Istorija Rusije (P. Miljukov) 2

←< 1. glava

ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov

3. glava >→

GLAVA II

Kratak pregled preistorijske arheologije ruske zemlje

Tek je sto godina otkako se ruski naučnici bave arheologijom svoje otadžbine. Pošto su se najpre interesovali za istoriske ostatke Grka na severnoj obali Crnoga Mora, i okolnih naroda Skita i Sarmata, oni uskoro obratiše pažnju na unutrašnjost svoje zemlje, sve do jezera Ladoge i gornjega sliva Volge; te oblasti bile su od 1854 do 1858 godine predmet značajnih radova A. Uvarova. Iako su se u drugoj polovini XIX veka arheološka istraživanja umnožila, ona su međutim počela jako da napreduju tek u početku XX veka zahvaljujući radu Petrogradske carske arheološke komisije, Moskovskog arheološkog društva, koje je prvo počelo da saziva ruske arheološke kongrese, Moskovskog istoriskog muzeja, a naročito Arheološkog društva u Odesi. Poslednjih godina su strani naučnici, prvenstveno iz Helzingforsa i Stokholma, uzeli u tome velikog i značajnog udela.

Najglavnija dela posvećena celini ili velikom delu ruske preistoriske arheologije jesu: A. S. Uvarov, Arheologija Rossii (Arheologija Rusije), sv. I, Moskva, 1881; N. P. Kondakov i J. Tolstoj, Ruskaja drevnosći v pamjatnjikah iskustva (Ruske starine u umetničkim predmetima), sv. I—VI, Petrograd, 1889—1899, čije je prve tri sveske preveo na francuski S. Renak u Starinama Južne Rusije, Pariz, 1892, 1892; B. I. Hanenko, Drevnosći Pridnjeprovja (Starine u slivu Dnjepra), I—VI, Kijev, 1889—1907; V. Xavojka, Drevnjije obitatelji srednago Pridnjeprovja (Drevni stanovnici srednjeg sliva Dnjepra), Kijev, 1913;. V. A. Gorodcov, Pervobitnaja arheologija (Prvobitna arheologija), Moskva, 1908; Bitovaja arheologija (Materijalna arheologija), Moskva, 1910, i Arheologija, sv. I, Moskva, 1925; M. Ebert, Sdrussland in Altertum, Bon, 1921; V. I. Danilević, Arheologična minuvšina Kiivščini (Arheološka prošlost Kijevske oblasti), Kijev, 1925; T. Arne, Östeuropas och Nordbalkans förhistoria, Stokholm, 1926.

Da spomenemo još Pregled razvitka arheoloških nauka u Rusiji, od grofice P. Uvarov, u Zbirci memoara francuskog arheološkog društva, Pariz, 1904, i Vvedenije v arheologiju (Uvod u arheologiju), Petrograd, 1923, od profesora S. A. Žebeljeva. Što se tiče specijalnijih radova, njih ćemo kasnije spomenuti.

I. — Preslovensko doba

Paleolitsko doba. — Ne zna se da li je čovek živeo u istočnoj Evropi u prvoj polovini kvaternera, u vreme kada je veliki severni glečer pokrivao ogromnu ravnicu koja se pruža do linije Lavov-Kijev-Tula-Saratov, ali znamo pouzdano da se pojavio čim su se glečerske mase počele da povlače. On je po svoj prilici došao sa Zapada i pripadao je istoj onoj mlađoj i krupnijoj rasi koja je na Zapadu zamenila prvobitnu i nižu rasu homo primigenius Europae. Na ravnicama oslobođenim od leda male porodice živele su nomadskim životom. Svuda gde su neko vreme živele ostavile su tragove svoga prolaska, ostatke ognjišta, pored kojih se nalaze kosti divljih životinja iz toga vremena, primerci kamenog ili koštanog oruđa, čitavog ili slomljenog, pokušaji primitivne umetnosti, ali ne i grnčarija, jer ona tada još nije postojala.

Rusija ima čitav niz ovakvih obitavališta. Najstarija pripadaju aurignaciskom i solutrenskom dobu i pronađena su kod Kostenki na Donu i kod Karačarova na Oki, potom u Kijevu, u Kirilovskoj ulici u predgrađu Podol; najskorašnjija, iz magdalenskog doba, kod Goncija blizu Poltave i kod Mizina na reci Desni. U ovom poslednjem obitavalištu pronađeni su vajani i ukrašeni predmeti čije šare odaju veoma razvijen umetnički smisao kod tih prostih ljudi koji su lovili mamute, nosoroge, medvede, lavove i irvase, i živeli teškim i napornim životom.

