Историја византијског царства (Ш. Дил) 4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА
Писац: Шарл Дил


ГЛАВА IV.
Исавријански (сирски) цареви и иконоборство (717-867 г.)


Обнова царства под првом двојицом исавријанских царева (717-775 г.)[уреди]

Нови цар Лав III (717-740 г.) био је значајна личност: одличан војсковођа, он је, не без успеха, покушао да одбрани Азију од муслимана; вешт дипломата, добар организатор, он је имао све особине једног државника. Његов син Константин V (740-775 г.), са којим је рано поделио власт да би учврстио династију, био је такође, упркос погрдама и клеветама којима су га обасипали његови непријатељи, упркос надимцима Копроним ("ђубреимени") и Кавалинос ("коњушар") којима су га са уживањем прљали, један одличан владалац. Он је био уман, енергичан, велики ратник и велики организатор; и ма да је био, још више него његов отац, својевољан, прек, строг и жесток, ипак су оба прва Исавријанца били врло велики цареви чији је славни спомен дуго времена остао драг византиској војсци и народу и којима ни сами њихови противници нису могли да не одаду правду. И црквени оци на седмом васељенском сабору у Никеји (787 г.), оштро осуђујући верску политику Лава III и Константина V, одали су им признање због њихове храбрости, мудрих мера које су предузели за добро својих поданика, закона које су обнародовали, њихових грађанских установа, свега онога чиме су заслужили признање свога народа. Оба прва Исавријанца су заиста били славни посленици на преуређењу царства.

Спољна политика. - Неколико месеци по ступању на престо Лава III Арабљани се појавише испред Цариграда и нападоше га са копна и са мора; ни сама зима, која је била веома оштра, није прекинула борбу. Али муслиманске лађе бише потучене у неколико сусрета; војска на копну, исцрпена глађу, претрпе озбиљан пораз. После целе једне године узалудних напора (од августа 717 до августа 718 г.) Арабљани дигоше опсаду. То је претстављало за Лава III славан почетак владавине, за ислам велики слом, и то је био догађај сасвим другог значаја него победа коју је однео петнаест година касније (732 г.) Карло Мартел код Поатјеа. Арабљански налет био је коначно сломљен, и побожни Византинци могли су с правом да се поносе што Бог и Богородица увек верно штите хришћански Град и царство.

Ипак, и поред пораза, Арабљани су и даље били опасни. После неколико година одмора они наставише рат, и поново, скоро сваке године, Мала Азија је страдала од њихових упада. Али пораз код Акроина (739 г.) био им је сурова поука. Константин V искористи прилику да предузме напад на Сирију (745 г.), да освоји Кипар (746 г.), да пређе са војском на Еуфрат и у Јерменску (751 г.). Исто тако и унутрашњи сукоби који су потресали арабљанску државу, ступање на престо Абасида (750 г.) који пренесоше престоницу калифа из Дамаска у далеки Багдад, веома много допринеше византиском успеху. За све време владавине Константина V ратна срећа је била на страни Грка; и после њега, његов син Лав IV могао је да 778 г. са војском од 100.000 људи упадне у Сирију и да 779 г. са великим успехом одбије муслимане у Малој Азији. Арабљанска опасност, тако страховита у VII веку, није више претила царству.

Константин V се исто тако трудио да отклони бугарску опасност. 755 г. он је предузео напад и, у току девет узастопних ратова, приредио је варварима код Маркеле (759 г.) и код Анхијала (762 г.) тако крваве поразе да 764 г., уплашени, они нису ни покушали да се одупру и примили су мир. Рат који је настављен 772 г. и који је трајао до краја владавине није био мање победоносан; и ма да Константин V није успео да уништи бугарску државу, ипак је на Балканском Полуострву повратио углед византиском оружју. Осим тога, угушио је устанке трачких и македонских Словена (758 г.) и, по угледу на Јустинијана II, пребацио у Малу Азију, у тему Опсикион, један део њихових племена (762 г.).

Унутрашње уређење. - У исто време када су непријатељима монархије били улили поштовање према царству, оба прва Исавријанца прионуше да га и изнутра преуреде. То је било велико дело административног, економског и друштвеног преустројства.

