Историја Русије (П. Миљуков) 7
| ←< 6. глава | ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков |
8. глава >→ |
ГЛАВА VII
Главне поделе владавине Петра Великог. — Владавина Петра Великог означава почетак новога доба у историји Русије. Од тога доба почиње повест савремене Русије, културне Русије. Оно што нарочито карактерише тај нови историски период, чије смо припремање видели пре Петра Великог, то је да је Русија коначно добила ранг европске силе и постала важан чинилац у међународној политици, док се у самој земљи образује један нов друштвени сталеж који одмах добива обележје повлашћенога племства. Са владавином Петровом почиње постепено образовање поколења која ће се пошто су дуго и доста тесно била подложна туђинским утицајима, ослобађати све више и напослетку створити, прожимајући се народним духом, руску културу.
Одавно се расправља о личном уделу Петровом у овом новом развоју рускога духа. За његове присталице његова улога била је веома важна; његови противници, напротив, одбијају да му признаду ма какву заслугу и сматрају да је он само упутио Русију једним неприродним правцем служећи се различитим доказима, и једни и други долазе до истога закључка, а то је: да је главни чинилац у реформаторском раду Петра Великог била његова воља или његова ћуд.
Скорашња историска проучавања доказала су да су између доба Петра Великог и претходног доба постојале тешње везе него што се мислило; та проучавања су успела да порекну постојање прекида који су некоји хтели да виде у томе тренутку руске историје, и да владавину Петра Великог и његових претходника сматрају као узастопне етапе једног истог и повезаног историског развитка. Ако је услед тога развитка руски народ стекао претежно европско обележје, то доказује да га све основице његовог историског развитка стављају пре у Европу него у Азију, иако је он као нека спона између та два дела света. Али, иако утврђују органски карактер историског развоја Русије, ова проучавања, насупрот ранијима, теже да умање личну улогу цара реформатора.
Видећемо у чему се тачно састојала царева лична улога. Углавном, може се тврдити да његово доба означава прелаз Русије из једне несвесне еволуције у свесну, више упућену извесноме циљу, и вољнију. Ипак, прве Петрове реформе, које су у супротности са општим обележјем његовога дела, изгледају више да су последица неке ћуди и прекидају органски развој. У томе смислу могао је Петар Велики да буде назван „првим руским револуционаром”. И заиста, његови први реформаторски покушаји носе више разорно обележје; тек касније започиње он рад на препороду. Овај прелаз од несвесног и нагонског ка свесном и систематском јесте главна црта велике реформе коју је Петар Велики предузео, а која претставља једно прелазно доба.
Да би се боље схватило његово порекло и развитак, корисније је посматрати га по раздобљима. Онда се јасније запажају односи између владареве личне активности и самих рефорама, разазнају се побуде, распознаје се у његовом раду оно што је дало трајних резултата од онога што је било само привремено, Са тога гледишта може се живот Петра Великог поделити на два скоро подједнака периода, од којих је сваки трајао отприлике по двадесет и седам година.
Први период, од 1672 до 1699 године, јесте доба васпитавања Петрова, његових дечачких и младићских игара, које постепено добивају обележје озбиљних занимања. Само последњих пет година тога периода посвећене су реформама. Други период, од 1700 до 1725 године, испуњен је ратовањем на северу и реформом коју је он изазвао и која се по инерцији продужује још две године после Петрове смрти. Овај период може се разделити на три дела. Када је Петар славио мир закључен у Нистату, он је сам означио своје троструко учење математичким обрасцем 3x7=21. Али би било тачније разликовати три дела од по девет година:
1- од 1700 до 1709, уништавање ранијих облика државне управе; 2- од 1709 до 1718, неред; 3- од 1718 до 1727, обнова. Две одлучне фазе реформе налазе се на прелазу сваког од ових делова ка наредном делу и свака од њих обухвата период од четири године: од 1708 до 1712, прва систематска реформа; од 1718 до 1722, друга.
I. — Живот и рад Петра Великог до рата на северу (1672-1699)
[уреди]Детињство и младост Петра Великог. — Петар Велики родио се 30 маја/9 јуна 1672 године. Његова мајка је друга жена цара Алексеја, Наталија Кириловна Наришкин. Борба између Наталилине породице и породице прве цареве жене, Марије Милославски, која је имала два сина, Фјодора и Ивана, и седам кћери, од којих је најстаријој, Софији, било суђено да одигра историску улогу, испунила је читав овај период. Ово је, као што се догађало у XVII веку када су се цареви често женили девојком из сиротнијих племићских породица, нарочито борба о утицај између нових и старих владаревих сродника, који се отимљу о његову наклоност. Милославски имају утолико више разлога да буду незадовољни што се Алексеј приволео својој другој породици и стараоцу Наталијином, Артамону Сергејевичу Матвјејеву, једном од првих московских „Европљана”; прича се да је баш у кући Матвјејева, у коју су долазили страни дипломати, цар првипут сусрео своју другу жену.
Међутим, европска култура већ није више никаква новост у Москви; Софија, кћи Марије Милославски, и сама је одушевљена обожаватељка иностранства, исто као и њен пријатељ Василиј Васиљевич Голицин, чије смо планове и тежње упознали. Када је Алексеј умро године 1676, изгледало је да је згодно време за реформе које је Голицин намеравао да оствари уз припомоћ Софијину. А напротив, будућност Наришкина изгледа тамна. Матвјејев, оптужен за многе злочине, као на пример за бављење чаролијама, јер изгледа да је припремао једну фармакопеју, смењен је са дужности начелника амбасадорског приказа и приказа фармације и прогнан на крајњи североисток Русије, у Пустозерск, а потом у Мезен. Млади Петар, коме је тада било тек четири године, исто тако је удаљен из Москве заједно са својом мајком. Обоје ће живети у крунскоме селу Преображенску, у околини Москве. Ту, у својој петој години, Петар добива прве основе васпитања по прописима старе традиције; његов учитељ Никита Зотов учи га псалтиру и часловцу, али га не учи писању; у седамнаестој години Петар још увек неће умети да пише правилно, и тек тада ће учити сабирање и одузимање од Холанђанина Тимермана.
У својој десетој години Петар је принуђен да прекине своје оскудно учење. Услед смрти свога старијег брата Фјодора године 1682, њега једним државним ударом уздижу на престо у мају; у јуну, другим државним ударом Софија, уз припомоћ стрјелеца, успева да придружи младоме владару још једнога цара, свога брата Ивана, сина Марије Милославски, задржавајући за себе намесничка права. Од првога државног удара Петар је добио само начелну власт. Он и даље, пуних седам година, живи са својом мајком у Преображенску или Семјоновском, другом једном селу близу Москве. Софија са њима поступа веома рђаво: по речима једнога оновременог хроничара, кнеза Куракина, „царица Наталија живи од онога што јој додели рука кнегиње Софије”; али „издашност” Софијина је толико скучена да је Наталија приморана да прима потајно потпору од свештенства, од патријарха, од манастира Тројица-Сергијево и од ростовског митрополита. Тако су се присталице прошлости, који нису имали разлога да буду задовољни новим обичајима што су их завели Софија и кнез Голицин, окупили око Наталије. Софија може да сматра своју супарницу за савезницу реакције.
Међутим, Петар веома мало обраћа пажњу на околину своје мајке. Он живи у једном свету што га је он сам створио, у свету детињских игара које се постепено преображују, ма да Наталија то не запажа, у војне студије које постају све озбиљније. Чињеница да је млади Петар живео далеко од Кремља имала је необично важних последица. У пољским дворцима живот није био потчињен старој московској етикецији коју Петар презире и чију стегу он тешко подноси, јер за време званичних пријема мора да изговара уобичајене поздраве научене напамет. Његов самовољни карактер већ тада се испољава; он живи слободно, бира сам своје пријатеље и сам удешава своје забаве. Његова познанства, као и његове уобичајене забаве, морале су изгледати веома чудне и мало пристојне исто толико старим московским бојарима колико и европској и образованој околини Софијиној. Своје пријатеље одлазио је да бира међу становницима Њемецке Слободе. Били су то пустолови који су дошли да окушају срећу у далекој Москви, или пак занатлије који су се трудили да вуку користи из разних заната, те нису могли бити најдостојнији претставници европске културе. Петар је понајпре тражио међу њима стручњаке за разне техничке проблеме из војне вештине. Испрва је он за своје игре узимао из оружарнице Кремља пушке, пиштоље, добоше, барут, олово, итд. Али су му те резерве убрзо постале недовољне; уместо да се задовољи пратњом од младих племића које су обично придавали царевићима, он је отпочео да ствара праве пукове узимајући у своју војску дворске тобџије и коњушаре; — међу овима последњим налазио се и његов будући љубимац, Александар Меншиков, човек „најгорега порекла”, према речима кнеза Куракина. Пошто је образовао одред потјешњих (забављача), коме је ускоро морао додати и Потјешњи Двор, праву војну управу, затим Потјешнаја Изба за скупове, штале итд., он се морао обратити туђинцима, који су били упућенији у ратну вештину, да би научио „прописе војних вежби”, основна правила „фортификације” примењена на потјешне тврђаве, основна знања из артилерије и математике, итд. Када га је у Њемецку Слободу одвео кнез Борис Голицин (рођак Софијиног љубимца), један „пијаница” како каже Куракин, био је одмах очаран слободом обичаја који су тамо владали, а која је била толико необична у старој традиционалистичкој Москви, и уживањима којима се тамо свет одавао. Убрзо је он тамо пронашао једног саветодавца, младог Швајцарца Франсоа Лефора, одличног коњаника, љупког играча и веселог друга; једном речју, према краткој дефиницији Куракина, „једног француског развратника”. Касније ће Петар наредити да се подигне веома угодан дворац за његовога пријатеља у Њемецкој Слободи; тамо ће се он одавати обилним пијанкама које ће понекад трајати пуна три дана, и навићи ће се на разврат и вино, чега се више никад неће одрећи и што ће га, и поред његове џиновске снаге, одвести пре времена у гроб.
Сукоб између Софије и Петра. — Ове војничке игре напослетку су привукле пажњу намеснице, која воли власт и не мари нимало да је уступи младоме цару; њен саучесник Шакловити, старешина стрјелеца, изјавио је касније пред судијама „да је у то време (1687) цар Петар Алексејевич почео да окупља око себе коњушаре потјешне и да је то био повод бојазни”. Ове „бојазни” натерале су Софију да предузме мере предострожности и да потражи помоћ противу нових Петрових пукова, добро дисциплинованих и обучених у немачку униформу. Ту помоћ нашла је она у старој војсци стрјелеца, где она поново отпочиње пропаганду која јој је раније омогућила да се приближи престолу. Ипак није извесно да је Петар, усред својих забава, први помислио на сукоб који је морао неизбежно да избије између његове сестре и њега. Вероватније је, као што мисли Куракин, да је он просто желео да се помоћу своја два пука, Преображенског и Семјоновског, којима је дато име према селима где су образовани, обезбеди од намеснице. Да ли су га ови пукови, чији су војници регрутовани „из најбезначајнијих и најсиротнијих племићских породица,” навели — како каже Куракин — да заузме још у раној младости непријатељски став „према угледним породицама”, или је пак — као што каже исти писац — он природно тежио да понизи угледне породице, те да умањи њихову славу, да им одузме моћ и да постане на тај начин он лично свемоћан владар? Можда он још није смислио ни тактику ни одређене планове за будућност. Али је извесно да га је његов раскид са Кремљом и то што се окружио простим људима навело да прекине односе са московским племством и усадило му демократске навике. Када бојарска каста буде прешла у табор непријатеља реформе, те одавно стечене навике добиће политичку важност.
Године 1689, после Голициновог несрећног похода на Крим, куцнуће за Петра, којему је тада било седамнаест година, час одмазде према Милославскима. Тешко је одредити, због затегнутих односа међу тим двема породицама и све већег неповерења које су узајамно испољавале, ко је први изазвао прави сукоб. У сваком случају Петар се одлучно успротивио да Софија учествује у верским литијама, одбио је да награди Голицина и његове војсковође за њихов поразни поход. 7/17 августа 1689 године Софија је сакупила стрјелце под изговором да је прате на једном поклоништву; уистини, као што ће се касније утврдити истрагом вршеном помоћу ужасне московске инквизиције, она је то учинила да би се обавестила како би се они држали онога дана када она буде покушала „да стави на главу царску круну”. Шта више, Шакловити припрема неколико атентата на царев живот. 7/17 августа Петра су пробудили у Преображенску вешћу да се у Москви припремају да дођу и да га убију. Не стигавши ни да се обуче, он је узјахао коња и отишао да се сакрије у једној оближњој шуми. Рано ујутру он одлази у манастир Тројица-Сергијево пријатељима своје мајке, сазива стрјелце и неколико пукова редовне војске који се, после кратког колебања и супротно Софијиним наређењима, повинују вољи онога који је цар. Софији је забрањен приступ у манастир, а њен пријатељ Василиј Голицин, обесхрабрен, одлази на своје имање у околини Москве. Доласком у почетку септембра страних официра под вођством шкотскога генерала Патрика Гордона, који је убрзо постао најближи Петров саветник, убрзан је расплет. После Гордона у манастир долази Василиј Голицин, али је он одмах прогнан у северну Русију, најпре у Јаренск, а потом у Пињегу. Шакловити, позван такође у манастир, уморен је. Да би казнио Софију „што је хтела да се меша у државне послове и да присваја разна звања без нашега допуштења”, Петар јој наређује да се повуче у манастир Новодјевичиј, у Москви, и позива свога брата Ивана „да не допушта да неко трећи учествује незаконито у државним пословима и да дели са нама наша звања”. Тако 12/22 септембра, после двомесечне кризе, почиње лична владавина Петра Великог; Иван је болешљив, те игра само пасивну улогу савладара; он умире 1696 године.
Преображај Петрових војних игара. — Ако је нешто и измењено у почетку Петрове владавине, то је ишло на штету европеизације Русије и државне управе уопште. Ако је Софија одвећ добро организованом „рекламом” и претеривала у своме намесничком раду, она је ипак дала доказа о истинској доброј вољи, јер је тежила да задовољи народ и да Русију поведе путем напретка. Петрова породица није покушала ништа слично. По речима кнеза Куракина, Наталија је жена „оскудне интелигенције, неспособна да влада”, и после Петрова доласка на власт „било је много административних неправди што су их чиниле судије, много злоупотреба и расипања народнога новца.”. А Петар не помишља да напусти своје „игре” да би се посветио општем добру. Он и даље проводи време у својим уобичајеним забавама и задовољава се тим што проширује обим својих војних вежби. Наталија покушава да га умири приморавајући га да се ожени Евдоксијом Лопухин, чија нарав и дух не могу да му се свиде, јер се он навикао да се дружи са лепим девојкама из Њемецке Слободе, а строги церемонијал московског породичног живота није му нимало по вољи. Тек што је протекао његов медени месец, а он већ хита да се врати занимањима која су му драга и која захтевају да се стално удаљује од свога дома.
Његове ратоборне игре узимају постепено све већи обим и постају све озбиљније. Године 1690 и 1691 правилници Семјоновског и Преображенског пука су коначно утврђени. Али године 1692 Петар напушта за неко време своју сувоземну војску; он тада мисли на морнарицу и гради своју прву флотилу на Перејаславском језеру. Године 1693 он одлази у Архангелск да види право море и велике бродове својих пријатеља Холанђана. Холандски је први језик који он учи у практичном циљу, али се његов речник ограничава, разуме се, на стручне изразе што их употребљавају његови пријатељи, холандске занатлије. Овај први додир са морнарима из Архангелска побуђује у њему жељу да оде у Холандију у Амстердам, куда га његови пријатељи из Архангелска и Москве наговарају да оде. Ипак, он се године 1694 враћа својим чисто војничким занимањима и организује праве маневре у селу Кожухову. Једна војска од 30.000 људи учествује у њима, и они трају три недеље; „пољски краљ” (кога претставља Ромодановски) напада „пожунског краља” (Бутурлин); у сврху операција Петар наређује да се установи једна књига са плановима логора, коморе и битака. Он ипак признаје да су ови маневри само једна игра, али је та игра претеча једне важније војне операције, похода на Азов, за које ће он касније признати да и ти походи нису имали сасвим озбиљан карактер.
Овај преображај у озбиљнију забаву, потом у право војно дело, што је обележје сваке Петрове акције, необично се јасно види у његовим првим покушајима. Походи на Азов поникли су из потребе да за стварни циљ употреби војне снаге које је нагомилао. Коликогод се мало брине за управу своје земље, толико исто мало мисли о циљевима рата. За њега је рат већ сам по себи један циљ, јер ће се у њему опробати његова флота и војска, те ће му војне операције омогућити да оцени њихову вредност. Идеологија тих операција њега много не занима; он није навикао да апстрактно посматра државне проблеме који му се намећу. У том погледу он је сушта супротност кнезу Василију Голицину, који је пре свега био идеолог, неспособан за практичну акцију; Петар је у суштини прегалац и техничар: његови порази не само да га не обесхрабрују, већ га потстичу да тражи нова усавршавања, без обзира на жртве што их намеће земљи, и он увек постиже напослетку циљ који је себи поставио.
Франсоа Лефор предлаже му један циљ на који он дотада није помишљао; он му неуморно понавља да сврха којој треба да теже све његове војне игре, вежбања у гађању, грађење бродова итд., јесте слава. Аустриски дипломат Корб бележи у својим Мемоарима: „Лефор је показао цару пут славе. Потстичући га на војне подвиге, он је потхрањивао његове снове о слави.” Касније, када буде дефинисао тежње првога дела своје владавине {до године 1715), Петар ће се послужити речима самога Лефора и казаће да се заложио да „увећа славу Русије.” Други део своје владавине он ће друкчије окарактерисати и назваће га „епохом успостављања правилног поретка”. Јер он се доиста тек тада, потпуно свесно, залаже за своју другу и последњу систематску реформу. Он није могао раније да мисли на „успостављање правилног поретка”, јер је био једино заузет „да увећа славу Русије.”
Походи на Азов (1695—1696). — Нема нимало сумње да је Лефор указао Петру пут освајања, на копну као и на мору, каогод што му је он саветовао да предузме своје прво путовање у иностранство. На годину дана пре похода на Азов, Петар још није знао како да употреби своју ратну флоту, на које море и противу кога непријатеља да управи своје бродове. Али он већ зна да ће Лефор, који никада није био морнар, командовати том флотом, да ће адмиралски брод носити име Слон (то је био знак на Лефоровом грбу), да ће бити украшен златом и да ће имати посаду од изабраних холандских морнара. Он сам имаће само ранг капетана и задржаће целога свог живота ту навику да уступа другима прво место.