Neolitsko doba. — Da li su se možda kvaternerske rase, idući za mamutima i irvasima, otselile nekuda na severoistok i u Sibir, te načinile mesta nekoj novoj najezdi? Ili su ostale rasturene po ravnicama i šumama Rusije, tražeći neprestano nova staništa, nova obitavališta, unapređujući svoj umni razvitak tako da se uzdignu na viši stepen, mezolitski, a potom još više, do neolitskog stepena? Mi to ne znamo.

Sve što se zna to je da tadanje stanovništvo Rusije nije bilo zaostalo iza ostalih stanovnika Evrope i da se ono neverovatno uvećalo, naročito tamo gde je zemljište bilo plodno i pogodno za stanovanje. U Južnoj Rusiji, u Voliniji i oblasti Kijeva, Poltave i Harkova, nailazi se na mnoštvo tragova obitavališta, koji se javljaju u obliku prostranih slojeva ostataka, ili temelja koliba, ili pak grobnica sa neolitskim predmetima. Srednja i Severna Rusija su, razume se, manje bogate u tome pogledu; pa ipak se i tamo nailazi na često veoma značajne ostatke obitavališta, na primer u slivovima Volhova i gornjeg i srednjeg toka Volge. To više nije jedan jedini narod i svuda ista prosvećenost. Južna Rusija se očigledno razlikuje u tome pogledu od Srednje i Severne. Dvostruki karakter Rusije u istoriskome dobu, ona razlika u kulturi između stepske oblasti i oblasti šuma u Srednjoj i Severnoj Rusiji postoji već u neolitskom dobu, koje je započelo pre više od dve hiljade godina pre Hrista. Neolitska obitavališta u Južnoj Rusiji (Volinija, Kijevska, Poltavska i Harkovska gubernija) i retke grobnice sa skeletima pokazuju drukčiji tip kamenog oruđa (naročito mikrolite) i drukčiju grnčariju nego istodobna obitavališta pronađena kod Bologoa blizu Velikog Novgoroda, kod Volosova blizu Muroma na Oki, kod Balahna blizu Nižnjeg Novgoroda, kod Čuhloma na Veksji, a koja se odlikuju okruglom grnčarijom sa ukrasima u obliku češljevih zuba; pa i stara kultura sa koštanim oruđima, rasprostranjena u Estoniji i slivu Volge, tako isto je različita.

Isti ovi tipovi, razume se sa mesnim razlikama, vide se rastureni od Karelije i Finske do srednje Volge i ka Jugu do granice crnice. Očevidno je da je svuda ovde živeo isti narod, i njemu pripada poslednji stupanj one kulture koju nalazimo na kraju neolitskoga doba, sa svojim bakarnim predmetima i jakim uticajem nordiske i kavkaske kulture, a kasnije i uralske. Taj stupanj je poznat pod imenom fatjanovska kultura. Ono što nas najviše iznenađuje kod nameštaja nađenog u tome seocetu blizu stanice Utkinskaja na železničkoj pruzi između Jaroslavlja i Vologde jeste uticaj Zapada, Danske. To je dokaz da je već na tri hiljade godina pre Hrista postojala veza između Volge i Baltičkog mora. Ne treba verovati ni u jednu najezdu sa Zapada, ni u najezdu sa Juga. Fatjanovska prosvećenost imala je svoje središte u trouglu Vologda-Vladimir-Novgorod na Volgi, ali se ona rasprostirala odatle sve do Velikog Novgoroda i do varoši Brjanska i Sergača.

U Južnoj Rusiji, naprotiv, ne vidimo jedan jedini narod. Razlike u kulturi na koje se tamo nailazi čak i u jednoj užoj oblasti, na primer u Kijevskoj guberniji, takve su da se ne mogu uvrstiti u jednu etničku celinu. Za neolitsko doba u pravom smislu ova činjenica nije očevidna, jer ima premalo proverenog materijala. Ali što se tiče kraja toga doba, u trenutku kada prvi bakarni predmeti prodiru u staru neolitsku zbirku pripremajući na taj način prosvećenost metalnoga doba, zapažaju se već jasno različiti narodi.

Sa Zapada, sa obala Odre, dolazi među domoroce jedan narod koji je ostavio svuda na svome prolazu grobove sa kosturima u čučećem stavu u kamenim sanducima, sa grnčarijom nordiskoga tipa i onom koja u arheologiji centralne Evrope nosi obično naziv vrvčaste grnčarije. Grobovi za spaljivanje, koji se mešaju među ove, postavljaju takođe jedan etnički problem.

