Istorija Rusije (P. Miljukov) 7

←< 6. glava

ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov

8. glava >→

GLAVA VII

Petar Veliki (1682-1725)

Glavne podele vladavine Petra Velikog. — Vladavina Petra Velikog označava početak novoga doba u istoriji Rusije. Od toga doba počinje povest savremene Rusije, kulturne Rusije. Ono što naročito karakteriše taj novi istoriski period, čije smo pripremanje videli pre Petra Velikog, to je da je Rusija konačno dobila rang evropske sile i postala važan činilac u međunarodnoj politici, dok se u samoj zemlji obrazuje jedan nov društveni stalež koji odmah dobiva obeležje povlašćenoga plemstva. Sa vladavinom Petrovom počinje postepeno obrazovanje pokolenja koja će se pošto su dugo i dosta tesno bila podložna tuđinskim uticajima, oslobađati sve više i naposletku stvoriti, prožimajući se narodnim duhom, rusku kulturu.

Odavno se raspravlja o ličnom udelu Petrovom u ovom novom razvoju ruskoga duha. Za njegove pristalice njegova uloga bila je veoma važna; njegovi protivnici, naprotiv, odbijaju da mu priznadu ma kakvu zaslugu i smatraju da je on samo uputio Rusiju jednim neprirodnim pravcem služeći se različitim dokazima, i jedni i drugi dolaze do istoga zaključka, a to je: da je glavni činilac u reformatorskom radu Petra Velikog bila njegova volja ili njegova ćud.

Skorašnja istoriska proučavanja dokazala su da su između doba Petra Velikog i prethodnog doba postojale tešnje veze nego što se mislilo; ta proučavanja su uspela da poreknu postojanje prekida koji su nekoji hteli da vide u tome trenutku ruske istorije, i da vladavinu Petra Velikog i njegovih prethodnika smatraju kao uzastopne etape jednog istog i povezanog istoriskog razvitka. Ako je usled toga razvitka ruski narod stekao pretežno evropsko obeležje, to dokazuje da ga sve osnovice njegovog istoriskog razvitka stavljaju pre u Evropu nego u Aziju, iako je on kao neka spona između ta dva dela sveta. Ali, iako utvrđuju organski karakter istoriskog razvoja Rusije, ova proučavanja, nasuprot ranijima, teže da umanje ličnu ulogu cara reformatora.

Videćemo u čemu se tačno sastojala careva lična uloga. Uglavnom, može se tvrditi da njegovo doba označava prelaz Rusije iz jedne nesvesne evolucije u svesnu, više upućenu izvesnome cilju, i voljniju. Ipak, prve Petrove reforme, koje su u suprotnosti sa opštim obeležjem njegovoga dela, izgledaju više da su posledica neke ćudi i prekidaju organski razvoj. U tome smislu mogao je Petar Veliki da bude nazvan „prvim ruskim revolucionarom”. I zaista, njegovi prvi reformatorski pokušaji nose više razorno obeležje; tek kasnije započinje on rad na preporodu. Ovaj prelaz od nesvesnog i nagonskog ka svesnom i sistematskom jeste glavna crta velike reforme koju je Petar Veliki preduzeo, a koja pretstavlja jedno prelazno doba.

Da bi se bolje shvatilo njegovo poreklo i razvitak, korisnije je posmatrati ga po razdobljima. Onda se jasnije zapažaju odnosi između vladareve lične aktivnosti i samih reforama, razaznaju se pobude, raspoznaje se u njegovom radu ono što je dalo trajnih rezultata od onoga što je bilo samo privremeno, Sa toga gledišta može se život Petra Velikog podeliti na dva skoro podjednaka perioda, od kojih je svaki trajao otprilike po dvadeset i sedam godina.

Prvi period, od 1672 do 1699 godine, jeste doba vaspitavanja Petrova, njegovih dečačkih i mladićskih igara, koje postepeno dobivaju obeležje ozbiljnih zanimanja. Samo poslednjih pet godina toga perioda posvećene su reformama. Drugi period, od 1700 do 1725 godine, ispunjen je ratovanjem na severu i reformom koju je on izazvao i koja se po inerciji produžuje još dve godine posle Petrove smrti. Ovaj period može se razdeliti na tri dela. Kada je Petar slavio mir zaključen u Nistatu, on je sam označio svoje trostruko učenje matematičkim obrascem 3x7=21. Ali bi bilo tačnije razlikovati tri dela od po devet godina:

1- od 1700 do 1709, uništavanje ranijih oblika državne uprave; 2- od 1709 do 1718, nered; 3- od 1718 do 1727, obnova. Dve odlučne faze reforme nalaze se na prelazu svakog od ovih delova ka narednom delu i svaka od njih obuhvata period od četiri godine: od 1708 do 1712, prva sistematska reforma; od 1718 do 1722, druga.

I. — Život i rad Petra Velikog do rata na severu (1672-1699)

Detinjstvo i mladost Petra Velikog. — Petar Veliki rodio se 30 maja/9 juna 1672 godine. Njegova majka je druga žena cara Alekseja, Natalija Kirilovna Nariškin. Borba između Nataliline porodice i porodice prve careve žene, Marije Miloslavski, koja je imala dva sina, Fjodora i Ivana, i sedam kćeri, od kojih je najstarijoj, Sofiji, bilo suđeno da odigra istorisku ulogu, ispunila je čitav ovaj period. Ovo je, kao što se događalo u XVII veku kada su se carevi često ženili devojkom iz sirotnijih plemićskih porodica, naročito borba o uticaj između novih i starih vladarevih srodnika, koji se otimlju o njegovu naklonost. Miloslavski imaju utoliko više razloga da budu nezadovoljni što se Aleksej privoleo svojoj drugoj porodici i staraocu Natalijinom, Artamonu Sergejeviču Matvjejevu, jednom od prvih moskovskih „Evropljana”; priča se da je baš u kući Matvjejeva, u koju su dolazili strani diplomati, car prviput susreo svoju drugu ženu.

Međutim, evropska kultura već nije više nikakva novost u Moskvi; Sofija, kći Marije Miloslavski, i sama je oduševljena obožavateljka inostranstva, isto kao i njen prijatelj Vasilij Vasiljevič Golicin, čije smo planove i težnje upoznali. Kada je Aleksej umro godine 1676, izgledalo je da je zgodno vreme za reforme koje je Golicin nameravao da ostvari uz pripomoć Sofijinu. A naprotiv, budućnost Nariškina izgleda tamna. Matvjejev, optužen za mnoge zločine, kao na primer za bavljenje čarolijama, jer izgleda da je pripremao jednu farmakopeju, smenjen je sa dužnosti načelnika ambasadorskog prikaza i prikaza farmacije i prognan na krajnji severoistok Rusije, u Pustozersk, a potom u Mezen. Mladi Petar, kome je tada bilo tek četiri godine, isto tako je udaljen iz Moskve zajedno sa svojom majkom. Oboje će živeti u krunskome selu Preobražensku, u okolini Moskve. Tu, u svojoj petoj godini, Petar dobiva prve osnove vaspitanja po propisima stare tradicije; njegov učitelj Nikita Zotov uči ga psaltiru i časlovcu, ali ga ne uči pisanju; u sedamnaestoj godini Petar još uvek neće umeti da piše pravilno, i tek tada će učiti sabiranje i oduzimanje od Holanđanina Timermana.

U svojoj desetoj godini Petar je prinuđen da prekine svoje oskudno učenje. Usled smrti svoga starijeg brata Fjodora godine 1682, njega jednim državnim udarom uzdižu na presto u maju; u junu, drugim državnim udarom Sofija, uz pripomoć strjeleca, uspeva da pridruži mladome vladaru još jednoga cara, svoga brata Ivana, sina Marije Miloslavski, zadržavajući za sebe namesnička prava. Od prvoga državnog udara Petar je dobio samo načelnu vlast. On i dalje, punih sedam godina, živi sa svojom majkom u Preobražensku ili Semjonovskom, drugom jednom selu blizu Moskve. Sofija sa njima postupa veoma rđavo: po rečima jednoga onovremenog hroničara, kneza Kurakina, „carica Natalija živi od onoga što joj dodeli ruka kneginje Sofije”; ali „izdašnost” Sofijina je toliko skučena da je Natalija primorana da prima potajno potporu od sveštenstva, od patrijarha, od manastira Trojica-Sergijevo i od rostovskog mitropolita. Tako su se pristalice prošlosti, koji nisu imali razloga da budu zadovoljni novim običajima što su ih zaveli Sofija i knez Golicin, okupili oko Natalije. Sofija može da smatra svoju suparnicu za saveznicu reakcije.

Međutim, Petar veoma malo obraća pažnju na okolinu svoje majke. On živi u jednom svetu što ga je on sam stvorio, u svetu detinjskih igara koje se postepeno preobražuju, ma da Natalija to ne zapaža, u vojne studije koje postaju sve ozbiljnije. Činjenica da je mladi Petar živeo daleko od Kremlja imala je neobično važnih posledica. U poljskim dvorcima život nije bio potčinjen staroj moskovskoj etikeciji koju Petar prezire i čiju stegu on teško podnosi, jer za vreme zvaničnih prijema mora da izgovara uobičajene pozdrave naučene napamet. Njegov samovoljni karakter već tada se ispoljava; on živi slobodno, bira sam svoje prijatelje i sam udešava svoje zabave. Njegova poznanstva, kao i njegove uobičajene zabave, morale su izgledati veoma čudne i malo pristojne isto toliko starim moskovskim bojarima koliko i evropskoj i obrazovanoj okolini Sofijinoj. Svoje prijatelje odlazio je da bira među stanovnicima Njemecke Slobode. Bili su to pustolovi koji su došli da okušaju sreću u dalekoj Moskvi, ili pak zanatlije koji su se trudili da vuku koristi iz raznih zanata, te nisu mogli biti najdostojniji pretstavnici evropske kulture. Petar je ponajpre tražio među njima stručnjake za razne tehničke probleme iz vojne veštine. Isprva je on za svoje igre uzimao iz oružarnice Kremlja puške, pištolje, doboše, barut, olovo, itd. Ali su mu te rezerve ubrzo postale nedovoljne; umesto da se zadovolji pratnjom od mladih plemića koje su obično pridavali carevićima, on je otpočeo da stvara prave pukove uzimajući u svoju vojsku dvorske tobdžije i konjušare; — među ovima poslednjim nalazio se i njegov budući ljubimac, Aleksandar Menšikov, čovek „najgorega porekla”, prema rečima kneza Kurakina. Pošto je obrazovao odred potješnjih (zabavljača), kome je uskoro morao dodati i Potješnji Dvor, pravu vojnu upravu, zatim Potješnaja Izba za skupove, štale itd., on se morao obratiti tuđincima, koji su bili upućeniji u ratnu veštinu, da bi naučio „propise vojnih vežbi”, osnovna pravila „fortifikacije” primenjena na potješne tvrđave, osnovna znanja iz artilerije i matematike, itd. Kada ga je u Njemecku Slobodu odveo knez Boris Golicin (rođak Sofijinog ljubimca), jedan „pijanica” kako kaže Kurakin, bio je odmah očaran slobodom običaja koji su tamo vladali, a koja je bila toliko neobična u staroj tradicionalističkoj Moskvi, i uživanjima kojima se tamo svet odavao. Ubrzo je on tamo pronašao jednog savetodavca, mladog Švajcarca Fransoa Lefora, odličnog konjanika, ljupkog igrača i veselog druga; jednom rečju, prema kratkoj definiciji Kurakina, „jednog francuskog razvratnika”. Kasnije će Petar narediti da se podigne veoma ugodan dvorac za njegovoga prijatelja u Njemeckoj Slobodi; тамо ће се он одавати обилним пијанкама које ће понекад трајати пуна три дана, и навићи ће се на разврат и вино, чега се више никад неће одрећи i što će ga, i pored njegove džinovske snage, odvesti pre vremena u grob.

Sukob između Sofije i Petra. — Ove vojničke igre naposletku su privukle pažnju namesnice, koja voli vlast i ne mari nimalo da je ustupi mladome caru; njen saučesnik Šakloviti, starešina strjeleca, izjavio je kasnije pred sudijama „da je u to vreme (1687) car Petar Aleksejevič počeo da okuplja oko sebe konjušare potješne i da je to bio povod bojazni”. Ove „bojazni” naterale su Sofiju da preduzme mere predostrožnosti i da potraži pomoć protivu novih Petrovih pukova, dobro disciplinovanih i obučenih u nemačku uniformu. Tu pomoć našla je ona u staroj vojsci strjeleca, gde ona ponovo otpočinje propagandu koja joj je ranije omogućila da se približi prestolu. Ipak nije izvesno da je Petar, usred svojih zabava, prvi pomislio na sukob koji je morao neizbežno da izbije između njegove sestre i njega. Verovatnije je, kao što misli Kurakin, da je on prosto želeo da se pomoću svoja dva puka, Preobraženskog i Semjonovskog, kojima je dato ime prema selima gde su obrazovani, obezbedi od namesnice. Da li su ga ovi pukovi, čiji su vojnici regrutovani „iz najbeznačajnijih i najsirotnijih plemićskih porodica,” naveli — kako kaže Kurakin — da zauzme još u ranoj mladosti neprijateljski stav „prema uglednim porodicama”, ili je pak — kao što kaže isti pisac — on prirodno težio da ponizi ugledne porodice, te da umanji njihovu slavu, da im oduzme moć i da postane na taj način on lično svemoćan vladar? Možda on još nije smislio ni taktiku ni određene planove za budućnost. Ali je izvesno da ga je njegov raskid sa Kremljom i to što se okružio prostim ljudima navelo da prekine odnose sa moskovskim plemstvom i usadilo mu demokratske navike. Kada bojarska kasta bude prešla u tabor neprijatelja reforme, te odavno stečene navike dobiće političku važnost.

Godine 1689, posle Golicinovog nesrećnog pohoda na Krim, kucnuće za Petra, kojemu je tada bilo sedamnaest godina, čas odmazde prema Miloslavskima. Teško je odrediti, zbog zategnutih odnosa među tim dvema porodicama i sve većeg nepoverenja koje su uzajamno ispoljavale, ko je prvi izazvao pravi sukob. U svakom slučaju Petar se odlučno usprotivio da Sofija učestvuje u verskim litijama, odbio je da nagradi Golicina i njegove vojskovođe za njihov porazni pohod. 7/17 avgusta 1689 godine Sofija je sakupila strjelce pod izgovorom da je prate na jednom pokloništvu; uistini, kao što će se kasnije utvrditi istragom vršenom pomoću užasne moskovske inkvizicije, ona je to učinila da bi se obavestila kako bi se oni držali onoga dana kada ona bude pokušala „da stavi na glavu carsku krunu”. Šta više, Šakloviti priprema nekoliko atentata na carev život. 7/17 avgusta Petra su probudili u Preobražensku vešću da se u Moskvi pripremaju da dođu i da ga ubiju. Ne stigavši ni da se obuče, on je uzjahao konja i otišao da se sakrije u jednoj obližnjoj šumi. Rano ujutru on odlazi u manastir Trojica-Sergijevo prijateljima svoje majke, saziva strjelce i nekoliko pukova redovne vojske koji se, posle kratkog kolebanja i suprotno Sofijinim naređenjima, povinuju volji onoga koji je car. Sofiji je zabranjen pristup u manastir, a njen prijatelj Vasilij Golicin, obeshrabren, odlazi na svoje imanje u okolini Moskve. Dolaskom u početku septembra stranih oficira pod vođstvom škotskoga generala Patrika Gordona, koji je ubrzo postao najbliži Petrov savetnik, ubrzan je rasplet. Posle Gordona u manastir dolazi Vasilij Golicin, ali je on odmah prognan u severnu Rusiju, najpre u Jarensk, a potom u Pinjegu. Šakloviti, pozvan takođe u manastir, umoren je. Da bi kaznio Sofiju „što je htela da se meša u državne poslove i da prisvaja razna zvanja bez našega dopuštenja”, Petar joj naređuje da se povuče u manastir Novodjevičij, u Moskvi, i poziva svoga brata Ivana „da ne dopušta da neko treći učestvuje nezakonito u državnim poslovima i da deli sa nama naša zvanja”. Tako 12/22 septembra, posle dvomesečne krize, počinje lična vladavina Petra Velikog; Ivan je bolešljiv, te igra samo pasivnu ulogu savladara; on umire 1696 godine.

Preobražaj Petrovih vojnih igara. — Ako je nešto i izmenjeno u početku Petrove vladavine, to je išlo na štetu evropeizacije Rusije i državne uprave uopšte. Ako je Sofija odveć dobro organizovanom „reklamom” i preterivala u svome namesničkom radu, ona je ipak dala dokaza o istinskoj dobroj volji, jer je težila da zadovolji narod i da Rusiju povede putem napretka. Petrova porodica nije pokušala ništa slično. Po rečima kneza Kurakina, Natalija je žena „oskudne inteligencije, nesposobna da vlada”, i posle Petrova dolaska na vlast „bilo je mnogo administrativnih nepravdi što su ih činile sudije, mnogo zloupotreba i rasipanja narodnoga novca.”. A Petar ne pomišlja da napusti svoje „igre” da bi se posvetio opštem dobru. On i dalje provodi vreme u svojim uobičajenim zabavama i zadovoljava se tim što proširuje obim svojih vojnih vežbi. Natalija pokušava da ga umiri primoravajući ga da se oženi Evdoksijom Lopuhin, čija narav i duh ne mogu da mu se svide, jer se on navikao da se druži sa lepim devojkama iz Njemecke Slobode, a strogi ceremonijal moskovskog porodičnog života nije mu nimalo po volji. Tek što je protekao njegov medeni mesec, a on već hita da se vrati zanimanjima koja su mu draga i koja zahtevaju da se stalno udaljuje od svoga doma.

Njegove ratoborne igre uzimaju postepeno sve veći obim i postaju sve ozbiljnije. Godine 1690 i 1691 pravilnici Semjonovskog i Preobraženskog puka su konačno utvrđeni. Ali godine 1692 Petar napušta za neko vreme svoju suvozemnu vojsku; on tada misli na mornaricu i gradi svoju prvu flotilu na Perejaslavskom jezeru. Godine 1693 on odlazi u Arhangelsk da vidi pravo more i velike brodove svojih prijatelja Holanđana. Holandski je prvi jezik koji on uči u praktičnom cilju, ali se njegov rečnik ograničava, razume se, na stručne izraze što ih upotrebljavaju njegovi prijatelji, holandske zanatlije. Ovaj prvi dodir sa mornarima iz Arhangelska pobuđuje u njemu želju da ode u Holandiju u Amsterdam, kuda ga njegovi prijatelji iz Arhangelska i Moskve nagovaraju da ode. Ipak, on se godine 1694 vraća svojim čisto vojničkim zanimanjima i organizuje prave manevre u selu Kožuhovu. Jedna vojska od 30.000 ljudi učestvuje u njima, i oni traju tri nedelje; „poljski kralj” (koga pretstavlja Romodanovski) napada „požunskog kralja” (Buturlin); u svrhu operacija Petar naređuje da se ustanovi jedna knjiga sa planovima logora, komore i bitaka. On ipak priznaje da su ovi manevri samo jedna igra, ali je ta igra preteča jedne važnije vojne operacije, pohoda na Azov, za koje će on kasnije priznati da i ti pohodi nisu imali sasvim ozbiljan karakter.

Ovaj preobražaj u ozbiljniju zabavu, potom u pravo vojno delo, što je obeležje svake Petrove akcije, neobično se jasno vidi u njegovim prvim pokušajima. Pohodi na Azov ponikli su iz potrebe da za stvarni cilj upotrebi vojne snage koje je nagomilao. Kolikogod se malo brine za upravu svoje zemlje, toliko isto malo misli o ciljevima rata. Za njega je rat već sam po sebi jedan cilj, jer će se u njemu oprobati njegova flota i vojska, te će mu vojne operacije omogućiti da oceni njihovu vrednost. Ideologija tih operacija njega mnogo ne zanima; on nije navikao da apstraktno posmatra državne probleme koji mu se nameću. U tom pogledu on je sušta suprotnost knezu Vasiliju Golicinu, koji je pre svega bio ideolog, nesposoban za praktičnu akciju; Petar je u suštini pregalac i tehničar: njegovi porazi ne samo da ga ne obeshrabruju, već ga potstiču da traži nova usavršavanja, bez obzira na žrtve što ih nameće zemlji, i on uvek postiže naposletku cilj koji je sebi postavio.

Fransoa Lefor predlaže mu jedan cilj na koji on dotada nije pomišljao; on mu neumorno ponavlja da svrha kojoj treba da teže sve njegove vojne igre, vežbanja u gađanju, građenje brodova itd., jeste slava. Austriski diplomat Korb beleži u svojim Memoarima: „Lefor je pokazao caru put slave. Potstičući ga na vojne podvige, on je pothranjivao njegove snove o slavi.” Kasnije, kada bude definisao težnje prvoga dela svoje vladavine {do godine 1715), Petar će se poslužiti rečima samoga Lefora i kazaće da se založio da „uveća slavu Rusije.” Drugi deo svoje vladavine on će drukčije okarakterisati i nazvaće ga „epohom uspostavljanja pravilnog poretka”. Jer on se doista tek tada, potpuno svesno, zalaže za svoju drugu i poslednju sistematsku reformu. On nije mogao ranije da misli na „uspostavljanje pravilnog poretka”, jer je bio jedino zauzet „da uveća slavu Rusije.”

Pohodi na Azov (1695—1696). — Nema nimalo sumnje da je Lefor ukazao Petru put osvajanja, na kopnu kao i na moru, kaogod što mu je on savetovao da preduzme svoje prvo putovanje u inostranstvo. Na godinu dana pre pohoda na Azov, Petar još nije znao kako da upotrebi svoju ratnu flotu, na koje more i protivu koga neprijatelja da upravi svoje brodove. Ali on već zna da će Lefor, koji nikada nije bio mornar, komandovati tom flotom, da će admiralski brod nositi ime Slon (to je bio znak na Leforovom grbu), da će biti ukrašen zlatom i da će imati posadu od izabranih holandskih mornara. On sam imaće samo rang kapetana i zadržaće celoga svog života tu naviku da ustupa drugima prvo mesto.