Сада се лакше може разумети зашто он, када је полазио у свој први поход на Азов (1695), није обратио нимало пажње дипломатској па чак ни војничкој сврси тога предузећа. Претходна владавина оставила је у наслеђе XVIII веку трострук спољни задатак, борбу противу три најближа суседа Русије: Шведске, Пољске и Турске, јер границе Русије нису још коначно утврђене. Али сваки покушај проширавања на рачун једне или друге може лако да изазове коалицију трију граничних сила. Мудра политика захтевала је да се тај троструки задатак раздели и да се та три противника побеђују један за другим. Са којим од те тројице треба отпочети? Ордин-Нашчокин, министар Алексејев, окренуо се ка Балтичком Мору, и да би тамо освојио пристаништа, помишљао је да створи коалицију противу Шведске. Василиј Голицин, напротив, био је изабрао тежи пут, мање припремљен, који је водио у Турску, ка Црном Мору, и пропао је на Криму. И поред овога искуства, ипак Петар није упутио своје прве ратне походе ка Балтичком Мору, „томе прозору отвореном према Европи”. Он је тада решио да пође опасним путем што га је изабрао Голицин; он се и даље, тако рећи услед инерције, држи правца који је наметнут уговором о „вечноме миру” из 1686 године, који приморава Русију да помаже Пољској противу Турске. Он једино мења тактику: пред тешкоћом да продре преко Перекопа, он полази другим, краћим путем и иде на Азов. Он жели да опроба своје потјешње и своју ратну флоту; на Азов је пошао да се још једном позабави својим војним „играма”, јер он пише Апраксину да ће тај поход бити само наставак маневара пред „пожунском тврђавом”. Осим тога. Лафор гаји наду да одведе Петра у иностранство, те да се пред својим пријатељима у Швајцарској и Холандији похвали царевим пријатељством. Али пре него би се појавили у Европи, потребно је извршити неколико војних подвига л остварити сан о слави. Тако је поход на Азов требало да донесе Петру његове прве лаворике и да послужи као пролог његовом путовању у иностранство.
И тачно у том смислу вођен је тај поход. „Пожунског и пољског краља” заменила су три генерала: Головин, Гордон и Лефор. „Капетан Петар Алексејев” поново се вратио својој војној игри и командовао је једном четом тобџија. Та игра доводи до пораза. Нове Петрове трупе показале су се сасвим неспособне да учествују у једној озбиљној борби. Тврђава Азов одбија два узастопна јуриша. Историчар Соловјев, који је успео да оцрта прави лик Петра Великог, није могао да се ослободи претераног величања, те је писао поводом тога: „Овде видимо да се појављује велики човек. Не само да није изгубио храброст, већ је изгледало да је Петар узвишен том победом и показао је необичну активност како би поправио пораз и обезбедио успех другом походу. Неуспех код Азова обележава почетак владавине Петра Великог.” Уистини, овај неуспех није у животу Петрову значио тако одлучан датум као што каже Соловјев, јер ће га војни неуспеси још дуго пратити, код Нарве, на Пруту, и сваки пут ће он показивати исту „необичну активност”; и заиста, у њему лежи неисцрпна снага, и он делује исто онако необуздано као што делују слепе природне силе, на које он потсећа својим неукротивим полетом, недостатком разликовања и рачуна.
Да би се Азов приморао на предају, треба га опколити с мора, јер се он тим путем снабдева. Али како осредњи бројеви са Перејаславског језера нису били добри ни за шта, Петар се реши да сагради нову флоту на реци Вороњежу, у сливу Дона. Нова бродоградилишта дају се вредно на посао у јесен 1695 године, и већ 1/11 маја 1696 спуштено је у воду 23 галија и 4 паљевица. Ова флота, коју је предводио један брод са поносним геслом Принципиум — на њему је Петар, а Лефор га прати на једном другом броду —, није међутим ништа боља од оне прве. Опсадна тактика и даље је детињаста; траће се метци и дим без великих резултата. Страни инжињери стижу са закашњењем, и потребно је извући флоту из непријатељске ватре. Па ипак се Азов напослетку предао. У пољској се ругају руском посланику, приписујући капитулацију Азова једном „уговору” а не војним операцијама. Па ипак је то једна победа. После тога може се остварити Лефоров план и појавити се у Европи.
Унутрашња управа. — У току ових првих година Русијом се управља на стари начин. Три личности држе власт и оне скупа чине стари московски облик владавине; то је најпре бојар старе лозе, Борис Голицин, стари аристократ лен и древна пијаница, свемоћни сатрап Казањскога дворца, који из Москве распростире своју власт по читавој области Волге; то је затим нови богаташ и скоројевић Лав Кирилович Наришкин, „човек без прошлости”, али брат царичин, који журно искоришћује свој положај да се обогати; то је напослетку думниј ђак — државни секретар тога времена — Тихон Стрешњев, дворски сплеткарош, препреден и лукав, „свиреп и злобан” како каже Куракин, који зна праву „тајну свих државних послова”. Али онај који диктује своју вољу влади, то је патријарх Јоаким. Он је одушевљени бранилац реакције; не само Петрова делатност, него и латинско-пољска култура коју је завео Василиј Голицин њему се чине као ђаволске чини и издајство према вери предака. Зато стара московска странка побеђује „латинисте” па чак и Грке из словенско-грчко-латинске Академије, која мора да се ограничи да проповеда „побожне наке”. Чак су и Дихуди, ти помирљиви Грци, оптужени — и поред свих њихових напора да „доведу у сагласност Аристотела са православљем и религијом” — да се радије баве физиком и философијом, уместо да се задовоље предавањем граматике, што се сматрало за сасвим довољно; крајем 1694 године они добивају отказ, и Академија после тога тавори дуго и безживотно. Јоаким умире у марту 1690 године, и на своме самртном одру препоручује да се спречава сваки пријатељски однос између православних и безбожника, позива верне да разоре туђинске богомоље и да отерају туђинце са свих положаја на којима се налазе, па напослетку тражи смртну казну за сваки покушај да се у Русији заведе нека нова вера или нови обичаји.
Разуме се да присталице старе Москве искоришћују Петрово отсуство и његову намеру да путује по иностранству да би покушали да се ослободе тога владара и да окончају његову делатност која им смета. Она је већ изазвала негодовање у народу. Калуђер Аврамиј, економ манастира Тројица-Сергијево, који је помагао Наталији противу Софије, доставља Петру почетком 1697 године извештај о разговорима који су вођени у једном кругу нижих чиновника и сељака — међу којима се налази и будући Петров славопојац Иван Посошков —: „Народ стење и јадикује због онога од кога је све очекивао; веровало се да када владар буде постао пунолетан и поново се ожени, да ће напустити дело своје младости и побољшати опште стање. Али када је постао човек и оженио се, цар се окренуо уживањима, напустио прави пут и проузроковао само тугу и невољу.” Окривљени, стављени на муке, открили су да се нарочито негодује против „игара у селу Семјоновску и маневара у Кожухову” као и против цареве упорности, „јер он неће да саслуша никога, не станује у Кремљу, одлази у Њемецку Слободу, понижава се пред туђинцима и бешчасти се, због чега нема више благостања”, док се „број чиновника умножава”, док злоупотребе расту и док цар „окруживши се простацима, сам ставља на муке и погубљује незадовољнике у мучионици Преображенскога приказа.”
Петнаест дана по одласку Петрову у иностранство откривена је једна права завера која је грозила животу цареву. Ту заверу били су склопили Циклер, командант стрјелецког пука и члан племићске Думе, и два племића старе лозе, Соковњин и Пушкин. Стављени су на муке, и Циклер, пошто је најпре признао да га је године 1682 Софија наговарала да убије Петра, изјавио је да су завереници, због „противхришћанског понашања” царевог и због његове намере да однесе руски државни новац у иностранство по наговору Лефорову, били одлучили да га убију, да на престо доведу његовог синчића Алексеја и да врате Софији намесништво, а Голицину власт. Та завера је спречена, а завереници погубљени над ископаним лешом Софијиног ујака, Ивана Милославског. Стрјелци су одмах на свима стражарским местима замењени војницима и послани у Москву; Петар је одложио да их коначно казни по свом повратку из иностранства.
Прво путовање на Запад (1697—1698). — 10/20 марта 1697 године напустило је Москву једно многобројно изасланство од 200 људи. Петар се у њему налазио под именом „Петар Михаилов”. Циљ његовога путовања исказан је у геслу исписаном у средини војних ознака и столарског алата изрезаног на печату што га је он употребљавао у Холандији: „Налазим се међу шегртима и тражим наставнике.”
Он одлази у Кенигзберг преко Риге, Митаве и Либаве. У Кенигзбергу се састаје са Фридрихом III, брандебуршким изборним кнезом и будућим првим пруским краљем; на свој рођендан, 29 јуна/9 јула, он се умало није потукао са кнежевим изасланицима што се нису довољно дивили ватромету што га је Петар Михаилов својеручно начинио. У Хановеранској, у Копебругу, упознао се са хановеранским и брандебуршким кнегињама. Испрва бојажљив пред овим дамама, он се брзо прибира, показује им своје руке отврдле од рада и хвали се са својих петнаест заната што их је научио у Њемецкој Слободи. 7/17 августа стиже он у Амстердам. Ту остаје четири и по месеца и проучава бродоградњу у радионицама Друштва холандске Индије „не из неопходне потребе, — пише он патријарху Адријену — него да би се упознао са поморством те да би по нашем повратку могао победити непријатеље Исуса Христа и постати његовом милошћу ослободилац хришћанства”. И тако, упознавајући се са морепловством, он и даље има у виду борбу са Турцима на Црном Мору и одбрану потлачених хришћана.
Пошто му се. учинило да Холанђани не познају теорију бродоградње и да они раде несистематски, пошао је у Енглеску да тамо потражи оно што жели. Стигао је 11/21 јануара 1698 године у Лондон, где га је примио краљ Виљем; проводи четири месеца у Вулвичу и Детфорду не да би радио у радионицама, него да прикупи обавештења о бродоградњи. Виљем запажа да он остаје равнодушан према свему што не спада у његову струку; када дође у дворац Кенсингтон, њега мање занимају слике чувених уметника него једна справа којом се осматра правац ветра. Разуме се, он се не ограничава само на проучавање поморског проблема. Он посећује музеје, лабораторије, позоришта; присуствује чак и једној седници Парламента, али призор ограничавања краљевске власти не може да му годи. 27 априла/7 маја враћа се у Холандију, а после три недеље полази у Беч преко Клева, Билфелда, Хала, Лајпцига, Дрезде и Прага. Свуда се његови домаћини осећају срећни што су се отарасили тога чудног и неваспитаног посетиоца. 16/26 јуна он свечано улази у Беч где се састаје са царем Леополдом. Свима се чини да је он „сасвим друкчији него што су га описивали приликом његових посета другим дворовима”; он ту оставља — по тврђењу папског нунција — утисак учтивог, лепо васпитаног и скромног човека. Ипак, он не успева да убеди цара у потребу да настави рат са Турском. Из Беча он намерава да отиде у Венецију, чија је флота састављена од галија чувена у свету, јер су Русији управо потребне галије. Али га 19/29 јуна вест о побуни стрјелаца позива изненада натраг у Москву. Он пролази кроз Краков, посећује на брзу руку руднике у Вјеличкој, зауставља се у Рави, где се састаје са пољским краљем (31 јула и 1 августа/10 и 11 августа). Због свога дипломатског неуспеха у Бечу он мења своје војне планове и начела своје спољне политике. Ту закључује с пољским краљем Августом споразум о нападу на Шведску; сад више не циља на Црно Море, већ на Балтичко. Август се показује весео друг; нови савезници се спријатељују и измењују своје грбове и одело. Мало касније, у октобру, појавиће се на политичкој позорници Рајнхолд Паткул, дипломат који ће припремити коалицију против Шведске. Осим Русије и Пољске, у ову коалицију ступиће и Данска и Брандебург. Биће лакше придобити за савез ове две државе него закључити уговор било са Лујем XIV, који чак није хтео ни да прими Петра у Паризу из страха да се не замери Порти, било са царем Леополдом, који није пристао да учествује у коалицији, и Рајнхолд Паткул, ливонски племић коме је Шведска одузела имање и чији је он огорчени непријатељ, заложиће се за ту ствар одушевљено.
Какав је утисак оставио Петар за време свога путовања по иностранству и шта је он донео са тога путовања, првога путовања које се усудио да предузме један руски цар? Оне две немачке изборне кнегиње кажу за њега да је „веома обдарен дивљак”. Енглески епископ Барнет, коме је било поверено да га упозна са верским проблемима, говори о њему такође без одушевљења: „Природа као да га је створила да буде пре бродарски радник него владар. Пошто сам се често с њим дружио и разговарао, остао сам збуњен пред намерама провиђења, које је поверило тако плаховитом човеку безграничну власт што се простире над тако великим делом света... Бог једини зна колико ће година он бити напаст за тај народ и његове суседе.” Барнет ипак признаје касније да су „познији догађаји открили код Петра више генијалности него што се могло предвидети у оно доба.” Јер се Петар у Европи показао онаквим како су га за десет или петнаест година улажења у живот васпитали московски кругови и Њемецка Слобода. Он је самоук; он жудно прикупља сва знања која га интересују и хоће не само да све упозна, него и да све може сам да створи, ни сам не знајући јасно чему све то. Сасвим равнодушан према државним пословима којима се дотада није никада бавио, он се сав предао чисто техничким питањима; у науци он само види примену. Па ипак, све интересантне појаве, нарочито чуда природе, њега такође занимају. Са свога путовања он доноси, разуме се, само оно што је хтео или могао да види: он одашиље у Русију 279 стручњака и морнара које је узео за своју морнарицу; он тако исто шаље у Москву много занимљивих предмета за свој музеј. Европски владари најпре су зачуђени, а потом разочарани. Научници, као на пример Лајбниц, интересују се за Петра исто као што би се интересовали за абисинског краља или кинеског цара; то је за њих јединствена прилика да увећају своје знање о једној непознатој земљи. Што се тиче шире европске јавности, она и не запажа Петров пролазак. Русија још не постоји за Европу, те чак и у суседним земљама питају цареве дипломатске претставнике да ли су Московљани хришћани и да ли ће се ускоро покрстити.
Али најважније од свега јесте то што се Петар, захваљујући својим посетама Њемецкој Слободи, коначно ослобађа старе московске рутине и усавршава се независно. Оруђе реформе, посматрано у главним линијама, спремно је у његовим рукама. Остаје још само да он себи постави неки јасно одређен циљ, да такорећи намести преносне каишеве, па да покрене машину. Као што је и требало очекивати, потстрек је дошао не од саме жеље за реформом, него од ратничких снова Петрових. Две околности, својствене његовој владавини, пружиле су му слободу делања која је недостајала његовим претходницима, који су уосталом увек поштовали старе московске обичаје. Једна је социјална, а то је опадање бојара; друга је верска, а то је опадање свештенства.
Опадање бојара и свештенства. — Владавина Петра Великог пада у доба када је један утицајни сталеж почео да се распада, а међутим онај који ће га заменити није још имао времена да се образује. Бојарски сталеж је у пуном опадању; она је сад, по речима Шакловитија, „само једно труло стабло које лежи на земљи”. Што се тиче племства, које ће у XVIII веку и највећим делом XIX века бити управни сталеж, оно још није ступило на позорницу. У томе прелазном добу бирократија преовлађује, са свим злоупотребама и самовољом коју она носи у себи. Овакво стање омогућује самодржном владару да учврсти своју моћ, јер га не спутавају некадањи „феудалци” нити нови сталежи. Зато Петар и може да се понаша према бојарима како се његови претходници никад не би усудили. Корб описује један занимљив призор који се одиграо за време Лефоровог погреба. Желећи да искористе нестанак тога љубимца, бојари су покушали да заузму прва места у поворци и да стану испред странаца; Петар се тада развикао: „То нису бојари, него пси.” А када су после свршеног обреда бојари пожурили да се удаље из Лефоровог дворца, који је раније био чувен због својих вечерњих забава, Петар их је зауставио и рекао: „Зашто се растурате? Зар вам је та смрт толико добродошла? Зар вам ваша радост не допушта да начините тужна лица?”
На које се снаге ослања Петар? На своје потјешње који образују његову гарду. Из њихових редова узима он своје поверљиве људе кад год посумња у верност осталих чланова своје околине. По речима Бергхолца, „туђинцима се објашњавало колику наклоност осећа Петар према својој гарди тим што у њој није било ниједнога војника коме цар не би без устезања поверио свој живот.”
Други разлог који је омогућио Петру да раскине са старим обичајима тачно је означио један туђински посматрач, Фокерот (1737): „По мишљењу многих добро обавештених људи, Петар не би могао толико далеко отићи у свом реформаторском раду да је наишао на отпор једнога свештенства које би било умније, и које би уживало уважење и наклоност народа.” Зашто руско свештенство тога доба није уживало то уважење? Зашто оно није имало у својим редовима „умнијих свештеника”? Зато што су најбоље пастире, оне који су напустили цркву и пришли староверцима, заменили „ласкавци”, не из редова Великоруса, него кијевских учењака, ученика Кијевске академије која је за пола века претходила Московској академији. Пре Петрова ступања на престо, догодио се расцеп између званичнога свештенства и народа који је пришао шизми, и једино су равнодушни људи остали у званичној цркви. Ето зашто Петар може без бојазни да руши старе ограде и да отворено обесвећује црквене традиције. Тиме се објашњавају и оне нихилистичке црте које налазимо и у његовој личности као и у његовом раду. Иако је скинуо своје московско одело да би обукао европску униформу, он ипак није ништа жртвовао од своје слободе. Отуда она неусиљеност у његовом општењу са људима. Он може себи све да допусти. Његову ћуд ограничава само његова урођена добродушност и некакво чудно осећање дужности, које се меша са појмом „службе”. У питању је, разуме се, служба Русији, отаџбини; али, по његовом схватању, тај појам службе има у себи нечега стварног: то је служба коју мора да врши један војсковођа који прима од државе плату, те према томе не сме да остане неактиван.
Ово схватање, као што смо видели, утицало је на његово душевно расположење још у почетку његове владавине. За њега су морнарица и војска, којима он служи, од прворедне важности. Оне су испрва предмет игара које се, после Архангелска и Вороњежа (1693 и 1695) преображују у озбиљнији „посао”. Али, како смо већ казали, рат је за њега само једно средство. Исто тако је за њега само просто средство и држава, о којој се он брине тако мало да њену управу поверава другима, својим повереницима. Дужност ових „управника цареве баштине” је да дају војсци и морнарици довољну количину људи и новца. Доклегод је држава способна да даје и једно и друго, Петар се не интересује нимало да сазна како се дошло до тих средстава. Тек када осети несташицу новца и људи, он се окреће тој области која му је дотада остала туђа. Тек тада, а то ће рећи у тренутку када је његова војна активност срушила старо московско уређење, отпочиње права његова реформа. То су главне линије ове владавине толико обилне догађајима.
II. — Рушење старога поретка (1700—1709)
[уреди]Побуна стрјелеца (1698). — После Циклерове побуне (1697), стрјелци су удаљени из Москве и за казну послани да бране турску и пољску границу. Они су се осетили увређени још за време маневара, јер их је тада цар придодао оној војсци која је требало да буде потучена. За време походе на Азов, омрзнути „Франко Лефор” поставио их је „на најопаснија места и минирао њихов положај”, услед чега су они „изгинули у великом броју”. Циклеров саучесник Пушкин рекао је да се они немају више чему надати и да неће умаћи смрти. Одашиљање на границу сасвим их је огорчило. Навикнути на миран живот у Москви, где су некоји од њих имали своју трговину, и размажени пажњом коју су им указивали Петрови претходници, они су тешко подносили службу на граници и једва су чекали да се врате у Москву где су их очекивале њихове жене и деца. Одлазак Петров у иностранство је повољна прилика за нову побуну, утолико пре што су јој се сви надали. Туђинци је се нарочито боје, јер по Корбовом причању кружио је глас да стрјелци намеравају да покољу и спале Немецку Слободу. Петар, према обавештењима што их Лефор шаље својој породици, има поверења у своје нове трупе; па ипак, за сваки случај, он је повео и „добровољце”, изабране из племићских породица, али су то — бар по претпоставци странца Крула — били уистини таоци који су јамчили за „верност својих родитеља”.