Posle toga, sa istoka (ili juga) došao je prvi talas nomada nepoznata porekla, koji je Dm. Samokvasov hteo da izjednači sa Cimerijcima, istoriskim prethodnicima Skita. Grobovi tih naroda rasejani su po čitavoj stepskoj oblasti između Galicije i donje Volge i Kavkaza. Oni se razlikuju od drugih tumulima (kurgan) koji pokrivaju kosture u čučećem stavu. Grobni nameštaj je veoma karakterističan, i naročito nas iznenađuje običaj da se kosti skeleta pokriju jednim slojem crvene boje. Najveći broj tumula pripadaju sledećem bronzanom dobu i obogaćenoj civilizaciji.

Treći jedan narod sasvim originalne civilizacije obrazovao se takođe na jugu: to je bio zemljoradnički narod koji je stanovao u oblasti između Galicije i kijevskog Dnjepra. Njegovi etnički odnosi sa njegovim domorodskim susedima iz neolitskog doba i narodom sa sandučastim grobovima nisu poznati. Ali izgleda da je on sa nomadskim stanovništvom stepe vodio neprekidno borbu, koja se po njega rđavo završila. Njegova civilizacija blistala je nekoliko vekova, od kraja treće hiljade godina pre Hrista, nadmašujući sve susedne civilizacije svojim umetničkim smislom; ali, posle svršetka kamenoga doba ona naglo iščezava, bilo da je izumrla usled napada osvajačkih nomada, bilo da se povukla u druge zemlje, na jug Evrope. To je Tripoljska civilizacija, tako nazvana prema jednom od njenih prvih nalazišta koje je otkriveno blizu Kijeva, u Tripolju na Dnjepru, i koje je čuveno bogatstvom svoje šarane i bojene grnčarije, divno izrađene, svojim idolima od gline i svojim zagonetnim kosturnicama (Ploščadka) sa grobovima za spaljivanje. Velika srodnost njene grnčarije sa predmetima iz starog doba pronađenim na Balkanu i na Maloaziskom Ostrvlju izazvala je stvaranje nekolikih teorija: najpre onu o širenju egejskih uticaja ka severu a kasnije teoriju o obratnom uticaju ili čak o spuštanju tripoljskog stanovništva i njegove civilizacije ka jugu, sve do Grčke (E. Štern). Ali ne treba zaboraviti ne manje čudnu podudarnost te civilizacije sa drevnom Mesopotamijom (Akropolj u Suzi) i drevnim Turkestanom (Anau blizu Ašabada). Ostaje, dakle, još mnogo zagonetaka, i Tripoljska civilizacija ostaće još dugo vremena, ukoliko se tiče njenog porekla i njene suštine, njenog rasprostiranja i iščezavanja, privlačan ali i težak problem ruske arheologije. U svakom slučaju, uopšte uzev, veoma je teško pokušavati da se razreše ta etnička pitanja za tako davne periode vremena.

Sasvim je prerano prenositi u ta vremena razne faze razvitka indoevropskog naroda, ili čak služiti se pojmovima Germani, Litvanci i Sloveni. Mi ništa ne znamo o svima prastarim narodima Južne Rusije; postoje nejasnosti, čak i o stanovništvu koje je ostavilo kurgane (tumule), iako se ono održalo sve do dolaska Skita. Jedino je verovatno finsko poreklo stanovništva Srednje i Severne Rusije, počev od neolitskoga doba. Tamo nije bilo velikih promena.

Bronzano doba. — Početkom druge hiljade godina pre Hrista, oruđa od bronze zamenjuju kamena i bakarna oruđa.

Na severu, stara fatjanovska kultura, veoma rasprostranjena, ustupa mesto mlađim kulturama koje se odlikuju obilnošću metala, naročito predmetima sibirskog porekla. Sibir je tada igrao važnu ulogu u razvitku Istočne Evrope. Uticaj sliva reke Jeniseja i oblasti Urala na staru kulturu Fatjanova i Volosova nastavio se, kao što dokazuju iskopine nađene kod Sejma blizu Nižnjeg Novgoroda, ili kod Turovskoga (Galič). Ali hronologija ostaje i dalje neizvesna. V. Gorodcov stavlja fazu Sejma u XIV—XIII vek, a fazu dragocenih predmeta nađenih kod Galiča u X—VIII, dok ih A. Talgren stavlja, zajedno sa sličnim grobovima, u XIV—XI vek pre Hrista. To je jedna nova civilizacija bronzanog doba i ona se održala za vreme narednog perioda, kada su u Južnoj Rusiji vladale nove kulture višega stupnja, prožete uticajem klasične grčke umetnosti. Osim toga, može se reći sa A. Talgrenom, koji je toj poslednjoj fazi dao ime Ananjinske kulture, da ona pretstavlja vrhunac bronzane kulture na Volgi. Taj procvat stavlja se između VII i II veka pre Hrista, i plod je raznih uticaja, naročito veza sa Sibirom i Srednjom Azijom. Ananjin je jedan deo te teritorije i njenih kultura.