Sada se lakše može razumeti zašto on, kada je polazio u svoj prvi pohod na Azov (1695), nije obratio nimalo pažnje diplomatskoj pa čak ni vojničkoj svrsi toga preduzeća. Prethodna vladavina ostavila je u nasleđe XVIII veku trostruk spoljni zadatak, borbu protivu tri najbliža suseda Rusije: Švedske, Poljske i Turske, jer granice Rusije nisu još konačno utvrđene. Ali svaki pokušaj proširavanja na račun jedne ili druge može lako da izazove koaliciju triju graničnih sila. Mudra politika zahtevala je da se taj trostruki zadatak razdeli i da se ta tri protivnika pobeđuju jedan za drugim. Sa kojim od te trojice treba otpočeti? Ordin-Naščokin, ministar Aleksejev, okrenuo se ka Baltičkom Moru, i da bi tamo osvojio pristaništa, pomišljao je da stvori koaliciju protivu Švedske. Vasilij Golicin, naprotiv, bio je izabrao teži put, manje pripremljen, koji je vodio u Tursku, ka Crnom Moru, i propao je na Krimu. I pored ovoga iskustva, ipak Petar nije uputio svoje prve ratne pohode ka Baltičkom Moru, „tome prozoru otvorenom prema Evropi”. On je tada rešio da pođe opasnim putem što ga je izabrao Golicin; on se i dalje, tako reći usled inercije, drži pravca koji je nametnut ugovorom o „večnome miru” iz 1686 godine, koji primorava Rusiju da pomaže Poljskoj protivu Turske. On jedino menja taktiku: pred teškoćom da prodre preko Perekopa, on polazi drugim, kraćim putem i ide na Azov. On želi da oproba svoje potješnje i svoju ratnu flotu; na Azov je pošao da se još jednom pozabavi svojim vojnim „igrama”, jer on piše Apraksinu da će taj pohod biti samo nastavak manevara pred „požunskom tvrđavom”. Osim toga. Lafor gaji nadu da odvede Petra u inostranstvo, te da se pred svojim prijateljima u Švajcarskoj i Holandiji pohvali carevim prijateljstvom. Ali pre nego bi se pojavili u Evropi, potrebno je izvršiti nekoliko vojnih podviga l ostvariti san o slavi. Tako je pohod na Azov trebalo da donese Petru njegove prve lavorike i da posluži kao prolog njegovom putovanju u inostranstvo.

I tačno u tom smislu vođen je taj pohod. „Požunskog i poljskog kralja” zamenila su tri generala: Golovin, Gordon i Lefor. „Kapetan Petar Aleksejev” ponovo se vratio svojoj vojnoj igri i komandovao je jednom četom tobdžija. Ta igra dovodi do poraza. Nove Petrove trupe pokazale su se sasvim nesposobne da učestvuju u jednoj ozbiljnoj borbi. Tvrđava Azov odbija dva uzastopna juriša. Istoričar Solovjev, koji je uspeo da ocrta pravi lik Petra Velikog, nije mogao da se oslobodi preteranog veličanja, te je pisao povodom toga: „Ovde vidimo da se pojavljuje veliki čovek. Ne samo da nije izgubio hrabrost, već je izgledalo da je Petar uzvišen tom pobedom i pokazao je neobičnu aktivnost kako bi popravio poraz i obezbedio uspeh drugom pohodu. Neuspeh kod Azova obeležava početak vladavine Petra Velikog.” Uistini, ovaj neuspeh nije u životu Petrovu značio tako odlučan datum kao što kaže Solovjev, jer će ga vojni neuspesi još dugo pratiti, kod Narve, na Prutu, i svaki put će on pokazivati istu „neobičnu aktivnost”; i zaista, u njemu leži neiscrpna snaga, i on deluje isto onako neobuzdano kao što deluju slepe prirodne sile, na koje on potseća svojim neukrotivim poletom, nedostatkom razlikovanja i računa.

Da bi se Azov primorao na predaju, treba ga opkoliti s mora, jer se on tim putem snabdeva. Ali kako osrednji brojevi sa Perejaslavskog jezera nisu bili dobri ni za šta, Petar se reši da sagradi novu flotu na reci Voronježu, u slivu Dona. Nova brodogradilišta daju se vredno na posao u jesen 1695 godine, i već 1/11 maja 1696 spušteno je u vodu 23 galija i 4 paljevica. Ova flota, koju je predvodio jedan brod sa ponosnim geslom Principium — na njemu je Petar, a Lefor ga prati na jednom drugom brodu —, nije međutim ništa bolja od one prve. Opsadna taktika i dalje je detinjasta; traće se metci i dim bez velikih rezultata. Strani inžinjeri stižu sa zakašnjenjem, i potrebno je izvući flotu iz neprijateljske vatre. Pa ipak se Azov naposletku predao. U poljskoj se rugaju ruskom poslaniku, pripisujući kapitulaciju Azova jednom „ugovoru” a ne vojnim operacijama. Pa ipak je to jedna pobeda. Posle toga može se ostvariti Leforov plan i pojaviti se u Evropi.

Unutrašnja uprava. — U toku ovih prvih godina Rusijom se upravlja na stari način. Tri ličnosti drže vlast i one skupa čine stari moskovski oblik vladavine; to je najpre bojar stare loze, Boris Golicin, stari aristokrat len i drevna pijanica, svemoćni satrap Kazanjskoga dvorca, koji iz Moskve rasprostire svoju vlast po čitavoj oblasti Volge; to je zatim novi bogataš i skorojević Lav Kirilovič Nariškin, „čovek bez prošlosti”, ali brat caričin, koji žurno iskorišćuje svoj položaj da se obogati; to je naposletku dumnij đak — državni sekretar toga vremena — Tihon Strešnjev, dvorski spletkaroš, prepreden i lukav, „svirep i zloban” kako kaže Kurakin, koji zna pravu „tajnu svih državnih poslova”. Ali onaj koji diktuje svoju volju vladi, to je patrijarh Joakim. On je oduševljeni branilac reakcije; ne samo Petrova delatnost, nego i latinsko-poljska kultura koju je zaveo Vasilij Golicin njemu se čine kao đavolske čini i izdajstvo prema veri predaka. Zato stara moskovska stranka pobeđuje „latiniste” pa čak i Grke iz slovensko-grčko-latinske Akademije, koja mora da se ograniči da propoveda „pobožne nake”. Čak su i Dihudi, ti pomirljivi Grci, optuženi — i pored svih njihovih napora da „dovedu u saglasnost Aristotela sa pravoslavljem i religijom” — da se radije bave fizikom i filosofijom, umesto da se zadovolje predavanjem gramatike, što se smatralo za sasvim dovoljno; krajem 1694 godine oni dobivaju otkaz, i Akademija posle toga tavori dugo i bezživotno. Joakim umire u martu 1690 godine, i na svome samrtnom odru preporučuje da se sprečava svaki prijateljski odnos između pravoslavnih i bezbožnika, poziva verne da razore tuđinske bogomolje i da oteraju tuđince sa svih položaja na kojima se nalaze, pa naposletku traži smrtnu kaznu za svaki pokušaj da se u Rusiji zavede neka nova vera ili novi običaji.

Razume se da pristalice stare Moskve iskorišćuju Petrovo otsustvo i njegovu nameru da putuje po inostranstvu da bi pokušali da se oslobode toga vladara i da okončaju njegovu delatnost koja im smeta. Ona je već izazvala negodovanje u narodu. Kaluđer Avramij, ekonom manastira Trojica-Sergijevo, koji je pomagao Nataliji protivu Sofije, dostavlja Petru početkom 1697 godine izveštaj o razgovorima koji su vođeni u jednom krugu nižih činovnika i seljaka — među kojima se nalazi i budući Petrov slavopojac Ivan Posoškov —: „Narod stenje i jadikuje zbog onoga od koga je sve očekivao; verovalo se da kada vladar bude postao punoletan i ponovo se oženi, da će napustiti delo svoje mladosti i poboljšati opšte stanje. Ali kada je postao čovek i oženio se, car se okrenuo uživanjima, napustio pravi put i prouzrokovao samo tugu i nevolju.” Okrivljeni, stavljeni na muke, otkrili su da se naročito negoduje protiv „igara u selu Semjonovsku i manevara u Kožuhovu” kao i protiv careve upornosti, „jer on neće da sasluša nikoga, ne stanuje u Kremlju, odlazi u Njemecku Slobodu, ponižava se pred tuđincima i beščasti se, zbog čega nema više blagostanja”, dok se „broj činovnika umnožava”, dok zloupotrebe rastu i dok car „okruživši se prostacima, sam stavlja na muke i pogubljuje nezadovoljnike u mučionici Preobraženskoga prikaza.”

Petnaest dana po odlasku Petrovu u inostranstvo otkrivena je jedna prava zavera koja je grozila životu carevu. Tu zaveru bili su sklopili Cikler, komandant strjeleckog puka i član plemićske Dume, i dva plemića stare loze, Sokovnjin i Puškin. Stavljeni su na muke, i Cikler, pošto je najpre priznao da ga je godine 1682 Sofija nagovarala da ubije Petra, izjavio je da su zaverenici, zbog „protivhrišćanskog ponašanja” carevog i zbog njegove namere da odnese ruski državni novac u inostranstvo po nagovoru Leforovu, bili odlučili da ga ubiju, da na presto dovedu njegovog sinčića Alekseja i da vrate Sofiji namesništvo, a Golicinu vlast. Ta zavera je sprečena, a zaverenici pogubljeni nad iskopanim lešom Sofijinog ujaka, Ivana Miloslavskog. Strjelci su odmah na svima stražarskim mestima zamenjeni vojnicima i poslani u Moskvu; Petar je odložio da ih konačno kazni po svom povratku iz inostranstva.

Prvo putovanje na Zapad (1697—1698). — 10/20 marta 1697 godine napustilo je Moskvu jedno mnogobrojno izaslanstvo od 200 ljudi. Petar se u njemu nalazio pod imenom „Petar Mihailov”. Cilj njegovoga putovanja iskazan je u geslu ispisanom u sredini vojnih oznaka i stolarskog alata izrezanog na pečatu što ga je on upotrebljavao u Holandiji: „Nalazim se među šegrtima i tražim nastavnike.”

On odlazi u Kenigzberg preko Rige, Mitave i Libave. U Kenigzbergu se sastaje sa Fridrihom III, brandeburškim izbornim knezom i budućim prvim pruskim kraljem; na svoj rođendan, 29 juna/9 jula, on se umalo nije potukao sa kneževim izaslanicima što se nisu dovoljno divili vatrometu što ga je Petar Mihailov svojeručno načinio. U Hanoveranskoj, u Kopebrugu, upoznao se sa hanoveranskim i brandeburškim kneginjama. Isprva bojažljiv pred ovim damama, on se brzo pribira, pokazuje im svoje ruke otvrdle od rada i hvali se sa svojih petnaest zanata što ih je naučio u Njemeckoj Slobodi. 7/17 avgusta stiže on u Amsterdam. Tu ostaje četiri i po meseca i proučava brodogradnju u radionicama Društva holandske Indije „ne iz neophodne potrebe, — piše on patrijarhu Adrijenu — nego da bi se upoznao sa pomorstvom te da bi po našem povratku mogao pobediti neprijatelje Isusa Hrista i postati njegovom milošću oslobodilac hrišćanstva”. I tako, upoznavajući se sa moreplovstvom, on i dalje ima u vidu borbu sa Turcima na Crnom Moru i odbranu potlačenih hrišćana.

Pošto mu se. učinilo da Holanđani ne poznaju teoriju brodogradnje i da oni rade nesistematski, pošao je u Englesku da tamo potraži ono što želi. Stigao je 11/21 januara 1698 godine u London, gde ga je primio kralj Viljem; provodi četiri meseca u Vulviču i Detfordu ne da bi radio u radionicama, nego da prikupi obaveštenja o brodogradnji. Viljem zapaža da on ostaje ravnodušan prema svemu što ne spada u njegovu struku; kada dođe u dvorac Kensington, njega manje zanimaju slike čuvenih umetnika nego jedna sprava kojom se osmatra pravac vetra. Razume se, on se ne ograničava samo na proučavanje pomorskog problema. On posećuje muzeje, laboratorije, pozorišta; prisustvuje čak i jednoj sednici Parlamenta, ali prizor ograničavanja kraljevske vlasti ne može da mu godi. 27 aprila/7 maja vraća se u Holandiju, a posle tri nedelje polazi u Beč preko Kleva, Bilfelda, Hala, Lajpciga, Drezde i Praga. Svuda se njegovi domaćini osećaju srećni što su se otarasili toga čudnog i nevaspitanog posetioca. 16/26 juna on svečano ulazi u Beč gde se sastaje sa carem Leopoldom. Svima se čini da je on „sasvim drukčiji nego što su ga opisivali prilikom njegovih poseta drugim dvorovima”; on tu ostavlja — po tvrđenju papskog nuncija — utisak učtivog, lepo vaspitanog i skromnog čoveka. Ipak, on ne uspeva da ubedi cara u potrebu da nastavi rat sa Turskom. Iz Beča on namerava da otide u Veneciju, čija je flota sastavljena od galija čuvena u svetu, jer su Rusiji upravo potrebne galije. Ali ga 19/29 juna vest o pobuni strjelaca poziva iznenada natrag u Moskvu. On prolazi kroz Krakov, posećuje na brzu ruku rudnike u Vjeličkoj, zaustavlja se u Ravi, gde se sastaje sa poljskim kraljem (31 jula i 1 avgusta/10 i 11 avgusta). Zbog svoga diplomatskog neuspeha u Beču on menja svoje vojne planove i načela svoje spoljne politike. Tu zaključuje s poljskim kraljem Avgustom sporazum o napadu na Švedsku; sad više ne cilja na Crno More, već na Baltičko. Avgust se pokazuje veseo drug; novi saveznici se sprijateljuju i izmenjuju svoje grbove i odelo. Malo kasnije, u oktobru, pojaviće se na političkoj pozornici Rajnhold Patkul, diplomat koji će pripremiti koaliciju protiv Švedske. Osim Rusije i Poljske, u ovu koaliciju stupiće i Danska i Brandeburg. Biće lakše pridobiti za savez ove dve države nego zaključiti ugovor bilo sa Lujem XIV, koji čak nije hteo ni da primi Petra u Parizu iz straha da se ne zameri Porti, bilo sa carem Leopoldom, koji nije pristao da učestvuje u koaliciji, i Rajnhold Patkul, livonski plemić kome je Švedska oduzela imanje i čiji je on ogorčeni neprijatelj, založiće se za tu stvar oduševljeno.

Kakav je utisak ostavio Petar za vreme svoga putovanja po inostranstvu i šta je on doneo sa toga putovanja, prvoga putovanja koje se usudio da preduzme jedan ruski car? One dve nemačke izborne kneginje kažu za njega da je „veoma obdaren divljak”. Engleski episkop Barnet, kome je bilo povereno da ga upozna sa verskim problemima, govori o njemu takođe bez oduševljenja: „Priroda kao da ga je stvorila da bude pre brodarski radnik nego vladar. Pošto sam se često s njim družio i razgovarao, ostao sam zbunjen pred namerama proviđenja, koje je poverilo tako plahovitom čoveku bezgraničnu vlast što se prostire nad tako velikim delom sveta... Bog jedini zna koliko će godina on biti napast za taj narod i njegove susede.” Barnet ipak priznaje kasnije da su „pozniji događaji otkrili kod Petra više genijalnosti nego što se moglo predvideti u ono doba.” Jer se Petar u Evropi pokazao onakvim kako su ga za deset ili petnaest godina ulaženja u život vaspitali moskovski krugovi i Njemecka Sloboda. On je samouk; on žudno prikuplja sva znanja koja ga interesuju i hoće ne samo da sve upozna, nego i da sve može sam da stvori, ni sam ne znajući jasno čemu sve to. Sasvim ravnodušan prema državnim poslovima kojima se dotada nije nikada bavio, on se sav predao čisto tehničkim pitanjima; u nauci on samo vidi primenu. Pa ipak, sve interesantne pojave, naročito čuda prirode, njega takođe zanimaju. Sa svoga putovanja on donosi, razume se, samo ono što je hteo ili mogao da vidi: on odašilje u Rusiju 279 stručnjaka i mornara koje je uzeo za svoju mornaricu; on tako isto šalje u Moskvu mnogo zanimljivih predmeta za svoj muzej. Evropski vladari najpre su začuđeni, a potom razočarani. Naučnici, kao na primer Lajbnic, interesuju se za Petra isto kao što bi se interesovali za abisinskog kralja ili kineskog cara; to je za njih jedinstvena prilika da uvećaju svoje znanje o jednoj nepoznatoj zemlji. Što se tiče šire evropske javnosti, ona i ne zapaža Petrov prolazak. Rusija još ne postoji za Evropu, te čak i u susednim zemljama pitaju careve diplomatske pretstavnike da li su Moskovljani hrišćani i da li će se uskoro pokrstiti.

Ali najvažnije od svega jeste to što se Petar, zahvaljujući svojim posetama Njemeckoj Slobodi, konačno oslobađa stare moskovske rutine i usavršava se nezavisno. Oruđe reforme, posmatrano u glavnim linijama, spremno je u njegovim rukama. Ostaje još samo da on sebi postavi neki jasno određen cilj, da takoreći namesti prenosne kaiševe, pa da pokrene mašinu. Kao što je i trebalo očekivati, potstrek je došao ne od same želje za reformom, nego od ratničkih snova Petrovih. Dve okolnosti, svojstvene njegovoj vladavini, pružile su mu slobodu delanja koja je nedostajala njegovim prethodnicima, koji su uostalom uvek poštovali stare moskovske običaje. Jedna je socijalna, a to je opadanje bojara; druga je verska, a to je opadanje sveštenstva.

Opadanje bojara i sveštenstva. — Vladavina Petra Velikog pada u doba kada je jedan uticajni stalež počeo da se raspada, a međutim onaj koji će ga zameniti nije još imao vremena da se obrazuje. Bojarski stalež je u punom opadanju; ona je sad, po rečima Šaklovitija, „samo jedno trulo stablo koje leži na zemlji”. Što se tiče plemstva, koje će u XVIII veku i najvećim delom XIX veka biti upravni stalež, ono još nije stupilo na pozornicu. U tome prelaznom dobu birokratija preovlađuje, sa svim zloupotrebama i samovoljom koju ona nosi u sebi. Ovakvo stanje omogućuje samodržnom vladaru da učvrsti svoju moć, jer ga ne sputavaju nekadanji „feudalci” niti novi staleži. Zato Petar i može da se ponaša prema bojarima kako se njegovi prethodnici nikad ne bi usudili. Korb opisuje jedan zanimljiv prizor koji se odigrao za vreme Leforovog pogreba. Želeći da iskoriste nestanak toga ljubimca, bojari su pokušali da zauzmu prva mesta u povorci i da stanu ispred stranaca; Petar se tada razvikao: „To nisu bojari, nego psi.” A kada su posle svršenog obreda bojari požurili da se udalje iz Leforovog dvorca, koji je ranije bio čuven zbog svojih večernjih zabava, Petar ih je zaustavio i rekao: „Zašto se rasturate? Zar vam je ta smrt toliko dobrodošla? Zar vam vaša radost ne dopušta da načinite tužna lica?”

Na koje se snage oslanja Petar? Na svoje potješnje koji obrazuju njegovu gardu. Iz njihovih redova uzima on svoje poverljive ljude kad god posumnja u vernost ostalih članova svoje okoline. Po rečima Bergholca, „tuđincima se objašnjavalo koliku naklonost oseća Petar prema svojoj gardi tim što u njoj nije bilo nijednoga vojnika kome car ne bi bez ustezanja poverio svoj život.”

Drugi razlog koji je omogućio Petru da raskine sa starim običajima tačno je označio jedan tuđinski posmatrač, Fokerot (1737): „Po mišljenju mnogih dobro obaveštenih ljudi, Petar ne bi mogao toliko daleko otići u svom reformatorskom radu da je naišao na otpor jednoga sveštenstva koje bi bilo umnije, i koje bi uživalo uvaženje i naklonost naroda.” Zašto rusko sveštenstvo toga doba nije uživalo to uvaženje? Zašto ono nije imalo u svojim redovima „umnijih sveštenika”? Zato što su najbolje pastire, one koji su napustili crkvu i prišli starovercima, zamenili „laskavci”, ne iz redova Velikorusa, nego kijevskih učenjaka, učenika Kijevske akademije koja je za pola veka prethodila Moskovskoj akademiji. Pre Petrova stupanja na presto, dogodio se rascep između zvaničnoga sveštenstva i naroda koji je prišao šizmi, i jedino su ravnodušni ljudi ostali u zvaničnoj crkvi. Eto zašto Petar može bez bojazni da ruši stare ograde i da otvoreno obesvećuje crkvene tradicije. Time se objašnjavaju i one nihilističke crte koje nalazimo i u njegovoj ličnosti kao i u njegovom radu. Iako je skinuo svoje moskovsko odelo da bi obukao evropsku uniformu, on ipak nije ništa žrtvovao od svoje slobode. Otuda ona neusiljenost u njegovom opštenju sa ljudima. On može sebi sve da dopusti. Njegovu ćud ograničava samo njegova urođena dobrodušnost i nekakvo čudno osećanje dužnosti, koje se meša sa pojmom „službe”. U pitanju je, razume se, služba Rusiji, otadžbini; ali, po njegovom shvatanju, taj pojam službe ima u sebi nečega stvarnog: to je služba koju mora da vrši jedan vojskovođa koji prima od države platu, te prema tome ne sme da ostane neaktivan.

Ovo shvatanje, kao što smo videli, uticalo je na njegovo duševno raspoloženje još u početku njegove vladavine. Za njega su mornarica i vojska, kojima on služi, od prvoredne važnosti. One su isprva predmet igara koje se, posle Arhangelska i Voronježa (1693 i 1695) preobražuju u ozbiljniji „posao”. Ali, kako smo već kazali, rat je za njega samo jedno sredstvo. Isto tako je za njega samo prosto sredstvo i država, o kojoj se on brine tako malo da njenu upravu poverava drugima, svojim poverenicima. Dužnost ovih „upravnika careve baštine” je da daju vojsci i mornarici dovoljnu količinu ljudi i novca. Doklegod je država sposobna da daje i jedno i drugo, Petar se ne interesuje nimalo da sazna kako se došlo do tih sredstava. Tek kada oseti nestašicu novca i ljudi, on se okreće toj oblasti koja mu je dotada ostala tuđa. Tek tada, a to će reći u trenutku kada je njegova vojna aktivnost srušila staro moskovsko uređenje, otpočinje prava njegova reforma. To su glavne linije ove vladavine toliko obilne događajima.

II. — Rušenje staroga poretka (1700—1709)

Pobuna strjeleca (1698). — Posle Ciklerove pobune (1697), strjelci su udaljeni iz Moskve i za kaznu poslani da brane tursku i poljsku granicu. Oni su se osetili uvređeni još za vreme manevara, jer ih je tada car pridodao onoj vojsci koja je trebalo da bude potučena. Za vreme pohode na Azov, omrznuti „Franko Lefor” postavio ih je „na najopasnija mesta i minirao njihov položaj”, usled čega su oni „izginuli u velikom broju”. Ciklerov saučesnik Puškin rekao je da se oni nemaju više čemu nadati i da neće umaći smrti. Odašiljanje na granicu sasvim ih je ogorčilo. Naviknuti na miran život u Moskvi, gde su nekoji od njih imali svoju trgovinu, i razmaženi pažnjom koju su im ukazivali Petrovi prethodnici, oni su teško podnosili službu na granici i jedva su čekali da se vrate u Moskvu gde su ih očekivale njihove žene i deca. Odlazak Petrov u inostranstvo je povoljna prilika za novu pobunu, utoliko pre što su joj se svi nadali. Tuđinci je se naročito boje, jer po Korbovom pričanju kružio je glas da strjelci nameravaju da pokolju i spale Nemecku Slobodu. Petar, prema obaveštenjima što ih Lefor šalje svojoj porodici, ima poverenja u svoje nove trupe; pa ipak, za svaki slučaj, on je poveo i „dobrovoljce”, izabrane iz plemićskih porodica, ali su to — bar po pretpostavci stranca Krula — bili uistini taoci koji su jamčili za „vernost svojih roditelja”.