Побуна стрјелеца избила је утолико жешће што је протурана вест „како је цар умро у иностранству и да бојари имају намеру да удаве царевића”. Четири пука стрјелеца, који су логоровали на јужној граници, када су били послани на запад (у Вељикије Луки) уместо да су враћени у Москву као што су се они надали, послали су своје изасланике у престоницу да од бојара затраже допуштење да се врате. Како по свему изгледа, они су ступили у преговоре са Софијом, која је била склоњена у манастир Новодјевичиј, и она их је ободрила да пођу на Москву. Они пођоше у борбу, решени да не допусте да се цар врати у Москву, већ да га убију „што је поклонио своје поверење Немцима”, да поставе Софију или Василија Голицина за намесника младом царевићу и да покољу бојаре и туђинце. Петрови пукови, којима је командовао Гордон, пошли су им у сусрет, и њихова артилерија их је лако растерала близу манастира Воскресенског (18/28 јуна 1698 године); 56 заробљеника обешено је. Али то Петру није никако било довољно. У августу он је оптужио за кукавичлук „кнеза Кесара” Ромодановског, стравичног старешину Преображенског приказа, тадање „Чеке”, коме је била дужност да бдије над јавним поретком, и одлучио је да се на свој начин ослободи „семена Ивана Михаиловича” (Милославски). Прекинувши своје путовање, он стиже 26 августа / 5 септембра у Москву и нареди, одмах у почетку септембра, накнадну истрагу која је вођена помоћу свих узгредних средстава тадањега московског правосуђа: џелата, соба за мучење и инквизицију, што је примењивано са највештијом свирепошћу. Корб нам је оставио једну слику погубљења које је извршено пред очима странаца, које је Петар чак позивао да се придруже џелатима. Стрјелци су у градовима у унутрашњости земље са забраном да се крећу без путних исправа и да ступају у војну службу. Њима је одузет назив царевих чувара и постали су прости грађани. Петар није успео да пронађе, што је био његов главни циљ, доказе за Софијино саучесништво; ипак, он ју је приморао да се закалуђери, под именом Сузана, и да живи окружена једном гардом која је неће оставити све до њене смрти 1704 године.
Преображај одела и обичаја (1699—1700). — Казна којом су кажњени стрјелци не само да није утишала негодовање народа, већ га је још и појачала. Ипак, она не би на народ произвела тако дубок и трајан утисак да за њом није дошао читав низ других догађаја који су дубоко узбудили народну машту. Много што шта није се свидело народу и пре Петровог путовања у иностранство. Али оно што се догађало по његову повратку још је горе. Народ запажа да по свом повратку у Москву цар не одлази више у двор својој жени, него у Њемецку Слободу, Немици Ани Монс, својој наложници, која је раније била то исто Лефору. Цар се не задржава у Кремљу, не поздравља никако ни икону Тверске Богородице, ни мошти московских светаца, проводи један део ноћи у пијанкама у Лефоровом дому, а други део са тардиским пуковима у Преображенском. Сутрадан, за време свечаног пријема, он узима маказе и почиње да сече браду великодостојницима, између осталих и главном команданту Шеину и „кнезу Кесару” Ромодановском, који је управо строго осудио једног московског дипломатског претставника што је обријао браду. Не треба заборавити верски значај што га је московска Русија придавала бради, тој главној ознаци „Божјега лика”. Патријарх Јоаким осуђивао је „обичај развратних Грка који су бријали браду, обичај који је раније био забрањен и који је цар Алексеј потпуно искоренио”; он је проклињао оне који су поново почели да „унакажују лик што га је Бог подарио човеку”. Иако је он већ одавно лежао у гробу, његов наследник Адријан још је непомирљивији противник обријаних лица: „Где ћете стати на дан страшнога суда?” пита он присталице те моде. „Са светитељима чија су лица украшена брадом, или са обријаним јеретицима?” Тако он прети вечним мукама онима који одобравају „ту јеретичку изопаченост која човека присподобљује мачки или псу”. После пет дана, у Шеиновом дому, сече браде не сам цар, него његова дворска будала. И после три дана Петар је коначно савладао тај свети обичај: сви бојари долазе на једну вечерњу забаву у Лефоров дом обријана лица, како тврде Гвариент и Корб.
Но он се не ограничава само на то дело. И он сам, још између 1689 и 1691 године, а то ће рећи откако је почео да посећује Њемецку Слободу, уобичајио је да носи туђинско одело; позивајући чланове своје породице да дођу у Русију, Лефор им је писао: „Овде ћете наћи једног широкогрудог владара који штити туђинце и који носи одело по француској моди.” По повратку из иностранства Петар намеће туђинску моду личностима из своје околине. У фебруару 1699 године почео је најпре да скраћује предугачке рукаве руске ношње. 4/15 јануара 1700 године једним указом прописано једа „бојари, околничи, думни и ближњије љуђи, столници, московски племићи, ђаци, жилеци и сви чинови Москве и других градова морају да носе мађарско одело, горњи кафтан довољно дугачак да досегне до подвезе, а доњи краћи, истога кроја”. Могло се унапред рећи да указ који би се односио и на жене неће бити извршен. 20/31 августа 1700 године тај указ је поновљен, само са једним ограничењем: „Ради угледа и лепоте у држави и војном подручју, људи свих друштвених редова, изузев свештенства, црквењака, кочијаша и земљорадника, мораће да носе мађарско или немачко одело; њихове жене и кћери мораће исто тако да носе мађарско или немачко одело почев од 1 јануара 1701 године, те да и оне буду одевене на исти начин као и људи.” Узорци оваквога одела изложени су на градским вратима, и тамо се наплаћује од оних који се не покоравају томе указу новчана казна од 40 копејака од пешака, а 1 рубља од коњаника. Петар дакле повлачи друштвену међу између оних који морају да носе нову ношњу, и оних који су ослобођени те обавезе: на једној страни су разни ступњеви племства које је у царевој служби; на другој страни је свештенство и прост народ подложан плаћању порезе. Он чини исто то у погледу ношења браде, само ће порез којим је он опорезовао „брадоње” достићи веома високу цифру после пописа из 1705 године, 100 рубаља годишње за гостје трговце и Гостинају Сотњу, 60 за чиновнике приказа и трговце обеју категорија, 30 за посадске, бојарскије љуђи и кочијаше, пола копејке трошарине за сељаке при уласку и изласку из вароши. Као потврде о наплати издају се бронзане медаље са натписом: „Порез је наплаћен”, са сликом једне браде, а понекад и са изреком: „Брада је непотребан терет.” Уствари, они које је Петар презриво називао „брадоњама”, зато што су били противни његовој реформи, претстављали су читаву Русију, изузев непосредну околину цареву, племство, потјешње, а касније и војску, јер су војници, за разлику од стрјелеца, били обријани и носили европску униформу.
Они који су одевени по немачки сматрају за укусно да имају лулу у зубима. То је била нова увреда за старинске обичаје, који су забрањивали употребу „проклете траве”. Да би одговорио на надимак „брадоња” који су му прикачили, народ је прозвао претставнике управнога сталежа „дуванџије”.
Друга једна мера која је дубоко вређала народно веровање и постала главна ознака реформе јесте промена календара. 20/30 децембра 1699 године Петар наређује да се године рачунају, по угледу на све хришћанске народе, не од створења света, него од рођења Исуса Христа, и да година почиње у јануару уместо у септембру. 1/12 јануара 1700 године он наређује да сви „морају украсити своја врата јеловим, боровим и смрековим гранчицама према узорима изложеним на великом тргу и код доње Апотеке”; да исто тако сви морају да измењају честитке приликом нове године и завршетка столећа; тако је Петар завео у Русији и немачку божићну јелку.
Све промене од 1699—1700 односе се на спољни живот. Видећемо и много важније измене, које су наметнуле огромне жртве становништву и из основа промениле и само државно уређење, но које су међутим данас скоро заборављене. Јер, када говоримо о Петровом раду који је поделио историју Русије на два дела, наша машта изазива успомену најпре на спољни преображај становништва, и то стога што је баш тај спољни преображај учинио најдубљи утисак на савременике, пошто је он престављао рушење старих обичаја које је и сама вера освештала, те је према томе значио и рушење саме вере. Тек када се сетимо сличних реформи извршених у данашње време, у културно заосталим знамењима; још недавно, ако би се неком Турчину насилно скинуо фес, или Туркињи њезин вео, увредила би се најдубља верска осећања и могла се тиме изазвати народна побуна. Уколико касније у животу једнога народа наступи покрет за укидањем традиција везаних за веру, утолико преображај теже пада народу и изазива опасност да се он побуни, утолико пре што се тај преображај врши под утицајем туђинштине. У Русији је тај преображај био необично болан, и баш тих година, 1699—1700, народно огорчење на Петра избило је најсилније.
Прво избијање народнога гнева и верски отпор; дељење старовераца и постанак секта. — Документи Преображенскога приказа, који је терорисао читаву Русију за време његовога страшнога старешине Ромодановског. „човека који је личио на чудовиште” — како га назива кнез Куракин, изобилују примерима. народнога огорчења и наводе разлоге за то. „Цар скида другима браде и другује са Немцима; и вера је постала немачка” — каже се у једном документу. „Цар живи по угледу на странце, једе месо средом и петком; није поштовао пост светога Филипа. Наредио је свима да носе немачку ношњу. Укинуо је патријархат, да би владао сам и да не би имао супарника. 1 јануара 1700 године он је наредио да се прославља нова година, те је тако погазио завет светих отаца. Лета господња су уништена, а сатанина су проглашена” — каже други документ. Петар је почео да „руши хришћанску веру, наређује да се брије брада, да се носи немачко одело и пуши дуван. И он, Иванов, дошао је у Москву да га постиди због тога” — каже посадски Андреј Иванов који је дошао нарочито из Нижњег Новгорода да уразуми цара.
Ово неколико примера доказују да отступање од старинских. обичаја значи у очима народа исто што и издајство према вери. Иако се верски расцеп (шизма), коју је Никонова „нова вера” изазвала између управнога сталежа и народа, догодио много пре ступања на престо Петра Великог, тај расцеп ипак није био потпун и није изгледало да ће бити коначан. Та два противничка табора борила су се на истом пољу и служила се истим оружјем. Они који су синоћ били побеђени у некој верској расправи, гајили су и даље наду да ће још истога дана или сутрадан постићи одмазду. Народне масе, које нису непосредно учествовале у тој препирци свештенства, могле су мирно да очекују дан када ће „читачи” светих књига, „умни људи” тога доба пронаћи решење тога сукоба. Овакво расположење постојало је још и за време побуне стрјелеца од 1682 до 1689 године. Побуњеници, које су бодрили да треба да бране „стару веру”, могли су да одговоре: „То је патријархова дужност; а хоћемо само да испитамо истину, те да сазнамо зашто су одбачене старе књиге и какве се то јереси у њима садрже.” Али, после првих Петрових реформи, није више било никаквих сумњи. Становиште што га је цар заузео, па било да се оно тумачи према старинском или новом схватању, налази се „ван области вере”. Снага опозиције расте услед саме чињенице што она брани веру од профанисања, и лозинка те опозиције разумљива је свима, па према томе и веома популарна, јер она осуђује оно што сви могу да процене, а то је нова ношња, обријане браде, дуван. Борећи се против утицаја Грка, који су искварили старе текстове, оне текстове чијом помоћу су московски чудотворци спасли своје душе, Никонови противници показали су већ известан национални дух. Убудуће ће народна опозиција, окрећући се противу једнога друштвеног сталежа накинђуреног туђинском оделом, постати битно националистичка; видели смо да је туђинском кварту у Москви била запретила опасност да доживи праву Вартоломејску ноћ.
Та опозиција је утолико јача што је верски живот веома бујан. Једна јака криза савести разјединила је браниоце старе вере. У тренутку верскога расцепа они су пропустили да у своје редове приме довољно епископа те да тако обезбеде непрекидно рукополагање свештеника. Међутим, свештеници који су били рукоположени пре Никона, а то ће рећи према старом богослужењу, и који су једини сматрани за надлежне да врше свете тајне, изумирали су постепено. За време Софијиног намесништва било их је остало још свега неколицина. Ако се не врше свете тајне, како би онда стара црква могла испунити свој задатак да „сачува побожност у свој њеној чистоти за све векове”, а то ће рећи до другог Христовог доласка и до Страшнога суда? Испрва су староверци прибегли једном компромисном решењу које је потицало из времена протопопа Авакума: примали су свештенике које је рукоположио Никон, али који су крштени пре њега. Али је и ово поколење свештенства изумирало; није се више могло објављивати „да ће пре сунце престати да кружи него Божја црква да живи”. Било је само два решења за ту кризу: ићи до краја у том компромисном решењу и тражити нове епископе који ће пристати да пригрле стару веру, а ако таквих не буде, примати Никонове попове; или пак, напротив, заузети непопустљиво држање, па допустити да се свете тајне угасе и чекати смак света.
Умереније присталице изабрале су прво решење и створили странку поповшчине или „поповску”. „Радикали” су усвојили друго решење и изазвали покрет за безпоповшчину или „безсвештеничко стање”. Ови су истраживали предзнаке тога доба који су према Светом писму требало да објаве смак света. Када су црквени сабори 1666 и 1667 године бацили анатему на шизматике, староверци тумачећи пророштва из Књиге о вери о опасностима које су претиле цркви у 1666 години, објавили долазак „Антихристове владавине”. Утврдили су да ће се она завршити 1669 године, пошто је према Књизи откровења она требало да траје две и по године, претсказали су да ће одмах за њим наступити смак света, да ће се сунце угасити, да ће звезде попадати с неба и да ће земљу сагорети пламен, док ће труба Страшнога суда окупити све људе. Услед тога су око 1669 године у некојим областима Русије сељаци престали да раде земљу и да сеју, причешћивали се у маси према старинском богослужењу, дубили стабла да од њих начине погребне ковчеге и легали у њих да сачекају трубу Арханђелову. Али је та страшна година протекла без догађаја. Тумачи претсказања закључили су из тога да су се преварили у рачунању: требало је, мислили су они, рачунати године од Христовог рођења, а не од његовог васкресења; долазак Антихристов наступиће према томе касније за тридесет и три године, колико је Христос проживео на земљи, и померен је у годину 1699, која је по старом календару почињала у месецу септембру. Међутим, по повратку из иностранства, на пет дана пре нове године, Петар занемарује да посети своју породицу, да се помоли Богу на гробовима својих предака и одлази у посету туђинцима. На нову годину он не присуствује свечаној служби у Кремљу и не честита народу, већ проводи дан на гозби код Шеина, док његове дворске будале секу браду последњим упорним „брадоњама”. Јасно је, дакле, да је прави цар умро у иностранству, да су уместо њега подметнули другога и да овај што је сад дошао у Москву може да буде само Антихрист. Прича се како је краљица Стеколнија (Стокхолма) затворила цара у једно буре па га бацила у море, а да је садањи владар син Лефора и једне Немице; сам Бог му није допустио да уђе у свете цркве Кремља; а што се тиче гробова предака, они би зацело изобличили самозванца, и зато се он добро чувао да им не приђе; исто тако изменио је календар да би прикрио прави дан доласка Антихриста; променивши рачунање година, „он је украо Богу осам пуних година” — јер су староверци рачунали 5.500 година, уместо 5.508, од стварања света. Касније, када је Петар узео титулу императора, староверци видели су у томе нову потврду да је дошао Антихрист. Они кажу да је он прикрио своје право име захваљујући слову М; ако се изузме ово слово и дода бројна вредност осталих слова, — јер док Петар није завео арапске цифре, бројеви су се означавали словима словенске азбуке — добија се 666, а то је кобни број што претставља животињу из Књиге откровења. Смак света треба, дакле, да наступи године 1702. И поново фанатици лежу у своје погребне ковчеге певајући: — „Дрвени ковчег — Саградих ја; — У њега ћу лећи, — Да звук трубе чекам.” И поново кобна година протиче катастрофа. Док присталице поповшчине, не очекујући много смак света, почињу да трагају за „старо-православним свештенством” које — по једном старом предању постоји још увек у „краљевини Опонији”, у Антиохији и Цариграду, присталице безпоповшчине и даље тврде како Антихрист влада у свету, иако невидљив, како нема више светих тајни нити цркве, те да би се очувала заједница с Богом, треба прибећи молитвама и духовном усавршавању. Овај радикализам нагони их да истражују нове путеве вере сличне западњачкој Реформацији.
Прве верске секте основане су у Русији на неколико година пре Петровог ступања на престо. Безпоповници су допринели њиховом развијању и потпомагали им да се ојачају и распростиру. И они сами створили су неколико секти, од којих су некоје прихватиле компромис, док су га друге и даље одбијале. Они најфанатичнији, који су веровали да Антихрист уистини постоји од крви и меса, послушали су Авакумов савет и бежали од живота спаљујући се живи, јер је за њих то био начин да избегну „огњену реку” која је према предању требало да поплави земљу на дан Страшнога суда и да поштеди само верне који се буду драговољно бацили у пламен. Како је једним Софијиним указом, године 1690, запрећено староверцима да ће бити спаљени на ломачи, верни, решени да „пате ради вере”, очекивали су долазак војника који ће дати знак за огњено очишћење. Крајем 1680 и почетком 1690 година ова зараза добровољнога спаљивања била је необично јака: понекад је број спаљених на истој ломачи достизао 2.500 лица.
Када је Петар ступио на престо, први тренуци страха били су већ прошли и прогоњења су се умањила. Безпоповници мењају тактику. Они проповедају да се не треба жив спаљивати, већ да је довољно, уместо да се тражи мучеништво, повући се у испоснице. Они се селе на север, на обале Леденога океана, где живе без свештеника и задовољавају се капелицама, као што је чинило пре њих домородачко становништво растурено по шумама и дуж река. Како нису имали могућности да се венчавају, они су укинули породицу и заменили је слободном заједницом, коју они сматрају за мањи грех него брак без венчања. Двојица између њихових старешина, браћа Андреј и Симон Денисов, заснивају велику заједницу на обалама реке Вига. Они ту стварају велику насеобину, одају се трговини житом, ступају у везу са разним областима Русије и обогаћују се нагло. Услед тога приморани су да живе у слози са државним властима и непобожним светом. Ово измирење са непријатељима вере огорчује непопустљиве чланове секте. Под вођством црквенога појца Теодосија из Новгорода они напуштају своје једновернике који су се обесветили и оснивају засебну заједницу под именом Теодосијевци (1706). Отада безпоповници остају подељени на две секте; касније ће образовати и трећу, секту Филиповаца.