U Južnoj Rusiji, pri pojavi bronzanog doba, ni Tripoljska civilizacija, a verovatno ni stanovništvo koje ju je stvorilo ne postoje više. Njeni jedini stanovnici su ostaci domorodaca koji se održavaju kroz sva doba i kroz sve promene naseljavanja. Da li je tamo bilo još i drugih etničkih ostataka? To se tačno ne može znati. Osim njih, u svakom slučaju, u čitavoj stepskoj oblasti stanovali su i njom gospodarili stari zavojevači sahranjeni pod kurganima sa obojenim skeletima. Grobovi iz toga doba danas su vrlo dobro poznati zahvaljujući istraživanjima V. Gorodcova, E. Melnika, E. Trifiljeva i Dm. Jevarnickoga u Harkovskoj i Jekaterinoslavskoj guberniji, a naročito zahvaljujući odličnom iscrpnom delu A. Talgrena. Konstrukcija grobova menja se prema fazama razvitka, te od prostoga groba postaje grob ojačan građom, a potom se prelazi na kavkaski tip katakombe; grnčarija tu dostiže retku izobilnost i veliku originalnost urezanih ukrasa. Jamačno je bilo velikih kulturnih — ako ne i etničkih — promena u dobu kome odgovaraju ti grobovi, a to će reći od polovine druge hiljade godina do početka skitsko-sarmatske kulture, sa kojom ti grobovi očevidno imaju dodirnih tačaka.

U razvitku bronzanog doba u Rusiji učestvovale su obe etničke grupe, domoroci i osvajači sa kurganima. V. Danilevič greši što to pripisuje samo prvoj grupi. Bronzana kultura u Južnoj Rusiji stvorena je industrijom koja je unošena čas iz Mađarske, čas sa Istoka i Urala, kao što se vidi iz sadržine grobova i mase bronzanih predmeta nađenih na raznim mestima gde su vršena otkopavanja, a naročito iz iskopina nađenih kod Borodina, blizu Kišenjeva u Besarabiji. Ali mnoštvo kalupa i topionica pokazuje da je postojala i lokalna industrija. Nomadi su takođe imali udela u toj industriskoj proizvodnji, što dokazuju iskopine nađene u oblasti njihovih kurgana, pa čak i u njihovim grobnicama.

Skitsko-sarmatsko doba (Gvozdeno doba). — Za vreme prvih hiljadu godina pre Hrista jedna nova najezda nomada preplavila je čitavu stepsku oblast.

Ta najezda naišla je u dva talasa. Prvi je bio najezda iranskih Skita, koji su pošli iz Srednje Azije. Kada su u VIII ili najkasnije u VII veku došli u tu oblast, oterali su iz stepa Cimerijce, neznani narod trakiskog ili kavkaskog porekla (narod koji je ostavio ranije pomenute kurgane), nastanili se između Dona i Dnjestra, kao i u graničnoj oblasti, i tu osnovali novu državu sa nekoliko dinastija. Ostaci Cimerijaca i domorodaca potpadoše pod vlast Skita, od kojih se jedan deo nastani još dalje, u Mađarskoj i Bugarskoj.

U početku III veka pre Hrista drugi talas najezde doveo je uzastopno plemena srodna Skitima, koja su isto tako govorila jedno iransko narečje i dolazila takođe iz Srednje Azije. Ta plemena nazivaju se Jednim opštim imenom Sarmati, iako ona obuhvataju čitav niz plemena među kojima istorija zna za Jazige, Jaksamate, Roksolane, Alane i druge. Jedan deo Skita bio je uništen, te stepe padoše pod vlast Sarmata za nekoliko vekova, sve do dolaska Gota u III veku posle Hrista.

Ali ova najezda nije bila jedina velika etnička promena u Južnoj Rusiji. U isto vreme kada i Skiti, pojaviše se Grci na severnoj obali Crnoga Mora, čiju veliku ekonomsku važnost oni odmah uvideše. Na toj obali, iza koje su se nalazile ogromne žitnice spremne da snabdevaju čitavu Grčku i Jegejsko Ostrvlje, oni pohitaše da osnuju čitav niz trgovačkih zastupništava i naseobina, od kojih su najbogatije i najveće bile Olbija sa ostrvom Berezanjom na ušću Buga, Pantikapeja na Bosforskom Kanalu (danas moreuz Kerč između Azovskog i Crnog Mora), i Hersonez na Krimu, pored Sevastopolja. Prve dve naseobine bile su po poreklu jonske (osnovali ih stanovnici grada Mileta sa Maloaziske obale), a treća dorska, koju su osnovali stanovnici Herakleje. Olbija je u početku bila najnaprednija, ali je Hersonez duže sačuvao svoju moć.