Pobuna strjeleca izbila je utoliko žešće što je proturana vest „kako je car umro u inostranstvu i da bojari imaju nameru da udave carevića”. Četiri puka strjeleca, koji su logorovali na južnoj granici, kada su bili poslani na zapad (u Veljikije Luki) umesto da su vraćeni u Moskvu kao što su se oni nadali, poslali su svoje izaslanike u prestonicu da od bojara zatraže dopuštenje da se vrate. Kako po svemu izgleda, oni su stupili u pregovore sa Sofijom, koja je bila sklonjena u manastir Novodjevičij, i ona ih je obodrila da pođu na Moskvu. Oni pođoše u borbu, rešeni da ne dopuste da se car vrati u Moskvu, već da ga ubiju „što je poklonio svoje poverenje Nemcima”, da postave Sofiju ili Vasilija Golicina za namesnika mladom careviću i da pokolju bojare i tuđince. Petrovi pukovi, kojima je komandovao Gordon, pošli su im u susret, i njihova artilerija ih je lako rasterala blizu manastira Voskresenskog (18/28 juna 1698 godine); 56 zarobljenika obešeno je. Ali to Petru nije nikako bilo dovoljno. U avgustu on je optužio za kukavičluk „kneza Kesara” Romodanovskog, stravičnog starešinu Preobraženskog prikaza, tadanje „Čeke”, kome je bila dužnost da bdije nad javnim poretkom, i odlučio je da se na svoj način oslobodi „semena Ivana Mihailoviča” (Miloslavski). Prekinuvši svoje putovanje, on stiže 26 avgusta / 5 septembra u Moskvu i naredi, odmah u početku septembra, naknadnu istragu koja je vođena pomoću svih uzgrednih sredstava tadanjega moskovskog pravosuđa: dželata, soba za mučenje i inkviziciju, što je primenjivano sa najveštijom svirepošću. Korb nam je ostavio jednu sliku pogubljenja koje je izvršeno pred očima stranaca, koje je Petar čak pozivao da se pridruže dželatima. Strjelci su u gradovima u unutrašnjosti zemlje sa zabranom da se kreću bez putnih isprava i da stupaju u vojnu službu. Njima je oduzet naziv carevih čuvara i postali su prosti građani. Petar nije uspeo da pronađe, što je bio njegov glavni cilj, dokaze za Sofijino saučesništvo; ipak, on ju je primorao da se zakaluđeri, pod imenom Suzana, i da živi okružena jednom gardom koja je neće ostaviti sve do njene smrti 1704 godine.

Preobražaj odela i običaja (1699—1700). — Kazna kojom su kažnjeni strjelci ne samo da nije utišala negodovanje naroda, već ga je još i pojačala. Ipak, ona ne bi na narod proizvela tako dubok i trajan utisak da za njom nije došao čitav niz drugih događaja koji su duboko uzbudili narodnu maštu. Mnogo što šta nije se svidelo narodu i pre Petrovog putovanja u inostranstvo. Ali ono što se događalo po njegovu povratku još je gore. Narod zapaža da po svom povratku u Moskvu car ne odlazi više u dvor svojoj ženi, nego u Njemecku Slobodu, Nemici Ani Mons, svojoj naložnici, koja je ranije bila to isto Leforu. Car se ne zadržava u Kremlju, ne pozdravlja nikako ni ikonu Tverske Bogorodice, ni mošti moskovskih svetaca, provodi jedan deo noći u pijankama u Leforovom domu, a drugi deo sa tardiskim pukovima u Preobraženskom. Sutradan, za vreme svečanog prijema, on uzima makaze i počinje da seče bradu velikodostojnicima, između ostalih i glavnom komandantu Šeinu i „knezu Kesaru” Romodanovskom, koji je upravo strogo osudio jednog moskovskog diplomatskog pretstavnika što je obrijao bradu. Ne treba zaboraviti verski značaj što ga je moskovska Rusija pridavala bradi, toj glavnoj oznaci „Božjega lika”. Patrijarh Joakim osuđivao je „običaj razvratnih Grka koji su brijali bradu, običaj koji je ranije bio zabranjen i koji je car Aleksej potpuno iskorenio”; on je proklinjao one koji su ponovo počeli da „unakažuju lik što ga je Bog podario čoveku”. Iako je on već odavno ležao u grobu, njegov naslednik Adrijan još je nepomirljiviji protivnik obrijanih lica: „Gde ćete stati na dan strašnoga suda?” pita on pristalice te mode. „Sa svetiteljima čija su lica ukrašena bradom, ili sa obrijanim jereticima?” Tako on preti večnim mukama onima koji odobravaju „tu jeretičku izopačenost koja čoveka prispodobljuje mački ili psu”. Posle pet dana, u Šeinovom domu, seče brade ne sam car, nego njegova dvorska budala. I posle tri dana Petar je konačno savladao taj sveti običaj: svi bojari dolaze na jednu večernju zabavu u Leforov dom obrijana lica, kako tvrde Gvarient i Korb.

No on se ne ograničava samo na to delo. I on sam, još između 1689 i 1691 godine, a to će reći otkako je počeo da posećuje Njemecku Slobodu, uobičajio je da nosi tuđinsko odelo; pozivajući članove svoje porodice da dođu u Rusiju, Lefor im je pisao: „Ovde ćete naći jednog širokogrudog vladara koji štiti tuđince i koji nosi odelo po francuskoj modi.” Po povratku iz inostranstva Petar nameće tuđinsku modu ličnostima iz svoje okoline. U februaru 1699 godine počeo je najpre da skraćuje predugačke rukave ruske nošnje. 4/15 januara 1700 godine jednim ukazom propisano jeda „bojari, okolniči, dumni i bližnjije ljuđi, stolnici, moskovski plemići, đaci, žileci i svi činovi Moskve i drugih gradova moraju da nose mađarsko odelo, gornji kaftan dovoljno dugačak da dosegne do podveze, a donji kraći, istoga kroja”. Moglo se unapred reći da ukaz koji bi se odnosio i na žene neće biti izvršen. 20/31 avgusta 1700 godine taj ukaz je ponovljen, samo sa jednim ograničenjem: „Radi ugleda i lepote u državi i vojnom području, ljudi svih društvenih redova, izuzev sveštenstva, crkvenjaka, kočijaša i zemljoradnika, moraće da nose mađarsko ili nemačko odelo; njihove žene i kćeri moraće isto tako da nose mađarsko ili nemačko odelo počev od 1 januara 1701 godine, te da i one budu odevene na isti način kao i ljudi.” Uzorci ovakvoga odela izloženi su na gradskim vratima, i tamo se naplaćuje od onih koji se ne pokoravaju tome ukazu novčana kazna od 40 kopejaka od pešaka, a 1 rublja od konjanika. Petar dakle povlači društvenu među između onih koji moraju da nose novu nošnju, i onih koji su oslobođeni te obaveze: na jednoj strani su razni stupnjevi plemstva koje je u carevoj službi; na drugoj strani je sveštenstvo i prost narod podložan plaćanju poreze. On čini isto to u pogledu nošenja brade, samo će porez kojim je on oporezovao „bradonje” dostići veoma visoku cifru posle popisa iz 1705 godine, 100 rubalja godišnje za gostje trgovce i Gostinaju Sotnju, 60 za činovnike prikaza i trgovce obeju kategorija, 30 za posadske, bojarskije ljuđi i kočijaše, pola kopejke trošarine za seljake pri ulasku i izlasku iz varoši. Kao potvrde o naplati izdaju se bronzane medalje sa natpisom: „Porez je naplaćen”, sa slikom jedne brade, a ponekad i sa izrekom: „Brada je nepotreban teret.” Ustvari, oni koje je Petar prezrivo nazivao „bradonjama”, zato što su bili protivni njegovoj reformi, pretstavljali su čitavu Rusiju, izuzev neposrednu okolinu carevu, plemstvo, potješnje, a kasnije i vojsku, jer su vojnici, za razliku od strjeleca, bili obrijani i nosili evropsku uniformu.

Oni koji su odeveni po nemački smatraju za ukusno da imaju lulu u zubima. To je bila nova uvreda za starinske običaje, koji su zabranjivali upotrebu „proklete trave”. Da bi odgovorio na nadimak „bradonja” koji su mu prikačili, narod je prozvao pretstavnike upravnoga staleža „duvandžije”.

Druga jedna mera koja je duboko vređala narodno verovanje i postala glavna oznaka reforme jeste promena kalendara. 20/30 decembra 1699 godine Petar naređuje da se godine računaju, po ugledu na sve hrišćanske narode, ne od stvorenja sveta, nego od rođenja Isusa Hrista, i da godina počinje u januaru umesto u septembru. 1/12 januara 1700 godine on naređuje da svi „moraju ukrasiti svoja vrata jelovim, borovim i smrekovim grančicama prema uzorima izloženim na velikom trgu i kod donje Apoteke”; da isto tako svi moraju da izmenjaju čestitke prilikom nove godine i završetka stoleća; tako je Petar zaveo u Rusiji i nemačku božićnu jelku.

Sve promene od 1699—1700 odnose se na spoljni život. Videćemo i mnogo važnije izmene, koje su nametnule ogromne žrtve stanovništvu i iz osnova promenile i samo državno uređenje, no koje su međutim danas skoro zaboravljene. Jer, kada govorimo o Petrovom radu koji je podelio istoriju Rusije na dva dela, naša mašta izaziva uspomenu najpre na spoljni preobražaj stanovništva, i to stoga što je baš taj spoljni preobražaj učinio najdublji utisak na savremenike, pošto je on prestavljao rušenje starih običaja koje je i sama vera osveštala, te je prema tome značio i rušenje same vere. Tek kada se setimo sličnih reformi izvršenih u današnje vreme, u kulturno zaostalim znamenjima; još nedavno, ako bi se nekom Turčinu nasilno skinuo fes, ili Turkinji njezin veo, uvredila bi se najdublja verska osećanja i mogla se time izazvati narodna pobuna. Ukoliko kasnije u životu jednoga naroda nastupi pokret za ukidanjem tradicija vezanih za veru, utoliko preobražaj teže pada narodu i izaziva opasnost da se on pobuni, utoliko pre što se taj preobražaj vrši pod uticajem tuđinštine. U Rusiji je taj preobražaj bio neobično bolan, i baš tih godina, 1699—1700, narodno ogorčenje na Petra izbilo je najsilnije.

Prvo izbijanje narodnoga gneva i verski otpor; deljenje staroveraca i postanak sekta. — Dokumenti Preobraženskoga prikaza, koji je terorisao čitavu Rusiju za vreme njegovoga strašnoga starešine Romodanovskog. „čoveka koji je ličio na čudovište” — kako ga naziva knez Kurakin, izobiluju primerima. narodnoga ogorčenja i navode razloge za to. „Car skida drugima brade i druguje sa Nemcima; i vera je postala nemačka” — kaže se u jednom dokumentu. „Car živi po ugledu na strance, jede meso sredom i petkom; nije poštovao post svetoga Filipa. Naredio je svima da nose nemačku nošnju. Ukinuo je patrijarhat, da bi vladao sam i da ne bi imao suparnika. 1 januara 1700 godine on je naredio da se proslavlja nova godina, te je tako pogazio zavet svetih otaca. Leta gospodnja su uništena, a satanina su proglašena” — kaže drugi dokument. Petar je počeo da „ruši hrišćansku veru, naređuje da se brije brada, da se nosi nemačko odelo i puši duvan. I on, Ivanov, došao je u Moskvu da ga postidi zbog toga” — kaže posadski Andrej Ivanov koji je došao naročito iz Nižnjeg Novgoroda da urazumi cara.

Ovo nekoliko primera dokazuju da otstupanje od starinskih. običaja znači u očima naroda isto što i izdajstvo prema veri. Iako se verski rascep (šizma), koju je Nikonova „nova vera” izazvala između upravnoga staleža i naroda, dogodio mnogo pre stupanja na presto Petra Velikog, taj rascep ipak nije bio potpun i nije izgledalo da će biti konačan. Ta dva protivnička tabora borila su se na istom polju i služila se istim oružjem. Oni koji su sinoć bili pobeđeni u nekoj verskoj raspravi, gajili su i dalje nadu da će još istoga dana ili sutradan postići odmazdu. Narodne mase, koje nisu neposredno učestvovale u toj prepirci sveštenstva, mogle su mirno da očekuju dan kada će „čitači” svetih knjiga, „umni ljudi” toga doba pronaći rešenje toga sukoba. Ovakvo raspoloženje postojalo je još i za vreme pobune strjeleca od 1682 do 1689 godine. Pobunjenici, koje su bodrili da treba da brane „staru veru”, mogli su da odgovore: „To je patrijarhova dužnost; a hoćemo samo da ispitamo istinu, te da saznamo zašto su odbačene stare knjige i kakve se to jeresi u njima sadrže.” Ali, posle prvih Petrovih reformi, nije više bilo nikakvih sumnji. Stanovište što ga je car zauzeo, pa bilo da se ono tumači prema starinskom ili novom shvatanju, nalazi se „van oblasti vere”. Snaga opozicije raste usled same činjenice što ona brani veru od profanisanja, i lozinka te opozicije razumljiva je svima, pa prema tome i veoma popularna, jer ona osuđuje ono što svi mogu da procene, a to je nova nošnja, obrijane brade, duvan. Boreći se protiv uticaja Grka, koji su iskvarili stare tekstove, one tekstove čijom pomoću su moskovski čudotvorci spasli svoje duše, Nikonovi protivnici pokazali su već izvestan nacionalni duh. Ubuduće će narodna opozicija, okrećući se protivu jednoga društvenog staleža nakinđurenog tuđinskom odelom, postati bitno nacionalistička; videli smo da je tuđinskom kvartu u Moskvi bila zapretila opasnost da doživi pravu Vartolomejsku noć.

Ta opozicija je utoliko jača što je verski život veoma bujan. Jedna jaka kriza savesti razjedinila je branioce stare vere. U trenutku verskoga rascepa oni su propustili da u svoje redove prime dovoljno episkopa te da tako obezbede neprekidno rukopolaganje sveštenika. Međutim, sveštenici koji su bili rukopoloženi pre Nikona, a to će reći prema starom bogosluženju, i koji su jedini smatrani za nadležne da vrše svete tajne, izumirali su postepeno. Za vreme Sofijinog namesništva bilo ih je ostalo još svega nekolicina. Ako se ne vrše svete tajne, kako bi onda stara crkva mogla ispuniti svoj zadatak da „sačuva pobožnost u svoj njenoj čistoti za sve vekove”, a to će reći do drugog Hristovog dolaska i do Strašnoga suda? Isprva su staroverci pribegli jednom kompromisnom rešenju koje je poticalo iz vremena protopopa Avakuma: primali su sveštenike koje je rukopoložio Nikon, ali koji su kršteni pre njega. Ali je i ovo pokolenje sveštenstva izumiralo; nije se više moglo objavljivati „da će pre sunce prestati da kruži nego Božja crkva da živi”. Bilo je samo dva rešenja za tu krizu: ići do kraja u tom kompromisnom rešenju i tražiti nove episkope koji će pristati da prigrle staru veru, a ako takvih ne bude, primati Nikonove popove; ili pak, naprotiv, zauzeti nepopustljivo držanje, pa dopustiti da se svete tajne ugase i čekati smak sveta.

Umerenije pristalice izabrale su prvo rešenje i stvorili stranku popovščine ili „popovsku”. „Radikali” su usvojili drugo rešenje i izazvali pokret za bezpopovščinu ili „bezsvešteničko stanje”. Ovi su istraživali predznake toga doba koji su prema Svetom pismu trebalo da objave smak sveta. Kada su crkveni sabori 1666 i 1667 godine bacili anatemu na šizmatike, staroverci tumačeći proroštva iz Knjige o veri o opasnostima koje su pretile crkvi u 1666 godini, objavili dolazak „Antihristove vladavine”. Utvrdili su da će se ona završiti 1669 godine, pošto je prema Knjizi otkrovenja ona trebalo da traje dve i po godine, pretskazali su da će odmah za njim nastupiti smak sveta, da će se sunce ugasiti, da će zvezde popadati s neba i da će zemlju sagoreti plamen, dok će truba Strašnoga suda okupiti sve ljude. Usled toga su oko 1669 godine u nekojim oblastima Rusije seljaci prestali da rade zemlju i da seju, pričešćivali se u masi prema starinskom bogosluženju, dubili stabla da od njih načine pogrebne kovčege i legali u njih da sačekaju trubu Arhanđelovu. Ali je ta strašna godina protekla bez događaja. Tumači pretskazanja zaključili su iz toga da su se prevarili u računanju: trebalo je, mislili su oni, računati godine od Hristovog rođenja, a ne od njegovog vaskresenja; dolazak Antihristov nastupiće prema tome kasnije za trideset i tri godine, koliko je Hristos proživeo na zemlji, i pomeren je u godinu 1699, koja je po starom kalendaru počinjala u mesecu septembru. Međutim, po povratku iz inostranstva, na pet dana pre nove godine, Petar zanemaruje da poseti svoju porodicu, da se pomoli Bogu na grobovima svojih predaka i odlazi u posetu tuđincima. Na novu godinu on ne prisustvuje svečanoj službi u Kremlju i ne čestita narodu, već provodi dan na gozbi kod Šeina, dok njegove dvorske budale seku bradu poslednjim upornim „bradonjama”. Jasno je, dakle, da je pravi car umro u inostranstvu, da su umesto njega podmetnuli drugoga i da ovaj što je sad došao u Moskvu može da bude samo Antihrist. Priča se kako je kraljica Stekolnija (Stokholma) zatvorila cara u jedno bure pa ga bacila u more, a da je sadanji vladar sin Lefora i jedne Nemice; sam Bog mu nije dopustio da uđe u svete crkve Kremlja; a što se tiče grobova predaka, oni bi zacelo izobličili samozvanca, i zato se on dobro čuvao da im ne priđe; isto tako izmenio je kalendar da bi prikrio pravi dan dolaska Antihrista; promenivši računanje godina, „on je ukrao Bogu osam punih godina” — jer su staroverci računali 5.500 godina, umesto 5.508, od stvaranja sveta. Kasnije, kada je Petar uzeo titulu imperatora, staroverci videli su u tome novu potvrdu da je došao Antihrist. Oni kažu da je on prikrio svoje pravo ime zahvaljujući slovu M; ako se izuzme ovo slovo i doda brojna vrednost ostalih slova, — jer dok Petar nije zaveo arapske cifre, brojevi su se označavali slovima slovenske azbuke — dobija se 666, a to je kobni broj što pretstavlja životinju iz Knjige otkrovenja. Smak sveta treba, dakle, da nastupi godine 1702. I ponovo fanatici ležu u svoje pogrebne kovčege pevajući: — „Drveni kovčeg — Sagradih ja; — U njega ću leći, — Da zvuk trube čekam.” I ponovo kobna godina protiče katastrofa. Dok pristalice popovščine, ne očekujući mnogo smak sveta, počinju da tragaju za „staro-pravoslavnim sveštenstvom” koje — po jednom starom predanju postoji još uvek u „kraljevini Oponiji”, u Antiohiji i Carigradu, pristalice bezpopovščine i dalje tvrde kako Antihrist vlada u svetu, iako nevidljiv, kako nema više svetih tajni niti crkve, te da bi se očuvala zajednica s Bogom, treba pribeći molitvama i duhovnom usavršavanju. Ovaj radikalizam nagoni ih da istražuju nove puteve vere slične zapadnjačkoj Reformaciji.

Prve verske sekte osnovane su u Rusiji na nekoliko godina pre Petrovog stupanja na presto. Bezpopovnici su doprineli njihovom razvijanju i potpomagali im da se ojačaju i rasprostiru. I oni sami stvorili su nekoliko sekti, od kojih su nekoje prihvatile kompromis, dok su ga druge i dalje odbijale. Oni najfanatičniji, koji su verovali da Antihrist uistini postoji od krvi i mesa, poslušali su Avakumov savet i bežali od života spaljujući se živi, jer je za njih to bio način da izbegnu „ognjenu reku” koja je prema predanju trebalo da poplavi zemlju na dan Strašnoga suda i da poštedi samo verne koji se budu dragovoljno bacili u plamen. Kako je jednim Sofijinim ukazom, godine 1690, zaprećeno starovercima da će biti spaljeni na lomači, verni, rešeni da „pate radi vere”, očekivali su dolazak vojnika koji će dati znak za ognjeno očišćenje. Krajem 1680 i početkom 1690 godina ova zaraza dobrovoljnoga spaljivanja bila je neobično jaka: ponekad je broj spaljenih na istoj lomači dostizao 2.500 lica.

Kada je Petar stupio na presto, prvi trenuci straha bili su već prošli i progonjenja su se umanjila. Bezpopovnici menjaju taktiku. Oni propovedaju da se ne treba živ spaljivati, već da je dovoljno, umesto da se traži mučeništvo, povući se u isposnice. Oni se sele na sever, na obale Ledenoga okeana, gde žive bez sveštenika i zadovoljavaju se kapelicama, kao što je činilo pre njih domorodačko stanovništvo rastureno po šumama i duž reka. Kako nisu imali mogućnosti da se venčavaju, oni su ukinuli porodicu i zamenili je slobodnom zajednicom, koju oni smatraju za manji greh nego brak bez venčanja. Dvojica između njihovih starešina, braća Andrej i Simon Denisov, zasnivaju veliku zajednicu na obalama reke Viga. Oni tu stvaraju veliku naseobinu, odaju se trgovini žitom, stupaju u vezu sa raznim oblastima Rusije i obogaćuju se naglo. Usled toga primorani su da žive u slozi sa državnim vlastima i nepobožnim svetom. Ovo izmirenje sa neprijateljima vere ogorčuje nepopustljive članove sekte. Pod vođstvom crkvenoga pojca Teodosija iz Novgoroda oni napuštaju svoje jednovernike koji su se obesvetili i osnivaju zasebnu zajednicu pod imenom Teodosijevci (1706). Otada bezpopovnici ostaju podeljeni na dve sekte; kasnije će obrazovati i treću, sektu Filipovaca.