Да би осигурали одбрану граница Лав III и његов син почеше да уопштавају устројство тема, делећи велике војне области VII века на многобројније војне округе, мање по простору и погодније за одбрану; осим тога, ова нова подела пружала им је политичку корист, јер је на тај начин опала моћ коју је стратезима давало управљање над веома пространим покрајинама и јер је умањена опасност побуна која је отуда произилазила. И док је Војни закон обнављао дисциплину у војсци, државна благајна се пунила новчаним средствима захваљујући пажљивој, често безобзирној, финансиској администрацији. Земљоделски закон трудио се да ограничи узнемирујући развој великих поседа, да заустави пропадање мале слободне својине, да осигура сељацима боље животне услове. Поморски закон потпомагао је развитак трговачке морнарице. Али, изнад свега, велико законодавно преустројство, које обележава објављивање грађанског законика названог Еклога ("избор", 739 г.), поправило је судску администрацију и унело у закон, са више јасности, један сасвим нов и више хришћански дух човечности и једнакости. После пола века владања два прва Исавријанца учинила су царство богатим и напредним, поред куге која га је опустошила 747 г. и поред узбуне коју је изазвало иконоборство.

Иконоборство (726-780 г.)[уреди]

Да би своје дело на опорављењу државе извели до краја, Лав III и Константин V покушаше да изврше велики верски преображај. Они укинуше иконе, прогонише калуђере који су их бранили, и према озбиљном сукобу који су изазвали и који доби име иконоборство сачуваше у историји назив иконоборци.

Многи су често рђаво схватили природу верске политике исавријанских царева и рђаво разумели њен циљ и значај. Разлози који су је изазвали били су истовремено верски и политички. На многе побожне људе, почетком VIII века, непријатно је деловало претерано сујеверје, а нарочито велико обожавање икона, чуда која су се ишчекивала од њих, начин на који су оне биле уплетане у све људске радње, и многи исправни духови с правом су били забринути ради штете коју су овакви обичаји могли да нанесу вери. У Азији нарочито постојало је јако нерасположење против икона: Лав III, Азијат пореклом, делио га је. Ни он ни његов син нису били, као што се каткад сматра, слободни мислиоци, рационалисти, претече реформације или француске револуције; то су били људи свога доба, побожни, верници, богослови чак, искрено се трудећи да поправе веру, чистећи је од свега онога што им се чинило идолопоклонством. Али то су били тако исто и државници који су се бринули о величини и спокојству царства. Међутим, велики број манастира и непрестани пораст манастирског богатства претстављали су за државу озбиљну опасност. Ослобођење од пореза које су уживала црквена добра смањивало је приходе државне благајне; мноштво људи који су се калуђерили били су изгубљени за земљорадњу, војску, чиновничку службу. Али нарочито утицај који су калуђери вршили на духове и моћ коју су на тај начин задобивали стварали су од њих опасне чиниоце нереда. Таквом стању ствари оба Исавријанца покушаше да се одупру: укидајући иконе, они су циљали на калуђере који су налазили у њима и у њиховом обожавању једно од својих најмоћнијих средстава у сукобима. Несумњиво, борбом коју су тако започели исавријански цареви су изазвали дуготрајне немире; несумњиво, из тог сукоба су произишле веома озбиљне политичке последице. Не треба заборавити, међутим, ако хоће да се донесе правичан суд о иконоборачким владаоцима, да су они у својој борби наишли на велику потпору код високог свештенства, завидљивог на утицај калуђера, у војсци састављеној већином од азијатских народности, чак и у једном делу народа, и да њихов покушај није био ни без разлога ни без величине.

726 г. Лав III је обнародавао први указ против икона којим, како изгледа, није толико наредио да се униште колико да се више обесе да би се склониле од обожавања гомиле. Та мера је проузроковала огромно врење: било је жестоких сукоба у Цариграду, једна побуна, уосталом брзо угушена, у Грчкој (727 г.), општи устанак у Италији (727 г.); и ма да се папа Гргур II задовољио да уложи оштар протест против иконоборачке јереси, његов наследник Гргур III започе ускоро смелију политику и, не задовољавајући се само бацањем проклетства на противнике икона (731 г.), потражи, у једном тренутку, савез Лангобарда против цара. У Сирији Јован Дамаскин је исто тако грмео против Лава III. Изгледа ипак да је указ веома благо примењен; против бранилаца икона није предузето никакво систематско прогањање; и ма да је патријарх Герман био смењен, а на његово место постављен један присталица нове верске политике (729 г.), ма да су биле предузете мере против духовничких школа, побуна у Грчкој била је благо угушена.