Осим беспоповника који су се делом повукли из православља и образовали једну средњу групу између секташа и припадника редовне цркве, постојале су и секте са много одређенијим тежњама ка отпадништву. Под утицајем озбиљне кризе верске савести коју смо видели, секташке средине живеле су у очекивању Страшнога суда. Две струје су се створиле међу њима: једна, поникла у образованом сталежу који је имао основна знања из теологије и који се упознао са развојем протестантства, тежи ка рационализму и евангеличком хришћанству; друга струја, произишла из народних маса, наклоњена је мистицизму и преставља неку врсту руског квекерства. Она прва струја не меша се са опозицијом против Петра. Напротив, њени покретачи сматрају да је њихова идеја везана са царевом. Лекар Тверитинов, покретач једне групе која је основана године 1690 око Славено-грчко-латинске академије ради проучавања верских питања, његов следбеник берберин Тома Иванов и један ученик Академије, Иван Максимов, започињу отворено протестантску пропаганду противу обожавања моштију, икона и светих тајни. Почетком XVII века они проповедају своје учење по кнежевским и бојарским домовима. Тверитинов понавља са убеђењем: „Данас, хвала Богу, свако сме у Москви слободно да исповеда веру коју је изабрао.” Но то тврђење је уосталом прерано, јер су слободни мислиоци били приморани да се у Успенској лаври одрекну својега учења, а Тома Иванов, који је био упорнији, спаљен је на Црвеном Тргу зато што је исекао сабљом једну икону; Петар није смео допустити да се иде тако далеко.
Мистичка и народна струја ступила је отворено у опозицију и поклапа се са екстремистичком делатношћу старовераца. Извесни знаци, иако нејасни, омогућују да се одреди време њенога почетног делања у годинама 1639, 1650 и 1665, и да се оно веже за име монаха Капитона. Око њега су се окупили стареци који нису одлазили у цркву, већ су копали себи „јазбине” у земљи да тамо живе усамљеничким животом, „избегавали сваки свештени обред, сваку свету тајну и сваку стару веру”. Државне власти су их повремено растурале, али нису успевали ништа друго сем да их претерају из јарославских шума у костромске, и из костромских у владимирске. Из њихове средине изишли су покретачи „драговољног спаљивања”, али су се они разликовали од безпоповника. Ево занимљиве слике сељака Симеона, који је учествовао на једном њиховом верском скупу 1680 година и чији су следбеници тврдили да је он „пророк и да њим влада Свети Дух”: „Кад у њега „уђе” Свети Дух и обори га на земљу, он остаје опружен, у заносу, и тада му долази „откровење”. Потом му се свест враћа и он устаје са земље, па објављује: „Мој дух вам јавља..., итд.” Друго једно сведочанство, из 1687 године, потиче из области Дона, где су се стареци били повукли пошто су узалуд покушавали да поврате стару веру за време побуне стрјелеца године 1682; ту се описује некакав Кузма Ћорави, који је очекујући долазак Антихриста сакупио на обали реке Медвједице гомилу од 2.000 лица и хтео да иде на Москву уз припомоћ „небеских сила”, да „тамо изврши божанско дело”. Он проповеда да треба „умрети без причешћа” и „живети без венчања”, тврди да има „једну повељу написану Божјим прстом пре створења света” и „да је Бог све нас створио као браћу”. Његову верску заједницу опколили су козаци и предали „пророка” редовним трупама. Као и обично, тај догађај окончан је водом и ватром, али следбеници Кузмини и даље „избегавају свештенике”, замењују их „беседницима, женама и девојкама којима су поверене свештеничке дужности”. Од тога па до првих „духовних руских хришћана” само је један корак; и заиста, из тога времена, а то ће рећи из 1680—1690 година, потичу „Божји људи” и Христови људи или хлисти.
Таква је друштвена средина у којој се развија Петрова реформа. Тада се првипут идеологија масе разликује од идеологије „европеизираног” управног сталежа; — у друштвеном погледу границу између њих претставља „немачка” ношња. Док народ остаје противан реформи, овај сталеж од XVIII века држи у својим рукама политичку и друштвену власт. И управо тај сталеж је, Петровом заслугом, дао прву групу људи европске културе, којима ће се касније дати назив руска интелигенција.
Од Нарве до Полтаве; девет првих година Севернога рата (1700—1709). — За време свога бављења у иностранству, Петар је нагло изменио своје планове о спољној политици, па се решио да употреби своју војску не више противу Турске, него против Шведске Приликом свога састанка са пољским краљем у Рави, он је створио коначан план. Али, да би објавио рат Шведској, морао је сачекати да се заврше преговори које је ђак Украјинцев водио са Портом. Ови преговори су се одужили. Август Пољски и Фридрих Дански, приморани да први започну борбу противу Карла XII који је сматран за највећег војсковођу свога времена, претрпеше пораз. Тек 8/19 августа 1700 године један гласник донесе вест да је између Русије и Турске потписан мир. Истога дана руска војска доби наређење да пође у рат. Да би објавио рат Шведској, Петар има један изговор: зар нису Швеђани увредили дрводељу Петра Михаилова у тренутку када је изасланство које је он пратио пролазило кроз Ригу?
Верујући да је Карло XII заузет борбом противу његових савезника, Петар полази у рат као што се полази у шетњу. Он најпре опседа тврђаву Нарву. Али она одбија да се преда. Као и код Азова, убрзо се увиђа да Петрова артилерија не вреди ништа. Два месеца његова војска очекује да се тврђава смилује и да се преда. Одједном се сазнаје да долази Карло XII и да ће за двадесет и четири часа бити већ пред Нарвом (17/28 и 18/29 новембра 1700 године). Петра је то толико збунило и узрујало, да напушта свој логор и оставља противречна наређења своме туђинском војсковођи Де Кроију који је тек приспео, те није имао времена да се упозна са трупама којима је све недостајало. Да ли треба сачекати да стигне артилерија, или треба одмах покушати јуриш на Нарву? Док се они тако питају, Карло, који је већ лако потукао данскога краља, не устеже се да са својих 8.430 Швеђана нападне 40.000 Руса. Тек што је стигао, одмах је искористио једну буру да баци своје трупе на Петров логор. За пола часа битка је добивена; осим гардиских пукова, сви Петрови војници дали су се у бекство.
Петрова „слава” помрачена је у очима читаве Европе. Одмах после пораза он пада у очајање и плаче, и спреман је да закључи мир по сваку цену, да се одрече свега. Али се убрзо прибира. У Дневнику који ће својеручно исправљати, он ће овако изложити укратко те мучне тренутке: „Потреба је одагнала леност и наметнула напоран рад и дању и ноћу.” Он ће без околишења признати „да је читав тај посао био само једна детињарија”, и да потом треба прибећи правој вештини у свим стварима, и у политичким и у војним”. Ту „вештину” није он постигао одједном.
Пре свега покушао је да продужи споразум са јединим чланом коалиције који није био потучен, а то је пољски краљ. У томе је и успео приликом састанка у Биржију (26 фебруара/9 марта 1701 године), и тада су се они омирски частили и веселили неколико дана, а приређене су и витешке игре на којима се Петар такмичио са својим пољским пријатељем. После тога, пошто је обилно ободрио Августа, могао је да одахне. Док Карло XII прогони Августа по његовој краљевини, Петар обнавља своју војску и са новим трупама успева да освоји обалу Финскога Залива и Ливеније. Међутим затишје које му је оставио Карло XII ближи се крају: Август Пољски закључио је сраман мир са Шведском у Алтранстату (5 октобра 1706 године), те је Петар остао сам пред својим страховитим непријатељем. И он покушава да посредством војводе од Малбороа, кога је поткупио, склопио посебан мир са Карлом XII, али су његови захтеви претерани: он хоће да задржи ушће Неве и околну обалу.
Ово је желео стога што је у тој крајини, где су становали сиромашни фински сељаци, Петар био изабрао место за грађење једног пристаништа и тврђаве, који ће бити језгро једне нове вароши од које ће он начинити себи престоницу године 1715. 16/27 маја 1703 године засновао је Петроград на мочварним обалама Неве. Како није волео Москву и све чешће се из ње удаљавао, желео је да има своју Њемецку Слободу, далеко од стрјелеца и бојара. Никаква препрека није га могла омести да је сагради. Мочварно земљиште толико је неподобно за зидање да једна финска легенда приповеда како је он, пошто је неколико пута узалуд покушао да сагради одвојене куће у томе риту, напослетку саградио читаву варош у ваздуху, па је потом спустио на земљу. Приморавао је свакога свог дворанина да тамо подигне себи кућу. Како није било довољно радне снаге, послао је тамо десетине хиљада радника, које су клима, замор и болести десетковале. Он сам стварао је још више тешкоћа своме предузећу мењајући неколико пута место где је требало да се подигне његов „рај”, како је он називао свој нови „Мон Плезир”. Најпре је хтео да буде на десној обали, где још постоје његова кућица и његова црква, но потом га је пребацио на леву обалу, вишу и заштићенију од поплава; напослетку опет мења мишљење, и да би подражавао Амстердаму, враћа се на најнижи положај, на Западно Острво. Разуме се да ће Петроград задуго остати као нека колонија у туђој земљи, „град двораца усред пустиње”, како ће рећи Дидро Катарини II. Па ипак, то место је згодно изабрано. Та утока велике речне мреже којом саобраћа огромна Русија, тај кључ Финског Залива, та стражара у освојеној земљи, најзад — према традиционалном називу — тај „прозор према Европи”, тај нови град постаће знамење једне нове фазе у Историји Русије.
Ако хоће да сачува свој „рај”, Петар мора да настави рат. Да би још неко време био на миру, он инстинктивно прибегава методи која ће сто година касније омогућити Русији да победи другог једног великог освајача, Наполеона. Године 1708 он решава да се повуче у средиште Русије, да повуче за собом непријатеља уништавајући све иза себе, и његов противник упада у ту клопку преко сваког очекивања. И заиста, док Петар пустоши Ливонију и Ингрију зато што се нада да ће се сукобити са Карлом XII у северним областима, на обалама Финскога Залива које тек беше освојио, Швеђанин се беше упутио ка југу, јер га је хетман Мазепа мамио у богату украјинску област, и наредио је да му из Ливоније дође појачање од 16.000 људи под командом генерала Левенхаупта. Пошто је без сметњи прешао реку Березину, Карло XII морао се задржати месец дана у Мохилеву да сачека Левенхаупта, а за то време су болести, глад и пијанчење пустошили његову војску. На велику Петрову радост, Руси су потукли Левенхаупта 9/20 октобра 1708 године код Љеснаје, те је он одвео у Карлов логор само 6.700 људи, који су само претстављали нов терет за исхрану у тој већ изгладнелој војсци; осим тога, морао је успут да остави своју артилерију. А Мазепа, који се непрестано колебао и играо дволичну игру са Петром и Карлом, у последњем тренутку одустао је да дође, као што је био обећао, да се придружи Карлу на украјинској граници.
За то време руска војска је обновљена. Она може све тешње да опколи Карла, који уместо летњег рата на који је рачунао, морао да дочека зимски рат (од јануара до марта 1709 године). Са смањеном војском (мање од 20.000 људи) он отпочиње опсаду Полтаве, која траје дуго. Узалуд га његови генерали саветују да се окане своје намере. Ускоро му понестаје муниција, а да би несрећа била још већа, рањен је у ногу. Петар се и даље не жури, јер се узда у два савезника: време и простор. Напослетку, 27 јуна/8 јула, Карло врши напад. После два сата Руси побеђују. Карло бежи ка југу, ка турској граници; његов штаб и 2.000 војника заробљени су. Петар је постигао циљ из првих девет година Севернога рата.
Које су методе омогућиле ову победу и жртве које је она захтевала? Ту је кључ Петрове реформе. Како је економски живот Русије у то време још увек примитиван, тај кључ може се доиста наћи само у области војних и финансиских питања која су испред свих осталих.
Повећавање војске. — Пре свега, каква је војска којом се Петар послужио? Иако се она бројно не разликује много од војске из друге половине XVII века, јер има око 100.000 људи, њен састав и трошкови за њено издржавање су се напротив знатно изменили.
У критичним часовима ратова у XVII веку (рат за Смоленск године 1632, и противу Карла X Шведског, од 1659 до 1667 године), систем мобилизације и издржавања војске, као што смо видели, из основа је измењен. По свом обичају Петар не води нимало рачуна о ономе што је учињено пре његовог доласка на престо. Када је припремао рат противу Шведске, рачунао је само на своја два омиљена пука, Преображенски и Семјоновски. Од године 1640 била су још два „одабрана” пука у Москви, организовани на исти начин као и остале руске трупе, са сталним командним особљем у средиштима војних округа. У случају рата то особље је повећавано и пукови претварани у дивизије (6 или више пукова, сваки по 1.000 људи). Петар је променио називе ових пукова, који су се дотада звали по именима својих команданата, Шепељева и Кравкова, и назвао их Лефоров пук и Бутирски пук. Са потјешнима то је износило укупно четири пука, који су при појачаном бројном стању имали по 8.000 људи, или укупно 32.000 људи, што значи да је требало додати 28.000 регрута броју од 4.000 војника који су претстављали језгро оних четири пука. Петар је поделио своје трупе на три корпуса од по 10.000 људи, којима су командовали генерали Головин, Вејде и Рјепњин. Ова војска, створена 1700 године и којом су командовали стари генерали туђинског порекла који су ступили у руску службу у 1660 и 1680 години, није више привремена као некадашња војска. Петар је вуче за собом дуго година с једнога краја Русије на други; и тако она без икаквог законског или указног основа, добива обележје сталне војске. Огромни губици у људима претрпљени за тих година надокнађени су новим регрутовањима која су ускоро постала годишња; од 1700 до 1707 укључно, Петар је извршио 11 регрутовања. Потом наређује да се бројно стање има саобразити „цифрама из ранијих година”. Пошто су „бесмртници” морали увек бити спремни да замене оне који су пали, он је тако регрутовао 35,000 у 1708, а 30.000 у 1709 години. Ако се саберу цифре регрутованих војника за тих девет година, од 1700 до 1709, види се да је од раднога народа одузето 200.000 одраслих лица једино за војну службу, не рачунајући остале службе о којима ће касније бити говора. Како је стално бројно стање војске тих година износило 100.000 људи, значи да оних других 100.000 претстављају губитке, жртве рата, болести и војнога уређења тога доба.
Војни трошкови и тражење финансиских извора (1701—1710). — Ратни трошкови тих година увећавају се све више; они се пењу од 2.270.248 рубаља у години 1701 на 2,696.405 у 1706, и на 3,158.643 рубаља у 1710 години. Из којих извора попуњава Петар ове издатке који знатно превазилазе издатке његових претходника? Расветлити ово питање значи продрети у сам смисао његове велике реформе.
Ратови у XVII веку, као што смо видели, приморавали су државу да чини велике напоре; али њихове последице — повећање пореза, брзина тога повећавања и преображај установа — не могу се ни упоредити са оним што се догађа за Петрове владавине. Пре њега (1680) буџет општих расхода, урачунавајући и све промене извршене у XVII веку, износио је 1,200.000 рубаља. Више од половине тих расхода — 53% — покривано је посредним порезима на увезену робу (царине) и на ракију („порез на крчме”); само 25% покривено је непосредном порезом (порез за стрјелце) и приходом од изнајмљивања крунских добара; 19% изванредним таксама за војне трошкове, које су се наплаћивале уз непосредни порез. Од 1,200.000 рубаља расхода, 700.000 одлазило је на војску, 224.000 на двор, а 300.000 а све остале издатке. Већ 1701 године Петру недостаје новац за његове издатке. Уговором склопљеним у Буржи (26 фебруара / 9 марта 1701 године) он се обавезао да плаћа, за време од три године, своме савезнику пољском краљу Августу по 100.000 рубаља за издржавање једног помоћног корпуса. По повратку у Москву, да би прикупио ову суму коју разуме се не може да нађе у оквиру старога буџета, дограбио је сав расположив новац, ма где он био и ма чему био намењен. Покупио је сав новац из финансиских приказа, узео позајмице од манастира Тројица Сергијево и од богатог трговца Филатећејева; ишао је чак дотле да је узајмио 420 златника од „покрајинског намесника Меншикова”. Он долази до свога циља, али је јасно да неће моћи да и даље то чини.
Сутрадан пошто је предао Пољацима 100.000 рубаља, он наређује једним указом (14/25 марта 1701 године) свим приказима да редовно подносе рачунске извештаје ужој канцеларији Думе, тако да се увек зна стање њиховог пословања. Захваљујући овој мери којој је по првипут установљен редован буџет, имамо веома тачну слику буџета од 1701 до 1710 године. Овај преглед доказује првенствено да је износ посредних пореза, укупно 1,100.000 рубаља, који је покривао половину државних издатака, изузет од контроле приказа и усредсређен у једну нову установу, у једно право министарство финансија, које је заменило некадању Велику Благајну под именом Ратуша (општинска зграда) или Бургместров Двор. Иако ове туђинске речи — јер Ратуша потиче од немачке речи Ратхаус, а Бургместр је холандског порекла — доказују да ту није у питању само усредсређивање финансија, него једна права реформа општинске управе, ипак је истина да установљавање Ратуше, с обзиром на Петрове финансиске потребе, одговара више фискалним интересима него жељи да се општинама даду нове повластице; јер већ одавно велики део посредног пореза плаћају велики трговци, које овај намет много озлојеђује. Уосталом, ова реформа управо и није Петрово дело. Она је спремљена 11/21 марта 1698 године — а Петар је тада био у иностранству — и она само понавља раније указе. По своме повратку Петар само даје туђинске називе ранијим московским установама: земске старосте, таможени (цариници) и кабацки голови (скупљачи пореза на крчме) постају бургместри. Влада се, истина, труди да својој финансијској реформи да обележје повластице додељене градском становништву, јер државне службенике, војводе и чиновнике приказа, замењује изабраним општинским одборима. Али, у замену за „доброте” владареве, који је благоизволео „ослободити” своје поданике од војвода, — такво бедно мишљење има влада о својим чиновницима — истим указом захтева се „двоструко плаћање”. Због тога градови нису много одушевљени пажњом која им је указана; само се 11 градова од 70 показују наклоњени тој реформи; сви остали је одбијају под изговором „да не могу плаћати двоструко због евога бедног стања”, или „зато што не знају кога да изаберу ни како да отпочну такав посао.« Осим тога, ова општинска повластица додељена је само северним областима које у XVII веку имају највећи број пореских обвезника и где нема сељака зависних од спахија, него само черносошњији. Пошто је усредсредила у себе приходе од царина и крчми, Ратуша одузима читавом низу приказа њихове главне приходе; али потребно је наћи још и нове изворе.
Да набројимо најпре нове приказе које је Петар стварао према повећавању потреба и трошкова које је морао да плаћа: ратни приказ, установљен указом од 23 јула/3 августа 1700 године са задатком да подмирује потребе целе војске; коњички приказ или Золотаја палата (Златни дворац), установљен године 1701 као штаб трупа нове коњице; артилериски приказ; Преображенски приказ, приказ арсенала, који је недавно био претворен у музеј, али је наставио свој ранији рад на изради оружја; адмиралски приказ; морнарички и војни приказ, који се старао о задовољавању потреба морнарице. Сваки од ових приказа има права да прикупља посебне прирезе за покриће развих својих издатака. Тако, на пример, ратни приказ који већ располаже сумама што му их предаје Ратуша вуче велике приходе (више од 700.000 рубаља у 1701 години) из преобраћања новца, а Золотаја палата прикупља нов један непосредни порез звани „порез за драгоне” (укупно 230.000 рубаља). Ова два велика извора и неколико мање важних дају 1,250.000 рубаља нових прихода. Ако се то дода ранијим приходима Ратуше (1,100.000 рубаља), види се да су се приходи удвостручили (2,350.000) и да су били довољни за војне издатке у години 1701 (2,270.248). Али тада отпочињу тешкоће.