Osim bespopovnika koji su se delom povukli iz pravoslavlja i obrazovali jednu srednju grupu između sektaša i pripadnika redovne crkve, postojale su i sekte sa mnogo određenijim težnjama ka otpadništvu. Pod uticajem ozbiljne krize verske savesti koju smo videli, sektaške sredine živele su u očekivanju Strašnoga suda. Dve struje su se stvorile među njima: jedna, ponikla u obrazovanom staležu koji je imao osnovna znanja iz teologije i koji se upoznao sa razvojem protestantstva, teži ka racionalizmu i evangeličkom hrišćanstvu; druga struja, proizišla iz narodnih masa, naklonjena je misticizmu i prestavlja neku vrstu ruskog kvekerstva. Ona prva struja ne meša se sa opozicijom protiv Petra. Naprotiv, njeni pokretači smatraju da je njihova ideja vezana sa carevom. Lekar Tveritinov, pokretač jedne grupe koja je osnovana godine 1690 oko Slaveno-grčko-latinske akademije radi proučavanja verskih pitanja, njegov sledbenik berberin Toma Ivanov i jedan učenik Akademije, Ivan Maksimov, započinju otvoreno protestantsku propagandu protivu obožavanja moštiju, ikona i svetih tajni. Početkom XVII veka oni propovedaju svoje učenje po kneževskim i bojarskim domovima. Tveritinov ponavlja sa ubeđenjem: „Danas, hvala Bogu, svako sme u Moskvi slobodno da ispoveda veru koju je izabrao.” No to tvrđenje je uostalom prerano, jer su slobodni mislioci bili primorani da se u Uspenskoj lavri odreknu svojega učenja, a Toma Ivanov, koji je bio uporniji, spaljen je na Crvenom Trgu zato što je isekao sabljom jednu ikonu; Petar nije smeo dopustiti da se ide tako daleko.

Mistička i narodna struja stupila je otvoreno u opoziciju i poklapa se sa ekstremističkom delatnošću staroveraca. Izvesni znaci, iako nejasni, omogućuju da se odredi vreme njenoga početnog delanja u godinama 1639, 1650 i 1665, i da se ono veže za ime monaha Kapitona. Oko njega su se okupili stareci koji nisu odlazili u crkvu, već su kopali sebi „jazbine” u zemlji da tamo žive usamljeničkim životom, „izbegavali svaki svešteni obred, svaku svetu tajnu i svaku staru veru”. Državne vlasti su ih povremeno rasturale, ali nisu uspevali ništa drugo sem da ih preteraju iz jaroslavskih šuma u kostromske, i iz kostromskih u vladimirske. Iz njihove sredine izišli su pokretači „dragovoljnog spaljivanja”, ali su se oni razlikovali od bezpopovnika. Evo zanimljive slike seljaka Simeona, koji je učestvovao na jednom njihovom verskom skupu 1680 godina i čiji su sledbenici tvrdili da je on „prorok i da njim vlada Sveti Duh”: „Kad u njega „uđe” Sveti Duh i obori ga na zemlju, on ostaje opružen, u zanosu, i tada mu dolazi „otkrovenje”. Potom mu se svest vraća i on ustaje sa zemlje, pa objavljuje: „Moj duh vam javlja..., itd.” Drugo jedno svedočanstvo, iz 1687 godine, potiče iz oblasti Dona, gde su se stareci bili povukli pošto su uzalud pokušavali da povrate staru veru za vreme pobune strjeleca godine 1682; tu se opisuje nekakav Kuzma Ćoravi, koji je očekujući dolazak Antihrista sakupio na obali reke Medvjedice gomilu od 2.000 lica i hteo da ide na Moskvu uz pripomoć „nebeskih sila”, da „tamo izvrši božansko delo”. On propoveda da treba „umreti bez pričešća” i „živeti bez venčanja”, tvrdi da ima „jednu povelju napisanu Božjim prstom pre stvorenja sveta” i „da je Bog sve nas stvorio kao braću”. Njegovu versku zajednicu opkolili su kozaci i predali „proroka” redovnim trupama. Kao i obično, taj događaj okončan je vodom i vatrom, ali sledbenici Kuzmini i dalje „izbegavaju sveštenike”, zamenjuju ih „besednicima, ženama i devojkama kojima su poverene svešteničke dužnosti”. Od toga pa do prvih „duhovnih ruskih hrišćana” samo je jedan korak; i zaista, iz toga vremena, a to će reći iz 1680—1690 godina, potiču „Božji ljudi” i Hristovi ljudi ili hlisti.

Takva je društvena sredina u kojoj se razvija Petrova reforma. Tada se prviput ideologija mase razlikuje od ideologije „evropeiziranog” upravnog staleža; — u društvenom pogledu granicu između njih pretstavlja „nemačka” nošnja. Dok narod ostaje protivan reformi, ovaj stalež od XVIII veka drži u svojim rukama političku i društvenu vlast. I upravo taj stalež je, Petrovom zaslugom, dao prvu grupu ljudi evropske kulture, kojima će se kasnije dati naziv ruska inteligencija.

Od Narve do Poltave; devet prvih godina Severnoga rata (1700—1709). — Za vreme svoga bavljenja u inostranstvu, Petar je naglo izmenio svoje planove o spoljnoj politici, pa se rešio da upotrebi svoju vojsku ne više protivu Turske, nego protiv Švedske Prilikom svoga sastanka sa poljskim kraljem u Ravi, on je stvorio konačan plan. Ali, da bi objavio rat Švedskoj, morao je sačekati da se završe pregovori koje je đak Ukrajincev vodio sa Portom. Ovi pregovori su se odužili. Avgust Poljski i Fridrih Danski, primorani da prvi započnu borbu protivu Karla XII koji je smatran za najvećeg vojskovođu svoga vremena, pretrpeše poraz. Tek 8/19 avgusta 1700 godine jedan glasnik donese vest da je između Rusije i Turske potpisan mir. Istoga dana ruska vojska dobi naređenje da pođe u rat. Da bi objavio rat Švedskoj, Petar ima jedan izgovor: zar nisu Šveđani uvredili drvodelju Petra Mihailova u trenutku kada je izaslanstvo koje je on pratio prolazilo kroz Rigu?

Verujući da je Karlo XII zauzet borbom protivu njegovih saveznika, Petar polazi u rat kao što se polazi u šetnju. On najpre opseda tvrđavu Narvu. Ali ona odbija da se preda. Kao i kod Azova, ubrzo se uviđa da Petrova artilerija ne vredi ništa. Dva meseca njegova vojska očekuje da se tvrđava smiluje i da se preda. Odjednom se saznaje da dolazi Karlo XII i da će za dvadeset i četiri časa biti već pred Narvom (17/28 i 18/29 novembra 1700 godine). Petra je to toliko zbunilo i uzrujalo, da napušta svoj logor i ostavlja protivrečna naređenja svome tuđinskom vojskovođi De Kroiju koji je tek prispeo, te nije imao vremena da se upozna sa trupama kojima je sve nedostajalo. Da li treba sačekati da stigne artilerija, ili treba odmah pokušati juriš na Narvu? Dok se oni tako pitaju, Karlo, koji je već lako potukao danskoga kralja, ne usteže se da sa svojih 8.430 Šveđana napadne 40.000 Rusa. Tek što je stigao, odmah je iskoristio jednu buru da baci svoje trupe na Petrov logor. Za pola časa bitka je dobivena; osim gardiskih pukova, svi Petrovi vojnici dali su se u bekstvo.

Petrova „slava” pomračena je u očima čitave Evrope. Odmah posle poraza on pada u očajanje i plače, i spreman je da zaključi mir po svaku cenu, da se odreče svega. Ali se ubrzo pribira. U Dnevniku koji će svojeručno ispravljati, on će ovako izložiti ukratko te mučne trenutke: „Potreba je odagnala lenost i nametnula naporan rad i danju i noću.” On će bez okolišenja priznati „da je čitav taj posao bio samo jedna detinjarija”, i da potom treba pribeći pravoj veštini u svim stvarima, i u političkim i u vojnim”. Tu „veštinu” nije on postigao odjednom.

Pre svega pokušao je da produži sporazum sa jedinim članom koalicije koji nije bio potučen, a to je poljski kralj. U tome je i uspeo prilikom sastanka u Biržiju (26 februara/9 marta 1701 godine), i tada su se oni omirski častili i veselili nekoliko dana, a priređene su i viteške igre na kojima se Petar takmičio sa svojim poljskim prijateljem. Posle toga, pošto je obilno obodrio Avgusta, mogao je da odahne. Dok Karlo XII progoni Avgusta po njegovoj kraljevini, Petar obnavlja svoju vojsku i sa novim trupama uspeva da osvoji obalu Finskoga Zaliva i Livenije. Međutim zatišje koje mu je ostavio Karlo XII bliži se kraju: Avgust Poljski zaključio je sraman mir sa Švedskom u Altranstatu (5 oktobra 1706 godine), te je Petar ostao sam pred svojim strahovitim neprijateljem. I on pokušava da posredstvom vojvode od Malboroa, koga je potkupio, sklopio poseban mir sa Karlom XII, ali su njegovi zahtevi preterani: on hoće da zadrži ušće Neve i okolnu obalu.

Ovo je želeo stoga što je u toj krajini, gde su stanovali siromašni finski seljaci, Petar bio izabrao mesto za građenje jednog pristaništa i tvrđave, koji će biti jezgro jedne nove varoši od koje će on načiniti sebi prestonicu godine 1715. 16/27 maja 1703 godine zasnovao je Petrograd na močvarnim obalama Neve. Kako nije voleo Moskvu i sve češće se iz nje udaljavao, želeo je da ima svoju Njemecku Slobodu, daleko od strjeleca i bojara. Nikakva prepreka nije ga mogla omesti da je sagradi. Močvarno zemljište toliko je nepodobno za zidanje da jedna finska legenda pripoveda kako je on, pošto je nekoliko puta uzalud pokušao da sagradi odvojene kuće u tome ritu, naposletku sagradio čitavu varoš u vazduhu, pa je potom spustio na zemlju. Primoravao je svakoga svog dvoranina da tamo podigne sebi kuću. Kako nije bilo dovoljno radne snage, poslao je tamo desetine hiljada radnika, koje su klima, zamor i bolesti desetkovale. On sam stvarao je još više teškoća svome preduzeću menjajući nekoliko puta mesto gde je trebalo da se podigne njegov „raj”, kako je on nazivao svoj novi „Mon Plezir”. Najpre je hteo da bude na desnoj obali, gde još postoje njegova kućica i njegova crkva, no potom ga je prebacio na levu obalu, višu i zaštićeniju od poplava; naposletku opet menja mišljenje, i da bi podražavao Amsterdamu, vraća se na najniži položaj, na Zapadno Ostrvo. Razume se da će Petrograd zadugo ostati kao neka kolonija u tuđoj zemlji, „grad dvoraca usred pustinje”, kako će reći Didro Katarini II. Pa ipak, to mesto je zgodno izabrano. Ta utoka velike rečne mreže kojom saobraća ogromna Rusija, taj ključ Finskog Zaliva, ta stražara u osvojenoj zemlji, najzad — prema tradicionalnom nazivu — taj „prozor prema Evropi”, taj novi grad postaće znamenje jedne nove faze u Istoriji Rusije.

Ako hoće da sačuva svoj „raj”, Petar mora da nastavi rat. Da bi još neko vreme bio na miru, on instinktivno pribegava metodi koja će sto godina kasnije omogućiti Rusiji da pobedi drugog jednog velikog osvajača, Napoleona. Godine 1708 on rešava da se povuče u središte Rusije, da povuče za sobom neprijatelja uništavajući sve iza sebe, i njegov protivnik upada u tu klopku preko svakog očekivanja. I zaista, dok Petar pustoši Livoniju i Ingriju zato što se nada da će se sukobiti sa Karlom XII u severnim oblastima, na obalama Finskoga Zaliva koje tek beše osvojio, Šveđanin se beše uputio ka jugu, jer ga je hetman Mazepa mamio u bogatu ukrajinsku oblast, i naredio je da mu iz Livonije dođe pojačanje od 16.000 ljudi pod komandom generala Levenhaupta. Pošto je bez smetnji prešao reku Berezinu, Karlo XII morao se zadržati mesec dana u Mohilevu da sačeka Levenhaupta, a za to vreme su bolesti, glad i pijančenje pustošili njegovu vojsku. Na veliku Petrovu radost, Rusi su potukli Levenhaupta 9/20 oktobra 1708 godine kod Ljesnaje, te je on odveo u Karlov logor samo 6.700 ljudi, koji su samo pretstavljali nov teret za ishranu u toj već izgladneloj vojsci; osim toga, morao je usput da ostavi svoju artileriju. A Mazepa, koji se neprestano kolebao i igrao dvoličnu igru sa Petrom i Karlom, u poslednjem trenutku odustao je da dođe, kao što je bio obećao, da se pridruži Karlu na ukrajinskoj granici.

Za to vreme ruska vojska je obnovljena. Ona može sve tešnje da opkoli Karla, koji umesto letnjeg rata na koji je računao, morao da dočeka zimski rat (od januara do marta 1709 godine). Sa smanjenom vojskom (manje od 20.000 ljudi) on otpočinje opsadu Poltave, koja traje dugo. Uzalud ga njegovi generali savetuju da se okane svoje namere. Uskoro mu ponestaje municija, a da bi nesreća bila još veća, ranjen je u nogu. Petar se i dalje ne žuri, jer se uzda u dva saveznika: vreme i prostor. Naposletku, 27 juna/8 jula, Karlo vrši napad. Posle dva sata Rusi pobeđuju. Karlo beži ka jugu, ka turskoj granici; njegov štab i 2.000 vojnika zarobljeni su. Petar je postigao cilj iz prvih devet godina Severnoga rata.

Koje su metode omogućile ovu pobedu i žrtve koje je ona zahtevala? Tu je ključ Petrove reforme. Kako je ekonomski život Rusije u to vreme još uvek primitivan, taj ključ može se doista naći samo u oblasti vojnih i finansiskih pitanja koja su ispred svih ostalih.

Povećavanje vojske. — Pre svega, kakva je vojska kojom se Petar poslužio? Iako se ona brojno ne razlikuje mnogo od vojske iz druge polovine XVII veka, jer ima oko 100.000 ljudi, njen sastav i troškovi za njeno izdržavanje su se naprotiv znatno izmenili.

U kritičnim časovima ratova u XVII veku (rat za Smolensk godine 1632, i protivu Karla X Švedskog, od 1659 do 1667 godine), sistem mobilizacije i izdržavanja vojske, kao što smo videli, iz osnova je izmenjen. Po svom običaju Petar ne vodi nimalo računa o onome što je učinjeno pre njegovog dolaska na presto. Kada je pripremao rat protivu Švedske, računao je samo na svoja dva omiljena puka, Preobraženski i Semjonovski. Od godine 1640 bila su još dva „odabrana” puka u Moskvi, organizovani na isti način kao i ostale ruske trupe, sa stalnim komandnim osobljem u središtima vojnih okruga. U slučaju rata to osoblje je povećavano i pukovi pretvarani u divizije (6 ili više pukova, svaki po 1.000 ljudi). Petar je promenio nazive ovih pukova, koji su se dotada zvali po imenima svojih komandanata, Šepeljeva i Kravkova, i nazvao ih Leforov puk i Butirski puk. Sa potješnima to je iznosilo ukupno četiri puka, koji su pri pojačanom brojnom stanju imali po 8.000 ljudi, ili ukupno 32.000 ljudi, što znači da je trebalo dodati 28.000 regruta broju od 4.000 vojnika koji su pretstavljali jezgro onih četiri puka. Petar je podelio svoje trupe na tri korpusa od po 10.000 ljudi, kojima su komandovali generali Golovin, Vejde i Rjepnjin. Ova vojska, stvorena 1700 godine i kojom su komandovali stari generali tuđinskog porekla koji su stupili u rusku službu u 1660 i 1680 godini, nije više privremena kao nekadašnja vojska. Petar je vuče za sobom dugo godina s jednoga kraja Rusije na drugi; i tako ona bez ikakvog zakonskog ili ukaznog osnova, dobiva obeležje stalne vojske. Ogromni gubici u ljudima pretrpljeni za tih godina nadoknađeni su novim regrutovanjima koja su uskoro postala godišnja; od 1700 do 1707 uključno, Petar je izvršio 11 regrutovanja. Potom naređuje da se brojno stanje ima saobraziti „ciframa iz ranijih godina”. Pošto su „besmrtnici” morali uvek biti spremni da zamene one koji su pali, on je tako regrutovao 35,000 u 1708, a 30.000 u 1709 godini. Ako se saberu cifre regrutovanih vojnika za tih devet godina, od 1700 do 1709, vidi se da je od radnoga naroda oduzeto 200.000 odraslih lica jedino za vojnu službu, ne računajući ostale službe o kojima će kasnije biti govora. Kako je stalno brojno stanje vojske tih godina iznosilo 100.000 ljudi, znači da onih drugih 100.000 pretstavljaju gubitke, žrtve rata, bolesti i vojnoga uređenja toga doba.

Vojni troškovi i traženje finansiskih izvora (1701—1710). — Ratni troškovi tih godina uvećavaju se sve više; oni se penju od 2.270.248 rubalja u godini 1701 na 2,696.405 u 1706, i na 3,158.643 rubalja u 1710 godini. Iz kojih izvora popunjava Petar ove izdatke koji znatno prevazilaze izdatke njegovih prethodnika? Rasvetliti ovo pitanje znači prodreti u sam smisao njegove velike reforme.

Ratovi u XVII veku, kao što smo videli, primoravali su državu da čini velike napore; ali njihove posledice — povećanje poreza, brzina toga povećavanja i preobražaj ustanova — ne mogu se ni uporediti sa onim što se događa za Petrove vladavine. Pre njega (1680) budžet opštih rashoda, uračunavajući i sve promene izvršene u XVII veku, iznosio je 1,200.000 rubalja. Više od polovine tih rashoda — 53% — pokrivano je posrednim porezima na uvezenu robu (carine) i na rakiju („porez na krčme”); samo 25% pokriveno je neposrednom porezom (porez za strjelce) i prihodom od iznajmljivanja krunskih dobara; 19% izvanrednim taksama za vojne troškove, koje su se naplaćivale uz neposredni porez. Od 1,200.000 rubalja rashoda, 700.000 odlazilo je na vojsku, 224.000 na dvor, a 300.000 a sve ostale izdatke. Već 1701 godine Petru nedostaje novac za njegove izdatke. Ugovorom sklopljenim u Burži (26 februara / 9 marta 1701 godine) on se obavezao da plaća, za vreme od tri godine, svome savezniku poljskom kralju Avgustu po 100.000 rubalja za izdržavanje jednog pomoćnog korpusa. Po povratku u Moskvu, da bi prikupio ovu sumu koju razume se ne može da nađe u okviru staroga budžeta, dograbio je sav raspoloživ novac, ma gde on bio i ma čemu bio namenjen. Pokupio je sav novac iz finansiskih prikaza, uzeo pozajmice od manastira Trojica Sergijevo i od bogatog trgovca Filatećejeva; išao je čak dotle da je uzajmio 420 zlatnika od „pokrajinskog namesnika Menšikova”. On dolazi do svoga cilja, ali je jasno da neće moći da i dalje to čini.

Sutradan pošto je predao Poljacima 100.000 rubalja, on naređuje jednim ukazom (14/25 marta 1701 godine) svim prikazima da redovno podnose računske izveštaje užoj kancelariji Dume, tako da se uvek zna stanje njihovog poslovanja. Zahvaljujući ovoj meri kojoj je po prviput ustanovljen redovan budžet, imamo veoma tačnu sliku budžeta od 1701 do 1710 godine. Ovaj pregled dokazuje prvenstveno da je iznos posrednih poreza, ukupno 1,100.000 rubalja, koji je pokrivao polovinu državnih izdataka, izuzet od kontrole prikaza i usredsređen u jednu novu ustanovu, u jedno pravo ministarstvo finansija, koje je zamenilo nekadanju Veliku Blagajnu pod imenom Ratuša (opštinska zgrada) ili Burgmestrov Dvor. Iako ove tuđinske reči — jer Ratuša potiče od nemačke reči Rathaus, a Burgmestr je holandskog porekla — dokazuju da tu nije u pitanju samo usredsređivanje finansija, nego jedna prava reforma opštinske uprave, ipak je istina da ustanovljavanje Ratuše, s obzirom na Petrove finansiske potrebe, odgovara više fiskalnim interesima nego želji da se opštinama dadu nove povlastice; jer već odavno veliki deo posrednog poreza plaćaju veliki trgovci, koje ovaj namet mnogo ozlojeđuje. Uostalom, ova reforma upravo i nije Petrovo delo. Ona je spremljena 11/21 marta 1698 godine — a Petar je tada bio u inostranstvu — i ona samo ponavlja ranije ukaze. Po svome povratku Petar samo daje tuđinske nazive ranijim moskovskim ustanovama: zemske staroste, tamoženi (carinici) i kabacki golovi (skupljači poreza na krčme) postaju burgmestri. Vlada se, istina, trudi da svojoj finansijskoj reformi da obeležje povlastice dodeljene gradskom stanovništvu, jer državne službenike, vojvode i činovnike prikaza, zamenjuje izabranim opštinskim odborima. Ali, u zamenu za „dobrote” vladareve, koji je blagoizvoleo „osloboditi” svoje podanike od vojvoda, — takvo bedno mišljenje ima vlada o svojim činovnicima — istim ukazom zahteva se „dvostruko plaćanje”. Zbog toga gradovi nisu mnogo oduševljeni pažnjom koja im je ukazana; samo se 11 gradova od 70 pokazuju naklonjeni toj reformi; svi ostali je odbijaju pod izgovorom „da ne mogu plaćati dvostruko zbog evoga bednog stanja”, ili „zato što ne znaju koga da izaberu ni kako da otpočnu takav posao.« Osim toga, ova opštinska povlastica dodeljena je samo severnim oblastima koje u XVII veku imaju najveći broj poreskih obveznika i gde nema seljaka zavisnih od spahija, nego samo černosošnjiji. Pošto je usredsredila u sebe prihode od carina i krčmi, Ratuša oduzima čitavom nizu prikaza njihove glavne prihode; ali potrebno je naći još i nove izvore.

Da nabrojimo najpre nove prikaze koje je Petar stvarao prema povećavanju potreba i troškova koje je morao da plaća: ratni prikaz, ustanovljen ukazom od 23 jula/3 avgusta 1700 godine sa zadatkom da podmiruje potrebe cele vojske; konjički prikaz ili Zolotaja palata (Zlatni dvorac), ustanovljen godine 1701 kao štab trupa nove konjice; artileriski prikaz; Преображенски prikaz, prikaz arsenala, koji je nedavno bio pretvoren u muzej, ali je nastavio svoj raniji rad na izradi oružja; admiralski prikaz; морнарички и војни prikaz, koji se starao o zadovoljavanju potreba mornarice. Svaki od ovih prikaza ima prava da prikuplja posebne prireze za pokriće razvih svojih izdataka. Tako, na primer, ratni prikaz koji već raspolaže sumama što mu ih predaje Ratuša vuče velike prihode (više od 700.000 rubalja u 1701 godini) iz preobraćanja novca, a Zolotaja palata prikuplja nov jedan neposredni porez zvani „porez za dragone” (ukupno 230.000 rubalja). Ova dva velika izvora i nekoliko manje važnih daju 1,250.000 rubalja novih prihoda. Ako se to doda ranijim prihodima Ratuše (1,100.000 rubalja), vidi se da su se prihodi udvostručili (2,350.000) i da su bili dovoljni za vojne izdatke u godini 1701 (2,270.248). Ali tada otpočinju teškoće.