U čitavom razdoblju od VIII ili VII veka pre Hrista do III veka posle Hrista, arheologija nailazi samo na ta tri etnička elementa: Skite, Sarmate i Grke.

Najpre se vidi kako se skitska i grčka civilizacija stapaju da sačine jednu celinu u kojoj grčka umetnost i tehnika potiskuju nomadska obeležja. U kurganima, naročito onima što pripadaju varvarskim poglavicama, skitskim ili sarmatskim, iz prvih vremena, nailazi se, pored proste grnčarije i predmeta donesenih iz Azije ili izrađenih na licu mesta, čitav niz divnih predmeta klasične izrade što su ih načinili grčki majstori u Olbiji, a kasnije naročito u Pantikapeji, ali za varvare, sa njihovim motivima i po njihovom ukusu. Muzej Ermitaž u Petrogradu čuva jednu takvu čuvenu zbirku koja potiče iz kurgana zvanih Kul-Oba, Soloha, Čertomlik, Semibratov, Lugovaja, Hohlač, Karagodeuaš, i mnogih drugih.

Za skitskoga doba preovlađuje grčka umetnost i ona uobličuje varvarski stil, koji se odlikuje životinjskim ukrasima donesenim iz Srednje Azije, no koji su pretrpeli jak uticaj Mesopotamije. Sarmatsko doba označava preokret u uticajima. Već od I veka posle Hrista, civilizacija i čitav sarmatski život počinju da gospodare grčkom i romanskom kulturom i da ih prožimaju varvarstvom. Sarmatska dekorativna umetnost širi se i drugim putevima, i unosi u radionice Krima i poluostrva Tamanja jedan nov životinjski stil sa persijskim i indijskim uticajima, raznobojan, sa novim dekorativnim tehnikama (umetci, gleđ) koji priprema zemljište za umetnost gotskoga doba. Sve te novine dolaze velikim putem kojim su se kretale trgovina i najezde, a koji spaja okolinu Balkaškog jezera sa planinskim lancem Tjan-Čanom na Donu.

Ali u tome dobu, u arheološkim iskopinama Južne Rusije, nisu svi predmeti skitskoga ili sarmatskoga porekla. Osim već navedenih grčkih naseobina, nailazi se severno od stepske oblasti, u Kijevskoj, Černjigovskoj i Poltavskoj guberniji na velika groblja gde se, pored pravih skitskih i grčkih predmeta, nalaze i predmeti dovoljno različiti da bi se mogli pripisati nekom drugom narodu, jamačno domorocima koje su pokorili nomadi.

Oblast ovakvih groblja, koja imaju ponekad i tumule, već je pošumljena, i vrsta predmeta u grobovima pokazuje da je stanovništvo bilo pre zemljoradničko nego nomadsko; utvrđeni logori u njihovoj blizini pokazuju da su tu bila relativno stalna obitavališta (logori kod Nemirova, Motrenina, Pastjerskog, Bjelskog); grnčarija je delimično različita i običaj spaljivanja meša se sa običajem sahranjivanja. To nas navodi na pretpostavku da su to drugi narodi, koji se verovatno kriju iza imena koje se nalazi kod Herodota (IV, 17, 521) — „zemljoradnički Skiti”. Ne može se međutim danas kazati koji su to narodi, iako je prisustvo Slovena na zapadu i Finaca na istoku te oblasti već vrlo verovatno.

Unutrašnjost Rusije ostaje za vreme skitskoga doba u mraku. Kulture sa juga prodirale su do Voronježa i Romnija, gde su se mešale sa fatjanovskom kulturom koja je bila na izmaku. Ali karakter kulture u unutrašnjosti nije nam dobro poznat, a utvrđeni logori tipa Đakovo gorodišče blizu Moskve, sa svojim koštanim izrađevinama, daju pre utisak završetka neolitskoga doba nego poodmakle metalne kulture.

Poznato je, uostalom, da je u to vreme cvetala na srednjoj Volgi i na Oki i Kami bronzana kultura Ananjina, sa mnogo tragova skitske radinosti. Ja međutim ne smatram da ti tragovi potiču sa obala Crnoga Mora, kao što je tvrdio A. Talgren, nego neposredno iz okoline Turkestana.

Gotsko-rimsko doba. — Već od II veka posle Hrista rimska kultura počela je da prodire u unutrašnjost Rusije. To je bila posledica najpre zauzimanja obale Crnoga Mora od Rimljana za vlade Nerona (63—66), a potom osvajanja Dakije koje je izvršio car Trajan 106 godine. Ove pobede otvoriše vrata rimskoj trgovini, koja prodre dosta daleko u unutrašnjost, što dokazuju velike količine nađenoga rimskog novca sa obe strane Dnjepra. Ali razvoj rimskog uticaja bio je zaustavljen dolaskom Gota.