У току рата бројно стање и трошкови војске и даље расту. Године 1703, 38, а у 1706, 48 пешадиских пукова замењују 27 пукова из 1701 године; трошкови за њихово издржавање пењу се од 447.000 рубаља у 1701 години на 574.000 у 1703 и на 797.000 у 1706 години. Број коњичких пукова повећава се од 11 у 1701—1703 на 28 у 1706, а на 38 у 1710 години, док се њихово издржавање пење на 420.00 рубаља у 1706, а на 570.000 у 1710 години. Пошто су испрва имале по 50.000 људи, гарнизонске трупе бројале су ускоро по 58.000 људи, чије је издржавање стајало 442.000 рубаља уместо ранијих 280.000. Иако је број гардиских пукова остао и даље утврђен на 2, трошак за њихово издржавање пење се од 99.000 рубаља на 144.000. Ако се издацима за сувоземну војску додаду трошкови за флоту, артилерију и спољне односе, не рачунајући новчану помоћ пољскоме краљу, добива се овај преглед (у рубљама):
| 1701 | 1706 | 1710 | |
| Сувоземна војска | 982.000 | 1,875.000 | 1,810.000 |
| Флота | 81.000 | 204.000 | 444.000 |
| Артилерија | 20.000 | 52.000 | 80.000 |
| Дипломатија | 24.000 | 75.000 | 121.000 |
| Укупно: | 1,107.000 | 2,206.000 | 2,455.000 |
Овај преглед садржи само расходе који су предвиђени и стално уношени у буџет. Али за време рата трошкови се никада не поклапају са буџетом. За Петрове владавине, када је требало све преустројити, накнадни издаци нагло се увећавају, и то од 781.000 рубаља у 1702 на 1,213.000 у 1703, 1,495.000 у 1704, и на 1,475.000 рубаља у 1705 години. Међутим, ови ванредни расходи, који се у буџет уносе у последњем тренутку, изгледа да су најпрешнији и због тога се најпре и покривају. Да би се постигло, узима се новац где се стигне, па чак и из буџета редовних расхода. Услед оваквог рада рачуноводство Ратуше, а то ће рећи министарства финансија, необично се замршује. Порези нису више довољни, те се године 1705 додаје Ратуши један прибилшчик (финансијер); — тако су се називали они који су обећавали да за државну благајну пронађу нове приходе. Такав један прибилшчик, неки Курбатов, није могао, разуме се, да одговори надама које су у њега полагане, а то ће рећи да „обогати државну благајну не глобећи народ”. Зато је било неопходно потребно завести нову једну таксу „подједнаку за све” од 10 дењга на акта, уговоре и куповине, као и један нов „порез на крчме”, и то на ракију (од ведра), који утолико више остају недовољни што се њихов износ никад не прикупља ни потпуно ни благовремено. Тада државна управа прибегава претопљавању новца. У XVII веку она је већ била претворила страни новац у московске копејке и полукопејке, али са незнатном добити у поређењу са оним што је постигнуто овом новом операцијом. Петар заводи један поступак коме ће прибегавати касније кад год буде предузео какав важнији војни поход: емитовању кредитнога новца. Због тога је одлучио да претопи сав новац који је постојао, смањујући му тежину. Већ 1698 године полукопејке тежине 9 доља претопљене су у 6 доља ½. Године 1700 искован је новац од 5 копејки; године 1701, од 50 копејки, а године 1704 рубље и алтини (3 копејке), све нове новчане јединице. Ова операција донела је огромне добитке, али привремене: 792.000 рубаља у 1701; 1,297.000 у 1702; 732.000 у 1703; 397.000 у 1704; 312.000 у 1705; 228.000 у 1706; 161.000 у 1707, итд. Иако се овај извор прихода исцрпљује чим је сав оптицајни новац претопљен, ипак он омогућује Петру да преброди најтеже ратне године: да плати сву новчану помоћ Пољској, укупно 1,215.000 рубаља, да повећа приходе Ратуше за 779.000 рубаља, да употреби 727.000 рубаља за ванредне војне издатке, те да тако располаже укупном сумом од 2,721.000 рубаља. Насупрот томе, ово претопљавање новца даје резултате сличне инфлацији: измењеном новцу смањује се одмах вредност, док цене сразмерно томе расту. Осим тога, иако Петар има добитака при мењању новца када шаље своју помоћ Пољској — све до дана када плаћање те помоћи буде престало услед пресушивања монетарних добитака, те Август закључи мир са Шведском —, државна благајна претрпљује велике губитке услед великих куповина у иностранству.
Траже се нови извори прихода у издавању под закуп државних добара, те се у ту сврху оснива године 1703 једна нова установа, Ижорска канцеларија, поверена Меншикову, губернатору Ингерманланда. Риболов се проглашује за државни монопол; бање пописане; крчме и млинови опорезовани; ранији државни уговори о закупу повећани. Ижорска канцеларија заузима доста необично место међу финансиским установама тога доба. Не само да она одузима некадањим приказима њихове дотадање изворе прихода, него задржава и нове који су им по закону припадали. Тако је створен један ванбуџетски фонд, ослобођен сваке контроле и стављен на расположење Петру за његове ванредне расходе. Ова мера значи слабљење недавно заведеног буџетског система и установа које су му одговарале. Приходи Ижорске канцеларије одговарају донекле Петровим надама; ванбуџетски приходи што их је она остварила премашају пола милиона, од чега скоро две трећине претстављају нов приход, као што показује овај преглед:
| 1074…………... | 115.000 | 334.000 | 449.000 | 394.000 |
| 1705…………... | 169.000 | 360.000 | 529.000 | 394.000 |
| 1706…………... | 214.000 | 379.000 | 593.000 | 394.000 |
| 1707…………... | 205.000 | 369.000 | 574.000 | 192.000 |
Ма колико били велики ови приходи, они ипак не могу да замене добитке од претопљавања новца који се непрестано смањује. Због тога се трговина најпречим животним потребама претвара у монопол у корист државе. Године 1705 државна благајна присвојила је трговину сољу, чија је продајна цена двапут већа од куповне; она из тога извлачи за пет година (1705—1710) 715.000 рубаља, а то ће рећи 143.000 рубаља годишње; али Петар троши двапут већу суму, скоро 300.000 рубаља, растура не само приход, него и капитал, и не исплаћује набављачима који су му добавили со. Године 1707 монопол је проширен и на друге преке животне потребе: катран, коломаз, креду, рибље уље, а године 1709 и на свињске чекиње, тако да у априлу 1706 године британски осматрач Уајтворт може да напише: „Овај двор је постао право извозничко предузеће. Јер не само да се не задовољава најбољом робом своје земље, већ тежи да приграби и спољну трговину.” Тако се ствара спољна државна трговина; чак је наименован и један трговачки комесар коме је поверено да купује прекоморску робу у великим количинама и да извози руску робу у иностранство, неки Дмитриј Соловјев, који је за десет година остварио 344.000 рубаља добити.
Али Петрови захтеви све више расту; ни приходи Ратуше, ни добитак од претопљавања новца, нити чак приход од државних добара издатих под закуп не могу да задовоље његове потребе. Стање постаје необично тешко 1706 и 1707 године. Дотада, када би понестало средстава, могла су се она прибавити искоришћавајући вишкове прихода из ранијих година, који су године 1702 достизали суму од 3,910.000 рубаља; али се и та резерва брзо исцрпљује, те је године 1704 пала на 3,280.000 рубаља, године 1705 на 2.700.000, године 1706 на 1,610.000, године 1707 на 1,390.000, а спустиће се на 1,370.000 године 1708, и на 970.000 у 1709 години. У новембру 1706 године Петар наређује да му се одмах пошаље извештај колико ће остати у каси Московског приказа после издавања плате војсци; „ово је веома хитно”, пише он, а потом ишчезава у Пољској за читаву годину дана, „да не испусти Rzecz Pospolita, која је остала без старешине”. Када се у децембру 1707 године вратио у Москву, где су га звали хитни послови, преглед биланса расхода и прихода открио му је тако опасно стање,. да се он решио да предузме корените мере.
Пре свега, наређује да се изврши попис становништва, јер претпоставља да се оно увећало од последњег пописа, те ће тако успети да пронађе нове пореске обвезнике. Потом заводи нову организацију расхода и одређује све државне приходе за потребе војске, чије издржавање претставља 76 до 96 од сто свих државних расхода.
Из сличних разлога, као што смо видели, он је усредсредио приходе у Ратушу. Сада пак расходе усредсређује у војни приказ. Узалуд старешина Ратуше, Курбатов, негодује у својим писмима цару: „Кунем вам се, господару, да ћете имати мало користи од ових разних администрација.. Кунем вам се да једна јединствена администрација вреди увек много више.” Петар му одговара: „Господине Курбатове, примили смо твоје писмо, и ми смо већ довољно расправљали о томе да ли више руку више вреде него једна, и нашли смо да нема ничега горег од садањег устројства.” Те „руке” којима он допушта да испражњују Ратушу јесу његови генерали, људи који уживају његово поверење, које је он наименовао за губернаторе. Територијалне установе које имају задатак да распоређују прикупљене суме добивају назив „губернија.”
Резултати пописа из 1710 године су очајни. Они показују да су злоупотребљавање народних снага и финансиско исцрпљивање земље, чему је био узрок десетогодишњи Северни рат, опустошили Русију. Уместо увећања становништва као што се претпостављало, утврђено је да се знатно умањио број пореских обвезника, што одговара смањивању броја становника за једну петину (19,5 од сто). У некојим областима смањење је још веће: на северу (у Јарославској, Костромској и јужном делу Вологдске губерније), чији су становници мање давали регруте за војску а више плаћали ратне порезе, то смањење достиже 40 од сто, а у некојим окрузима чак и преко 50 од сто. У области северног Урала (до Солвичегодска), скоро целокупно староседелачко становништво иселило се у Сибир, где се број становника увећава за 289 од сто. Истина, на њихово место дошли су нови насељеници, али се и они у току наредних седам година исељавају. Иако се број „огњишта” у области доње Волге (област слободног насељавања) увећао за 17 до сто, а у јужним областима насељавања мањак није знатнији — од 12 до 14 од сто —, варош Москва и околне губерније показују смањење од 25 од сто. Попис из године 1710, као и ранији пописи, не броји појединце него „огњишта”, те пореске власти не знају тачно колико се пореских обвезника крије у једном „огњишту” од којих свако има просечно по 3,64 човека и 3,34 жене. Осим тога, тај попис не узима у обзир читаво становништво, него само онај његов део који је способан да плаћа порез, те сви који су записани као отсутни нису мртви; видеће се мало даље да је велики број лица успео да избегне попис и да су се многи иселили у друге области. Али, чак и са свим овим ограничењима, слика остаје ипак веома мрачна, и јасно је да је ово опадање становништва последица Петровог рада.
У 13 од сто случајева пописне листе назначују узроке смањења пореских обвезника: природна смрт, 29 од сто; непосредне последице рада државне управе, 20, 4 од сто; посредне последице тога рада, 37,2 од сто; исељавање и прелаз у други друштвени сталеж, 8,8 од сто; прелаз у просјаштво и разбојништво, 0.9 од сто; разни узроци, 3,6 од сто. „Непосредне последице рада државне управе”, то је регрутовање војника и радника; „посредни узроци”, бекство.
Пред оваквим резултатима државна управа, после кратких колебања, усвојила је једно веома просто решење: одлучила је да не узима у обзир тај попис из 1710 године, који је набројао само 637.005 „огњишта” и да рачуна порез на 812.000 „огњишта”, а то ће рећи на цифре из 1680, према којима је било 791.018 „огњишта”, повећане редовним прираштајем становништва који је утврђен једним пописом из 1704 године у Московском округу, но који се није одржао. Разуме се да је при оваквом систему становништво глобљено више него икад.
Начинимо преглед ових девет првих година XVIII века. Од Нарве до Полтаве, Русија је преживела девет тешких ратних година. Не може се рећи да је тај рат био рат без икаква циља или да је премашао њену снагу. Иако је тај рат започет прилично лакомислено, он се завршио, захваљујући Петровој упорној вољи, после првога срамног пораза, победом над једним од највећих европских војсковођа. Ова победа приморала је Европу да рачуна са Русијом као са војним чиниоцем прворедне важности. Истина, за ту победу има Русија да захвали мање својој ратној вештини а више двема природним силама: простору и времену. Разуме се да је и сам Карло својим погрешкама потпомогао своме противнику да искористи те „скитске” чиниоце. Осим тога, она тактика повлачења и чекања која је заменила ратну вештину, захтевала је од рускога становништва жртве толико велике и дуготрајне какве оно дотада није познавало. Пошто се Петар није хтео да обазире на дотадање установе и на редовне државне приходе, старо државно уређење брзо је уступило место новим војним управама и личним мисијама које је цар поверавао људима. који су уживали његово поверење, својим генералима, својим љубимцима. Како су се државни расходи скоро удвостручили у томе раздобљу, требало је ранијим порезима, који су испрва били усредсређени у Ратуши а потом „раздељени” губернаторима, додати нове, и непосредне и посредне, а нарочито извући користи из државних операција: ковања новца, повећања закупа за државна добра и стварања нових монопола. Сва ова средства, а посебице снижење вредности новца које је одговарало данашњој папирној инфлацији, помогла су Петру да преброди најтеже тренутке. Али су ти извори прихода врло брзо пресушили. Мало по мало потрошене су уштеде из пређашњих година. Покушај да се повећа број пореских обвезника новим пописом не само да је био безуспешан, него је још показао велику беду народа и опадање становништва, што је била последица непрекидног регрутовања војника и бекства сељака.
За тих девет година, Петрове реформе односиле су се искључиво на спољни изглед и начин одевања. И баш због тога су оне носиле обележје профанисања и сукобиле су се са огорченим отпором народних маса и свих бранилаца „старе вере.”
Победа код Полтаве допустиће Петру да се прибере. Он ће искористити то затишје да систематише и саобрази посебне мере које је био предузео у циљу да како тако задовољи најпрече тренутне потребе.
III. — Прва систематска реформа (1708—1712)
[уреди]Постанак губернија. — Прва велика Петрова реформа, она која је толико онерасположила Курбатова, јесте стварање једне опште редовне администрације која је Русији недостајала. Уистини, природан развој државних установа већ јој је био утро пут. Посебне војне области биле су још раније образоване у јужној и југозападној Русији. Крајем XVII века ови месни штабови почели су да војној администрацији придружују и пореску. Како се државна управа интересовала пре свега за рат и финансије — она се само мимогред интересовала за администрацију и правосуђе, — било је природно да онај који је управљао тим двема гранама државне управе управља и свим осталим пословима и да, уопште узев, буде старешина дотичне области. Петар, не поводећи се ни за каквим системом, иде истим таквим путевима и усредсређује — уколико се за то указује потреба — и војну и пореску администрацију у руке извеснога свога генерала. Тако је напослетку поделио Русију на осам великих области названих „губернијама” према називу њихових управљача — губернатора. Губерније су, дакле, створене пре него што је отпочета прва систематска реформа, она из година 1708—1712. Њихова појава упућује нас да се још једном осврнемо на војне напоре и финансиске незгоде првих девет година његове владавине.
Када је године 1694 приспео у Архангелск у своме још новом морнарском оделу и са неколико научних холандских речи, Петар употребљава тада првипут израз туп myn herr gubernor. Онај кога је тако назвао јесте његов пријатељ Ф. М. Апраксин, кога је он наименовао за војводу Архангелска, иако је овоме било тада двадесет и осам година, а тако исто је бродоградилишне раднике називао ship timmerman. Наредне године припремање похода на Азов свраћа његову пажњу са севера ка југу, и он отпочиње брзо грађење једне флотиле у Вороњежу, а затим пристаниште у Таганрогу. „Гувернер” са својим ship - timmerman-има премешта се журно из Архангелска на Дон. Он замењује своју титулу називом admiralteik, али се управо на југу ствара за њега оно што ће се касније звати „губернија”, а то је читава једна област градова „одређених за послове флоте”. Ову област, језеро будућег Азовског округа, сачињавају: бјелгородски пук и разрјад (војни округ), као и „нижи градови” на симбирској утврђеној линији. На место admiralteik-а Апраксина послан је почетком 1703 године У. А. Толстој у овај нови војни округ Вороњежа и Азова, те ће он бити и губернатор Азова.
Видели смо, дакле, на обалама Белога Мора једног губернатора без „губерније”, а близу Црнога Мора једну губернију без губернатора. На трећем мору, Балтичком, наилазимо на губернију која има губернатора, а то је један од Петрових љубимаца, Меншиков. Уколико напредују руска освајања у балтичкој области, Меншиков постаје најпре командант Шлиселбурга и Шлотбурга (после заузећа Орјешка), а потом командант Петрограда, који Петар тек беше основао године 1703; после тога добива он титулу gubernator generalis Ingermanlandiae et Careliae; напослетку је постао губернатор Естоније и кнез Ижарске области (1707.) Интересантно је видети како се управо ту, на тим тек освојеним областима, ствара нов тип губерније, који не личи нимало на некадашње војне округе. Петроградска (Ингерманландска) губернија показује по првипут године 1707, и поред још неодређених облика, план устројства губернија, који ће се касније проширити и применити за време друге систематске реформе. Овом губернијом управљају испрва четири државна чиновника са туђинским титулама: oberkomissar, који прикупља порезе; oberproviant који прикупља жито; oberkomendat, који командује трупама, и landrikhter, који је судија. Убрзо после тога ова четири звања своде се на два: oberkomendat и landrikhter. Овај последњи има у својим рукама, иако носи титулу судије, сву грађанску управу, финансије и администрацију. И тако се, још при првим покушајима угледања на туђинске узоре, јавља потреба за упрошћавањем.
Иако су три мора испрва редом привлачила Петрову пажњу, ипак он мора услед потреба које је наметао Северни рат, да усредсреди сва државна средства на три унутрашње области. Пошто је практиковао офанзиву од 1702—1705 године, сад мора да мења тактику и да се повлачи испред Карла XII. У очекивању непријатељевог напада, потребно је да се утврди западна граница, где су још од XVII века смештена два ђенералштаба, и то у Смоленску и Кијеву. Петар почиње да организује границу стварајући једну утврђену линију која се пружа од Смоленска до Пскова. Томе циљу намењује он директно приходе Смоленске области и потчињава смоленског војводу Салтикова једноме свом поверљивом човеку, Кирилу Наришкину. Тако је коначно створена једна војно-фискална област, будућа Смоленска губернија.
Уместо да иде на Псков, Карло се одлучује у фебруару 1708 године да пође на Украјину. Већ почетком лета 1708 године Петар долази лично у Кијев и руководи његовим утврђивањем. Кнез Дмитриј Голицин, који је „управљао бјелгородским разрјадом”, носио је од 1704 године титулу „губернатор”, коју је наследио од своја два претходника који су раније били на челу војне команде. Али „у част града Кијева”, он се не зове бјелгородски, него кијевски губернатор. Тако је постала Кијевска губернија.
У јесен 1705 године јавља се буна у области Астрахана. Петар одмах шаље тамо П. М. Апраксина, брата admiralteik-ова, и ставља му на расположење све приходе Касационог приказа. Буна је угушена у пролеће 1706 године. Али се овом приликом Казањски округ потпуно одвојио од Москве. Од војног округа постао је област у исти мах фискална и војна, и преобразио се у оно што ће касније бити Казањска губернија.
