Istorija Rusije (P. Miljukov) 16

←< 15. glava

ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov

17. glava >→

GLAVA XVI

Nikola I (1825-1855)
(nastavak)

I. — Vlada i duhovni život

U oblasti duhovnog života ukazuje se najjasnije rascep koji se stvorio i koji se još produbljuje za vladavine Nikole I izmeću težnji ruskoga društva i vladine politike.

Vlada i osnovne i srednje škole. — Pobuna dekabrista je za Nikolu bila jedna opasna opomena. Ona je dokazala da postoji jedno „pogrešno vaspitanje”, na koje on ne propušta da ukaže u proglasu kojim se objavljuje presuda pobunjenicima: „Nije nastava”, kaže on, „već su besposlica duha, koja je opasnija od lenosti tela, i nedostatak solidnih znanja uzrok onoga anarhističkog duha, onog kobnog luksuza nepotpunih znanja i one sklonosti ka krajnosnim sanjarijama koje izopačavaju životne nazore i završavaju se porazom. Svi napori i sve žrtve državne uprave biće beskorisne, ako joj porodično vaspitanje ne pruži pomoć saobražavajući se njenim nazorima.” Zato on želi takvu školsku nastavu koja bi mogla da obrazuje duh mladeži a da ga ne izopači.

Toga radi raskida on najpre tesne veze koje su spajale razne tipove školskih ustanova. Parohiske i okružne škole, koje su pretstavljale prvi stepen školskog sistema, odvojene su od gimnazija da bi postale nezavisne. Jednim raspisom koji je 1827 godine uputio admiralu Šiškovu, ministru prosvete, car ograničava pristup na univerzitete, više škole i gimnazije samo za lica iz slobodnih staleža, a mužicima i slugama dopušta stupanje samo u parohiske, okružne, stručne i poljoprivredne škole. Tako najveći deo stanovništva može da dobije samo osnovnu nastavu, čiji program postaje usko praktičan.

Karakter srednje nastave, koja je dostupna samo povlašćenim staležima a naročito plemstvu, izmenjen je takođe. Da bi kontrolisala nastavu koju dobivaju mladi plemići u svojim porodicama, vlada traži određene uslove od privatnih profesora. Ona sem toga donosi odluku da se deca između deset i osamnaest godina mogu vaspitavati samo u Rusiji. Ona umnožava školske ustanove da bi u njih privukla mlade generacije: broj gimnazija penje se od 48 u 1826 na 74 u 1850 godini. Ona menja i njihovu spoljnu organizaciju: nov pravilnik i novi programi stavljeni su na snagu godine 1828. Pošto je zavođenje klasične nastave izgledalo naročito poželjno, latinski jezik postao je obavezan u gimnazijama; u nekoliko gimnazija, koje su uostalom bile malobrojne, dodat je i grčki jezik. Kasnije je vlada osetno olakšala program srednjoškolske nastave izostavljajući iz njega logiku i statistiku i skraćujući program matematike. Najzad, godine 1835, vlada oduzima od univerziteta kontrolu koju su oni vršili nad osnovnim i srednjim školama da bi je poverila „staraocima”, koji su većinom uzimani iz redova viših oficira.

Iako osnovna nastava stvarno skoro i ne postoji, srednja nastava, i pored snižavanja nivoa nastavnog programa, ostvaruje za vlade Nikole I veliki napredak, što potvrđuje povećanje broja tih škola i broja njihovih učenika.

Vlada i univerziteti. — Godine 1833 Uvarov, postavši ministar narodne prosvete, obeležava takođe svoj program: „Vlada treba da ima za cilj da postepeno osvoji duh mladeži i da ga neosetno dovede do one glavne tačke gde se solidna naučna znanja spajaju sa dubokom verom u bitno ruska načela, koja su čuvari pravoslavlja, autokratije i nacionalne misli, što pretstavlja našu jedinu kotvu spasenja i jemstvo snage i veličine naše otadžbine”. Pod „narodnom mišlju” podrazumeva on društveni poredak koji postoji u Rusiji, a to će reći seljačko ropstvo, čiji je problem „tesno vezan sa pitanjem autokratije pa čak i monokratije”; za njega su seljačko ropstvo i autokratija „dve uporedne snage koje su se jednovremeno razvijale, koje počivaju na istom istoriskom načelu i čija je zakonitost podjednaka”, i on upoređuje seljačko ropstvo sa drvetom koje je „pustilo duboko svoje korenove, koje štiti Crkvu i presto” i koje je „nemogućno iščupati”. On je dakle rešen da odlučno suzbija svaku nastavu koja ne bi težila da sačuva verski, politički i društveni poredak: „Pri sadašnjem stanju stvari i duhova”, tvrdi on, „potrebno je podizati neprestano duhovne brane. One neće sve biti podjednako otporne i sposobne da spreče širenje razornih ideja, ali svaka od njih može imati svoju relativnu korisnost i pružati neposredne koristi”. Nisu se mogle jasnije iskazati školska shvatanja Nikole I, koja će, pošto su najpre pokrenula reformu osnovne i srednje nastave, biti putokaz i za reformu univerziteta.