Ovi su krajem II i početkom III veka napustili u velikim masama donju Vislu i prešli najpre preko zemlje zapadnih Slovena. Jedan njihov deo naiđe 214 godine na rimsku vojsku u Dakiji, a drugi posede oblast srednjega Dnjepra i tu obrazova novu državu čije je središte bilo na Dnjepru (Kijev?). Odatle Goti raširiše svoju vlast nad Fincima, Litvancima i susednim Slovenima, a tako isto i nad obalama. Od godine 250 najglavnije grčke naseobine padoše postupno pod njihovu vlast. Ta gotska država, velika i moćna u IV veku, propade takođe godine 375 pod navalom Huna. Najveći deo Gota povuče se ka zapadu, te će istorija i arheologija naći u VII veku na obalama mora njihove neznatne ostatke. Arheologija utvrđuje njihovo prisustvo na tome mestu na osnovu groblja za sahranjivanje kod Gurzufa, Souk-Sua i Mangupa na Krimu, koja potiču iz VI i VII veka; ali ona ne može tvrditi da su oni tu bili i ranije. U jednoj grupi groblja, koju pretstavljaju groblja kod Černjahova i Romaškija blizu Kijeva (grobovi za spaljivanje i sahranjivanje iz IV i V veka), sačuvani su predmeti koji bi mogli poticati od Gota. Ali pored tih grobova ima i drugih još starijih, iz I veka, kao što su oni kod Zarubinaca, koje je jedan od dobrih ruskih arheologa, V. Hvojka, pripisao istoj grupi. Ako je tako, ako ti grobovi kod Zarubinaca pretstavljaju početak iste civilizacije, onda cela ta grupa ne može pripadati Gotima, kojih nije bilo na jugu Rusije u I veku i čiji su srodnici Bastarni stanovali u drugoj oblasti. Za arheologiju pitanje Gota u Rusiji ostaje dakle nerešen problem.

Naprotiv, nema više nimalo sumnje o njihovom udelu u kasnijem razvitku umetničke radinosti u Srednjoj Evropi. Ranije se pretpostavljalo da su oni za vreme svoga bavljenja na Crnome Moru, pomoću mesnih radionica, stvorili jedan nov stil, a kada su ih odatle oterali Huni, raširili ga po celoj Evropi. To je stil koji je baron Beji nazvao „gotska umetnost”, koji je poslužio kao osnovica merovinškoj umetnosti u V—VII veku i koji se odlikuje sjajnim raznobojnim umetcima od granata ili stakla, klinastim urezima i ubodima, i novim stilom životinjskih ukrasa. Uistini taj novi stil nisu stvorili Goti, nego neposredno grčke radionice, i pred sam dolazak Germana on je bio već sasvim uobličen zahvaljujući potstrecima što su ih doneli Sarmati, a takođe i trgovini sa Persijom. U III i IV veku tako ukrašeni predmeti nisu retki u grčkim grobovima. To je dakle jedan grčko-istočnjački stil, a ne „gotski”. Pošto su dali nove oblike kopčama i minđušama, Goti su ga samo usvojili i rasprostranili, razume se pomoću vizantiske trgovine, posle 375 godine po ostaloj Evropi.

Ova nova umetnost prodrla je u Rusiju dosta daleko na sever, gde se u grobovima iz VI i VII veka nalaze često izopačene gotske kopče. Jedan put prolazio je duž Dnjepra (Pastjerskoe), a drugi istočnije. Ovim putevima su gotski predmeti, a uporedo s njima i gleđosani predmeti takozvanog moščinskog stila, prodrli do sredine Rusije, jer se nalaze u obitavalištima i grobovima litvanskim, slovenskim i finskim. To su kulture zvane pjanoborska i borkiska, poznate po nizu finskih grobalja na Kami i Oki. To su samo novi strupnjevi nekadanje ananjinske kulture.

II. — Slovensko doba

Vrlo je verovatno da su Sloveni stanovali u svojoj evropskoj postojbini između Visle i Dnjepra već na nekoliko vekova pre Hrista, te ne izgleda čudno što su im arheolozi pripisali nekoliko preistoriskih kultura među onima koje smo nabrojali na jugoistoku Rusije. Ali, to je samo pretpostavka, a za epohe pre prve hiljade godina pre Hrista svako takvo utvrđivanje istovetnosti neminovno mora biti nepouzdano. Ne zna se gde su se nalazili Prasloveni u toku III i II hiljade godina pre Hrista, i svi pokušaji da se kulture Tripolja proglase za slovenske, ili neolitske domorodačke kulture za slovensko-ukrajniske (v. B. Danilevič), nemaju čvrstog osnova.