Ратуша, „која се стара о свим потребама”, како се жали Курбатов, коначно је „опљачкана”. Али, шта Петар мари за судбину централних московских управних установа, кад он целе године јури по путевима своје царевине и једва стиже — и то не сваке године — да о Божићу сврати у Москву на неколико дана? Јер се обично о Божићу нагомилају сви послови који захтевају његову личну одлуку, ма да он једва стигне да се на брзу руку упозна с њима. Зна се, на пример, да је он у децембру 1707 године, после једногодишњег отсуствовања из Москве, наредио да се истражују средства „како би се саставио крај с крајем и нашао новац за редовне потребе, пошто је потреба за новцем необично хитна” (Whitworth). Али већ 5/16 јануара 1708 године он опет одлази из Москве да целе те године мотри на кретање Карла XII. За време зиме 1708—1709 године, његов противник га не оставља на миру, већ напада изненада на варош Гајдар, усред децембарских мразева, те је Петар приморан да проведе божићне празнике у Суми, уместо у Москви. Тек после победе код Полтаве, око Божића 1709 године, враћа се он најзад у Москву после отсуствовања које је трајало скоро две године. Овога пута, према његовом личном тврђењу (у Историји Шведског рата), он почиње „да се бави грађанским пословима”.
Треба запамтити ова два датума: божићне празнике 1707 и 1708 године. То су датуми прве Петрове озбиљне реформе. Истина, он и овога пута само систематише своје раније одлуке. 6/17 јануара 1708 године он установљава при својој личној канцеларији Бојарски савет који ће га заступати за време његовог осуствовања и наређује „министрима” да се састају трипут недељно и да воде записнике својих седница (у којима „ће се испољити глупост свакога од њих”). То је клица будућега Сената. У децембру 1707 године наређује он да се „припоје градови — изузев оних који се налазе на 100 врста од Москве — према области у којој се налазе, и то Кијеву, Смоленску, Казању, Архангелску.” То је клица будуће поделе Русије на губерније. И тако, помоћу неколико хитно исписаних редака — које ће министри имати да разраде и преобразе у законе — постављени су темељи двеју важних установа модерне Русије.
Истина, ова прва Петрова реформа може се назвати систематском само у најобичнијем смислу речи. Јер Петар је остварио ову реформу, каогод и мере које је пре тога предузимао, тек после многих и непрекидних спотицања било о недовољност обавештености код својих сарадника, било о недостатак саображавања, или пак о нове чињенице, о животне неопходности које су га приморавале да поништава све оно што је био установио, те се тако догађало да је методични план постајао само комад безвредне хартије који нимало не одговара стварности. А како је он лично непрекидно заузет бригама које у његовим очима остају важније него предузети посао, он своје реформе може да изводи тек делимично. Протекло је доста времена, као што смо видели, између мера које је предузео 1707 године и његове одлуке, коју је објавио приликом свог повратка у Москву године 1709, да се „бави грађанским пословима”. У међувремену (1708), Бојарски савет припремио је један претходни нацрт закона, но он се ограничавао на битне одредбе реформе: на расподелу градова и пукова на губерније и на нову раздеобу прихода.
Скупштине губернатора и пореске мере. — Губернатори су већ били постављени; али некоји од њих још не беху напустили Москву, а други су пратили Петра при његовим ратним походима. У јануару 1709 године цар им наређује „да проуче поближе разне послове својих губернија”, и да буду спремни да ступе на дужност и да прикупљају порезе већ од почетка 1710 године. Да би им се олакшао претходни рад, придодати су им помоћници под називом landrikhter-и, који је био заведен у освојеним областима. Тек јануара 1710 године Петар се враћа у Москву и сазива прву скупштину губернатора. Али и овога пута он не може ништа да одлучи, јер су прикупљени подаци недовољни. Он мора да чека Божић између 1710—1711 године да би сазвао у својој новој северној престоници, Петрограду, другу скупштину губернатора. За време рада ове скуштине реформа је приближно сасвим утврђена, те губернатори могу по првипут да отиду сваки у своју губернију.
Питање издржавања војске је сада једна од првих Петрових брига. После победе код Полтаве и капитулације војске Карла XII пред Переволочнајом, међународни положај Русије је учвршћен; друге земље излазе јој у сусрет, а појављују се и савезници који би желели ослабљење Шведске. Најважније тврђаве у Естонији, Ливонији и Карелији предају се једна за другом, те се тада првипут после много година може помишљати на мир. Истина, исте те 1711 године Петар је претрпео један пораз на реци Пруту. Али тај неуспех га гони да се још више нада миру, јер он крајем априла пише Апраксину: „Зар није очајно што се морамо тући са оваквим непријатељима, а да губимо из вида рат са Шведском, чији се крај већ назире, ако се поуздамо у Бога?”. Уистини, овај рат потрајаће још једанаест година и примораће Русију да поднесе нове и тешке жртве. Година 1711, уместо да отвори период мира, означава почетак новога доба затегнутости и напора. И тако ће се реформа родити у прилично незгодним околностима године 1712.
На скупштини губернатора 1710 године Петар може, и поред недовољних података, да увиди крајњу озбиљност ситуације. Укупни расходи пењу се на 3,834.000 рубаља, од чега 3,159.000 за војску, морнарицу, артилерију и дипломатију. Приходи, од којих се очекивао максимум — на основу просечне цифре доходака из 1705—1707 године — дали су само 3,330.000 рубаља. Тада се првипут јавља дефицит од пола милиона. Петар усваја једно сасвим просто решење. Пошто је немогућно задовољити све потребе, треба се бар побринути за оне које су најпрече и разделити приходе између четири установе: приказ рата, приказ артилерије, приказ адмиралства и приказ амбасада; и он „забрањује, под претњом најсвирепије казне, да се новац употребљава за друге трошкове пре него што се обезбеде они први”. Пошто је овако одлучно решио то питање, напушта престоницу и оставља Бојарском савету бригу да пронађе начин како да се задовоље остали расходи. „Министри” доносе тада одлуку да „повере ту дужност губернаторима”. Дотада су се најпре задовољавале локалне потребе, па потом се остатак прихода предавао централним установама (Ратуши) које су имале дужност да их разделе разним приказима. Отсада се, напротив, одузимају најпре од прихода губернија суме потребне за она четири главна приказа, а губернијама се оставља само преостатак тих прихода. Разуме се да овај систем, иако ставља на терет губернијама дефицит, он га не отклања. Ускоро постаје јасно да три губерније у којима је сконцентрисан највећи део војске, а то су Петроградска, Кијевска и Азовска губернија, употребљавају већ одавно све своје приходе на издржавање пукова, и да ти приходи нису довољни. Не остаје ништа друго сем да се прибегне једном начину који је примењиван пре Петрове владавине, а то ће рећи да се установи један нов порез који би могао да попуни дефицит и да се „наплаћује у свим областима, само за ту годину, по пола рубље од огњишта”. То је и одлучио Бојарски савет 28 фебруара 11 марта 1710 године.
Међутим ситуација — као што ће се установити после неколико година на основу тачних рачуна — била је много мање озбиљна него што се мислило. Приходи стварно прикупљени у разним губернијама године 1710 премашају знатно буџетска предвиђања и дају вишак од 900.000 рубаља. Године 1711, овај вишак познат је властима, и он им омогућава да слободно делују и да одмах задовоље све расходе, изузев расходе двора и четири главних приказа. Насупрот томе, у исто време поразни резултати пописа становништва из 1710 године показују знатно смањење броја пореских обвезника. Власти, као што смо видели, пронашле су и овде једно сасвим просто решење, јер су се одлучиле да прикупљају порез на основу некадашњих већ застарелих цифара. Очекујући друго заседање Савета губернатора, Петар наређује да се на основу истих цифара расподеле трошкови на издржавање пукова. Услед тога губерније су подељене на посебне „отсеке” (146 и по отсека, сваки са по 5.536 „огњишта”), а пукови се распоређују сразмерно броју „отсека” сваке губерније. Треба плаћати трошкове „првенствено пукова активне војске, затим гарнизонских трупа, морнарице, амбасадорске канцеларије и артилерије”. Што се тиче осталих издатака, њих треба „платити из вишкова, пошто се претходно провере.” У смислу ове Петрове одлуке Скупштина губернатора установљава нов буџетски предлог од десет чланова, којим се предвиђа 2,192.319 рубаља за војску (91.000 за ђенералштаб, 156.207 за гарду, 764.666 за коњицу, 840.413 за пешадију, 340.033 за гарнизоне), и 815.792 рубље за остале приказе (433.996 за адмиралитет, 148.031 за приказ амбасада, 99.568 за приказ артилерије, 22.651 за приказ фармације, 111.546 за дворске трошкове, што износи укупно 3,008.111 рубаља расхода према 3,026.131 рубаља прихода. Нема више дефицита, већ напротив известан мали вишак. Истина, овај вишак је само привидан, јер да би се он постигао, изостављени су из буџета сви остали расходи, који износе око пола милиона, но који се морају покрити ма на који начин.
Овај нови буџетски систем примењен је почев од године 1712. Доцније ћемо видети његове резултате. Засада треба да расмотримо три елемента реформе: губерније, расподелу пукова и Сенат.
Организација губернија. — Неколико правних историчара, Неволин, Мрочек Дроздовски, Лешков, Дмитријев, изнели су претпоставку да губерније које је створио Петар нису ништа друго до некадашње административне области Русије XVII века, па чак и још старије. Други историчари, као Лохвицки, Градовски, Андрејевски, полазећи од једне тачне мисли, да у Русији нису постојале обласне и покрајинске јединице пре Петра Великог, сматрају да је он створио губерније и округе по својој вољи, нарушавајући историски ред и не водећи рачуна о прошлости. Оба ова мишљења изгледа да су погрешна. Јер је истина, прво, да су већ крајем XVII века постојале обласне групације (војни и финансиски окрузи). Ови окрузи, разрјади Сјевска и Бјелгорода, ушли су у састав Азовске и Кијевске губерније. Друго, тачно је да су на северу и у центру Русије некадашњи територијални системи (апанаже које је Москва присајединила) одавно престали да постоје и да су градови, који су били груписани према фискалним потребама и који су сачували своју организацију све до ступања Петрова на престо, нису сачињавали обласне управне јединице, него их је Москва додељивала разним областима по својој вољи. Ипак, тек у времену о коме говоримо, градови, који су некада били расподељени у ове финансиске групације улазе у територијални систем, тако да је свака група градова расподељена на четири или пет губернија. Петрова реформа имала је, дакле, ту последицу, што је створила територијалну везу измећу ових градова, који су отсада груписани према географским обзирима: према близини или лакоћи речног саобраћаја. Средишна Русија, која није служила за поприште војних операција, подељена је просто на две велике области, Московску и Архангелску.
Москва доживљује у то време знатан преображај. Дотада је она била средиште, престоница Русије. Приликом стварања губернија, она постаје прост обласни главни град, што изазива промену њене централистичке организације. Ова, као што смо видели, већ од почетка Севернога рата беше усредсредила у својим канцеларијама управу војних и финансиских послова, замењујући тако некадашње приказе. Али ће сада и она бити потиснута. И сам Курбатов, који се раније противио децентрализацији, дао је Петру савет, уосталом веома мудар, да буде доследан себи: „Ако су губерније коначно установљене, — каже он — онда је потребно да се мећу њима разделе приходи Ратуше”. То је и учињено. После ове расподеле, пословање Ратуше ограничило се на прикупљање прихода Московске губерније; тако она губи своје обележје министарства финансија и постаје обична локална установа. Како су њени приходи потицали већином из северних покрајина, Курбатов, за кога сада ту нема више посла, наименован је сасвим природно за губернатора Архангелска. Исти преображај врши се у читавом низу централних установа Москве, те су оне приморане да предаду своје послове покрајинским установама. Оне престају да буду државна управна тела, а оне које не ишчезавају потпуно, остају само као локални органи. Обласни прикази, као на пример Казањски и Сибирски, укинути су, пошто су најпре предали своје послове органима створеним на лицу места, а то ће рећи административним установама истоимених губернија.
Али извесни прикази, услед саме природе послова којима се баве, претстављају установе од општег а не локалног интереса: то су најпре „четири установе” којима губерније морају да шаљу директно своје приходе, а затим прикази који се баве ковањем новца, и неки други. Шта ће бити са овим остацима тако уништене централне московске администрације?
Расподела пукова. — Идеја водиља реформе не може се помирити са постојањем централних војних приказа. Ако пукове треба да издржавају губерније онда је логично ставити их у директну везу са овима. Због тога је по један комесар, коме је дужност да пази на издржавање трупа, додељен сваком пуку од стране одговарајуће губерније (1711). Али у овоме систему, губерније врше исти посао као и приказ рата. Ово се није одмах увидело, и ова омашка изазваће касније велику забуну, која би се можда избегла, да је мир закључен у предвиђеном року и да су пукови били отпослати у своје одговарајуће губерније; тада би се просто вратило територијалном систему са краја XVII века. Очевидно да је и Петар тежио томе циљу. И заиста, он је прописао да пукови носе имена оних градова који ће морати да се старају о њиховом издржавању: тако на пример, пук који је најпре носио име свога команданта Ал. Гордона, а затим име младога Шереметјева, прекрштен је у Астрахански пук, јер његово издржавање пада на терет Казањске губерније, у коју спада и Астрахан; пук Гаспара Гулица (који је касније назван Шамберсов пук) постао је Ростовски пук, и Московска губернија плаћа његове трошкове. Овај систем има извесне сличности са шведским војним системом, о коме је Петар, истина, у то време имао прилично нејасан појам. Идеју о „бесмртним” војницима позајмио је он од свога противника Карла XII. Међутим, већ у самом почетку реформе увидело се јасно да ће, доклегод буде трајао рат, непрекидно премештање трупа онемогућити расподелу војника по губернијама; јер, док је велики број пукова био сконцентрисан у извесним губернијама, у другима није било ни једног јединог пука. Комесари које су отпослале поједине губерније приморани су да прате пукове при свима њиховим маршевима, те тако њихово звање губи свој прави смисао, а то је веза са њиховим одговарајућим губернијама. Отуда нов извор компликација, чије ћемо последице видети.
Стварање Сената. — Историчари су понекад видели, у укидању Бојарске думе и установљавању Сената доказ цареве политичке мудрости. „Петар је осудио Думу да ишчезне, јер је она била само једна застарела установа неспособна да удовољи савременим захтевима”, пише на пример Петровски. И Андрејевски истиче да је ова реформа свесно дело. Али сама чињеница да је некадашња Бојарска дума, у времену установљавања Сената (године 1711) већ одавно била ишчезла, побија ово схватање. И поред свог назива Савет који се окупља у царевој личној канцеларији састављен је само од шефова разних администрација који спадају у најближу Петрову околину, од чиновника, од „министара” — како их он назива, и тај савет није многобројан. Као што је доказао Кључевски, ишчезавање Думе врши се постепено и неосетно. Већ од почетка Севернога рата, царева лична канцеларија постала је државни контролни орган, и скупштина која је позвана да ту заседава добила је обележје владаревог приватног савета. Али, као што смо видели, године 1710 положај овога Савета мења се из корена, а приликом стварања губернија и укидања приказа, ранији систем контроле мења се такође. Видели смо такође да изван контролисаног буџета Петар располаже и ванбуџетским сумама, које не подлежу ничијој контроли; да је он томе додао извесне посебне порезе (приходе ижорске канцеларије, монопол пореза и друге монополе), да би могао њима слободно располагати. С друге стране, његова отсуствовања, исто толико честа колико и дуготрајна, не допуштају му да лично надгледа рад свога Савета. Када се механизам приказа пореметио, нико више није знао ко управља државом, нити којој су власти потчињени губернатори. Између губернија и цара не постоји више никакав посредник, чак ни један државни чиновник какав је био Курбатов. И тада, уочи свог поласка у ратни поход на Прут (одмах после друге скупштине губернатора), Петар се сећа или сазнаје за пример Карла XII који је десет година раније, у сличној ситуацији, поверио вођење послова, за читаво време његовог отсуства, Риксдагу или Сенату Штокхолма. Од године 1707 он наређује Савету да се окупља редовно и да води записнике својих седница. Указом од 22 фебруара / 5 марта 1711 године проширује га он даље и „установљава Управни сенат због својих уобичајених отсуствовања изазваних ратом.” Деветорица сенатора, наименованих за чланове те нове скупштине, — административне а не законодавне, што треба имати у виду — нису истакнуте личности које би играле неку важну улогу у политици. Они су потчињени „шефовима”, који — као на пример Мењшиков и Апраксин, давнашњи пријатељи и војни и дипломатски сарадници Петрови — јесу изнад Сената и имају право да при општењу са њим употребљавају формулу: „По наређењу Његовог Величанства”. Ово су само стручњаци, који могу бити кажњени због недостатака и погрешака у служби и који су само управници, пословође. Насупрот томе, у односу на појединце и установе које су им потчињене, они претстављају владареву личност. Забрањено је чак, под претњом смртне казне, да се подносе тужбе противу њих док се цар не врати.
Петар је пренео на њих дужност да се брину о свим пословима које је требало свршавати после стварања губернија. На првом месту поверио им је контролу над ванбуџетским приходима (монополи и „добити”). На другом месту, царева лична канцеларија предала им је контролу над губерниским буџетима (комисија Вадболски, од фебруара 1712 године. На трећем месту њима се придају — ради одржавања везе између њих и губернија — комесари које одашиљу саме губерније; ако се некоја губернија покаже неуредна у својим плаћањима, они могу, као у старо доба, подврћи ове комесаре телесним казнама двапут недељно. На четвртом месту њима је наређено (указом од 5/16 марта 1711 године) да наименују за обер-фискала једног „паметног и доброг човека, без обзира на његово порекло чија би дужност била да потајно надзирава сваку личност, не изузимајући ни личности на највишим положајима.” Под управом овога обер-фискала ствара се у унутрашњости земље читава мрежа агената, под именом фискали, и та шпијунска организација убрзо дискредитује ову установу. Али стварајући ове фискале, Петар је тежио да се окружи пријатељима и верним слугама, који би били везани за њега личним везама. Због тога он већином даје ове поверљиве задатке официрима своје гарде.
Све ове мере имају за циљ да попуне празнине које је оставило за собом растурање централне администрације. Овај циљ, као што ћемо ускоро видети, није био достигнут. Што се тиче самога Сената, он је дакле у почетку само једна привремена установа; као таква, она прима од цара хитне и кратке наредбе, које се односе на посебне и конкретне случајеве, а имају већином фискално обележје. Петар се не брине много да упозна последице таквих својих налога, које он допуњује постепено новим наређењима за време својих путешествија. Али, да би ове његове наредбе могле бити извршене, он је приморан да дода Сенату један извршни орган и једну уредну канцеларију; после тога треба да обележи делокруг рада ових установа и да ствари законску везу између Сената и губернија. Ова три елемента чине једину разлику између Сената и некадашњега Савета при царевој личној канцеларији. Али чак и овако, организација Сената остаје и даље несавршена. Треба имати у виду да Петар неће да допусти Сенату да позајми од његове личне канцеларије готову организацију и законске форме контроле којима она располаже. Он му даје једну посебну канцеларију, на челу које се налази не шеф цареве личне канцеларије Никита Зотов, његов некадањи професор, већ обер-секретар Шчукин, један „нов човек”, један прибилшчик, довитљив човек који је постао стручњак за монополе и који је раније био претседник Ижорске канцеларије. Његове дужности одговарају потпуно посебним упутствима која су дата Сенату: „прикупити што је могуће више новца, јер новац је живац рата”, а „рачуноводство” или укупни преглед буџетских табела које је установила свака губернија, концентрисано је у једном посебном и тајном отсеку његових канцеларија.
