cilj da obezbede zaštitu malog poseda i da spreče velikoposednike "da gutaju imanja siromašnih." Stalno obnavljanje ovih mera dokazuje da je opasnost sve više rasla. Događaji iz druge polovine X veka posvedočili su to na očigledan način.

Sutradan po ubistvu Nikifora Foke prva feudalna buna izbila je u Maloj Aziji (971 g.) pod vođstvom Varde Foke, sinovca preminulog cara. Ustanak je bio ugušen sa dosta napora. On je izbio ponovo, još opasniji, za vreme prvih godina vladavine Vasilija II. 976 g. desila se prava aziska fronda. Varda Sklir, veliki feudalni gospodar, stavi joj se na čelu i, okupivši oko sebe sve nezadovoljnike, sve pustolove, sve one koji su hteli da prigrabe štogod za vreme bune, u roku od nekoliko nedelja postade gospodar Azije i zagrozi Carigradu (978 g.). Protiv ovog feudalnog pretendenta vlada pozva u pomoć drugog feudalca. Varda Foka potuče Sklira u boju na Pankaliji (979 g.) i uguši ustanak. Ali kada je izgledalo da je učvršćena vlast Vasilija II zagrozila plemstvu, izbi nova buna. Foka i Sklir, pre toga neprijatelji, izmiriše se da bi se digli protiv cara (987 g.). Vasilije II svojom velikom istrajnošću odnese potpunu pobedu. Foka, potučen kod Hrisopolja, prema Carigradu koji je već bio opseo (988 g.), pogibe u boju kod Avida (989 g.); Sklir bi prinuđen da se pokori. Ali car nikada ne zaboravi ove feudalne ustanke, i zakonom koji donese 996 g. interesi velikaša nasilnika biše svirepo pogođeni. Izgledalo je da je kruna postigla potpunu odmazdu nad pobunjenim feudalcima u Anatoliji.

U stvari, sve su ove mere bile bezuspešne. Vlada je uzalud ograničavala razvoj velikog poseda, opterećavala ogromnim porezima velikaše, nastojavala da umanji njihov uticaj na vojsku: ništa nije pomoglo. Feudalno plemstvo je odnelo konačnu pobedu nad carskom vlašću, a za vreme slabosti i rasula koji su zadesili monarhiju u drugoj polovini XI veka njen spas je obezbedila feudalna porodica Komnina.

Crkveno plemstvo. - Ni crkveno plemstvo nije bilo manje moćno ni manje opasno od svetovnog.

U X veku, kao i u VIII, znatan deo ne-pokretnih dobara nalazio se u rukama kaluđera, na veliku štetu državne blagajne i vojske. Carevi koji su vladali u X veku trudili su se da ograniče razvoj manastirskih dobara; Nikifor Foka je, šta više, zabranio osnivanje novih manastira (864 g.) i davanje poklona onima koji već postoje. Ali u vizantiskom carstvu crkva je bila suviše moćna da bi se takve mere mogle dugo održati, a monarhiji je ona suviše često bila potrebna da se ne bi moralo imati obzira prema njoj. 988 g. Vasilije II ukide Fokin ukaz. Manastirska stranka bila je pobedila.

Isto tako, u rasprama sa mirskim sveštenstvom car nije uvek imao poslednju reč. Usled prostranstva svoga područja, uloge koju je igrao u crkvi, čitave vojske kaluđera koji su mu se pokoravali, političkog uticaja koji je vršio, jakih slavoljubivih težnji koje mu je ulevala ova moć, carigradski patrijarh je bio opasna ličnost. Ako je patrijarh odan vladi mogao da joj učini velike usluge, patrijarh neprijateljski raspoložen prema njoj bio je veoma poguban i njegov protivan stav mogao je da drži u škripcu i samog cara. Lav VI je imao to iskustvo sa patrijarhom Nikolom; i ma da je, konačno, bio primorao crkvenog velikodostojnika da se povuče (907 g.), ipak se ovaj, po carevoj smrti, ponovo popeo na patrijaršiski presto (912 g.); on je bio za vreme maloletstva Konstantina VII glavni ministar i odigrao je u unutrašnjim bunama, kao i u vođenju spoljne politike carstva, odlučnu ulogu; a tomus unionis ("unijonistička povelja", 920 g.) kojim je bilo uređeno pitanje četvrtog braka zbog koga je ranije bio došao u sukob sa carem značio je za njega sjajnu osvetu nad carskom vlašću. Isto tako je i patrijarh Polievkt prkosio Nikiforu Foki; i mada je najzad morao da podlegne, ipak je posle toga izradio kod Cimiskija (970 g.) opozivanje svih mera nepovoljnih po crkvu. Ali slavoljublje carigradskih patrijaraha izazvalo je još ozbiljnije posledice: ono je dovelo do raskida sa Rimom i do šizme između dveju crkava.