Tek u toku I hiljade godina pre Hrista može se utvrditi da su u Rusiji boravili Sloveni, koje Tacit i Ptolomej pronalaze već kao veliki narod, i jedino zemljoradnička kultura ne severu skitskoga carstva i černjakovska kultura posle Hrista imaju pravo — iako se i tu mogu izraziti sumnje i staviti primedbe — da se pripišu Slovenima. Ako se hoće iskreno da prizna, mora se reći da se ne zna ozbiljno kakva je bila kultura Istočnih Slovena čak ni u razdoblju od V do VIII veka, u kome je vremenu veliki deo Srednje i Južne Rusije bio već posednut Slovenima.

Izvesno je da su Sloveni obrazovali veliki narod pod vlašću Gota i da su se u VI i VII veku raširili do Doneca, Oke, gornjega Dnjepra i Volhova; da su Vjatići u VIII veku osnovali na Oki važan trgovački i politički centar oko varoši Rjazanja (nekadanja Arza). Ali naše poznavanje obitavališta i grobova iz toga vremena je tako nepotpuno, da bi opis starina tadanje slovenske civilizacije izgledao danas preran.

Tek od IX i X veka može ruska arheologija da nam pruži pozitivnu i pouzdanu sliku postojbine Slovena, njihovoga rasprostiranja i njihove kulture. Razume se da se uvek nailazi na grobove i obitavališta za koje se ne može pouzdano tvrditi kome su pripadali, naročito na granici slovenske teritorije, ali ponekad i više ka središtu. I pored svih napora grofa A. Uvarova, V. Zavitnjiviča, generala N. Brandenburga i nekih drugih još se ne može tačno reći šta je u IX i X veku slovensko, a šta nije. Ali, ako se još i kolebamo pred izvesnom grobnicom, :ne kolebamo se pred celinom. Celina slovenske kulture već je dosta pouzdana i poučna. Biće dovoljno da se ovde obeleže glavne njene linije.

Slovenske grobnice nalaze se pod mogilama (tumulima) prilično visokim — otuda i dolazi naziv „doba kurgana” — koje pokrivaju tela bilo spaljena ili sahranjena. Spaljivanje, koje su Sloveni odavno vršili, izgubilo se tek postepeno, prilikom primanja hrišćanstva. Uopšte uzev, sahranjivanje je zavedeno u toku XI veka; samo na jugu raširilo se ono ranije, ali nam Kijevski letopis kazuje da su neka slovenska plemena, udaljena od pokrštenih središta, vršila spaljivanje oko 1100 godine. Unutrašnja konstrukcija kurgana je veoma različita; ponekad grobovi leže prosto na površini zemlje ili u prostim jamama; na drugom mestu ima kovčega ili sarkofaga; na trećem mestu postoje krovovi od drveta. Telo obično leži na leđima, sa nogama ka istoku a glavom ka zapadu. Predmeta u grobovima ima obično veoma malo; najbogatiji grobovi nalaze se samo duž velikih trgovačkih puteva, oko trgovačkih ili kneževskih središta, na primer na Dnjepru — u zavičaju plemena Poljana, na Oki — kod plemena Vjatića, u okolini Smolenska — kod plemena Krivića, ili kod Severjana blizu Černjigova.

Prvobitno oružje Slovena bilo je veoma jednostavno: luk sa strelama, koplje i ponekad mali štiti. Kasnije se naoružanje razvilo pod uticajem Rusa-Varega i okolnih nomada. U IX i X veku ono je dopunjeno mačem, bradvom i velikim štitom, dok su nomadi imali luk i sablju, koji od X veka pređoše u upotrebu i kod Slovena. Šiljati šlemovi i pancir-košulje bili su takođe u čestoj upotrebi, kao što su bili i domaći predmeti; uzengije, đemovi, mamuze, srpovi i ognjila svuda su isti, osim u nekojim oblastima gde se javljaju ponekad i nomadski predmeti istočnjačkog obeležja. Grnčarija je svuda ista: jedan stari tip (raniji od X veka) ćupova bez ukrasa, načinjenih rukom, i jedan pozniji tip, koji se nalazi u Rusiji od X veka, poznat pod nazivom grnčarija gorodišta. To su ćupovi povrnutih ivica i obično ukrašeni položenim ili talasastim urezanim linijama, načinjeni na kolovratu i dobro pečeni. Na dnu se obično nalazi znak grnčara. To je grnčarija koja je došla u Rusiju iz oblasti Zapadnih Slovena i srednjeg sliva Dunava.