U toku rata brojno stanje i troškovi vojske i dalje rastu. Godine 1703, 38, a u 1706, 48 pešadiskih pukova zamenjuju 27 pukova iz 1701 godine; troškovi za njihovo izdržavanje penju se od 447.000 rubalja u 1701 godini na 574.000 u 1703 i na 797.000 u 1706 godini. Broj konjičkih pukova povećava se od 11 u 1701—1703 na 28 u 1706, a na 38 u 1710 godini, dok se njihovo izdržavanje penje na 420.00 rubalja u 1706, a na 570.000 u 1710 godini. Pošto su isprva imale po 50.000 ljudi, garnizonske trupe brojale su uskoro po 58.000 ljudi, čije je izdržavanje stajalo 442.000 rubalja umesto ranijih 280.000. Iako je broj gardiskih pukova ostao i dalje utvrđen na 2, trošak za njihovo izdržavanje penje se od 99.000 rubalja na 144.000. Ako se izdacima za suvozemnu vojsku dodadu troškovi za flotu, artileriju i spoljne odnose, ne računajući novčanu pomoć poljskome kralju, dobiva se ovaj pregled (u rubljama):

	1701	1706	1710
Suvozemna vojska	982.000	1,875.000	1,810.000
Flota	81.000	204.000	444.000
Artilerija	20.000	52.000	80.000
Diplomatija	24.000	75.000	121.000
Ukupno:	1,107.000	2,206.000	2,455.000

Ovaj pregled sadrži samo rashode koji su predviđeni i stalno unošeni u budžet. Ali za vreme rata troškovi se nikada ne poklapaju sa budžetom. Za Petrove vladavine, kada je trebalo sve preustrojiti, naknadni izdaci naglo se uvećavaju, i to od 781.000 rubalja u 1702 na 1,213.000 u 1703, 1,495.000 u 1704, i na 1,475.000 rubalja u 1705 godini. Međutim, ovi vanredni rashodi, koji se u budžet unose u poslednjem trenutku, izgleda da su najprešniji i zbog toga se najpre i pokrivaju. Da bi se postiglo, uzima se novac gde se stigne, pa čak i iz budžeta redovnih rashoda. Usled ovakvog rada računovodstvo Ratuše, a to će reći ministarstva finansija, neobično se zamršuje. Porezi nisu više dovoljni, te se godine 1705 dodaje Ratuši jedan pribilščik (finansijer); — tako su se nazivali oni koji su obećavali da za državnu blagajnu pronađu nove prihode. Takav jedan pribilščik, neki Kurbatov, nije mogao, razume se, da odgovori nadama koje su u njega polagane, a to će reći da „obogati državnu blagajnu ne globeći narod”. Zato je bilo neophodno potrebno zavesti novu jednu taksu „podjednaku za sve” od 10 denjga na akta, ugovore i kupovine, kao i jedan nov „porez na krčme”, i to na rakiju (od vedra), koji utoliko više ostaju nedovoljni što se njihov iznos nikad ne prikuplja ni potpuno ni blagovremeno. Tada državna uprava pribegava pretopljavanju novca. U XVII veku ona je već bila pretvorila strani novac u moskovske kopejke i polukopejke, ali sa neznatnom dobiti u poređenju sa onim što je postignuto ovom novom operacijom. Petar zavodi jedan postupak kome će pribegavati kasnije kad god bude preduzeo kakav važniji vojni pohod: emitovanju kreditnoga novca. Zbog toga je odlučio da pretopi sav novac koji je postojao, smanjujući mu težinu. Već 1698 godine polukopejke težine 9 dolja pretopljene su u 6 dolja ½. Godine 1700 iskovan je novac od 5 kopejki; godine 1701, od 50 kopejki, a godine 1704 rublje i altini (3 kopejke), sve nove novčane jedinice. Ova operacija donela je ogromne dobitke, ali privremene: 792.000 rubalja u 1701; 1,297.000 u 1702; 732.000 u 1703; 397.000 u 1704; 312.000 u 1705; 228.000 u 1706; 161.000 u 1707, itd. Iako se ovaj izvor prihoda iscrpljuje čim je sav opticajni novac pretopljen, ipak on omogućuje Petru da prebrodi najteže ratne godine: da plati svu novčanu pomoć Poljskoj, ukupno 1,215.000 rubalja, da poveća prihode Ratuše za 779.000 rubalja, da upotrebi 727.000 rubalja za vanredne vojne izdatke, te da tako raspolaže ukupnom sumom od 2,721.000 rubalja. Nasuprot tome, ovo pretopljavanje novca daje rezultate slične inflaciji: izmenjenom novcu smanjuje se odmah vrednost, dok cene srazmerno tome rastu. Osim toga, iako Petar ima dobitaka pri menjanju novca kada šalje svoju pomoć Poljskoj — sve do dana kada plaćanje te pomoći bude prestalo usled presušivanja monetarnih dobitaka, te Avgust zaključi mir sa Švedskom —, državna blagajna pretrpljuje velike gubitke usled velikih kupovina u inostranstvu.

Traže se novi izvori prihoda u izdavanju pod zakup državnih dobara, te se u tu svrhu osniva godine 1703 jedna nova ustanova, Ižorska kancelarija, poverena Menšikovu, gubernatoru Ingermanlanda. Ribolov se proglašuje za državni monopol; banje popisane; krčme i mlinovi oporezovani; raniji državni ugovori o zakupu povećani. Ižorska kancelarija zauzima dosta neobično mesto među finansiskim ustanovama toga doba. Ne samo da ona oduzima nekadanjim prikazima njihove dotadanje izvore prihoda, nego zadržava i nove koji su im po zakonu pripadali. Tako je stvoren jedan vanbudžetski fond, oslobođen svake kontrole i stavljen na raspoloženje Petru za njegove vanredne rashode. Ova mera znači slabljenje nedavno zavedenog budžetskog sistema i ustanova koje su mu odgovarale. Prihodi Ižorske kancelarije odgovaraju donekle Petrovim nadama; vanbudžetski prihodi što ih je ona ostvarila premašaju pola miliona, od čega skoro dve trećine pretstavljaju nov prihod, kao što pokazuje ovaj pregled:

Godine	Prihoda u rubljama Prihodi od ranijih zakupa	Prihodi od novih zakupa	Ukupno	Od toga država uzela u rubljama
1074…………...	115.000	334.000	449.000	394.000
1705…………...	169.000	360.000	529.000	394.000
1706…………...	214.000	379.000	593.000	394.000
1707…………...	205.000	369.000	574.000	192.000

Ma koliko bili veliki ovi prihodi, oni ipak ne mogu da zamene dobitke od pretopljavanja novca koji se neprestano smanjuje. Zbog toga se trgovina najprečim životnim potrebama pretvara u monopol u korist države. Godine 1705 državna blagajna prisvojila je trgovinu solju, čija je prodajna cena dvaput veća od kupovne; ona iz toga izvlači za pet godina (1705—1710) 715.000 rubalja, a to će reći 143.000 rubalja godišnje; ali Petar troši dvaput veću sumu, skoro 300.000 rubalja, rastura ne samo prihod, nego i kapital, i ne isplaćuje nabavljačima koji su mu dobavili so. Godine 1707 monopol je proširen i na druge preke životne potrebe: katran, kolomaz, kredu, riblje ulje, a godine 1709 i na svinjske čekinje, tako da u aprilu 1706 godine britanski osmatrač Uajtvort može da napiše: „Ovaj dvor je postao pravo izvozničko preduzeće. Jer ne samo da se ne zadovoljava najboljom robom svoje zemlje, već teži da prigrabi i spoljnu trgovinu.” Tako se stvara spoljna državna trgovina; čak je naimenovan i jedan trgovački komesar kome je povereno da kupuje prekomorsku robu u velikim količinama i da izvozi rusku robu u inostranstvo, neki Dmitrij Solovjev, koji je za deset godina ostvario 344.000 rubalja dobiti.

Ali Petrovi zahtevi sve više rastu; ni prihodi Ratuše, ni dobitak od pretopljavanja novca, niti čak prihod od državnih dobara izdatih pod zakup ne mogu da zadovolje njegove potrebe. Stanje postaje neobično teško 1706 i 1707 godine. Dotada, kada bi ponestalo sredstava, mogla su se ona pribaviti iskorišćavajući viškove prihoda iz ranijih godina, koji su godine 1702 dostizali sumu od 3,910.000 rubalja; ali se i ta rezerva brzo iscrpljuje, te je godine 1704 pala na 3,280.000 rubalja, godine 1705 na 2.700.000, godine 1706 na 1,610.000, godine 1707 na 1,390.000, a spustiće se na 1,370.000 godine 1708, i na 970.000 u 1709 godini. U novembru 1706 godine Petar naređuje da mu se odmah pošalje izveštaj koliko će ostati u kasi Moskovskog prikaza posle izdavanja plate vojsci; „ovo je veoma hitno”, piše on, a potom iščezava u Poljskoj za čitavu godinu dana, „da ne ispusti Rzecz Pospolita, koja je ostala bez starešine”. Kada se u decembru 1707 godine vratio u Moskvu, gde su ga zvali hitni poslovi, pregled bilansa rashoda i prihoda otkrio mu je tako opasno stanje,. da se on rešio da preduzme korenite mere.

Pre svega, naređuje da se izvrši popis stanovništva, jer pretpostavlja da se ono uvećalo od poslednjeg popisa, te će tako uspeti da pronađe nove poreske obveznike. Potom zavodi novu organizaciju rashoda i određuje sve državne prihode za potrebe vojske, čije izdržavanje pretstavlja 76 do 96 od sto svih državnih rashoda.

Iz sličnih razloga, kao što smo videli, on je usredsredio prihode u Ratušu. Sada pak rashode usredsređuje u vojni prikaz. Uzalud starešina Ratuše, Kurbatov, negoduje u svojim pismima caru: „Kunem vam se, gospodaru, da ćete imati malo koristi od ovih raznih administracija.. Kunem vam se da jedna jedinstvena administracija vredi uvek mnogo više.” Petar mu odgovara: „Gospodine Kurbatove, primili smo tvoje pismo, i mi smo već dovoljno raspravljali o tome da li više ruku više vrede nego jedna, i našli smo da nema ničega goreg od sadanjeg ustrojstva.” Te „ruke” kojima on dopušta da ispražnjuju Ratušu jesu njegovi generali, ljudi koji uživaju njegovo poverenje, koje je on naimenovao za gubernatore. Teritorijalne ustanove koje imaju zadatak da raspoređuju prikupljene sume dobivaju naziv „gubernija.”

Rezultati popisa iz 1710 godine su očajni. Oni pokazuju da su zloupotrebljavanje narodnih snaga i finansisko iscrpljivanje zemlje, čemu je bio uzrok desetogodišnji Severni rat, opustošili Rusiju. Umesto uvećanja stanovništva kao što se pretpostavljalo, utvrđeno je da se znatno umanjio broj poreskih obveznika, što odgovara smanjivanju broja stanovnika za jednu petinu (19,5 od sto). U nekojim oblastima smanjenje je još veće: na severu (u Jaroslavskoj, Kostromskoj i južnom delu Vologdske gubernije), čiji su stanovnici manje davali regrute za vojsku a više plaćali ratne poreze, to smanjenje dostiže 40 od sto, a u nekojim okruzima čak i preko 50 od sto. U oblasti severnog Urala (do Solvičegodska), skoro celokupno starosedelačko stanovništvo iselilo se u Sibir, gde se broj stanovnika uvećava za 289 od sto. Istina, na njihovo mesto došli su novi naseljenici, ali se i oni u toku narednih sedam godina iseljavaju. Iako se broj „ognjišta” u oblasti donje Volge (oblast slobodnog naseljavanja) uvećao za 17 do sto, a u južnim oblastima naseljavanja manjak nije znatniji — od 12 do 14 od sto —, varoš Moskva i okolne gubernije pokazuju smanjenje od 25 od sto. Popis iz godine 1710, kao i raniji popisi, ne broji pojedince nego „ognjišta”, te poreske vlasti ne znaju tačno koliko se poreskih obveznika krije u jednom „ognjištu” od kojih svako ima prosečno po 3,64 čoveka i 3,34 žene. Osim toga, taj popis ne uzima u obzir čitavo stanovništvo, nego samo onaj njegov deo koji je sposoban da plaća porez, te svi koji su zapisani kao otsutni nisu mrtvi; videće se malo dalje da je veliki broj lica uspeo da izbegne popis i da su se mnogi iselili u druge oblasti. Ali, čak i sa svim ovim ograničenjima, slika ostaje ipak veoma mračna, i jasno je da je ovo opadanje stanovništva posledica Petrovog rada.

U 13 od sto slučajeva popisne liste naznačuju uzroke smanjenja poreskih obveznika: prirodna smrt, 29 od sto; neposredne posledice rada državne uprave, 20, 4 od sto; posredne posledice toga rada, 37,2 od sto; iseljavanje i prelaz u drugi društveni stalež, 8,8 od sto; prelaz u prosjaštvo i razbojništvo, 0.9 od sto; razni uzroci, 3,6 od sto. „Neposredne posledice rada državne uprave”, to je regrutovanje vojnika i radnika; „posredni uzroci”, bekstvo.

Pred ovakvim rezultatima državna uprava, posle kratkih kolebanja, usvojila je jedno veoma prosto rešenje: odlučila je da ne uzima u obzir taj popis iz 1710 godine, koji je nabrojao samo 637.005 „ognjišta” i da računa porez na 812.000 „ognjišta”, a to će reći na cifre iz 1680, prema kojima je bilo 791.018 „ognjišta”, povećane redovnim priraštajem stanovništva koji je utvrđen jednim popisom iz 1704 godine u Moskovskom okrugu, no koji se nije održao. Razume se da je pri ovakvom sistemu stanovništvo globljeno više nego ikad.

Načinimo pregled ovih devet prvih godina XVIII veka. Od Narve do Poltave, Rusija je preživela devet teških ratnih godina. Ne može se reći da je taj rat bio rat bez ikakva cilja ili da je premašao njenu snagu. Iako je taj rat započet prilično lakomisleno, on se završio, zahvaljujući Petrovoj upornoj volji, posle prvoga sramnog poraza, pobedom nad jednim od najvećih evropskih vojskovođa. Ova pobeda primorala je Evropu da računa sa Rusijom kao sa vojnim činiocem prvoredne važnosti. Istina, za tu pobedu ima Rusija da zahvali manje svojoj ratnoj veštini a više dvema prirodnim silama: prostoru i vremenu. Razume se da je i sam Karlo svojim pogreškama potpomogao svome protivniku da iskoristi te „skitske” činioce. Osim toga, ona taktika povlačenja i čekanja koja je zamenila ratnu veštinu, zahtevala je od ruskoga stanovništva žrtve toliko velike i dugotrajne kakve ono dotada nije poznavalo. Pošto se Petar nije hteo da obazire na dotadanje ustanove i na redovne državne prihode, staro državno uređenje brzo je ustupilo mesto novim vojnim upravama i ličnim misijama koje je car poveravao ljudima. koji su uživali njegovo poverenje, svojim generalima, svojim ljubimcima. Kako su se državni rashodi skoro udvostručili u tome razdoblju, trebalo je ranijim porezima, koji su isprva bili usredsređeni u Ratuši a potom „razdeljeni” gubernatorima, dodati nove, i neposredne i posredne, a naročito izvući koristi iz državnih operacija: kovanja novca, povećanja zakupa za državna dobra i stvaranja novih monopola. Sva ova sredstva, a posebice sniženje vrednosti novca koje je odgovaralo današnjoj papirnoj inflaciji, pomogla su Petru da prebrodi najteže trenutke. Ali su ti izvori prihoda vrlo brzo presušili. Malo po malo potrošene su uštede iz pređašnjih godina. Pokušaj da se poveća broj poreskih obveznika novim popisom ne samo da je bio bezuspešan, nego je još pokazao veliku bedu naroda i opadanje stanovništva, što je bila posledica neprekidnog regrutovanja vojnika i bekstva seljaka.

Za tih devet godina, Petrove reforme odnosile su se isključivo na spoljni izgled i način odevanja. I baš zbog toga su one nosile obeležje profanisanja i sukobile su se sa ogorčenim otporom narodnih masa i svih branilaca „stare vere.”

Pobeda kod Poltave dopustiće Petru da se pribere. On će iskoristiti to zatišje da sistematiše i saobrazi posebne mere koje je bio preduzeo u cilju da kako tako zadovolji najpreče trenutne potrebe.

III. — Prva sistematska reforma (1708—1712)

Postanak gubernija. — Prva velika Petrova reforma, ona koja je toliko oneraspoložila Kurbatova, jeste stvaranje jedne opšte redovne administracije koja je Rusiji nedostajala. Uistini, prirodan razvoj državnih ustanova već joj je bio utro put. Posebne vojne oblasti bile su još ranije obrazovane u južnoj i jugozapadnoj Rusiji. Krajem XVII veka ovi mesni štabovi počeli su da vojnoj administraciji pridružuju i poresku. Kako se državna uprava interesovala pre svega za rat i finansije — ona se samo mimogred interesovala za administraciju i pravosuđe, — bilo je prirodno da onaj koji je upravljao tim dvema granama državne uprave upravlja i svim ostalim poslovima i da, uopšte uzev, bude starešina dotične oblasti. Petar, ne povodeći se ni za kakvim sistemom, ide istim takvim putevima i usredsređuje — ukoliko se za to ukazuje potreba — i vojnu i poresku administraciju u ruke izvesnoga svoga generala. Tako je naposletku podelio Rusiju na osam velikih oblasti nazvanih „gubernijama” prema nazivu njihovih upravljača — gubernatora. Gubernije su, dakle, stvorene pre nego što je otpočeta prva sistematska reforma, ona iz godina 1708—1712. Njihova pojava upućuje nas da se još jednom osvrnemo na vojne napore i finansiske nezgode prvih devet godina njegove vladavine.

Kada je godine 1694 prispeo u Arhangelsk u svome još novom mornarskom odelu i sa nekoliko naučnih holandskih reči, Petar upotrebljava tada prviput izraz tup myn herr gubernor. Onaj koga je tako nazvao jeste njegov prijatelj F. M. Apraksin, koga je on naimenovao za vojvodu Arhangelska, iako je ovome bilo tada dvadeset i osam godina, a tako isto je brodogradilišne radnike nazivao ship timmerman. Naredne godine pripremanje pohoda na Azov svraća njegovu pažnju sa severa ka jugu, i on otpočinje brzo građenje jedne flotile u Voronježu, a zatim pristanište u Taganrogu. „Guverner” sa svojim ship - timmerman-ima premešta se žurno iz Arhangelska na Don. On zamenjuje svoju titulu nazivom admiralteik, ali se upravo na jugu stvara za njega ono što će se kasnije zvati „gubernija”, a to je čitava jedna oblast gradova „određenih za poslove flote”. Ovu oblast, jezero budućeg Azovskog okruga, sačinjavaju: bjelgorodski puk i razrjad (vojni okrug), kao i „niži gradovi” na simbirskoj utvrđenoj liniji. Na mesto admiralteik-a Apraksina poslan je početkom 1703 godine U. A. Tolstoj u ovaj novi vojni okrug Voronježa i Azova, te će on biti i gubernator Azova.

Videli smo, dakle, na obalama Beloga Mora jednog gubernatora bez „gubernije”, a blizu Crnoga Mora jednu guberniju bez gubernatora. Na trećem moru, Baltičkom, nailazimo na guberniju koja ima gubernatora, a to je jedan od Petrovih ljubimaca, Menšikov. Ukoliko napreduju ruska osvajanja u baltičkoj oblasti, Menšikov postaje najpre komandant Šliselburga i Šlotburga (posle zauzeća Orješka), a potom komandant Petrograda, koji Petar tek beše osnovao godine 1703; posle toga dobiva on titulu gubernator generalis Ingermanlandiae et Careliae; напослетку је постао губернатор Естоније и кнез Ижарске области (1707.) Интересантно је видети како се управо ту, на тим тек освојеним областима, ствара нов тип губерније, који не личи нимало на некадашње војне округе. Петроградска (Ингерманландска) губернија показује по првипут године 1707, и поред још неодређених облика, план устројства губернија, који ће се касније проширити и применити за време друге систематске реформе. Овом губернијом управљају испрва четири државна чиновника са туђинским титулама: oberkomissar, koji prikuplja poreze; oberproviant koji prikuplja žito; oberkomendat, koji komanduje trupama, i landrikhter, koji je sudija. Ubrzo posle toga ova četiri zvanja svode se na dva: oberkomendat i landrikhter. Ovaj poslednji ima u svojim rukama, iako nosi titulu sudije, svu građansku upravu, finansije i administraciju. I tako se, još pri prvim pokušajima ugledanja na tuđinske uzore, javlja potreba za uprošćavanjem.

Iako su tri mora isprva redom privlačila Petrovu pažnju, ipak on mora usled potreba koje je nametao Severni rat, da usredsredi sva državna sredstva na tri unutrašnje oblasti. Pošto je praktikovao ofanzivu od 1702—1705 godine, sad mora da menja taktiku i da se povlači ispred Karla XII. U očekivanju neprijateljevog napada, potrebno je da se utvrdi zapadna granica, gde su još od XVII veka smeštena dva đeneralštaba, i to u Smolensku i Kijevu. Petar počinje da organizuje granicu stvarajući jednu utvrđenu liniju koja se pruža od Smolenska do Pskova. Tome cilju namenjuje on direktno prihode Smolenske oblasti i potčinjava smolenskog vojvodu Saltikova jednome svom poverljivom čoveku, Kirilu Nariškinu. Tako je konačno stvorena jedna vojno-fiskalna oblast, buduća Smolenska gubernija.

Umesto da ide na Pskov, Karlo se odlučuje u februaru 1708 godine da pođe na Ukrajinu. Već početkom leta 1708 godine Petar dolazi lično u Kijev i rukovodi njegovim utvrđivanjem. Knez Dmitrij Golicin, koji je „upravljao bjelgorodskim razrjadom”, nosio je od 1704 godine titulu „gubernator”, koju je nasledio od svoja dva prethodnika koji su ranije bili na čelu vojne komande. Ali „u čast grada Kijeva”, on se ne zove bjelgorodski, nego kijevski gubernator. Tako je postala Kijevska gubernija.

U jesen 1705 godine javlja se buna u oblasti Astrahana. Petar odmah šalje tamo P. M. Apraksina, brata admiralteik-ova, i stavlja mu na raspoloženje sve prihode Kasacionog prikaza. Buna je ugušena u proleće 1706 godine. Ali se ovom prilikom Kazanjski okrug potpuno odvojio od Moskve. Od vojnog okruga postao je oblast u isti mah fiskalna i vojna, i preobrazio se u ono što će kasnije biti Kazanjska gubernija.