Али заоштравање борбе било је неизбежно. Начелна питања су убрзо била постављена у спору у коме су се сукобили царски уплив у верским стварима и жеља цркве да се ослободи мешања државе. Осим тога, Константин V, више богословски расположен од свога оца, унео је у борбу лична схватања, противна не само иконама већ и обожавању Богородице и посредовању светаца; а како је био страственији такође, водио је борбу са већом занесењачком ревношћу, са доследнијом и неумољивијом жестином.

Чим је, десетогодишњом славом и благостањем, учврстио престо, који је једног тренутка био пољуљан Артаваздовом буном (740-742 г.), он сазва у Ијерији црквени сабор (753 г.) који свечано осуди иконе. Отада је владалац могао да кажњава противнике не само као одметнике од цара, већ и као побуњенике против самог Бога. Ипак се у почетку надао да ће их убедити. Тек 765 г. су отпочела гоњења. Иконе бише уништене, манастири затворени или претворени у јавна и државна добра, касарне и крчме; манастирска имања бише одузета, калуђери хапшени, злостављани, протеривани из земље; неки, као св. Стефан млађи, бише осуђени на смрт; други, у смешним спроводима, бише изложени руглу народа сакупљеног у Хиподрому. Неколико високих царских достојанственика бише погубљени или прогнани. Патријарх Константин, прво прогнан, би осуђен на смрт (767 г.). Читавих пет година гоњење је беснело царством, мање страшно, можда, него што су то претставили цареви противници, - смртне казне изгледа да су биле углавном ретке, - али ипак веома жестоко. Чинило се, каже један савременик, "да је владина намера била да потпуно искорени калуђерски ред". Калуђери су се огорчено опирали; они су храбро страдали "за правду и истину". Ипак многи попустише, многи побегоше, нарочито у Италију: тако да је, као што каже, са нешто претеривања, уосталом, један савременик, "изгледало да у Византији нема више калуђера".

Неоспорно је да је борба дала повода нечувеним насиљима, невероватним свирепостима и зверствима, и да је изазвала у монархији дубоко врење. Она је имала, осим тога, веома озбиљних последица. Још Лав V, трудећи се да путем силе савлада отпор папства, одузимајући од Рима и стављајући у зависност од цариградског патријарха Калабрију, Сицилију, Крит и западни Илирик (732 г.), бејаше пооштрио незадовољство папа и ненаклоност Италије. Када је 751 г. равенски егзархат подлегао под ударцима Лангобарда, Стефан II није се много колебао да се одвоји од јеретичког царства и, будући немоћан да брани Полуострво, да потражи код Франака успешнију и мање тегобну заштиту; он прими од победиоца Пипина области које су раније припадале Византији и које су отада сачињавале папско световно господство (754 г.). То је био раскид између царства и Рима. Константин V је све могуће чинио да би казнио папу кога је сматрао једним обичним издајничким и верломним подаником који је незаконито присвојио оно што припада његовим господарима. Сви ти напори бише узалудни. Карло Велики, који се 774 г. поново беше умешао у политичке прилике на Полуострву, свечано потврди Пипинов дар. Византија је сачувала у Италији само Млетке и неколико градова на југу. И ма да је, на тај начин, смањено царство још више било упућено према Истоку, овим раскидом припремала се такође клица страховитих заплета и озбиљних опасности у будућности.

Ирина и успостављање икона (780-802 г.)[уреди]

Својом верском политиком први Исавријанци су посејали многе клице раздора, незадовољства, немира. После смрти Константина V то је одмах било јасно.

За време своје кратке владавине Лав IV (775-780 г.) је наставио политику својих претходника; чим је умро, његова удовица Ирина, владајући место малолетног Константина VI, сматрала је кориснијим за своје тежње да се ослони на православце и да обнови обожавање икона. Да би се сва посветила свом великом циљу, она занемари борбу са муслиманима који се повратише 782 г. до Хрисопоља, према Цариграду, и закључи са калифом доста унижавајући мир (783 г.); она се приближи, осим тога, папи и ступи са франачком краљевином у срдачне односе; што се тиче унутрашње политике, нарочито се трудила да отстрани из владе противнике икона и удаљи своје девере, синове Константина V; извршивши тако све припреме, она, уз суделовање патријарха Тарасија, свечано осуди на седмом васељенском сабору у Никеји (787 г.) иконоборачку јерес и обнови обожавање икона, на велику радост странке богомољаца који су у овој победи видели јемство блиске и потпуне независности цркве од државе.