Najbogatiji deo nađenih predmeta sačinjavaju svakovrsni nakiti, izuzev kopči koje su u IX i X veku u Rusiji već iščezavale i ustupale mesto pređicama i pucadi. U nakitu se najbolje može da zapazi dejstvo različitih uticaja, skandinavskog, istočnjačkog i vizantiskog, koji su doprineli da se stvori slovenska kultura toga doba. Njihovi susedi Litvanci, Letonci i Finci imali su manji uticaj nego drugi, jer njihov glomazni nakit nije odgovarao slovenskom ukusu. Naprotiv, suparništvo između skandinavskog, vizantiskog i istočnjačkog uticaja na slovensku kulturu bilo je veoma živo, o čemu su dokaz nekolika groblja u središtu slovenske zemlje i čitav niz iskopina iz X i XI veka (Gnjezdovo kod Smolenska). Istočnjački srebrni nakit, ukrašen tananom srmom, preovlađuje u početku, ali od XI veka vizantiska izrada ha potiskuje i naposletku zamenjuje sve ostale. Ruske radionice, najpre u Kijevu a potom u Velikom Novgorodu, Vladimiru, Rostovu i Suzdalju, počeše i same da podražavaju vizantiskim uzorima: nov niz divnih iskopina svedoči o njihovoj delatnosti.

Od svih onovremenih slovenskih nakita najinteresantniji su sa arheološkog i etnografekog gledišta viseći prstenovi, kružići više ili manje ukrašeni koji su visili sa obe strane glave na slepoočnicama, okačeni o traku ili možda dijademu. Oni su po obliku čas prosti a čas složeni. Jedni su stalno obeležje Slovena, ali drugi obeležavaju razna slovenska plemena; oni se mogu naći svuda gde su Sloveni obitavali i oni su najvažniji dokazi slovenske arheologije. Ostali ukrasi menjaju se takođe prema raznim oblastima, ali u mnogo manjoj meri.

Ostaci slovenskih kuća iz ovoga doba i beskrajni niz raznih utvrđenja, naročito onih što se zovu gorodišča, utvrđeni logori ograđeni bedemom i ponekad palisadom, pretstavljaju takođe interesantne dokaze. Ovi logori služili su za skloništa ili za odbranu, a takođe i za održavanje zakonotvornih ili verskih skupština. U onima koji su bili nastanjeni zemljište je unutra puno ruševina i ostataka svakidanjeg života, naročito grnčarije koja se ne razlikuje od one u grobovima. Ovakva utvrđenja — koja se u Rusiji broje na hiljade — veoma retko su bila predmet naučnih istraživanja. Isto tako i njihove međusobne srodnosti i njihovo ustrojstvo, kojima bi se mogli rasvetliti odnosi između starih bratstava ili plemena, nisu još proučena kako treba. Poznata je složena konstrukcija jednog velikog gorodišča otkako su vršena otkopavanja kod Bjelgorodka blizu Kijeva, nekadanjeg Bjelgoroda što ga je sagradio veliki knez Vladimir godine 992.

III. — Starine okolnih neslavenskih naroda

Na svim obalama slovensko stanovništvo Rusije imalo je za susede na ruskoj teritoriji narode više ili manje stare. Njihove starine, koje delom pripadaju slovenskim oblastima a delom su van njih, privlače takođe pažnju ruskih arheologa.

Kultura sa kraja preistoriskoga doba relativno je dobro proučena, koliko na zapadu Rusije na obalama Finskoga Zaliva toliko i u slivu Oke i Volge, gde su nam groblja na Oki, na Ljadi, blizu Tombova i Penza (Tomnjikov, Podbolotnaja, Murom, Maksimovka) otkrila čitav jedan svet bogate finsko-istočnjačke kulture.

Kultura nomada iz toga doba (Hozara, Pečenjega, Polovaca i drugih), koji su bili susedi Slovena na granicama stepa, takođe je dobro poznata. Mnoštvo nomadskih grobova otkriveno je u Kijevskoj, Jekaterinoslavskoj, Tavridskoj, Harkovskoj (Verhnje Saltovo), Kubanskoj, Voronješkoj i drugim gubernijama. Ali još nemamo iscrpno delo o njima.

Zapadni susedi Slovena, Letonci i Litvanci, naseljavali su nekada veliki deo oblasti koja je kasnije postala slovenska, do Pripjata i gornjega Dnjepra, računajući tu i oblast Smolenska. Odatle su se oni povukli oko VI i VII veka pred najezdom Slovena i otišli da se nastane na zapadu, iza gornjega Njemena, Vilije i Polote, Dvinine pritoke. Njihove starine, sakrivene po neprohodnim šumama, srazmerno su malo poznate, naročito ukoliko se tiče hronologije.

Ruska arheologija ima dakle pred sobom goleme zadatke i težak posao, koji bi lako ispunili čitavo jedno stoleće. Ali napredak što ga je ona načinila u poslednje vreme daje nade da će ona i to savladati.