Ratuša, „koja se stara o svim potrebama”, kako se žali Kurbatov, konačno je „opljačkana”. Ali, šta Petar mari za sudbinu centralnih moskovskih upravnih ustanova, kad on cele godine juri po putevima svoje carevine i jedva stiže — i to ne svake godine — da o Božiću svrati u Moskvu na nekoliko dana? Jer se obično o Božiću nagomilaju svi poslovi koji zahtevaju njegovu ličnu odluku, ma da on jedva stigne da se na brzu ruku upozna s njima. Zna se, na primer, da je on u decembru 1707 godine, posle jednogodišnjeg otsustvovanja iz Moskve, naredio da se istražuju sredstva „kako bi se sastavio kraj s krajem i našao novac za redovne potrebe, pošto je potreba za novcem neobično hitna” (Whitworth). Ali već 5/16 januara 1708 godine on opet odlazi iz Moskve da cele te godine motri na kretanje Karla XII. Za vreme zime 1708—1709 godine, njegov protivnik ga ne ostavlja na miru, već napada iznenada na varoš Gajdar, usred decembarskih mrazeva, te je Petar primoran da provede božićne praznike u Sumi, umesto u Moskvi. Tek posle pobede kod Poltave, oko Božića 1709 godine, vraća se on najzad u Moskvu posle otsustvovanja koje je trajalo skoro dve godine. Ovoga puta, prema njegovom ličnom tvrđenju (u Istoriji Švedskog rata), on počinje „da se bavi građanskim poslovima”.

Treba zapamtiti ova dva datuma: božićne praznike 1707 i 1708 godine. To su datumi prve Petrove ozbiljne reforme. Istina, on i ovoga puta samo sistematiše svoje ranije odluke. 6/17 januara 1708 godine on ustanovljava pri svojoj ličnoj kancelariji Bojarski savet koji će ga zastupati za vreme njegovog osustvovanja i naređuje „ministrima” da se sastaju triput nedeljno i da vode zapisnike svojih sednica (u kojima „će se ispoljiti glupost svakoga od njih”). To je klica budućega Senata. U decembru 1707 godine naređuje on da se „pripoje gradovi — izuzev onih koji se nalaze na 100 vrsta od Moskve — prema oblasti u kojoj se nalaze, i to Kijevu, Smolensku, Kazanju, Arhangelsku.” To je klica buduće podele Rusije na gubernije. I tako, pomoću nekoliko hitno ispisanih redaka — koje će ministri imati da razrade i preobraze u zakone — postavljeni su temelji dveju važnih ustanova moderne Rusije.

Istina, ova prva Petrova reforma može se nazvati sistematskom samo u najobičnijem smislu reči. Jer Petar je ostvario ovu reformu, kaogod i mere koje je pre toga preduzimao, tek posle mnogih i neprekidnih spoticanja bilo o nedovoljnost obaveštenosti kod svojih saradnika, bilo o nedostatak saobražavanja, ili pak o nove činjenice, o životne neophodnosti koje su ga primoravale da poništava sve ono što je bio ustanovio, te se tako događalo da je metodični plan postajao samo komad bezvredne hartije koji nimalo ne odgovara stvarnosti. A kako je on lično neprekidno zauzet brigama koje u njegovim očima ostaju važnije nego preduzeti posao, on svoje reforme može da izvodi tek delimično. Proteklo je dosta vremena, kao što smo videli, između mera koje je preduzeo 1707 godine i njegove odluke, koju je objavio prilikom svog povratka u Moskvu godine 1709, da se „bavi građanskim poslovima”. U međuvremenu (1708), Bojarski savet pripremio je jedan prethodni nacrt zakona, no on se ograničavao na bitne odredbe reforme: na raspodelu gradova i pukova na gubernije i na novu razdeobu prihoda.

Skupštine gubernatora i poreske mere. — Gubernatori su već bili postavljeni; ali nekoji od njih još ne behu napustili Moskvu, a drugi su pratili Petra pri njegovim ratnim pohodima. U januaru 1709 godine car im naređuje „da prouče pobliže razne poslove svojih gubernija”, i da budu spremni da stupe na dužnost i da prikupljaju poreze već od početka 1710 godine. Da bi im se olakšao prethodni rad, pridodati su im pomoćnici pod nazivom landrikhter-i, koji je bio zaveden u osvojenim oblastima. Tek januara 1710 godine Petar se vraća u Moskvu i saziva prvu skupštinu gubernatora. Ali i ovoga puta on ne može ništa da odluči, jer su prikupljeni podaci nedovoljni. On mora da čeka Božić između 1710—1711 godine da bi sazvao u svojoj novoj severnoj prestonici, Petrogradu, drugu skupštinu gubernatora. Za vreme rada ove skuštine reforma je približno sasvim utvrđena, te gubernatori mogu po prviput da otidu svaki u svoju guberniju.

Pitanje izdržavanja vojske je sada jedna od prvih Petrovih briga. Posle pobede kod Poltave i kapitulacije vojske Karla XII pred Perevoločnajom, međunarodni položaj Rusije je učvršćen; druge zemlje izlaze joj u susret, a pojavljuju se i saveznici koji bi želeli oslabljenje Švedske. Najvažnije tvrđave u Estoniji, Livoniji i Kareliji predaju se jedna za drugom, te se tada prviput posle mnogo godina može pomišljati na mir. Istina, iste te 1711 godine Petar je pretrpeo jedan poraz na reci Prutu. Ali taj neuspeh ga goni da se još više nada miru, jer on krajem aprila piše Apraksinu: „Zar nije očajno što se moramo tući sa ovakvim neprijateljima, a da gubimo iz vida rat sa Švedskom, čiji se kraj već nazire, ako se pouzdamo u Boga?”. Uistini, ovaj rat potrajaće još jedanaest godina i primoraće Rusiju da podnese nove i teške žrtve. Godina 1711, umesto da otvori period mira, označava početak novoga doba zategnutosti i napora. I tako će se reforma roditi u prilično nezgodnim okolnostima godine 1712.

Na skupštini gubernatora 1710 godine Petar može, i pored nedovoljnih podataka, da uvidi krajnju ozbiljnost situacije. Ukupni rashodi penju se na 3,834.000 rubalja, od čega 3,159.000 za vojsku, mornaricu, artileriju i diplomatiju. Prihodi, od kojih se očekivao maksimum — na osnovu prosečne cifre dohodaka iz 1705—1707 godine — dali su samo 3,330.000 rubalja. Tada se prviput javlja deficit od pola miliona. Petar usvaja jedno sasvim prosto rešenje. Pošto je nemogućno zadovoljiti sve potrebe, treba se bar pobrinuti za one koje su najpreče i razdeliti prihode između četiri ustanove: prikaz rata, prikaz artilerije, prikaz admiralstva i prikaz ambasada; i on „zabranjuje, pod pretnjom najsvirepije kazne, da se novac upotrebljava za druge troškove pre nego što se obezbede oni prvi”. Pošto je ovako odlučno rešio to pitanje, napušta prestonicu i ostavlja Bojarskom savetu brigu da pronađe način kako da se zadovolje ostali rashodi. „Ministri” donose tada odluku da „povere tu dužnost gubernatorima”. Dotada su se najpre zadovoljavale lokalne potrebe, pa potom se ostatak prihoda predavao centralnim ustanovama (Ratuši) koje su imale dužnost da ih razdele raznim prikazima. Otsada se, naprotiv, oduzimaju najpre od prihoda gubernija sume potrebne za ona četiri glavna prikaza, a gubernijama se ostavlja samo preostatak tih prihoda. Razume se da ovaj sistem, iako stavlja na teret gubernijama deficit, on ga ne otklanja. Uskoro postaje jasno da tri gubernije u kojima je skoncentrisan najveći deo vojske, a to su Petrogradska, Kijevska i Azovska gubernija, upotrebljavaju već odavno sve svoje prihode na izdržavanje pukova, i da ti prihodi nisu dovoljni. Ne ostaje ništa drugo sem da se pribegne jednom načinu koji je primenjivan pre Petrove vladavine, a to će reći da se ustanovi jedan nov porez koji bi mogao da popuni deficit i da se „naplaćuje u svim oblastima, samo za tu godinu, po pola rublje od ognjišta”. To je i odlučio Bojarski savet 28 februara 11 marta 1710 godine.

Međutim situacija — kao što će se ustanoviti posle nekoliko godina na osnovu tačnih računa — bila je mnogo manje ozbiljna nego što se mislilo. Prihodi stvarno prikupljeni u raznim gubernijama godine 1710 premašaju znatno budžetska predviđanja i daju višak od 900.000 rubalja. Godine 1711, ovaj višak poznat je vlastima, i on im omogućava da slobodno deluju i da odmah zadovolje sve rashode, izuzev rashode dvora i četiri glavnih prikaza. Nasuprot tome, u isto vreme porazni rezultati popisa stanovništva iz 1710 godine pokazuju znatno smanjenje broja poreskih obveznika. Vlasti, kao što smo videli, pronašle su i ovde jedno sasvim prosto rešenje, jer su se odlučile da prikupljaju porez na osnovu nekadašnjih već zastarelih cifara. Očekujući drugo zasedanje Saveta gubernatora, Petar naređuje da se na osnovu istih cifara raspodele troškovi na izdržavanje pukova. Usled toga gubernije su podeljene na posebne „otseke” (146 i po otseka, svaki sa po 5.536 „ognjišta”), a pukovi se raspoređuju srazmerno broju „otseka” svake gubernije. Treba plaćati troškove „prvenstveno pukova aktivne vojske, zatim garnizonskih trupa, mornarice, ambasadorske kancelarije i artilerije”. Što se tiče ostalih izdataka, njih treba „platiti iz viškova, pošto se prethodno provere.” U smislu ove Petrove odluke Skupština gubernatora ustanovljava nov budžetski predlog od deset članova, kojim se predviđa 2,192.319 rubalja za vojsku (91.000 za đeneralštab, 156.207 za gardu, 764.666 za konjicu, 840.413 za pešadiju, 340.033 za garnizone), i 815.792 rublje za ostale prikaze (433.996 za admiralitet, 148.031 za prikaz ambasada, 99.568 za prikaz artilerije, 22.651 za prikaz farmacije, 111.546 za dvorske troškove, što iznosi ukupno 3,008.111 rubalja rashoda prema 3,026.131 rubalja prihoda. Nema više deficita, već naprotiv izvestan mali višak. Istina, ovaj višak je samo prividan, jer da bi se on postigao, izostavljeni su iz budžeta svi ostali rashodi, koji iznose oko pola miliona, no koji se moraju pokriti ma na koji način.

Ovaj novi budžetski sistem primenjen je počev od godine 1712. Docnije ćemo videti njegove rezultate. Zasada treba da rasmotrimo tri elementa reforme: gubernije, raspodelu pukova i Senat.

Organizacija gubernija. — Nekoliko pravnih istoričara, Nevolin, Mroček Drozdovski, Leškov, Dmitrijev, izneli su pretpostavku da gubernije koje je stvorio Petar nisu ništa drugo do nekadašnje administrativne oblasti Rusije XVII veka, pa čak i još starije. Drugi istoričari, kao Lohvicki, Gradovski, Andrejevski, polazeći od jedne tačne misli, da u Rusiji nisu postojale oblasne i pokrajinske jedinice pre Petra Velikog, smatraju da je on stvorio gubernije i okruge po svojoj volji, narušavajući istoriski red i ne vodeći računa o prošlosti. Oba ova mišljenja izgleda da su pogrešna. Jer je istina, prvo, da su već krajem XVII veka postojale oblasne grupacije (vojni i finansiski okruzi). Ovi okruzi, razrjadi Sjevska i Bjelgoroda, ušli su u sastav Azovske i Kijevske gubernije. Drugo, tačno je da su na severu i u centru Rusije nekadašnji teritorijalni sistemi (apanaže koje je Moskva prisajedinila) odavno prestali da postoje i da su gradovi, koji su bili grupisani prema fiskalnim potrebama i koji su sačuvali svoju organizaciju sve do stupanja Petrova na presto, nisu sačinjavali oblasne upravne jedinice, nego ih je Moskva dodeljivala raznim oblastima po svojoj volji. Ipak, tek u vremenu o kome govorimo, gradovi, koji su nekada bili raspodeljeni u ove finansiske grupacije ulaze u teritorijalni sistem, tako da je svaka grupa gradova raspodeljena na četiri ili pet gubernija. Petrova reforma imala je, dakle, tu posledicu, što je stvorila teritorijalnu vezu izmeću ovih gradova, koji su otsada grupisani prema geografskim obzirima: prema blizini ili lakoći rečnog saobraćaja. Središna Rusija, koja nije služila za poprište vojnih operacija, podeljena je prosto na dve velike oblasti, Moskovsku i Arhangelsku.

Moskva doživljuje u to vreme znatan preobražaj. Dotada je ona bila središte, prestonica Rusije. Prilikom stvaranja gubernija, ona postaje prost oblasni glavni grad, što izaziva promenu njene centralističke organizacije. Ova, kao što smo videli, već od početka Severnoga rata beše usredsredila u svojim kancelarijama upravu vojnih i finansiskih poslova, zamenjujući tako nekadašnje prikaze. Ali će sada i ona biti potisnuta. I sam Kurbatov, koji se ranije protivio decentralizaciji, dao je Petru savet, uostalom veoma mudar, da bude dosledan sebi: „Ako su gubernije konačno ustanovljene, — kaže on — onda je potrebno da se meću njima razdele prihodi Ratuše”. To je i učinjeno. Posle ove raspodele, poslovanje Ratuše ograničilo se na prikupljanje prihoda Moskovske gubernije; tako ona gubi svoje obeležje ministarstva finansija i postaje obična lokalna ustanova. Kako su njeni prihodi poticali većinom iz severnih pokrajina, Kurbatov, za koga sada tu nema više posla, naimenovan je sasvim prirodno za gubernatora Arhangelska. Isti preobražaj vrši se u čitavom nizu centralnih ustanova Moskve, te su one primorane da predadu svoje poslove pokrajinskim ustanovama. One prestaju da budu državna upravna tela, a one koje ne iščezavaju potpuno, ostaju samo kao lokalni organi. Oblasni prikazi, kao na primer Kazanjski i Sibirski, ukinuti su, pošto su najpre predali svoje poslove organima stvorenim na licu mesta, a to će reći administrativnim ustanovama istoimenih gubernija.

Ali izvesni prikazi, usled same prirode poslova kojima se bave, pretstavljaju ustanove od opšteg a ne lokalnog interesa: to su najpre „četiri ustanove” kojima gubernije moraju da šalju direktno svoje prihode, a zatim prikazi koji se bave kovanjem novca, i neki drugi. Šta će biti sa ovim ostacima tako uništene centralne moskovske administracije?

Raspodela pukova. — Ideja vodilja reforme ne može se pomiriti sa postojanjem centralnih vojnih prikaza. Ako pukove treba da izdržavaju gubernije onda je logično staviti ih u direktnu vezu sa ovima. Zbog toga je po jedan komesar, kome je dužnost da pazi na izdržavanje trupa, dodeljen svakom puku od strane odgovarajuće gubernije (1711). Ali u ovome sistemu, gubernije vrše isti posao kao i prikaz rata. Ovo se nije odmah uvidelo, i ova omaška izazvaće kasnije veliku zabunu, koja bi se možda izbegla, da je mir zaključen u predviđenom roku i da su pukovi bili otposlati u svoje odgovarajuće gubernije; tada bi se prosto vratilo teritorijalnom sistemu sa kraja XVII veka. Očevidno da je i Petar težio tome cilju. I zaista, on je propisao da pukovi nose imena onih gradova koji će morati da se staraju o njihovom izdržavanju: tako na primer, puk koji je najpre nosio ime svoga komandanta Al. Gordona, a zatim ime mladoga Šeremetjeva, prekršten je u Astrahanski puk, jer njegovo izdržavanje pada na teret Kazanjske gubernije, u koju spada i Astrahan; puk Gaspara Gulica (koji je kasnije nazvan Šambersov puk) postao je Rostovski puk, i Moskovska gubernija plaća njegove troškove. Ovaj sistem ima izvesne sličnosti sa švedskim vojnim sistemom, o kome je Petar, istina, u to vreme imao prilično nejasan pojam. Ideju o „besmrtnim” vojnicima pozajmio je on od svoga protivnika Karla XII. Međutim, već u samom početku reforme uvidelo se jasno da će, doklegod bude trajao rat, neprekidno premeštanje trupa onemogućiti raspodelu vojnika po gubernijama; jer, dok je veliki broj pukova bio skoncentrisan u izvesnim gubernijama, u drugima nije bilo ni jednog jedinog puka. Komesari koje su otposlale pojedine gubernije primorani su da prate pukove pri svima njihovim marševima, te tako njihovo zvanje gubi svoj pravi smisao, a to je veza sa njihovim odgovarajućim gubernijama. Otuda nov izvor komplikacija, čije ćemo posledice videti.

Stvaranje Senata. — Istoričari su ponekad videli, u ukidanju Bojarske dume i ustanovljavanju Senata dokaz careve političke mudrosti. „Petar je osudio Dumu da iščezne, jer je ona bila samo jedna zastarela ustanova nesposobna da udovolji savremenim zahtevima”, piše na primer Petrovski. I Andrejevski ističe da je ova reforma svesno delo. Ali sama činjenica da je nekadašnja Bojarska duma, u vremenu ustanovljavanja Senata (godine 1711) već odavno bila iščezla, pobija ovo shvatanje. I pored svog naziva Savet koji se okuplja u carevoj ličnoj kancelariji sastavljen je samo od šefova raznih administracija koji spadaju u najbližu Petrovu okolinu, od činovnika, od „ministara” — kako ih on naziva, i taj savet nije mnogobrojan. Kao što je dokazao Ključevski, iščezavanje Dume vrši se postepeno i neosetno. Već od početka Severnoga rata, careva lična kancelarija postala je državni kontrolni organ, i skupština koja je pozvana da tu zasedava dobila je obeležje vladarevog privatnog saveta. Ali, kao što smo videli, godine 1710 položaj ovoga Saveta menja se iz korena, a prilikom stvaranja gubernija i ukidanja prikaza, raniji sistem kontrole menja se takođe. Videli smo takođe da izvan kontrolisanog budžeta Petar raspolaže i vanbudžetskim sumama, koje ne podležu ničijoj kontroli; da je on tome dodao izvesne posebne poreze (prihode ižorske kancelarije, monopol poreza i druge monopole), da bi mogao njima slobodno raspolagati. S druge strane, njegova otsustvovanja, isto toliko česta koliko i dugotrajna, ne dopuštaju mu da lično nadgleda rad svoga Saveta. Kada se mehanizam prikaza poremetio, niko više nije znao ko upravlja državom, niti kojoj su vlasti potčinjeni gubernatori. Između gubernija i cara ne postoji više nikakav posrednik, čak ni jedan državni činovnik kakav je bio Kurbatov. I tada, uoči svog polaska u ratni pohod na Prut (odmah posle druge skupštine gubernatora), Petar se seća ili saznaje za primer Karla XII koji je deset godina ranije, u sličnoj situaciji, poverio vođenje poslova, za čitavo vreme njegovog otsustva, Riksdagu ili Senatu Štokholma. Od godine 1707 on naređuje Savetu da se okuplja redovno i da vodi zapisnike svojih sednica. Ukazom od 22 februara / 5 marta 1711 godine proširuje ga on dalje i „ustanovljava Upravni senat zbog svojih uobičajenih otsustvovanja izazvanih ratom.” Devetorica senatora, naimenovanih za članove te nove skupštine, — administrativne a ne zakonodavne, što treba imati u vidu — nisu istaknute ličnosti koje bi igrale neku važnu ulogu u politici. Oni su potčinjeni „šefovima”, koji — kao na primer Menjšikov i Apraksin, davnašnji prijatelji i vojni i diplomatski saradnici Petrovi — jesu iznad Senata i imaju pravo da pri opštenju sa njim upotrebljavaju formulu: „Po naređenju Njegovog Veličanstva”. Ovo su samo stručnjaci, koji mogu biti kažnjeni zbog nedostataka i pogrešaka u službi i koji su samo upravnici, poslovođe. Nasuprot tome, u odnosu na pojedince i ustanove koje su im potčinjene, oni pretstavljaju vladarevu ličnost. Zabranjeno je čak, pod pretnjom smrtne kazne, da se podnose tužbe protivu njih dok se car ne vrati.

Petar je preneo na njih dužnost da se brinu o svim poslovima koje je trebalo svršavati posle stvaranja gubernija. Na prvom mestu poverio im je kontrolu nad vanbudžetskim prihodima (monopoli i „dobiti”). Na drugom mestu, careva lična kancelarija predala im je kontrolu nad guberniskim budžetima (komisija Vadbolski, od februara 1712 godine. Na trećem mestu njima se pridaju — radi održavanja veze između njih i gubernija — komesari koje odašilju same gubernije; ako se nekoja gubernija pokaže neuredna u svojim plaćanjima, oni mogu, kao u staro doba, podvrći ove komesare telesnim kaznama dvaput nedeljno. Na četvrtom mestu njima je naređeno (ukazom od 5/16 marta 1711 godine) da naimenuju za ober-fiskala jednog „pametnog i dobrog čoveka, bez obzira na njegovo poreklo čija bi dužnost bila da potajno nadzirava svaku ličnost, ne izuzimajući ni ličnosti na najvišim položajima.” Pod upravom ovoga ober-fiskala stvara se u unutrašnjosti zemlje čitava mreža agenata, pod imenom fiskali, i ta špijunska organizacija ubrzo diskredituje ovu ustanovu. Ali stvarajući ove fiskale, Petar je težio da se okruži prijateljima i vernim slugama, koji bi bili vezani za njega ličnim vezama. Zbog toga on većinom daje ove poverljive zadatke oficirima svoje garde.

Sve ove mere imaju za cilj da popune praznine koje je ostavilo za sobom rasturanje centralne administracije. Ovaj cilj, kao što ćemo uskoro videti, nije bio dostignut. Što se tiče samoga Senata, on je dakle u početku samo jedna privremena ustanova; kao takva, ona prima od cara hitne i kratke naredbe, koje se odnose na posebne i konkretne slučajeve, a imaju većinom fiskalno obeležje. Petar se ne brine mnogo da upozna posledice takvih svojih naloga, koje on dopunjuje postepeno novim naređenjima za vreme svojih putešestvija. Ali, da bi ove njegove naredbe mogle biti izvršene, on je primoran da doda Senatu jedan izvršni organ i jednu urednu kancelariju; posle toga treba da obeleži delokrug rada ovih ustanova i da stvari zakonsku vezu između Senata i gubernija. Ova tri elementa čine jedinu razliku između Senata i nekadašnjega Saveta pri carevoj ličnoj kancelariji. Ali čak i ovako, organizacija Senata ostaje i dalje nesavršena. Treba imati u vidu da Petar neće da dopusti Senatu da pozajmi od njegove lične kancelarije gotovu organizaciju i zakonske forme kontrole kojima ona raspolaže. On mu daje jednu posebnu kancelariju, na čelu koje se nalazi ne šef careve lične kancelarije Nikita Zotov, njegov nekadanji profesor, već ober-sekretar Ščukin, jedan „nov čovek”, jedan pribilščik, dovitljiv čovek koji je postao stručnjak za monopole i koji je ranije bio pretsednik Ižorske kancelarije. Njegove dužnosti odgovaraju potpuno posebnim uputstvima koja su data Senatu: „prikupiti što je moguće više novca, jer novac je živac rata”, a „računovodstvo” ili ukupni pregled budžetskih tabela koje je ustanovila svaka gubernija, koncentrisano je u jednom posebnom i tajnom otseku njegovih kancelarija.