Još ranije, kao što je poznato, Fotijevo slavoljublje je bilo izazvalo ovaj raskid. Po stupanju na presto Vasilija I otpočeta je drukčija verska politika; patrijarh je pao u nemilost, a crkveni sabor, održan u Carigradu 869 g., uspostavio je slogu sa Rimom. Fotije, međutim, opet postade patrijarh 877 g.; ponovo, na saboru od 879 g., on raskide sa papstvom; i ma da je konačno podlegao 886 g., ma da je sporazum sa Rimom svečano obnovljen 893 g., prikriveni sukob je i dalje trajao između dveju crkava, manje, svakako, u sporednim pitanjima dogme i učenja koja su ih delila nego u upornom odbijanju Grka da priznadu rimsko prvenstvo i u slavoljubivim težnjama carigradskih patrijaraha da budu pape na Istoku. Od kraja X veka neprijateljstvo je bilo na vrhuncu: dovoljno će biti, sredinom XI veka, slavoljublje Mihaila Kerularija da se izvrši potpun rascep.

Opadanje carstva u XI v. (1025-1081 g.)

Uprkos stvarnim opasnostima koje su pretile carstvu, ipak, da bi se održali ugled i moć monarhije, bilo bi dovoljno da je na presto došao kakav odlučan vladalac koji bi nastavio okušanu veštu i snažnu politiku. Na nesreću, na prestolu su se ređale žene ili osrednji i nebrižljivi vladari, i u tome se nalazi početak nove krize.

Odmah po smrti Vasilija II otpoče opadanje pod njegovim bratom Konstantinom VIII (1025-1028 g.) i pod dvema ćerkama ovog poslednjeg, prvo Zoje i njena tri uzastopna muža, Romana III (1028-1034 g.), Mihaila IV (1034-1041 g.) i Konstantina Monomaha (1042-1054 g.), sa kojim je delila presto (ona umre 1050 g.), zatim Teodore (1054-1056 g). Ono se ispolji još žešće po izumiranju makedonske dinastije. Pomoću vojničkog državnog udara pope se na presto Isak Komnin (1057-1059 g.); posle njegovog odricanja na vlast dođe Konstantin X Duka (1059-1067 g.). Zatim to bi Roman IV Diogen (1067-1071 g.) koga svrže Mihailo VII Duka (1071-1078 g.); u novoj buni kruna pripade Nikiforu Votanijatu (1078-1081 g.). A za vreme ovih kratkotrajnih vladavina rasulo je sve više raslo i opasna kriza, spoljna i unutrašnja, od koje je patilo carstvo, sve više se pooštravala.

Normani i Turci. - Na svima granicama Vizantija je sada uzmicala. Pečenezi, skitnički narod turskog plemena, pređoše Dunav i zauzeše zemlju do Balkana. Makedonija se pobuni (1040 g.) pod voćstvom Petra Deljana, koji se izdavao za potomka cara Samuila; pobunjenici zagroziše Solunu i, ma da je pokret pretrpeo neuspeh, zemlja, sva uzdrhtala pod vizantiskim ugnjetavanjem, bila je spremna da se svakoga časa otcepi. Srbija se isto tako diže na oružje i zahtevaše nezavisnost. Na Jadranskom Moru Mleci osvojiše dotadašnje vizantiske posede. Ali se pojaviše dva naročito opasna protivnika, Normani u Evropi, Turci Seldžuci u Aziji.