Опијена победом, охрабрена омиљеношћу у народу коју је задобила својом побожном ревношћу, Ирина се није устезала да ступи у борбу са својим сином, који је постао пунолетан, и да му спори престо. Првог пута, пред незадовољством војске која је остала верна успомени Константина V, а осим тога раздражена због неуспеха које су царске трупе трпеле у бојевима са Арабљанима, Бугарима, Лангобардима, она се морала одлучити на повлачење (790 г.). Али је са упорном вештином припремала повратак на власт: 797 г. оборила је сина и без колебања му ископала очи. Тада је завладала као прави цар (797-802 г.) и била прва жена која је у своје име управљала монархијом. Али ма да је црква, оснажена, обновљена у борби, поново заузела у византиском друштву, захваљујући њој, своје право место, ма да је калуђерска и побожна странка, предвођена људима као што је био Теодор Студит, постала моћнија и смелија него икада, искључива пажња коју је Ирина посветила верској политици имала је за царство тешке последице. Упркос привременим успесима које је Константин VI постигао над Арабљанима и Бугарима (791-795 г.), багдадски калифат, за време владе Харун-ал-Рашида, успешно је прешао у напад и приморао Византинце на плаћање данка (798 г.). На Западу грчка влада је показивала исту слабост према Карлу Великом, и догађај из 800 г., који је обновио западно римско царство у корист франачког краља, значио је за византиски двор осетно понижење.

Умањена споља, монархија је била ослабљена изнутра услед претеране попустљивости коју је влада показивала према цркви, услед дубоких раздора који су настали као последица иконоборства, услед мучног примера, најзад, који је пружила Ирина започињући поново еру династичких револуција. Иконоборачко доба је несумњиво било обележено великим духовним и уметничким полетом; исавријански цареви нису били пуританци; иако су забранили иконе, они су волели раскош, светски сјај дворског живота, и, да би украсили своје грађевине, помагали су световну уметност која је била надахнута античком традицијом као и арабљанским обрасцима; те околности, као и место које заузимају Азијати у VIII веку, допринеле су да се византиско царство сасвим поисточњачи. Али ма колико велику улогу да је сачувала монархија као заточник хришћанства против ислама, као чуварка цивилизације против варварства, њој су, крајем VIII века, претиле велике опасности са свих страна и она је била веома слаба, Падом Ирине, коју је помоћу државног удара срушио Никифор I (802 г.), био је отворен пут недаћама и анархији.

Друго доба иконоборства (802-842 г.)[уреди]

Никифор I (802-811 г.) је био уман владалац, вешт финансијер; он се бринуо да поправи очајно стање у коме се налазила државна благајна, макар то било на штету црквених добара. Он је био умерен дух и није волео насиља иконобораца; али је, с друге стране, хтео да очува њихове реформе, и нарочито је сматрао недозвољивим тежње византиске цркве која је, опијена победом, отворено смерала да се отресе државне власти и да задобије потпуну слободу. То је значајна црта другог иконоборачког доба; тада се у Византији догађало нешто слично ономе што је на Западу била борба о инвеституру.

Калуђери Студиског манастира, под вођством свога игумана Теодора, залагали су се најжешће и најнепомирљивије за тражење црквених права. Они су се са подједнаком оштрином борили и против мудре помирљивости патријарха Никифора (806-815 г.), који се трудио да избрише сећање на иконоборачку борбу, и против цареве финансиске политике и његовог уплива у питањима вере. Влада је морала строго да поступи са њима (809 г.), да их растури и да их прогна. Калуђери се нису устручавали да против царске власти затраже помоћ од папе, решени да признаду првенство римске цркве само да би могли по то цену да осигурају независност источне цркве према држави. Такво држање морало је да изазове иконоборачко противдејство. То би дело Лава V Јерменина (813-820 г.) и двојице царева из фригиске династије, Михаила II (820-829 г.) и Теофила (829-842 г.). Поново, читавих тридесет година, царство је било страховито узбуркано.