Ova novina stvorila je veliku zabunu pri izradi budžetskih izveštaja, čiji su metodi tek bili utvrđeni. Pošto je predala svoje arhive Senatu, careva lična kancelarija, koja sad ne prima više izveštaje o tekućim poslovima, primorana je na besposličinje. Ali, kako gubernije ne upućuju nikakav izveštaj Senatu, administracija se odjednom našla u položaju savršenog nepoznavanja državnih rashoda. Računovodstvo je toliko dezorganizovano ovim promenama, da je ono godine 1714 ponovo premešteno u carevu ličnu kancelariju, a ovoj je stavljeno u dužnost da ponovo pregleda novi budžet, i to od početka, a to će reći od stvaranja gubernija onakvih kakve su ih utvrdile „budžetske tabele” iz 1710 godine. Ali zabuna ipak i dalje postoji, jer se gubernije uzdržavaju, ne bez zadnje misli, da predadu svoje izveštaje i druga potrebna dokumenta. Usled toga nastaje isto toliko duga koliko i besplodna prepiska, sve do trenutka kada stari Zotov umire i kada njegova ustanova iščezava zajedno sa njim (u jesen 1717 godine).

Nered u računovodstvu nije posledica slučaja. On je, u malom, slika opšteg rastrojstva države posle stvaranja gubernija, i zato se ovo doba može nazvati „period haosa”. Klice ovoga rastrojstva nalaze se, kao što smo videli, u svakom pojedinom elementu reforme iz 1708—1712 godine, a to će reći u administraciji gubernija, u raspodeli pukova i administrativnim metodama Senata. Što se tiče uzroka suprotnosti između cilja reforme i nedovoljnosti njenih rezultata, oni se jasno ukazuju: to je pre svega nastavljanje jednoga mučnog rata, umesto očekivanoga mira; zatim, to je potreba za Petra, ne samo da krstari Rusijom od Baltičkog do Belog Mora i od Belog do Crnog Mora, već i da ode na Zapad da učvrsti svoje saveze i da uskladi plan svojih vojnih operacija sa operacijama svojih saveznika. U ovakvim okolnostima car je u nemogućnosti da i dalje igra ulogu zakonodavca, a tu ulogu on neće da poveri nikome.

IV. — Posle Poltave

Diplomatija i rat (1709—1717). — Petrova putovanja u inostranstvo, odmah posle pobede kod Poltave, pokazuju koliko su diplomatski odnosi Rusije postali složeni.

Krajem septembra 1709 godine, Petar odlazi u Poljsku i u Torunu ima sa kraljem Avgustom sastanak kome prisustvuje i ambasador Danske. Malo kasnije susreće se sa pruskim kraljem Fridrihom I u Marijenverderu. Pri povratku, on prvi baca tri bombe pri opsadi Rige. O Božiću 1709—1710 godine saziva on prvu skupštinu gubernatora u Moskvi, a da bi očuvao uspomenu na pobedu kod Poltave, svečano otvara u Petrogradu crkvu svetoga Samsona i pušta u more ratni brod Poltavu. Godine 1710 prisustvuje opsadi Viborga, koji on naziva „uzglavljem Pretrograda”. Posle zauzeća Rige i Revala (u leto 1710), on slavi veridbu svoje bratanice Ane (ćerke njegovoga brata Ivana) sa vojvodom od Kurlandije. U oktobru šalje Turskoj ultimatum koji prouzrokuje zategnutost rusko-turskih odnosa. U aprilu 1711 godine, u Jaroslavlju u Galiciji, zaključuje ugovor sa gospodarom Moldavije Kantemirom, a narednog meseca sastaje se tu sa kraljem Avgustom, koji mu obezbeđuje pismenim sporazumom pomoć jednog kontingenta poljske vojske protivu Turske. Tu u Jaroslavlju on razgovara sa diplomatskim pretstavnikom volfenbitelskog dvora i ugovara ženidbu svoga sina, carevića Alekseja, sa Sofijom-Šarlotom, kneginjom od Volfenbitela. Tu mu još francuski ambasador Baliz predlaže posredovanje Francuske između Turske, Švedske i Rusije. Posle toga on odlazi na Prut, na čelu svoje vojske, i stiže u Jaš da se sastane sa gospodarem Moldavije. On odbija mir koji mu sultan nudi „da ne bi ohrabrio neprijatelja”. Posle svog poraza na Prutu, sav iznuren, on prelazi Poljsku i Prusku, a potom kroz Drezdu odlazi na lečenje u Karlove Vari. Ali je u oktobru već u Torgau, gde prisustvuje carevićevom venčanju; ima kratak sastanak sa Lajbnicom, a zatim se u Krosenu susreće sa Fridrihom-Viljemom, pruskim prestolonaslednikom. Posle kratkog bavljenja u Petrogradu, neuspeh danskih operacija u Pomorju dovodi ga juna 1712 godine na pomorsku obalu, gde Menjšikov opsađuje Štetin, ali bez uspeha. Odatle odlazi u Volgast, na nov razgovor sa poljskim kraljem, i u Anklam, gde vrši smotru nad danskom flotom. Iznuren neprijatnostima letnjega rata, odlazi ponovo na lečenje u Karlove Vari i u Teplic. U novembru prolazi kroz Drezdu i Berlin i pridružuje se svojoj vojsci; ali „pokazujući više revnosti nego pameti”, — kako on kaže, Danci i Saksonci, koji ga nisu očekivali, pretrpeli su poraz od Šveđana kod Gadebuša. 17/28 januara 1713 godine on se sastaje sa danskim kraljem u Redensburgu, i ta dva vladara odgovaraju time što su potukli Šveđane kod Švabšteta i oterali ih 30 januara/10 februara iz Fridrihsštata u Holštajnu. Pri povratku zadržava se on u Hanovru, gde se sastaje sa izbornim knezom, i u Šenhauzenu blizu Berlina, gde se susreće sa Fridrihom-Viljemom, koji tek što beše nasledio presto svoga oca Fridriha I.

Ovo nabrajanje dovoljno je da pokaže teškoće borbe protivu Švedske, a to će reći protivu jedne države koja je pre ratnih avantura Karla XII uživala veliki ugled u Evropi, koja je proširila svoje oblasti do severoistočne obale Baltičkog Mora i koja je u prvom redu evropskih velikih sila. Slabljenje Švedske i pojava Rusije na evropskoj pozornici poremetili su nekadašnju političku ravnotežu. Iako su se, razume se, sve velike sile — a naročito pomorske sile — pokazale neprijateljski raspoložene prema ovom razvoju Rusije, drugostepene sile, naprotiv, grčevito su se uhvatile za ovu novu vojničku silu koja raspolaže prostranom teritorijom i neiscrpnim mnoštvom „besmrtnih vojnika”. Sistem interesa koji su stvorili uspesi Rusije pojavljuje se jasno. Tada se isto tako pojavljuje — ne u apokrifnom „testamentu” Petrovom, već istinski — sfera posebnih interesa Rusije i niz spoljnopolitičkih problema, na čijem će ostvarenju raditi docnije nekoliko generacija. Razume se da je tada bilo još prerano postavljati najveći deo ovih problema, ali je isto tako bilo teško izbeći ih, pošto su se oni sami nametali Rusiji. Energičan, ali neiskusan, Petar je grabio sve prilike koje su se ukazivale, te je neizbežno rasparčavao svoju snagu. Od njegova tri eventualna neprijatelja, Poljske, Švedske i Turske, Poljska je postala njegov saveznik, i on je raspoložen da joj prepusti Livoniju; ali druga dva neprijatelja dovoljni su da neobično otežaju njegov zadatak. Švedska može da se osloni na tri pomorske sile, Englesku, Holandsku i Francusku, i Švedska ima za protivnika samo Dance i nekoliko malih nemačkih dvorova — jer Turska tada tek počinje da stiče važnost — koji upravo i postaju prvi zapadni saveznici Rusije i neprekidno razgnevljuju Petra svojom dvoličnošću i spletkama. Turska, koju isto tako podržava Francuska, ima protivu sebe sve potlačene hrišćanske narode: Rumune, Srbe, Bugare, Grke, Jermene, koji preklinju Rusiju da ih oslobodi. Ali udaljenost njihove eventualne zaštitnice izaziva kod. hrišćana na istoku strah od turske osvete u slučaju da Rusija zadocni ili se čak i odrekne namere da im pomogne, te im nalaže da vode dvosmislenu, pa čak ponekad i podlu politiku, kao što je bila na primer politika hrišćanskih vođa u dunavskim pokrajinama Vlaške i jednog dela Moldavije, koja je povukla Petra u pohod na Prut dajući mu lažnu nadu da će hrišćani dići ustanak u pozadini turske vojske.

Držanje velikih sila pred sve većim uticajem Rusije menja se iz osnova posle pobede kod Poltave. U početku Petrove vladavine Rusija je „beznačajna činjenica”. Ruski ambasadori, koji se tada prviput najavljuju u diplomatskom telu, nailaze na hladan pa čak i na ironičan prijem u raznim evropskim prestonicama. Niko nema volju da stane na stranu Rusije, i pored svih pomoći i trupa što ih obilno obećavaju Petrovi diplomatski pretstavnici u inostranstvu. Ova ravnodušnost počinje da iščezava posle pojave ruske mornarice u Baltičkom i Crnom Moru, koja izaziva — naročito kod pomorskih sila — zavist u pogledu ruskih namera. Već 1700 godine, Matvjejev piše iz Holandije: „Sadašnji rat protivu Švedske je veoma neprijatan Ujedinjenim Oblastima i veoma štetan po celu Holandiju, jer vi imate nameru da oduzmete od Šveđana pristanište Narvu ili Nienskanc na Baltičkom Moru. O ovome se raspravlja na svima sastancima. Ako on uspe da posedne jedno pristanište u toj oblasti, — govore ljudi — mi ćemo biti primorani da ga se bojimo isto koliko i Francuza, jer će mu tada sva vrata biti otvorena.” Kada je Petar zatražio od Holanđana da prime u službu, radi obuke, 4.000 mornara iz Arhangelska, Matvjejev ga obaveštava „da oni nimalo ne žele da uče pomorskoj veštini naše ljude.” Raspoloženje Engleske je isto takvo: „Zar mogu Engleska i Ujedinjene Oblasti — napominje opet Matvjejev — imati simpatija prema nama i otvoriti nam vrata ka Baltičkom Moru”, kada su „Englezi i ovdašnji ljudi rešeni da nam ne dopuste da ma šta imamo na tome moru? Oni neće ni da čuju za tako blisko susedstvo. Iako nas oni dočekuju ljubaznim rečima, njihova srca nisu iskrena prema nama.” Ponude za sklapanje saveza što ih je Matvjejev učinio u Londonu godine 1706 samo su naljutile Engleze Uzalud on pokušava da ih ubedi u korist koju će imati ako budu primali rusku robu ne više preko pristaništa Arhangelsk, gde svaka lađa može godišnje da izvrši samo jedno putovanje, nego preko baltičkih pristaništa, i razume se, pomoću ruskih brodova. Petar je bio spreman da se obaveže Engleskoj da neće imati pomoćnu flotu u Baltičkom Moru, ma da je on preporučivao svome poslaniku Golovinu „da ne otkrije pre vremena broj brodova”. On ide čak dotle da nudi vojvodi od Marlboroa čitavu jednu rusku „kneževinu” po slobodnom izboru, i svetoandrejski orden. Ali Matvjejev piše iz Londona: „Engleski ministar je veštiji i okretniji u svojim spletkama nego i sami Francuzi. Iz svih njihovih reči, koje su isto toliko učtive koliko i prazne, proističe za nas samo gubljenje vremena.”

Godine 1701, u Birži, Petar razgovara sa francuskim poslanikom i izražava mu svoju želju da smanji oholost Ujedinjenih Oblasti koje, ne obzirući se na svoju stvarnu situaciju, hoće da stanu u red velikih sila i mešaju se u sve evropske poslove. U Varšavi, januara 1702 godine, ruski diplomatski pretstavnik izjašnjava se još otvorenije pred istim poslanikom: ako Luj XIV hoće da pomogne caru da se dokopa jednog pristaništa na Baltičkom Moru, car će sagraditi toliko lađa, da će sva trgovina na Baltičkom Moru uskoro biti u rukama njegovih podanika i podanika francuskog kralja; ostali narodi biće time potisnuti u stranu. Međutim, upravo toga se Evropa najviše i boji. Zato, kada je krajem 1702 godine Francuska poslala u Moskvu ambasadora de Baliza, uviđa se ubrzo da ovaj diplomata želi manje da pomogne Petru a više da ga zavadi sa svim onim njegovim saveznicima koji su se pokazali neprijateljski raspoloženi prema Francuskoj. Pošto su Holanđani kazali Matvjejevu da je de Baliz špijun koji obaveštava ne samo Francusku, već i Švedsku, jedna istraga, koju je vodio neki Postnikov, plemić „koji nema rang ambasadora”, ustanovljava da „francuski dvor pokazuje srdačnost prema Šveđanima”. Iz Pariza, kuda je bio poslan, Matvjejev ukazuje na to „da Šveđani uživaju ovde veliko uvaženje”, i da ima malo izgleda „da će prijateljstvo koje nam se ovde izražava ljubaznim ali praznim rečima, doneti ma kakve koristi.”

Holanđani i Englezi trude se u Beču da spreče svako zbliženje sa Moskvom. Oni ukazuju na opasnosti koje bi usled uvećavanja Rusije zapretile Evropi i uveravaju cara u iskrenu odanost Karla XII Austriji. Švedski diplomati deluju u istom smislu služeći se korupcijom. Zbog toga su uzaludni svi pokušaji koje Rusija čini preko Golicina i Patkula u Beču 1701—1702 godine da bi dobila posredovanje i savez: „Nas smatraju za varvare”, piše Golicin Golovinu govoreći o knjizi Georga Korba o Rusiji.

Pre bitke kod Poltave, čak i prijateljske i savezničke zemlje, kao Hanover i Pruska, više vole da održe nekadašnju političku ravnotežu. U jednom izveštaju iz Londona, Matvjejev obaveštava svoju vladu da se dvorovi Pruske i Hanovera trude da rašire misao kako svi evropski vladari treba da zaziru od uvećavanja Rusije. Ako ona bude primljena u veliki savez, kažu oni; ako ona bude učestvovala u evropskim poslovima; ako ona nauči vojnu veštinu i porazi Šveđane koji jedini služe Evropi kao bedem protivu nje, onda neće više moći da se spreči širenje njene moći nad čitavom Evropom. Treba je dakle udaljiti od evropskih poslova i od saveza, otežavati joj obučavanje njene vojske i pomagati Švedskoj protivu nje. Izgleda da su Engleska, Nemačko carstvo i Holandija poslušale ovaj savet i rešile „da ne prime cara u njihov savez, već da ga isprate učtivim frazama.”

Pokušaji Rusa da se učvrste na Crnom Moru još više su uznemirili Tursku. Godine 1701 knez Golicin je poslan u Tursku sa naročitim zadatkom da izdejstvuje za ruske brodove dopuštenje da plove po Crnom Moru, ali mu je veliki vezir izjavio: „Sultan bi radije otvorio unutrašnjost svoje kuće, nego što bi pokazao moskovskim lađama put ka Crnom Moru”, a reis efendija mu je rekao: „Sultan smatra Crno More kao unutrašnjost svoje kuće, u koju nijedan tuđinac nema pristupa. Sultan bi radije zaratio sa vama, nego što bi dopustio vašim lađama da plove po tome moru.” Kada je novembra 1701 godine novi ruski poslanik P. A. Tolstoj stigao u Jedrene, Turci napominju da „nema primera da je jedan moskovski poslanik bio pri Porti”, i Tolstoj piše: „Oni se sada pokazuju veoma oprezni u pogledu Crnoga Mora, jer im tvoj pomorski karavan uliva ogroman strah”. I zaista, taj strah je toliki, da kada se pročulo u julu 1709 godine (pre Poltave) da je car stigao u Azov da zarati na Tursku i „da se tamo žurno pripremaju lađe i hrana —, mnogi Turci pobegoše iz Carigrada i skloniše se u Aziji, vičući po ulicama i trgovima da je moskovska flota u „Trakijskom ušću” (frakijskoe girlo), da veliki broj Turaka napuštaju obalu Crnoga Mora, ostavljajući svoje domove i dolazi u Carigrad sa svojim ženama i decom” (Tolstojevi izveštaji), te je flota iz Mramornog Mora pozvana da odmah dođe u Carigrad. Već 1704 godine dolazi u Moskvu jedan sultanov izaslanik sa zahtevom da Rusija odmah prestane sa građenjem tvrđava na turskoj granici. Porta započinje potajne pregovore sa kozacima i krimskim hanom. Šveđani, Francuzi i Poljaci iz Leščinskovoga tabora trude se da u Carigradu izazovu metež protivu Rusa. Sa svoje strane Moskva je već stupila u potajne veze sa hrišćanima turskim podanicima, sa Grcima. Turci naslućuju ove veze i spremaju se da izvrše pretres u Tolstojevom stanu, a Grcima zabranjuju da razgovaraju sa ruskim poslanikom, koji piše: „Grci ne smeju više ni da se približe kući u kojoj ja stanujem.” Dok Petar gradi svoje brodove u Voronježu i Azovu i utvrđuje ušće Dona, Turci zahtevaju od Tolstoja da se uništi i flota i utvrđenja.

Posle pobede kod Poltave, iako se uzajamni odnosi i interesi velikih sila ne menjaju, ugled Rusije povećava se odmah, dok ugled Švedske osetno opada. Evropa je prinuđena da računa sa Rusijom. Da Petar nije morao da rasparčava svoje napore, međunarodni položaj Rusije učvrstio bi se zacelo jednim mahom. Ali se baš tada ispoljava s jedne strane nestrpljenje i neiskustvo Petra, koji je postao odveć samouveren, a s druge strane vidi se kako se mali narodi prikačinju za Rusiju.

Na Balkanu Petrovi odnosi sa hrišćanskim stanovništvom, a naročito sa slovenskim narodima dobivaju otsada obeležje jedne praktične i direktne politike. Posle svoga bekstva sa bojnog polja kod Poltave, Karlo XII sklonio se u Bender, u Turskoj, i neće da napusti tu zemlju, već se trudi da u njoj raspiri mržnju na Rusiju. Petar pak zaključuje aprila 1711 godine ugovor sa Kantemirom, gospodarem Moldavije. Jednim tajnim sporazumom, koji je potpisan uskoro posle Poltavske bitke, Brankovan, gospodar Vlaške, bio se već obavezao da će, u slučaju da car pođe na Tursku, podići na ustanak Srbe i Bugare i stvoriti od njih vojsku od približno 30.000 ljudi; osim toga on je bio obećao da snabdeva hranom rusku vojsku. U naknadu za to Petar se obavezao da proglasi nezavisnost Vlaške pod protektoratom Rusije. Odlučivši se da raskine sa Turskom, car u jednoj javnoj izjavi spominje „jaram” kojim „varvari” muče Grke, Bugare, Srbe, itd., a jednim posebnim proglasom poziva Crnogorce na borbu protivu Turaka. Ova prva praktična manifestacija čuvenog ruskog „sveslovenstva” primorava ga da uspokoji Poljsku, koja se već pribojava „carskog plana da vaspostavi Istočno carstvo i njegove namere da baci Poljsku u rasulo i propast.” On pak tvrdi „da mu ni jedna ni druga misao nikad nije pala na um.” I zaista, on je odlučno odbio više puta ponovljene mu predloge o deobi Poljske koje mu je činio pruski kralj, pa je čak obećao Livoniju poljskom kralju Avgustu.

Za rusku vojsku bilo je najvažnije da dopre do Dunava i prodre u Vlašku pre dolaska turskih trupa. Petar piše Šeremetjevu: „Gospodari nam javljaju da čim naša vojska uđe u njihove oblasti, oni će se odmah pridružiti nama i podići svoje mnogobrojne narode na Turke. Usled toga će se Srbi, Bugari i drugi hrišćani podići takođe na Turke: jedni će se pridružiti nama, a drugi će dići bunu u unutrašnjosti zemlje. U takvim okolnostima vezir neće smeti da pređe Dunav, a većina njegovih trupa će se razbeći ili pobuniti. Ali ako mi oklevamo, Turci će preći Dunav i primorati gospodare da im se pridruže, te hrišćani neće više smeti da pođu za nama”. Ali, dok se Šeremetjev još nalazio blizu Jaša, turska vojska prešla je Dunav. Jedan deo Petrovih generala smatra da ne treba preći čak ni Dnjestar. Međutim, radi „časti ruskoga oružja” i zato što jedino jedna smela ofanziva može da postigne željeni cilj, odlučeno je da se pođe napred. Petar, na čelu 30 do 40.000 ljudi opkoljen je na Prutu od jedne tursko-tatarske vojske koja je pet puta jača od njegove. Gospodar Vlaške uzdržava se da pođe za njim i ne pušta da kroz njegovu zemlju prođe 19.000 Srba koji su bili spremni da idu u pomoć Rusima. Jedino zahvaljujući podmićivanju i nedostatku poverenja Turaka u sopstvenu vojsku, neprijatelj se zadovoljio, ugovorom sklopljenim na Prutu (1711 godine), da nametne Rusima ove uslove: vraćanje Azova i rušenje tvrđava; obaveza da se neće mešati u pitanja Poljske i da neće „uznemiravati kozake”; obećanje da će pustiti Karla XII da se slobodno vrati u svoju kraljevinu. Petar prihvata radosno ove uslove; on je bio spreman da vrati sve, čak i da napusti varoš Pskov, pod uslovom da sačuva Ingriju i Petrograd. Razume se da je ova avantura poljuljala njegov ugled u Evropi, te je istočno pitanje odloženo do stupanja na presto Katarine.