Ова новина створила је велику забуну при изради буџетских извештаја, чији су методи тек били утврђени. Пошто је предала своје архиве Сенату, царева лична канцеларија, која сад не прима више извештаје о текућим пословима, приморана је на беспосличиње. Али, како губерније не упућују никакав извештај Сенату, администрација се одједном нашла у положају савршеног непознавања државних расхода. Рачуноводство је толико дезорганизовано овим променама, да је оно године 1714 поново премештено у цареву личну канцеларију, а овој је стављено у дужност да поново прегледа нови буџет, и то од почетка, а то ће рећи од стварања губернија онаквих какве су их утврдиле „буџетске табеле” из 1710 године. Али забуна ипак и даље постоји, јер се губерније уздржавају, не без задње мисли, да предаду своје извештаје и друга потребна документа. Услед тога настаје исто толико дуга колико и бесплодна преписка, све до тренутка када стари Зотов умире и када његова установа ишчезава заједно са њим (у јесен 1717 године).
Неред у рачуноводству није последица случаја. Он је, у малом, слика општег растројства државе после стварања губернија, и зато се ово доба може назвати „период хаоса”. Клице овога растројства налазе се, као што смо видели, у сваком поједином елементу реформе из 1708—1712 године, а то ће рећи у администрацији губернија, у расподели пукова и административним методама Сената. Што се тиче узрока супротности између циља реформе и недовољности њених резултата, они се јасно указују: то је пре свега настављање једнога мучног рата, уместо очекиванога мира; затим, то је потреба за Петра, не само да крстари Русијом од Балтичког до Белог Мора и од Белог до Црног Мора, већ и да оде на Запад да учврсти своје савезе и да усклади план својих војних операција са операцијама својих савезника. У оваквим околностима цар је у немогућности да и даље игра улогу законодавца, а ту улогу он неће да повери никоме.
IV. — После Полтаве
[уреди]Дипломатија и рат (1709—1717). — Петрова путовања у иностранство, одмах после победе код Полтаве, показују колико су дипломатски односи Русије постали сложени.
Крајем септембра 1709 године, Петар одлази у Пољску и у Торуну има са краљем Августом састанак коме присуствује и амбасадор Данске. Мало касније сусреће се са пруским краљем Фридрихом I у Маријенвердеру. При повратку, он први баца три бомбе при опсади Риге. О Божићу 1709—1710 године сазива он прву скупштину губернатора у Москви, а да би очувао успомену на победу код Полтаве, свечано отвара у Петрограду цркву светога Самсона и пушта у море ратни брод Полтаву. Године 1710 присуствује опсади Виборга, који он назива „узглављем Претрограда”. После заузећа Риге и Ревала (у лето 1710), он слави веридбу своје братанице Ане (ћерке његовога брата Ивана) са војводом од Курландије. У октобру шаље Турској ултиматум који проузрокује затегнутост руско-турских односа. У априлу 1711 године, у Јарослављу у Галицији, закључује уговор са господаром Молдавије Кантемиром, а наредног месеца састаје се ту са краљем Августом, који му обезбеђује писменим споразумом помоћ једног контингента пољске војске противу Турске. Ту у Јарослављу он разговара са дипломатским претставником волфенбителског двора и уговара женидбу свога сина, царевића Алексеја, са Софијом-Шарлотом, кнегињом од Волфенбитела. Ту му још француски амбасадор Бализ предлаже посредовање Француске између Турске, Шведске и Русије. После тога он одлази на Прут, на челу своје војске, и стиже у Јаш да се састане са господарем Молдавије. Он одбија мир који му султан нуди „да не би охрабрио непријатеља”. После свог пораза на Пруту, сав изнурен, он прелази Пољску и Пруску, а потом кроз Дрезду одлази на лечење у Карлове Вари. Али је у октобру већ у Торгау, где присуствује царевићевом венчању; има кратак састанак са Лајбницом, а затим се у Кросену сусреће са Фридрихом-Виљемом, пруским престолонаследником. После кратког бављења у Петрограду, неуспех данских операција у Поморју доводи га јуна 1712 године на поморску обалу, где Мењшиков опсађује Штетин, али без успеха. Одатле одлази у Волгаст, на нов разговор са пољским краљем, и у Анклам, где врши смотру над данском флотом. Изнурен непријатностима летњега рата, одлази поново на лечење у Карлове Вари и у Теплиц. У новембру пролази кроз Дрезду и Берлин и придружује се својој војсци; али „показујући више ревности него памети”, — како он каже, Данци и Саксонци, који га нису очекивали, претрпели су пораз од Швеђана код Гадебуша. 17/28 јануара 1713 године он се састаје са данским краљем у Реденсбургу, и та два владара одговарају тиме што су потукли Швеђане код Швабштета и отерали их 30 јануара/10 фебруара из Фридрихсштата у Холштајну. При повратку задржава се он у Хановру, где се састаје са изборним кнезом, и у Шенхаузену близу Берлина, где се сусреће са Фридрихом-Виљемом, који тек што беше наследио престо свога оца Фридриха I.
Ово набрајање довољно је да покаже тешкоће борбе противу Шведске, а то ће рећи противу једне државе која је пре ратних авантура Карла XII уживала велики углед у Европи, која је проширила своје области до североисточне обале Балтичког Мора и која је у првом реду европских великих сила. Слабљење Шведске и појава Русије на европској позорници пореметили су некадашњу политичку равнотежу. Иако су се, разуме се, све велике силе — а нарочито поморске силе — показале непријатељски расположене према овом развоју Русије, другостепене силе, напротив, грчевито су се ухватиле за ову нову војничку силу која располаже пространом територијом и неисцрпним мноштвом „бесмртних војника”. Систем интереса који су створили успеси Русије појављује се јасно. Тада се исто тако појављује — не у апокрифном „тестаменту” Петровом, већ истински — сфера посебних интереса Русије и низ спољнополитичких проблема, на чијем ће остварењу радити доцније неколико генерација. Разуме се да је тада било још прерано постављати највећи део ових проблема, али је исто тако било тешко избећи их, пошто су се они сами наметали Русији. Енергичан, али неискусан, Петар је грабио све прилике које су се указивале, те је неизбежно распарчавао своју снагу. Од његова три евентуална непријатеља, Пољске, Шведске и Турске, Пољска је постала његов савезник, и он је расположен да јој препусти Ливонију; али друга два непријатеља довољни су да необично отежају његов задатак. Шведска може да се ослони на три поморске силе, Енглеску, Холандску и Француску, и Шведска има за противника само Данце и неколико малих немачких дворова — јер Турска тада тек почиње да стиче важност — који управо и постају први западни савезници Русије и непрекидно разгневљују Петра својом дволичношћу и сплеткама. Турска, коју исто тако подржава Француска, има противу себе све потлачене хришћанске народе: Румуне, Србе, Бугаре, Грке, Јермене, који преклињу Русију да их ослободи. Али удаљеност њихове евентуалне заштитнице изазива код. хришћана на истоку страх од турске освете у случају да Русија задоцни или се чак и одрекне намере да им помогне, те им налаже да воде двосмислену, па чак понекад и подлу политику, као што је била на пример политика хришћанских вођа у дунавским покрајинама Влашке и једног дела Молдавије, која је повукла Петра у поход на Прут дајући му лажну наду да ће хришћани дићи устанак у позадини турске војске.
Држање великих сила пред све већим утицајем Русије мења се из основа после победе код Полтаве. У почетку Петрове владавине Русија је „безначајна чињеница”. Руски амбасадори, који се тада првипут најављују у дипломатском телу, наилазе на хладан па чак и на ироничан пријем у разним европским престоницама. Нико нема вољу да стане на страну Русије, и поред свих помоћи и трупа што их обилно обећавају Петрови дипломатски претставници у иностранству. Ова равнодушност почиње да ишчезава после појаве руске морнарице у Балтичком и Црном Мору, која изазива — нарочито код поморских сила — завист у погледу руских намера. Већ 1700 године, Матвјејев пише из Холандије: „Садашњи рат противу Шведске је веома непријатан Уједињеним Областима и веома штетан по целу Холандију, јер ви имате намеру да одузмете од Швеђана пристаниште Нарву или Ниенсканц на Балтичком Мору. О овоме се расправља на свима састанцима. Ако он успе да поседне једно пристаниште у тој области, — говоре људи — ми ћемо бити приморани да га се бојимо исто колико и Француза, јер ће му тада сва врата бити отворена.” Када је Петар затражио од Холанђана да приме у службу, ради обуке, 4.000 морнара из Архангелска, Матвјејев га обавештава „да они нимало не желе да уче поморској вештини наше људе.” Расположење Енглеске је исто такво: „Зар могу Енглеска и Уједињене Области — напомиње опет Матвјејев — имати симпатија према нама и отворити нам врата ка Балтичком Мору”, када су „Енглези и овдашњи људи решени да нам не допусте да ма шта имамо на томе мору? Они неће ни да чују за тако блиско суседство. Иако нас они дочекују љубазним речима, њихова срца нису искрена према нама.” Понуде за склапање савеза што их је Матвјејев учинио у Лондону године 1706 само су наљутиле Енглезе Узалуд он покушава да их убеди у корист коју ће имати ако буду примали руску робу не више преко пристаништа Архангелск, где свака лађа може годишње да изврши само једно путовање, него преко балтичких пристаништа, и разуме се, помоћу руских бродова. Петар је био спреман да се обавеже Енглеској да неће имати помоћну флоту у Балтичком Мору, ма да је он препоручивао своме посланику Головину „да не открије пре времена број бродова”. Он иде чак дотле да нуди војводи од Марлбороа читаву једну руску „кнежевину” по слободном избору, и светоандрејски орден. Али Матвјејев пише из Лондона: „Енглески министар је вештији и окретнији у својим сплеткама него и сами Французи. Из свих њихових речи, које су исто толико учтиве колико и празне, проистиче за нас само губљење времена.”
Године 1701, у Биржи, Петар разговара са француским послаником и изражава му своју жељу да смањи охолост Уједињених Области које, не обзирући се на своју стварну ситуацију, хоће да стану у ред великих сила и мешају се у све европске послове. У Варшави, јануара 1702 године, руски дипломатски претставник изјашњава се још отвореније пред истим послаником: ако Луј XIV хоће да помогне цару да се докопа једног пристаништа на Балтичком Мору, цар ће саградити толико лађа, да ће сва трговина на Балтичком Мору ускоро бити у рукама његових поданика и поданика француског краља; остали народи биће тиме потиснути у страну. Међутим, управо тога се Европа највише и боји. Зато, када је крајем 1702 године Француска послала у Москву амбасадора де Бализа, увиђа се убрзо да овај дипломата жели мање да помогне Петру а више да га завади са свим оним његовим савезницима који су се показали непријатељски расположени према Француској. Пошто су Холанђани казали Матвјејеву да је де Бализ шпијун који обавештава не само Француску, већ и Шведску, једна истрага, коју је водио неки Постников, племић „који нема ранг амбасадора”, установљава да „француски двор показује срдачност према Швеђанима”. Из Париза, куда је био послан, Матвјејев указује на то „да Швеђани уживају овде велико уважење”, и да има мало изгледа „да ће пријатељство које нам се овде изражава љубазним али празним речима, донети ма какве користи.”
Холанђани и Енглези труде се у Бечу да спрече свако зближење са Москвом. Они указују на опасности које би услед увећавања Русије запретиле Европи и уверавају цара у искрену оданост Карла XII Аустрији. Шведски дипломати делују у истом смислу служећи се корупцијом. Због тога су узалудни сви покушаји које Русија чини преко Голицина и Паткула у Бечу 1701—1702 године да би добила посредовање и савез: „Нас сматрају за варваре”, пише Голицин Головину говорећи о књизи Георга Корба о Русији.
Пре битке код Полтаве, чак и пријатељске и савезничке земље, као Хановер и Пруска, више воле да одрже некадашњу политичку равнотежу. У једном извештају из Лондона, Матвјејев обавештава своју владу да се дворови Пруске и Хановера труде да рашире мисао како сви европски владари треба да зазиру од увећавања Русије. Ако она буде примљена у велики савез, кажу они; ако она буде учествовала у европским пословима; ако она научи војну вештину и порази Швеђане који једини служе Европи као бедем противу ње, онда неће више моћи да се спречи ширење њене моћи над читавом Европом. Треба је дакле удаљити од европских послова и од савеза, отежавати јој обучавање њене војске и помагати Шведској противу ње. Изгледа да су Енглеска, Немачко царство и Холандија послушале овај савет и решиле „да не приме цара у њихов савез, већ да га испрате учтивим фразама.”
Покушаји Руса да се учврсте на Црном Мору још више су узнемирили Турску. Године 1701 кнез Голицин је послан у Турску са нарочитим задатком да издејствује за руске бродове допуштење да плове по Црном Мору, али му је велики везир изјавио: „Султан би радије отворио унутрашњост своје куће, него што би показао московским лађама пут ка Црном Мору”, а реис ефендија му је рекао: „Султан сматра Црно Море као унутрашњост своје куће, у коју ниједан туђинац нема приступа. Султан би радије заратио са вама, него што би допустио вашим лађама да плове по томе мору.” Када је новембра 1701 године нови руски посланик П. А. Толстој стигао у Једрене, Турци напомињу да „нема примера да је један московски посланик био при Порти”, и Толстој пише: „Они се сада показују веома опрезни у погледу Црнога Мора, јер им твој поморски караван улива огроман страх”. И заиста, тај страх је толики, да када се прочуло у јулу 1709 године (пре Полтаве) да је цар стигао у Азов да зарати на Турску и „да се тамо журно припремају лађе и храна —, многи Турци побегоше из Цариграда и склонише се у Азији, вичући по улицама и трговима да је московска флота у „Тракијском ушћу” (фракијское гирло), да велики број Турака напуштају обалу Црнога Мора, остављајући своје домове и долази у Цариград са својим женама и децом” (Толстојеви извештаји), те је флота из Мраморног Мора позвана да одмах дође у Цариград. Већ 1704 године долази у Москву један султанов изасланик са захтевом да Русија одмах престане са грађењем тврђава на турској граници. Порта започиње потајне преговоре са козацима и кримским ханом. Швеђани, Французи и Пољаци из Лешчинсковога табора труде се да у Цариграду изазову метеж противу Руса. Са своје стране Москва је већ ступила у потајне везе са хришћанима турским поданицима, са Грцима. Турци наслућују ове везе и спремају се да изврше претрес у Толстојевом стану, а Грцима забрањују да разговарају са руским послаником, који пише: „Грци не смеју више ни да се приближе кући у којој ја станујем.” Док Петар гради своје бродове у Вороњежу и Азову и утврђује ушће Дона, Турци захтевају од Толстоја да се уништи и флота и утврђења.
После победе код Полтаве, иако се узајамни односи и интереси великих сила не мењају, углед Русије повећава се одмах, док углед Шведске осетно опада. Европа је принуђена да рачуна са Русијом. Да Петар није морао да распарчава своје напоре, међународни положај Русије учврстио би се зацело једним махом. Али се баш тада испољава с једне стране нестрпљење и неискуство Петра, који је постао одвећ самоуверен, а с друге стране види се како се мали народи прикачињу за Русију.
На Балкану Петрови односи са хришћанским становништвом, а нарочито са словенским народима добивају отсада обележје једне практичне и директне политике. После свога бекства са бојног поља код Полтаве, Карло XII склонио се у Бендер, у Турској, и неће да напусти ту земљу, већ се труди да у њој распири мржњу на Русију. Петар пак закључује априла 1711 године уговор са Кантемиром, господарем Молдавије. Једним тајним споразумом, који је потписан ускоро после Полтавске битке, Бранкован, господар Влашке, био се већ обавезао да ће, у случају да цар пође на Турску, подићи на устанак Србе и Бугаре и створити од њих војску од приближно 30.000 људи; осим тога он је био обећао да снабдева храном руску војску. У накнаду за то Петар се обавезао да прогласи независност Влашке под протекторатом Русије. Одлучивши се да раскине са Турском, цар у једној јавној изјави спомиње „јарам” којим „варвари” муче Грке, Бугаре, Србе, итд., а једним посебним прогласом позива Црногорце на борбу противу Турака. Ова прва практична манифестација чувеног руског „свесловенства” приморава га да успокоји Пољску, која се већ прибојава „царског плана да васпостави Источно царство и његове намере да баци Пољску у расуло и пропаст.” Он пак тврди „да му ни једна ни друга мисао никад није пала на ум.” И заиста, он је одлучно одбио више пута поновљене му предлоге о деоби Пољске које му је чинио пруски краљ, па је чак обећао Ливонију пољском краљу Августу.
За руску војску било је најважније да допре до Дунава и продре у Влашку пре доласка турских трупа. Петар пише Шереметјеву: „Господари нам јављају да чим наша војска уђе у њихове области, они ће се одмах придружити нама и подићи своје многобројне народе на Турке. Услед тога ће се Срби, Бугари и други хришћани подићи такође на Турке: једни ће се придружити нама, а други ће дићи буну у унутрашњости земље. У таквим околностима везир неће смети да пређе Дунав, а већина његових трупа ће се разбећи или побунити. Али ако ми оклевамо, Турци ће прећи Дунав и приморати господаре да им се придруже, те хришћани неће више смети да пођу за нама”. Али, док се Шереметјев још налазио близу Јаша, турска војска прешла је Дунав. Један део Петрових генерала сматра да не треба прећи чак ни Дњестар. Међутим, ради „части рускога оружја” и зато што једино једна смела офанзива може да постигне жељени циљ, одлучено је да се пође напред. Петар, на челу 30 до 40.000 људи опкољен је на Пруту од једне турско-татарске војске која је пет пута јача од његове. Господар Влашке уздржава се да пође за њим и не пушта да кроз његову земљу прође 19.000 Срба који су били спремни да иду у помоћ Русима. Једино захваљујући подмићивању и недостатку поверења Турака у сопствену војску, непријатељ се задовољио, уговором склопљеним на Пруту (1711 године), да наметне Русима ове услове: враћање Азова и рушење тврђава; обавеза да се неће мешати у питања Пољске и да неће „узнемиравати козаке”; обећање да ће пустити Карла XII да се слободно врати у своју краљевину. Петар прихвата радосно ове услове; он је био спреман да врати све, чак и да напусти варош Псков, под условом да сачува Ингрију и Петроград. Разуме се да је ова авантура пољуљала његов углед у Европи, те је источно питање одложено до ступања на престо Катарине.
Савезници Русије узнемирени су. Они су желели напредовање руске војске, а у исти мах су га се прибојавали. Данци, као што смо видели, покушали су да сами извојују победу, без помоћи Русије, али су били тучени. У Берлину је руски план о заузећу Штралсунда и Штетина примљен са великим страхом. Тамо се године 1712 жале на Мењшикова да је заузео диктаторски став, и пруски краљ пише: „Ми смо тако рећи остављени на милост и немилост цару”. Колебање Пруске продужује се и за владе новога краља Фридриха-Виљема (1713); после свога састанка са овим краљем, Петар примећује да у Берлину има још много паса који миришу на Шведску” и да поред свих „љубазних речи” које су му речене, он није успео да приволи краља „ни на какву акцију”. Пруска се у исти мах прибојавала да пође отворено противу Шведске, и да види како се равнотежа уништава у корист Русије.