Nastanjeni oko sredine XI veka u južnoj Italiji i podržavani od papstva, Normani, pod voćstvom Roberta Gviskara, postepeno behu otkinuli od grčkog carstva sve što mu je pripadalo na Poluostrvu. Uzalud je Đorđe Manijak, vizantiski upravnik Italije, posle slavnih pobeda nad sicilijanskim Arabljanima (1038-1040 g.), zaustavio za trenutak nadiranje Normana (1042 g.). Po njegovom odlasku sve propade. Troja pade 1060 g., Otrant 1068 g., Bari, poslednja vizantiska tvrđava, podleže1071 g. Uskoro slavoljubive težnje puljskog vojvode preneše se i na drugu obalu Jadranskog Mora; on stvori mornaricu i spremi se da se umeša u političke prilike u Iliriji. 1081 g. njegov sin Bohemund iskrca se na epirskoj obali i Gviskar, sa 30.000 ljudi, spremaše se da pođe za njim.

U Aziji je položaj bio sličan. Pod voćstvom tri značajne ličnosti, Togrul-bega, Alp-Arslana (1065-1072 g.) i Melek-Šaha (1072-1092 g.), Turci Seldžuci jurišahu na carstvo. U početku njihov nalet se razbi o čvrsti niz utvrđenja koja je bio podigao Vasilije II; ali Jermenska, nedovoljno privezana za Vizantiju i nezadovoljna zbog verskih gonjenja kojima je bila izložena, bila je nepouzdana. 1064 g. Turci zauzeše Ani, a uskoro Kesariju i Honu. Uzalud je odlučni Roman Diogen pokušavao da zaustavi njihovo napredovanje. On bi razbijen kod Manzikerta (1071 g.), severno od jezera Van, i pade u ruke nevernicima. Nikada se Vizantija nije mogla potpuno oporaviti od ovog velikog poraza. Otada je ceo istočni deo Male Azije, Jermenska, Kapadokija, sve one oblasti iz kojih se carstvo snabdevalo svojim najboljim vojnicima i najslavnijim vojskovođama, bio izgubljen zauvek. Otada su takođe, za vreme rasula u koje je carstvo sve više tonulo, Turci lako odnosili pobede: Ikonij potpade pod njih, zatim Nikeja gde ih sami Vizantinci pozvaše; 1079 g. dočepaše se Hrisopolja, prema Carigradu.

Znači li to da su Normani i Turci bili opasniji protivnici od tolikih drugih koje je Vizantija ranije bila savladala? Ne, ali je carstvo bilo slabije. Sve opasnosti koje su se nagoveštavale u X veku ostvarile su sada svoje pretnje.

Šizma i unutrašnje rasulo. - 1054 g. slavoljublje patrijarha Mihaila Kerularija izazvalo je ozbiljan sukob. On se bio oborio na Rim kada je ovaj hteo da obnovi svoju vlast nad dijecezama u Južnoj Italiji. Papa Lav IX odvratio je sa podjednakom žestinom, i papski poslanici koji su došli u Carigrad ozbiljno su povredili svojim nadutim držanjem vizantiski ponos. Došlo je, dakle, ubrzo do raskida. Papski poslanici svečano isključiše iz crkve patrijarha. Kerularije pomoću bune nametnu caru Konstantinu IX Monomahu šizmu koju je želeo. Odvajanje dveju crkava bilo je dovršeno. Ovaj rascep sa papstvom imao je po carstvo veoma ozbiljne posledice. Ne samo što je ubrzao pad vizantiske vladavine u Italiji, već je naročito iskopao između Vizantije i Zapada provaliju koju ništa nije moglo ispuniti. U očima Latina Grci su otada bili obični šizmatici prema kojima se nije moralo imati ni obzira ni trpeljivosti već samo opravdanog podozrenja. Vizantinci, sa svoje strane, tvrdoglavo su ostajali pri svojoj srdžbi i mržnji na Rim. Pitanje odnosa između papstva i pravoslavne crkve teško će pritiskivati ubuduće sudbinu monarhije. Najzad, u zemlji, okolnosti pod kojima je izvršena šizma pokazale su na očigledan način koliko je velika nemoć carske vlasti prema svemoćnom patrijarhu: Mihailo Kerularije to nije zaboravio.