Saveznici Rusije uznemireni su. Oni su želeli napredovanje ruske vojske, a u isti mah su ga se pribojavali. Danci, kao što smo videli, pokušali su da sami izvojuju pobedu, bez pomoći Rusije, ali su bili tučeni. U Berlinu je ruski plan o zauzeću Štralsunda i Štetina primljen sa velikim strahom. Tamo se godine 1712 žale na Menjšikova da je zauzeo diktatorski stav, i pruski kralj piše: „Mi smo tako reći ostavljeni na milost i nemilost caru”. Kolebanje Pruske produžuje se i za vlade novoga kralja Fridriha-Viljema (1713); posle svoga sastanka sa ovim kraljem, Petar primećuje da u Berlinu ima još mnogo pasa koji mirišu na Švedsku” i da pored svih „ljubaznih reči” koje su mu rečene, on nije uspeo da privoli kralja „ni na kakvu akciju”. Pruska se u isti mah pribojavala da pođe otvoreno protivu Švedske, i da vidi kako se ravnoteža uništava u korist Rusije.

Velike sile su još opreznije. Lord Straford, engleski ambasador u Holandiji, potvrđuje Kurakinu tradicionalno pravilo britanske diplomatije: „Engleska ne želi uništenje i slabljenje švedske krune, jer se ona trudi da održi nekadašnju ravnotežu među svim severnim silama.” Engleski trgovci izlažu kraljici Ani da je trgovina celokupnom ruskom robom bila nekada u rukama Engleza i Holanđana; da ruska roba nije odlazila ni u Francusku ni u Španiju, i da će Rusi „ako se car dokopa svih morskih pristaništa, vršiti trgovinu svojim sopstvenim brodovima i trgovaće sa svim zemljama na svetu.”

Sa svoje strane, Austrija se drži hladno. Iako je ruski poraz na Prutu štetan po nju, jer će imati da sa strepnjom gleda kako Turska postaje sve jača, ipak ona više voli da protivteža švedskom uticaju bude Pruska pre nego Rusija.

Pod ovakvim okolnostima Petar je primoran da nastavi rat ne samo da bi savladao Švedsku, već i da bi pobedio ravnodušnost i neodlučnost cele Evrope. Godine 1713 preduzima on pohod u Finsku i ovako objašnjava njegov cilj: „Iako nama Finska nije nimalo potrebna, mi moramo imati na raspoloženju izvesnu teritoriju koju bismo mogli ustupiti u slučaju mira, a ova pokrajina je kolevka Švedske.” Pošto su Šveđani napustili bez borbe Helsingfors, Borgu i Abo, čitava južna obala Finske pala je za kratko vreme u ruske ruke. Čuvena pobeda kod Hangeuda nad švedskom flotom 27 jula/7 avgusta 1714 godine proizvela je u Rusiji kao i u inostranstvu utisak druge bitke kod Poltave. Držanje sila prema Rusiji se menja, i nov jedan brak se sklapa u aprilu 1716 godine, brak između druge bratanice Petrove, Katarine Ivanovne i vojvode od Meklemburga. U Pomorju, gde je prispeo januara 1716 godine, Petar se ponaša kao gospodar: kralj Avgust pored njega liči na vazala. Saveznici, Pruska i Danska, čija je zabrinutost na vrhuncu, sprečavaju ruske trupe da uđu u varoš Vismar koja se tek beše predala. Austrija zahteva evakuaciju Meklemburga, gde ruski vojnici žare i pale, i traži, osim toga, da se Petar odrekne svoga plana da izvrši prepad s mora iz Nemačke na južnu obalu Švedske u Skaniji.

Sada nije više car taj koji traži posredovanje, već sada Šveđani mole za mir. Pregovori, započeti u Pirmontu — banji u kojoj je Petar bio na lečenju, — nastavljeni su u Hagu. Petar okleva, jer on još uvek misli na obalski napad koji bi izvršio u Švedskoj. A kako se ovaj napad može izvršiti samo uz pripomoć Danske, on napušta Pirmont i odlazi u Kopenhagen, praćen jednom flotom galija i 5.000 konjanika. Ali ovi planovi propadaju usled sve veće uznemirenosti koju u Evropi izaziva sve brže jačanje njegove moći. Poverenje više ne vlada nimalo među saveznicima: Petar ih optužuje da odugovlače pripreme za taj pohod i da izbegavaju svaku odlučnu akciju; oni pak sumnjiče njega da hoće da zaključi zaseban mir. Ovo međusobno raspravljanje omogućava Švedskoj da utvrdi sve tačke na svojoj obali gde bi iskrcavanje bilo mogućno, kao što se Petar mogao i lično uveriti za vreme jednog izviđanja u okolini Lanskrona. Nasuprot tome, saveznici ga obasipaju spoljnim izrazima uvažavanja. Daju mu čak priliku da se stavi na čelo četiri eskadre, od kojih jedne engleske. Iskovana je i naročita medalja da bi se svečano obeležio ovaj događaj. Šafirov piše Menjšikovu da „takva počast nije ukazana nijednom vladaru otkako svet postoji”, i Petar hoće da zavešta potomstvu brod kojim je on plovio kao vrhovni zapovednik. Ali se ova eskadra ne može da meri sa neprijateljem koji se sklonio u Karlskronu, te se taj pohod pretvara u zabavno putovanje. U avgustu, sa svoga broda Ingermanlandija Petar piše Katarini: „Mi lutamo bez cilja kao kakva mlada konjska zaprega: onaj srednji hoće rado da vuče, ali ona druga dva ne misle ni na šta. Zato imam nameru da uskoro dođem k vama.”

Pošto nije mogao da radi sa saveznicima, on je radio sam. S jedne strane on ozbiljno pomišlja na odvojen mir i započinje u toj nameri direktne pregovore o Alandskim Ostrvima. S druge strane, on s razlogom smatra da treba, pre nego što bi završio rat, da zada Šveđanima poslednji udarac jedino svojim sopstvenim snagama, te se shodno tome i priprema. Ali on nailazi na očigledno zlu volju Danaca i Engleza, koje sad optužuje da izdaju Rusiju odugovlačeći rat sve do jeseni, a to je nepovoljno doba za vojne operacije: „Oni dobro znaju da ako mi olako izvršimo taj pokušaj po takvom vremenu, da ćemo pri tom ili propasti, ili ćemo iz toga izići toliko oslabljeni, da ćemo morati da igramo kako nam oni sviraju.” Primoran je, dakle, da odloži izvršenje svoga plana do narednoga leta. Posle iskustva što ga je stekao na Prutu, on zna šta znači „raditi lakomisleno i oslanjati se na saveznike. A Danci ga, opet, optužuju da je spor i da se potajno sporazumeva sa Šveđanima. U septembru 1716 godine, jedan ratni savet na kome su bili okupljeni car, njegovi ministri i njegovi generali, odlučuje da se odloži iskrcavanje trupa. U to vreme su odnosi između Petra i Danaca dobili prilično čudan vid: dok se na dvoru priređuju sjajne svečanosti, Kopenhagen se utvrđuje s obzirom na mogućan Petrov napad koji bi on izvršio protivu svojih saveznika. Govori se da su Englezi odlučili da cara liše slobode, da ga vrate u Rusiju, da ga primoraju da odvede svoje brodove i trupe, te da tako učine kraj ruskom širenju na Baltičkom Moru. Čas sa tvrdi kako Petar traži dansko Pomorje; čas kako hoće da presajedini Meklemburg; čas opet kako ima nameru da zauzme Hamburg i Libek. Engleski kralj Đorđe I poziva zvaničnim putem cara Karla VI da kao vladar Germanskoga carstva razmisli o načinima kako da spase Severnu Nemačku od Petrove moći, a da njega treba primorati da se vrati u Rusiju. Ipak se ova stvar izvodi na uglađen način. Početkom oktobra ruska vojska je prevezena iz Danske u Meklemburg, a za to vreme se ređaju svečanosti i izjave prijateljstva. Želi se samo jedno: videti kako Rusi što pre napuštaju Evropu. Prigodnim spisima pokušava se da se javno mišljenje okrene protivu Rusije; čitav niz brošura navode žalbe stanovništva ogorčenog ponašanjem carevih vojnika u Pomorju, Meklemburgu i Holštajnu. Svakako da, s obzirom na tadanje običaje i shvatanja, ima dosta istine u ovim žalbama; ali je važno to, što one osvetljavaju pojavu na međunarodnoj pozornici jednoga novog glumca — moćne Rusije.

Drugo putovanje u zapadnu Evropu (1716—1717). — U ovakvim okolnostima, toliko različitim od onih prilikom njegovoga prvog putovanja, car polazi da još jednom poseti Holandiju i Francusku. On polazi iz Kopenhagena u jesen 1716 godine i susreće usput, u Havelbergu, pruskoga kralja i učvršćuje rusko-pruski savez. U decembru stiže u Amsterdam i provodi nekoliko meseci u Holandiji. To sada nije više onaj bezimeni „drvodelja” što je pošao da traži „učitelje”, kakvog su ga Ujedinjene Oblasti nekada dočekale, već je to vođ evropske koalicije uperene protivu Švedske; to je vladar Moskovske države, još uvek obavijen velom tajanstvenosti za druge narode, no koji je dao već prvi dokaz svoje moći. Razume se, Ujedinjene Oblasti nisu mnogo oduševljene da dočekaju takvog posetioca. Susret između Petra i engleskoga kralja, koji je trebalo da bude između Utrehta i Lejde, odložen je, možda zbog careve bolesti, a možda i zbog toga što Engleska i dalje traži da ruske trupe napuste Meklemburg. Carevi ministri i ne prikrivaju svoju mržnju prema kralju Đorđu.

Krajem marta 1717 godine, Petar odlazi u Francusku preko Brisla, Briža i Ostende. To je ostvarenje jednoga davnašnjeg sna. On želi da najpre poseti Pariz i da se pouči, i u tom pogledu zadovoljava on potpuno svoju radoznalost, posećujući redom najrazličitije ustanove. Ali on ima i jednu diplomatsku nameru, a to je: da otrgne Francusku od saveza sa Švedskom, Holandijom i Engleskom, pa da joj ponudi u zamenu za to sporazum sa Rusijom, Poljskom i Pruskom. Upravo je Pruska i potstakla Petra da ide u Francusku, i on je baš po savetu kralja Fridriha-Viljema predložio Regentu (Filipu Orleanskom) da mu garantuje poštovanje dvaju ugovora, Utrehtskog i Badenskog, u zamenu za garantovanje njegovih osvajanja i za obećanje da neće pomagati Šveđanima. Ali je Francuska vezana za Švedsku tajnim ugovorom, čije trajanje još nije isteklo. Osim toga, pruski kralj prećutao je da kaže Petru kako postoji jedan tajni francusko-pruski ugovor. Zbog toga maršal de Tese, koji je bio određen da vodi pregovore sa Rusijom, dobiva nalog da razvlači pregovore, ali da ipak ne odbaci njene ponude — iz straha da se ona ne obrati austriskom caru, neprijatelju Francuske, — i da joj ništa ne obećava. Ovo prvo diplomatsko iskustvo zacelo da nije ulilo Petru i njegovim saradnicima mnogo divljenja za ciljeve i metode zapadnjačkih diplomata.

Poznate su mnoge anegdote, uostalom veoma zanimljive, koje se odnose na Petrovo bavljenje u Parizu. Izvesno, on više nije onaj divljak od pre nekoliko godina; ali je moskovsko varvarstvo ostavilo na njemu svoj žig utoliko vidljiviji, što je on sada svestan svoje moći, te se ne stara mnogo da bude blag prema ličnostima koje ga okružuju, niti da poštuje običaje zemlje u kojoj se nalazi. Kud god se on pojavi, donosi izvesnu sasvim ličnu veselost, u isti mah samoniklu i samovoljnu, i više je voleo da opšti sa nižim ljudima, nego da bude primoran da se vlada prema složenoj etikeciji otmenoga društva. On najzad pokazuje nezasitnu radoznalost prema praktičnim ostvarenjima zapadnjačke obrazovanosti. No ipak, on je naučio da vlada sobom, kad je to potrebno, i ume da ne vređa preterano propise učtivosti.

V. — Rezultati reforme: haos.

Drugo Petrovo putovanje na Zapad pretstavlja prirodan prelaz između drugog i trećeg razdoblja njegove vladavine. U ovom razdoblju on prestaje da radi na „uvećavanju slave” da bi se pobrinuo da „ustanovi red”. Drugo razdoblje označeno je kao „haos”. Taj haos, koji je zavladao u državnim poslovima posle ukidanja nekadašnjeg uređenja, trajaće sve do stvaranja jednoga sistema novih ustanova. Prva Petrova sistematska reforma pokušala je istina da zasnuje takav sistem; ali, pošto je ona izvođena žurno da bi zadovoljila hitne trenutne potrebe, ona ne samo da nije sprečila taj haos, već ga je i ubrzala. Pometnja u računovodstvu unela je nered u finansije, a cilj ustanovljavanja gubernija i organizovanja pukova nije postignut, jer neizbežni uslov reforme, a to je bilo okončanje rata i povratak trupa u mirnodopsko stanje, nije bio ostvaren. Senat je nesposoban da sam zameni centralistički sistem administracije koji je Petar ukinuo; gubernije su izgubile svaku vezu sa centralnom vlašću i ostavljene su same sebi, a država nije mogla vršiti nad njima ma i najmanju kontrolu. Kakvi su bili rezultati ovog preobražaja?

Na prvi pogled izgleda da su svi državni rashodi pokriveni porezima pravilno raspodeljenim među gubernijama. Uistini, ova ravnoteža postoji samo na hartiji. Nju je nemogućno ostvaritc prvo stoga što ona nailazi na nesavladljive teškoće u primeni, a drugo, zbog izvesnih osobenosti moskovskih upravljača.

Kakvi su pre svega rezultati glavne reforme iz 1708—1712 godine, a to će reći odnosa uspostavljenih između gubernija i pukova koje one imaju da izdržavaju? Pošto su komesari određeni od pojedinih gubernija morali da prate pukove pri njihovom premeštanju, dogodilo se da se komesar Arhangelske ili Simbirske gubernije nađe u izvesnom trenutku u Ukrajini ili Pomorju. Kada utroši sume koje su mu poverene, on prestaje da prima svako izdržavanje od svoje gubernije i postaje sasvim nekoristan za vojsku. Da bi se dobile nove svote, mora da se šalje u guberniju jedan oficir kome je naročito poveren taj zadatak. Inače, žalbe puka zbog neurednih isplata stižu u prikaz rata — kome su trupe neposredno potčinjene, — na šest meseci posle iscrpljenja novca ili čak i kasnije, te otpočinje beskrajna prepiska sa dotičnom gubernijom, koja obično šalje predmet u Moskvu, svome komesaru pri Senatu, i zahteva da se vodi računa o sumama koje su unapred isplaćene. S druge strane, jedan deo pukovskih troškova je na teretu centralne vojne administracije: na primer, za „izradu uniformi”, za kupovinu konja i lekova, za nabavku oružja i municije, itd. Ovakav sistem, koji ne povlači granice nadležnosti između prikaza rata, gubernija i pukova, veoma je nezgodan. Zbog toga se ubrzo vraća na nekadašnju centralizaciju. Niz ukaza objavljenih od 1712 do 1717 godine vraćaju prikazu rata njegovu ulogu centralne administracije.

Ista takva evolucija priprema se u ostalim granama državne uprave. Oskudica u novcu i nedostatak životnih namirnica, koje se isporučuju sa zakašnjenjem, sprečava eskadru da isplovi iz Neve i odlaže za godinu dana pohod koji je Petar nameravao da izvrši. Tobdžije „umiru od gladi”; diplomati, koje gubernije ne moraju da izdržavaju, nisu primili platu za čitavu godinu dana (1713—1714), što ometa rad ruske diplomatije. U praksi, uvek se naposletku pronađe način da se iskobelja iz neke teškoće: prigrabe se prvi raspoloživi prihodi da bi se pokrili izdaci kojima oni nikako nisu bili namenjeni, ili se pak pozajmljuje od raznih ustanova. Kad treba vratiti dugovanu sumu, kasa je prazna. Uzalud gubernije traže da se vodi računa o unapred izdatim sumama, vlasti zahtevaju, naposletku, da se tačno postupi po „budžetima” koje baš one prve nisu poštovale; one zabranjuju da se vodi računa o unapred izdatim sumama, prete da će kazniti — pa ponekad to i čine — guvernere novčanim kaznama, kažnjavaju telesnim kaznama gubernijske komesare pri Senatu, hapse gubernijske činovnike. Kada su se sve prinudne mere iscrpele, onda se na lice mesta odašilju oficiri koji takođe izdašno dosuđuju novčane i telesne kazne i hapšenja, a ako ne uspeju u svojim naporima, traže uputstva od svojih starešina, te ponovo otpočinje prepiska. Najčešće gubernatori, iz predostrožnosti, zadržavaju namerno raspoložive sume, a šalju na mesto opredeljenja samo jedan deo prihoda. Nekolicina njih ipak — da bi zadobili Petrovu naklonost — odlučuju se na opasnu igru da prijave viškove. P. M. Apraksin, na primer, pošto je za tri godine (1710— 1713) prikupio u kazanjskoj guberniji 400.000 rubalja „dobiti”, može — zahvaljujući ovoj sumi „i bez ikakve pomoći” — da regrutuje i izdržava dva puka i dva eskadrona dragona, dva puka i jedan bataljon pešaka, da povrh toga plaća sve troškove pohoda na Kubanj i da stavi ostatak od 120.000 rubalja lično caru na raspoloženje. Ali kada je on otišao u rat, godine 1713, njegov poslednik P. S. Saltikov, mlad upravljač, otkriva ubrzo rezultate ove pohvalne revnosti: usled novih poreza koje je Apraksin nametnuo neslovenskom stanovništvu opustelo je 33.000 „ognjišta” i time je opterećena budućnost još većim deficitom. Begunci su se sklonili kod Baškiraca, koje potstiču na bunu. „Da ne bi povećao broj opustelih domova”, Saltikov mora za izvesno vreme da oslobodi poreza nastanjena „ognjišta”. U Sibiru je položaj još očajniji: gubernator Gagarin namerno prikriva ili krnji prihode; ne isplaćuje sume koje treba da plaća njegova gubernija; deli primljeno mito sa svojim činovnicima ili prosto naprosto krade, tako da posle sudske istrage završava na vešalima. Nasuprot tome, knez M. D. Golicin, gubernator Kijeva, na čije ćemo ime još naići, pruža veoma redak primer za to doba, primer činovnika koji vrši redovno isplate, pa čak plaća i za druge gubernije. Ali on može tako da radi zato što je u jednoj pograničnoj oblasti. Situacija u staroj moskovskoj centralnoj oblasti je mnogo teža. Iste takve teškoće postoje i na drugim mestima, na primer u novoj prestonici Petrogradu, ili u Arhangelskoj guberniji, čiji glavni prihodi dolaze od toga jedinog morskog pristaništa Rusije. U oba ova slučaja, osim mesnih rashoda, treba zadovoljavati i vanredne potrebe — koje nisu predviđene u budžetima („tabelama”) — centralnih administracija. Godine 1714 Senat se konačno preseljava u Petrograd i neprestano mora da se brine o vanrednim rashodima. Dok je u Moskvi raspolagao izuzetnim prihodima od kovnice novca i raspoloživih (ili neraspoloživih) viškova posle ukidanja prikaza, sada mora u novoj prestonici da se obraća kancelariji Petrogradske gubernije kad god se pojavi kakav nepredviđen izdatak od opšteg interesa. Nije li isplaćena plata brigadnom generalu Černičevu? Pošto gubernije nisu ispunile dužnost da snabdeju Rigu namirnicama, treba li da se one što hitnije nakupuju? Treba li, u cilju „jedne brze vojničke akcije” da se pribave prinadležnosti, municija i konji za pukove generala Golicina? Treba li brzo nabaviti novac potreban „za careve redovne troškove”? Sve to mora da plaća Petrogradska gubernija, a ostale gubernije i ne haju da naknade novac koji su bile dužne da pošalju.

Nemogućno je snaći se u ovome haosu- jer su računi — kao što smo videli — konačno zamršeni i nikakav bilans nije načinjen od 1710 do 1715 godine. Živi se od danas do sutra. Ali razna dovijanja postaju nedovoljna da pokriju nove redovne izdatke koji neprestano rastu, čak i posle ustanovljavanja „tabela” (budžeta) od 1710 godine. Iako se rashodi suvozemne vojske smanjuju, nasuprot tome se rashodi mornarice, posle zauzeća Azova, povećavaju. Godine 1712 i 1713 građanje baltičke flote vrši se živo: veliki brodovi su tako rđavo izrađeni, da se ne smeju upotrebiti protivu neprijatelja, ali laka flotila sastavljena od galija koje plove među ostrvima finskoga Zaliva (Skärgard), do kojih ne mogu da dopru veliki brodovi, čini velike usluge prilikom osvajanja Finske. U godinama 1715 i 1716 priprema se iskrcavanje u Švedsku kroz Alandski Moreuz. Usled toga se budžet mornarice penje od 434.000 rubalja u 1711 na 464.000 u 1712, na 484.000 u 1713, na 651.000 u 1714, na 740.000 u 1715—1716 godini.

Šta da se radi? Da li da se svakom novom rashodu pridoda neki nov namet, po starinskom običaju? Gubernatori dosta obilno pribegavaju ovom odveć lakom načinu; ali je jasno da se ne može staviti u dužnost jednom upravnom organu da stvara nove poreze, te Senat, godine 1712, izričito zabranjuje to gubernatorima. Da li da se zavedu novi neposredni porezi na „ognjišta”? Još od 1710 godine se često primenjivao taj način: „za nabavku jahaćeg pribora” godine 1710; za građenje Petrograda — svi porezi ustanovljeni za taj cilj donose oko 200.000 rubalja godišnje; za dopunsko snabdevanje vojske. Godine 1713 razrezano je po pola rublje na svako „ognjište” radi rata sa Turskom i u zamenu za porezu u konjima. Ali je ovaj stari način oporezivanja već preživeo; on ne daje više čak ni jednu trećinu predviđenog prihoda (117.000 rubalja, umesto 360.500).

Tako se u isti mah pokazuje i nedovoljnost novih ustanova, i neuspešnost nekadašnjeg poreskog sistema. Da bi se popravila prva od ovih nezgoda, potrebno je da se stvori ma kakav sistem centralne administracije. Petar je potpuno zanemario da se za to pobrine i nije čak ni naslutio tu potrebu za sve vreme njegovih putovanja po Rusiji i po inostranstvu. Tek pred 1714—1715 godinom počinje on da oseća tu potrebu. Posle reforme iz 1708— 1712 godine, Moskva je prestala da igra ulogu prestonice, i od 1715 godine, kada je preseljen Senat, ta uloga pripada Petrogradu. Ali Senat ne može sam da zameni čitav jedan sistem mećusobno povezanih ustanova. S jedne strane potrebno je da se tačno odredi njegov položaj u odnosu na gubernatore i da se odrede granice njihove nadležnosti. S druge strane, pošto je nekadašnji poreski sistem postao neprimenljiv, nametala se korenita promena, koju je trebalo izvršiti ako se želi da se prihodi povećaju. Druga i poslednja sistematska Petrova reforma težila je da reši ta dva problema.