Велике силе су још опрезније. Лорд Страфорд, енглески амбасадор у Холандији, потврђује Куракину традиционално правило британске дипломатије: „Енглеска не жели уништење и слабљење шведске круне, јер се она труди да одржи некадашњу равнотежу међу свим северним силама.” Енглески трговци излажу краљици Ани да је трговина целокупном руском робом била некада у рукама Енглеза и Холанђана; да руска роба није одлазила ни у Француску ни у Шпанију, и да ће Руси „ако се цар докопа свих морских пристаништа, вршити трговину својим сопственим бродовима и трговаће са свим земљама на свету.”
Са своје стране, Аустрија се држи хладно. Иако је руски пораз на Пруту штетан по њу, јер ће имати да са стрепњом гледа како Турска постаје све јача, ипак она више воли да противтежа шведском утицају буде Пруска пре него Русија.
Под оваквим околностима Петар је приморан да настави рат не само да би савладао Шведску, већ и да би победио равнодушност и неодлучност целе Европе. Године 1713 предузима он поход у Финску и овако објашњава његов циљ: „Иако нама Финска није нимало потребна, ми морамо имати на расположењу извесну територију коју бисмо могли уступити у случају мира, а ова покрајина је колевка Шведске.” Пошто су Швеђани напустили без борбе Хелсингфорс, Боргу и Або, читава јужна обала Финске пала је за кратко време у руске руке. Чувена победа код Хангеуда над шведском флотом 27 јула/7 августа 1714 године произвела је у Русији као и у иностранству утисак друге битке код Полтаве. Држање сила према Русији се мења, и нов један брак се склапа у априлу 1716 године, брак између друге братанице Петрове, Катарине Ивановне и војводе од Меклембурга. У Поморју, где је приспео јануара 1716 године, Петар се понаша као господар: краљ Август поред њега личи на вазала. Савезници, Пруска и Данска, чија је забринутост на врхунцу, спречавају руске трупе да уђу у варош Висмар која се тек беше предала. Аустрија захтева евакуацију Меклембурга, где руски војници жаре и пале, и тражи, осим тога, да се Петар одрекне свога плана да изврши препад с мора из Немачке на јужну обалу Шведске у Сканији.
Сада није више цар тај који тражи посредовање, већ сада Швеђани моле за мир. Преговори, започети у Пирмонту — бањи у којој је Петар био на лечењу, — настављени су у Хагу. Петар оклева, јер он још увек мисли на обалски напад који би извршио у Шведској. А како се овај напад може извршити само уз припомоћ Данске, он напушта Пирмонт и одлази у Копенхаген, праћен једном флотом галија и 5.000 коњаника. Али ови планови пропадају услед све веће узнемирености коју у Европи изазива све брже јачање његове моћи. Поверење више не влада нимало међу савезницима: Петар их оптужује да одуговлаче припреме за тај поход и да избегавају сваку одлучну акцију; они пак сумњиче њега да хоће да закључи засебан мир. Ово међусобно расправљање омогућава Шведској да утврди све тачке на својој обали где би искрцавање било могућно, као што се Петар могао и лично уверити за време једног извиђања у околини Ланскрона. Насупрот томе, савезници га обасипају спољним изразима уважавања. Дају му чак прилику да се стави на чело четири ескадре, од којих једне енглеске. Искована је и нарочита медаља да би се свечано обележио овај догађај. Шафиров пише Мењшикову да „таква почаст није указана ниједном владару откако свет постоји”, и Петар хоће да завешта потомству брод којим је он пловио као врховни заповедник. Али се ова ескадра не може да мери са непријатељем који се склонио у Карлскрону, те се тај поход претвара у забавно путовање. У августу, са свога брода Ингерманландија Петар пише Катарини: „Ми лутамо без циља као каква млада коњска запрега: онај средњи хоће радо да вуче, али она друга два не мисле ни на шта. Зато имам намеру да ускоро дођем к вама.”
Пошто није могао да ради са савезницима, он је радио сам. С једне стране он озбиљно помишља на одвојен мир и започиње у тој намери директне преговоре о Аландским Острвима. С друге стране, он с разлогом сматра да треба, пре него што би завршио рат, да зада Швеђанима последњи ударац једино својим сопственим снагама, те се сходно томе и припрема. Али он наилази на очигледно злу вољу Данаца и Енглеза, које сад оптужује да издају Русију одуговлачећи рат све до јесени, а то је неповољно доба за војне операције: „Они добро знају да ако ми олако извршимо тај покушај по таквом времену, да ћемо при том или пропасти, или ћемо из тога изићи толико ослабљени, да ћемо морати да играмо како нам они свирају.” Приморан је, дакле, да одложи извршење свога плана до нареднога лета. После искуства што га је стекао на Пруту, он зна шта значи „радити лакомислено и ослањати се на савезнике. А Данци га, опет, оптужују да је спор и да се потајно споразумева са Швеђанима. У септембру 1716 године, један ратни савет на коме су били окупљени цар, његови министри и његови генерали, одлучује да се одложи искрцавање трупа. У то време су односи између Петра и Данаца добили прилично чудан вид: док се на двору приређују сјајне свечаности, Копенхаген се утврђује с обзиром на могућан Петров напад који би он извршио противу својих савезника. Говори се да су Енглези одлучили да цара лише слободе, да га врате у Русију, да га приморају да одведе своје бродове и трупе, те да тако учине крај руском ширењу на Балтичком Мору. Час са тврди како Петар тражи данско Поморје; час како хоће да пресаједини Меклембург; час опет како има намеру да заузме Хамбург и Либек. Енглески краљ Ђорђе I позива званичним путем цара Карла VI да као владар Германскога царства размисли о начинима како да спасе Северну Немачку од Петрове моћи, а да њега треба приморати да се врати у Русију. Ипак се ова ствар изводи на углађен начин. Почетком октобра руска војска је превезена из Данске у Меклембург, а за то време се ређају свечаности и изјаве пријатељства. Жели се само једно: видети како Руси што пре напуштају Европу. Пригодним списима покушава се да се јавно мишљење окрене противу Русије; читав низ брошура наводе жалбе становништва огорченог понашањем царевих војника у Поморју, Меклембургу и Холштајну. Свакако да, с обзиром на тадање обичаје и схватања, има доста истине у овим жалбама; али је важно то, што оне осветљавају појаву на међународној позорници једнога новог глумца — моћне Русије.
Друго путовање у западну Европу (1716—1717). — У оваквим околностима, толико различитим од оних приликом његовога првог путовања, цар полази да још једном посети Холандију и Француску. Он полази из Копенхагена у јесен 1716 године и сусреће успут, у Хавелбергу, прускога краља и учвршћује руско-пруски савез. У децембру стиже у Амстердам и проводи неколико месеци у Холандији. То сада није више онај безимени „дрводеља” што је пошао да тражи „учитеље”, каквог су га Уједињене Области некада дочекале, већ је то вођ европске коалиције уперене противу Шведске; то је владар Московске државе, још увек обавијен велом тајанствености за друге народе, но који је дао већ први доказ своје моћи. Разуме се, Уједињене Области нису много одушевљене да дочекају таквог посетиоца. Сусрет између Петра и енглескога краља, који је требало да буде између Утрехта и Лејде, одложен је, можда због цареве болести, а можда и због тога што Енглеска и даље тражи да руске трупе напусте Меклембург. Цареви министри и не прикривају своју мржњу према краљу Ђорђу.
Крајем марта 1717 године, Петар одлази у Француску преко Брисла, Брижа и Остенде. То је остварење једнога давнашњег сна. Он жели да најпре посети Париз и да се поучи, и у том погледу задовољава он потпуно своју радозналост, посећујући редом најразличитије установе. Али он има и једну дипломатску намеру, а то је: да отргне Француску од савеза са Шведском, Холандијом и Енглеском, па да јој понуди у замену за то споразум са Русијом, Пољском и Пруском. Управо је Пруска и потстакла Петра да иде у Француску, и он је баш по савету краља Фридриха-Виљема предложио Регенту (Филипу Орлеанском) да му гарантује поштовање двају уговора, Утрехтског и Баденског, у замену за гарантовање његових освајања и за обећање да неће помагати Швеђанима. Али је Француска везана за Шведску тајним уговором, чије трајање још није истекло. Осим тога, пруски краљ прећутао је да каже Петру како постоји један тајни француско-пруски уговор. Због тога маршал де Тесе, који је био одређен да води преговоре са Русијом, добива налог да развлачи преговоре, али да ипак не одбаци њене понуде — из страха да се она не обрати аустриском цару, непријатељу Француске, — и да јој ништа не обећава. Ово прво дипломатско искуство зацело да није улило Петру и његовим сарадницима много дивљења за циљеве и методе западњачких дипломата.
Познате су многе анегдоте, уосталом веома занимљиве, које се односе на Петрово бављење у Паризу. Извесно, он више није онај дивљак од пре неколико година; али је московско варварство оставило на њему свој жиг утолико видљивији, што је он сада свестан своје моћи, те се не стара много да буде благ према личностима које га окружују, нити да поштује обичаје земље у којој се налази. Куд год се он појави, доноси извесну сасвим личну веселост, у исти мах самониклу и самовољну, и више је волео да општи са нижим људима, него да буде приморан да се влада према сложеној етикецији отменога друштва. Он најзад показује незаситну радозналост према практичним остварењима западњачке образованости. Но ипак, он је научио да влада собом, кад је то потребно, и уме да не вређа претерано прописе учтивости.
V. — Резултати реформе: хаос.
[уреди]Друго Петрово путовање на Запад претставља природан прелаз између другог и трећег раздобља његове владавине. У овом раздобљу он престаје да ради на „увећавању славе” да би се побринуо да „установи ред”. Друго раздобље означено је као „хаос”. Тај хаос, који је завладао у државним пословима после укидања некадашњег уређења, трајаће све до стварања једнога система нових установа. Прва Петрова систематска реформа покушала је истина да заснује такав систем; али, пошто је она извођена журно да би задовољила хитне тренутне потребе, она не само да није спречила тај хаос, већ га је и убрзала. Пометња у рачуноводству унела је неред у финансије, а циљ установљавања губернија и организовања пукова није постигнут, јер неизбежни услов реформе, а то је било окончање рата и повратак трупа у мирнодопско стање, није био остварен. Сенат је неспособан да сам замени централистички систем администрације који је Петар укинуо; губерније су изгубиле сваку везу са централном влашћу и остављене су саме себи, а држава није могла вршити над њима ма и најмању контролу. Какви су били резултати овог преображаја?
На први поглед изгледа да су сви државни расходи покривени порезима правилно расподељеним међу губернијама. Уистини, ова равнотежа постоји само на хартији. Њу је немогућно остваритц прво стога што она наилази на несавладљиве тешкоће у примени, а друго, због извесних особености московских управљача.
Какви су пре свега резултати главне реформе из 1708—1712 године, а то ће рећи односа успостављених између губернија и пукова које оне имају да издржавају? Пошто су комесари одређени од појединих губернија морали да прате пукове при њиховом премештању, догодило се да се комесар Архангелске или Симбирске губерније нађе у извесном тренутку у Украјини или Поморју. Када утроши суме које су му поверене, он престаје да прима свако издржавање од своје губерније и постаје сасвим некористан за војску. Да би се добиле нове своте, мора да се шаље у губернију један официр коме је нарочито поверен тај задатак. Иначе, жалбе пука због неуредних исплата стижу у приказ рата — коме су трупе непосредно потчињене, — на шест месеци после исцрпљења новца или чак и касније, те отпочиње бескрајна преписка са дотичном губернијом, која обично шаље предмет у Москву, своме комесару при Сенату, и захтева да се води рачуна о сумама које су унапред исплаћене. С друге стране, један део пуковских трошкова је на терету централне војне администрације: на пример, за „израду униформи”, за куповину коња и лекова, за набавку оружја и муниције, итд. Овакав систем, који не повлачи границе надлежности између приказа рата, губернија и пукова, веома је незгодан. Због тога се убрзо враћа на некадашњу централизацију. Низ указа објављених од 1712 до 1717 године враћају приказу рата његову улогу централне администрације.
Иста таква еволуција припрема се у осталим гранама државне управе. Оскудица у новцу и недостатак животних намирница, које се испоручују са закашњењем, спречава ескадру да исплови из Неве и одлаже за годину дана поход који је Петар намеравао да изврши. Тобџије „умиру од глади”; дипломати, које губерније не морају да издржавају, нису примили плату за читаву годину дана (1713—1714), што омета рад руске дипломатије. У пракси, увек се напослетку пронађе начин да се искобеља из неке тешкоће: приграбе се први расположиви приходи да би се покрили издаци којима они никако нису били намењени, или се пак позајмљује од разних установа. Кад треба вратити дуговану суму, каса је празна. Узалуд губерније траже да се води рачуна о унапред издатим сумама, власти захтевају, напослетку, да се тачно поступи по „буџетима” које баш оне прве нису поштовале; оне забрањују да се води рачуна о унапред издатим сумама, прете да ће казнити — па понекад то и чине — гувернере новчаним казнама, кажњавају телесним казнама губернијске комесаре при Сенату, хапсе губернијске чиновнике. Када су се све принудне мере исцрпеле, онда се на лице места одашиљу официри који такође издашно досуђују новчане и телесне казне и хапшења, а ако не успеју у својим напорима, траже упутства од својих старешина, те поново отпочиње преписка. Најчешће губернатори, из предострожности, задржавају намерно расположиве суме, а шаљу на место опредељења само један део прихода. Неколицина њих ипак — да би задобили Петрову наклоност — одлучују се на опасну игру да пријаве вишкове. П. М. Апраксин, на пример, пошто је за три године (1710— 1713) прикупио у казањској губернији 400.000 рубаља „добити”, може — захваљујући овој суми „и без икакве помоћи” — да регрутује и издржава два пука и два ескадрона драгона, два пука и један батаљон пешака, да поврх тога плаћа све трошкове похода на Кубањ и да стави остатак од 120.000 рубаља лично цару на расположење. Али када је он отишао у рат, године 1713, његов последник П. С. Салтиков, млад управљач, открива убрзо резултате ове похвалне ревности: услед нових пореза које је Апраксин наметнуо несловенском становништву опустело је 33.000 „огњишта” и тиме је оптерећена будућност још већим дефицитом. Бегунци су се склонили код Башкираца, које потстичу на буну. „Да не би повећао број опустелих домова”, Салтиков мора за извесно време да ослободи пореза настањена „огњишта”. У Сибиру је положај још очајнији: губернатор Гагарин намерно прикрива или крњи приходе; не исплаћује суме које треба да плаћа његова губернија; дели примљено мито са својим чиновницима или просто напросто краде, тако да после судске истраге завршава на вешалима. Насупрот томе, кнез М. Д. Голицин, губернатор Кијева, на чије ћемо име још наићи, пружа веома редак пример за то доба, пример чиновника који врши редовно исплате, па чак плаћа и за друге губерније. Али он може тако да ради зато што је у једној пограничној области. Ситуација у старој московској централној области је много тежа. Исте такве тешкоће постоје и на другим местима, на пример у новој престоници Петрограду, или у Архангелској губернији, чији главни приходи долазе од тога јединог морског пристаништа Русије. У оба ова случаја, осим месних расхода, треба задовољавати и ванредне потребе — које нису предвиђене у буџетима („табелама”) — централних администрација. Године 1714 Сенат се коначно пресељава у Петроград и непрестано мора да се брине о ванредним расходима. Док је у Москви располагао изузетним приходима од ковнице новца и расположивих (или нерасположивих) вишкова после укидања приказа, сада мора у новој престоници да се обраћа канцеларији Петроградске губерније кад год се појави какав непредвиђен издатак од општег интереса. Није ли исплаћена плата бригадном генералу Черничеву? Пошто губерније нису испуниле дужност да снабдеју Ригу намирницама, треба ли да се оне што хитније накупују? Треба ли, у циљу „једне брзе војничке акције” да се прибаве принадлежности, муниција и коњи за пукове генерала Голицина? Треба ли брзо набавити новац потребан „за цареве редовне трошкове”? Све то мора да плаћа Петроградска губернија, а остале губерније и не хају да накнаде новац који су биле дужне да пошаљу.
Немогућно је снаћи се у овоме хаосу- јер су рачуни — као што смо видели — коначно замршени и никакав биланс није начињен од 1710 до 1715 године. Живи се од данас до сутра. Али разна довијања постају недовољна да покрију нове редовне издатке који непрестано расту, чак и после установљавања „табела” (буџета) од 1710 године. Иако се расходи сувоземне војске смањују, насупрот томе се расходи морнарице, после заузећа Азова, повећавају. Године 1712 и 1713 грађање балтичке флоте врши се живо: велики бродови су тако рђаво израђени, да се не смеју употребити противу непријатеља, али лака флотила састављена од галија које плове међу острвима финскога Залива (Skärgard), до којих не могу да допру велики бродови, чини велике услуге приликом освајања Финске. У годинама 1715 и 1716 припрема се искрцавање у Шведску кроз Аландски Мореуз. Услед тога се буџет морнарице пење од 434.000 рубаља у 1711 на 464.000 у 1712, на 484.000 у 1713, на 651.000 у 1714, на 740.000 у 1715—1716 години.
Шта да се ради? Да ли да се сваком новом расходу придода неки нов намет, по старинском обичају? Губернатори доста обилно прибегавају овом одвећ лаком начину; али је јасно да се не може ставити у дужност једном управном органу да ствара нове порезе, те Сенат, године 1712, изричито забрањује то губернаторима. Да ли да се заведу нови непосредни порези на „огњишта”? Још од 1710 године се често примењивао тај начин: „за набавку јахаћег прибора” године 1710; за грађење Петрограда — сви порези установљени за тај циљ доносе око 200.000 рубаља годишње; за допунско снабдевање војске. Године 1713 разрезано је по пола рубље на свако „огњиште” ради рата са Турском и у замену за порезу у коњима. Али је овај стари начин опорезивања већ преживео; он не даје више чак ни једну трећину предвиђеног прихода (117.000 рубаља, уместо 360.500).
Тако се у исти мах показује и недовољност нових установа, и неуспешност некадашњег пореског система. Да би се поправила прва од ових незгода, потребно је да се створи ма какав систем централне администрације. Петар је потпуно занемарио да се за то побрине и није чак ни наслутио ту потребу за све време његових путовања по Русији и по иностранству. Тек пред 1714—1715 годином почиње он да осећа ту потребу. После реформе из 1708— 1712 године, Москва је престала да игра улогу престонице, и од 1715 године, када је пресељен Сенат, та улога припада Петрограду. Али Сенат не може сам да замени читав један систем мећусобно повезаних установа. С једне стране потребно је да се тачно одреди његов положај у односу на губернаторе и да се одреде границе њихове надлежности. С друге стране, пошто је некадашњи порески систем постао неприменљив, наметала се коренита промена, коју је требало извршити ако се жели да се приходи повећају. Друга и последња систематска Петрова реформа тежила је да реши та два проблема.