Ali je naročito feudalna opasnost postajala svakim danom sve veća. Da bi srušila isuviše snažno plemstvo, carskoj politici se učinilo umešnim da otpočne borbu protiv vojske na koju su se velikoposednici naslanjali i čija se snaga na opasan način ispoljavala, baš u tome trenutku, u bunama, kao što je bila buna Đorđa Manijaka, proslavljenog junaka u sicilijanskim i italijanskim ratovima (1043 g.), ili buna Lava Tornikija (1047 g.). Tada se obrazova jedna građanska stranka koja uze za zadatak da izrazi svoje nepoverenje vojnicima. Vladavina Konetantina Monomaha zabeležila je prvu pobedu. Za vreme ovog cara veseljaka i neratnika vojska je bila osetno smanjena; narodne trupe su bile u većoj meri nego ikada zamenjene najamnicima, Normanima. Skandinavcima, Rusima, Anglo-Sasima, jer se mislilo da se u njih može imati više poverenja. Vojni budžet je bio skresan, tvrđave su bile zanemarene, vojskovođe su držane po strani ili su bile bačene u nemilost. Vlada je bila u rukama ljudi od pera, Psela, Ksifilina, Jovana Mavropa, itd. Osnivanje pravničke škole imalo je za glavni cilj da snabde ovu vladu građanskim činovnicima. Između svemoćne birokratije, koja se naslanjala na senat, i vojske sukob je uskoro postao neizbežan. On bi žestok. 1057 g. Prononciamiento, koji je podržavao Mihailo Kerularije, diže na presto jednog čuvenog vojskovođu, Isaka Komnina. Ali kada se Isak, obeshrabren, odreče, stupanje na presto Duka obeleži otpor prema vojničkoj stranci i obezbedi ponovo, i to više nego ikada, pobedu birokratije. Za jedan trenutak Roman Diogen vrati moć vojsci. On podleže u besomučnom napadu svojih udruženih protivnika; a vlada Mihaila VII, čiji je prvi ministar bio Psel, izgledalo je da je utvrdila konačnu pobedu građanske stranke.

Sve je to imalo ozbiljnih posledica. Spolja, carstvo je svuda uzmicalo; stanovništvo, koje je slaba vlada rđavo branila a osim toga preopterećeno porezima, otcepljivalo se od monarhije i, kao u rimskom carstvu pred propast, pozivalo varvare. U zemlji, u sveopštem rasulu, feudalno plemstvo je uzdizalo glavu; vojska, nezadovoljna usled neprijateljstva koje se prema njoj ispoljavalo, bila je spremna na svaku pobunu. I sami najamnici su se bunili, a normanski kondotijeri u službi carstva, Herve, Robert Krepen, Rusel de Bajel, radili su u svoju sopstvenu korist. Ustanci su se nizali jedan za drugim. Nikifor Votanijat se digao na oružje u Aziji protiv Mihaila VII u isto doba kada se Nikifor Vrijenije pobunio u Evropi (1078 g.). Zatim, protiv Nikifora Votanijata koji je postao car (1078-1081 g.) ustali su drugi pretendenti, Vasilakije i Melisin. A carstvo, napadnuto, iscrpeno, nezadovoljno, bučno je prizivalo spasioca. On se pojavi u ličnosti Aleksija Komnina, najboljeg vojskovođe u carstvu. Državni udar koji ga je popeo na presto (1 aprila 1081 g.), učinivši kraj tridesetogodišnjem rasulu, označio je pobedu feudalnog plemstva i vojske nad građanskom strankom, a takođe i pobedu provincije nad prestonicom. Ali je on doneo carstvu još jedan vek veličine.