На црквеном сабору који се састао 815 г. у Св. Софији иконе су биле опет забрањене и враћене на снагу иконоборачке одлуке из 753 г. Према томе су иконе почеле наново да се уништавају; нарочито је свако јавно испољавање и опирање калуђера било немилосрдно угушивано казнама, злостављањем, прогонством. Теодор Студит умре у прогонству (826 г.), а гоњење поста још суровије за време Теофила, страсног иконоборца и упорног богослова. 832 г. би обнародован један оштар указ против присталица икона и патријарх Јован, прозван Леканомант ("врач"),приста да га спроведе. Манастири бише затворени, калуђери гоњени и хапшени; ужас поново завлада. Али после сто двадесет година заморне и узалудне борбе појави се пресићеност. Одмах по Теофиловој смрти његова удовица, намесница Теодора, на савет свога брата Варде, реши се да заведе мир успостављањем обожавања икона. Та одлука би донета на сабору од 843 г., коме је претседавао нови патријарх Методије, и проглашена на једној величанственој свечаности. Успомену на тај дан грчка црква још и данас прославља 19 фебруара сваке године ("Недеља православља").

Али, ако су иконе успостављене, ако је, према томе, црква однела победу, с друге стране, дело иконоборачких царева остало је нетакнуто у главној тачки. Они су хтели да држе цркву у зависности од државе и да повећају над њом царску власт; против те тежње Студити су се огорчено борили, упорно су одрицали цару право да одлучује о догмама и о вери и, не попуштајући, захтевали независност цркве од световног утицаја. Исход иконоборства је био, међутим, да је црква постала потчињенија више него икада царској власти.

Спољна политика царства и обнова монархије (802-867 г.)[уреди]

Док је тако монархија сва била обузета верском борбом, озбиљни догађаји помутише њен унутрашњи мир и угрозише споља њену безбедност.

Иринин злочин против сина, уклонивши са престола исавријанску династију, отворио је ново доба династичких борби. После државног удара који је попео на престо Никифора I (802 г.) следовали су један прононциаменто који уздиже Лава V (813 г.) и једна завера која, по убиству Лава В, стави на његово место Михаила II (820 г.); али, осим ових успелих урота, дугачак је списак пропалих покушаја од којих је најопаснији био Томин устанак (822-824 г.). Он, ослањајући се на ниже друштвене редове, даде својој побуни скоро социјалистичко обележје. Пуних двадесет година анархија је беснела царством.

Ни спољашњи односи нису стајали боље. Уговор од 812 г., по коме је Карлу Великом био признат назив цара, потврдио је губитак Италије у којој је Византија сачувала само Млетке и неке области на југу Полуострва. Рат настављен са Арабљанима (804 г.) завршио се двама озбиљним поразима: заузећем Крита од стране шпанских муслиманских гусара (826 г.) који су отада стално, скоро некажњено, пленили по источном делу Средоземног Мора и освојењем Сицилије (827 г.) од стране афричких Арабљана који 831 г. запоседоше Палермо. Али је нарочито велика била бугарска опасност откако је страшни кан Крум проширио своје царство од Хема до Карпата. Никифор I је покушао да се бори против њега упавши у Бугарску: при повратку је погинуо приликом једног крвавог пораза (811 г.), и Бугари, по други пут победници код Адријанопоља, стигоше до испод цариградских зидина (813 г.). Победа Лава V код Месимврије (Месиврија, 813 г.) спасе царство. Али, ако се свима тим разним опасностима додаду још и побуне недовољно потчињених народа, као што су били пелопонески Словени (807 г.), схватиће се да је после ових двадесет година нереда дело великих исавријанских царева изгледало потпуно уништено.

Царство се, ипак, опорави од те кризе. Владавина Теофила (829-842 г.) донекле је надокнадила, захваљујући све већем слабљењу багдадског калифата, поразе претрпљене на Истоку; и ма да су, уистину, после пораза код Дасимона и заузећа Аморија (838 г.), Византинци били принуђени да замоле Арабљане за мир, с друге стране, захваљујући чврстом управљању земљом, доброј финансиској администрацији и дипломатској вештини, Византија је поново дошла до угледа и благостања. Велелепношћу грађевина, раскошју Светог двора, блеском цивилизације, Цариград се, средином IX века, такмичио са престоницом калифа. И када је бесконачна борба око икона оила најзад престала, царство се чинило још сјајније и јаче. По изласку из тог дуготрајног доба немира изгледало је, заиста, да су књижевност и уметност задобиле нову снагу, а цариградски универзитет, који је обновио у дворцу Магнавра цезар Варда (око 850 г.), поново је постао, под управом Лава Солунског, средиште изврсне духовне културе.

У исто доба је и црква, подмлађена у борби, ставила у службу државе своју препорођену делатност. Она је повратила верско јединство, борећи се против јереси, нарочито против павликијана који су за време Теодорине владавине сурово прогањани у Малој Азији, и довршавајући покрштење пелопонеских Словена (849 г.); особито је на целом Истоку раширила византиски утицај мисионарским радом. На позив моравског кнеза Ћирило и Методије, "словенски апостоли", донели су хришћанску веру варварским племенима која су била настањена у Угарској и Чешкој (863 г.). Они су учинили више. Превели су на словенски језик свештене књиге за нове преобраћенике; саставили су, у том циљу, глагољицу, дајући тако Словенима и њихову азбуку и њихов књижевни језик; проповедали су на словенском, служили службу на словенском, трудили се да створе словенско свештенство; и таквим промишљеним и умешним схватањем придобили су Словене за православље. Преко двадесет година (863-885 г.) два брата Солуњанина су проповедала јеванћеље по Моравској. И ма да је, коначно, њихово дело због немачког непријатељства и мађарске најезде пропало, њихов начин рада донео је Византији у другим покрајинама дуготрајније успехе. На обалама Дона хришћанство је продрло у јеврејску државу Казара. 864 г. Борис, бугарски кнез, примио је православље; и ма да се, следећих година, новообраћени верник колебао једно кратко време измећу Византије и Рима, ма да је ступио у односе са папом Николом I тражећи од њега да заведе латински обред у његовој краљевини (866 г.), грчки утицај је ипак после тога дубоко продро у Бугарску.

Све је то претстављало велики успех. Лакомислености Михаила III (842-867 г.), нарочито када се млади владалац отргао испод туторства своје мајке Теодоре (856 г.) и свога ујака Варде, несумњиво су привремено довеле у питање постигнуте резултате. Арабљански гусари са Крита пљачкали су по источним морима; у Малој Азији, око двадесет година, смењивали су се успеси и неуспеси (844-863 г.); на Западу муслимани су довршили, од 843 до 859 г., освајање Сицилије. Најзад и Руси, по први пут, појавише се испред Цариграда (860 г.), и само захваљујући чуду које је извршила Богородица спасена је, према народном веровању, престоница.

Још један догађај, озбиљнији и значајнији, обележио је владавину Михаила III. Место Игњатија, кога је свргнуо цезар Варда, на цариградски патријаршиски престо попе се Фотије (858 г.). Папа Никола I, на позив збаченог патријарха, умеша се у ствар и наложи својим посланицима да поведу истрагу. Славољубиви Фотије умео је веома умешно да искористи незадовољство које је, вековима, Исток осећао према папским захтевима и непријатељство које је гајио према Западу; насупрот папском полагању права на првенство он, веома вешто, свом личном спору дода обележје правог народног спора. На искључење из цркве које објави против њега Никола I (863 г.) он одговори раскидом са Римом. Цариградски црквени сабор (867 г.) баци проклетсво на папу, огласи његово незаконито мешање у послове источне цркве и доврши расцеп. То је био очевидан доказ о постојању византиског народног осећања које се испољило отприлике у исто доба, на не мање јасан начин, у узбуђењу изазваном од стране освајачке политике Рима у Бугарској (866 г.).

Тако, средином IX века, постојала је несумњиво византиска народност коју су постепено створили догађаји: царство је, по престанку иконоборства, поново задобило верско јединство, политичку снагу, духовну величину; пре свега, постало је чисто источно царство. Тренутак се ближио у коме ће оно достићи врхунац своје моћи. Када Василије Македонац1), љубимац Михаила III и његов савладар, пошто се ослободио свога супарника Варде (866 г.), уби најзад и свога добротвора (867 г.) и уздиже на престо нову династију, он донесе византиском царству, помоћу извршеног државног удара, сто педесет година сјаја, благостања и славе.


1) Овај назив је уобичајен; треба приметити, међутим, да је Василијева породица јерменског порекла и да се недавно била населила у Македонији.