I pre nego što je Uvarov postao ministar, vlada se nije ustezala da pogazi autonomiju koja je univerzitetima bila dodeljena statutom od 1803 godine. U 1826 godini ona je ovlastila staratelja Harkovskog okruga da on postavlja profesore univerziteta i njihove pomoćnike. Iste godine, na predlog ministra prosvete Šiškova, ona je postavila drugog jednog kandidata na mesto rektora koga su izabrali profesori Petrogradskog univerziteta. Godine 1832 na Petrogradskom i 1833 godine na Kazanjskom univerzitetu, vlada je ovlastila ministra prosvete da zadrži na položaju rektora kome je bio istekao rok, umesto da naredi biranje njegovog poslednika.

Ali se Uvarov nije zadovoljio ovim delimičnim merama; on želi opštu izmenu stanja. Nov univerzitetski statut koji je on objavio 1835 godine ima dva glavna cilja: „Prvo, da pruži racionalnu formu univerzitetskoj nastavi i da je uzdigne na takav nivo koji će zahtevati duži i stalan rad, te da se tako stvori jedna razumna brana koja će sprečiti nedovoljno zrele mladiće da stupaju u državnu službu. Drugo, da privuče mladež iz viših društvenih redova i da ih otrgne od kobne nastave koju dobivaju od tuđinskih profesora.” Drukčije rečeno, univerziteti treba da budu, ako ne potpuno a ono bar u najvećoj meri, rezervisani za jednu kastu i prilagođeni potrebama državne službe. Oni gube, kao što smo videli, kontrolu nad osnovnim i srednjim školama svoga područja i svedeni su samo na ulogu više škole. Profesori zadržavaju pravo da biraju sebi rektora svake četvrte godine i da postavljaju profesore za razne katedre. Ali kako je ministar dobio takođe pravo — kojim će se on obilno služiti — „da postavlja na upražnjene katedre profesore i pomoćnike izabrane među osobama koje su stekle glas zbog svoga znanja i nastavničkih sposobnosti, i koje imaju potrebne kvalifikacije za te položaje”, univerziteti neće skoro imati stvarno prilike da sami biraju svoje osoblje. Staratelji postaju njihovi neposredni šefovi. Oni „paze na sposobnosti, revnost i ponašanje profesora, pomoćnika, docenata i činovnika, popravljaju one koji su leni upućujući im opomene i preduzimaju potrebne mere da uklone podozrive osobe”. Oni imaju pravo da vrše opšti nadzor nad univerzitetima, a nadzornik studenata i njegovi pomoćnici paze na ponašanje studenata, pa čak i na „Njihov spoljni izgled”, a to će reći na njihovo odelo, češljanje, itd... Taj statut menja takođe pravnu nastavu izostavljajući iz nje naročito više disciplina opštega karaktera i nameće studentima svih fakulteta obavezu da pohađaju jedan tečaj iz teologije.

Kasnije se vlada trudi uporno da što je moguće više rezerviše univerzitete za plemstvo. Godine 1840 Uvarov u jednom tajnom raspisu preporučuje starateljima da vode računa o poreklu studenata i da „paze da preterana želja za višim školovanjem” koja se svuda ispoljava „ne pokoleba utvrđeni društveni poredak budeći u dušama mladih ljudi želju da upoznaju raskoš, što često puta ne obezbeđuje uspeh u budućnosti, izneverava nade oskudnih roditelja i snove mladih ljudi”. Da bi se zaustavio „sve veći priliv” učenika koji pripadaju „nižem društvenom staležu kome je više školovanje nepotrebno”, Uvarov preduzima razne mere: pre svega se osetno povećava školarina i druge univerzitetske takse; zatim, zavodi se obaveza za sinove trgovaca i malograđana koji žele da se upišu na univerzitet da im to odobri korporacija kojoj pripadaju njihovi roditelji; zabranjuje se pristup na univerzitete oslobođenim mužicima koji ne spadaju ni u jednu grupu poreskih obveznika; najzad, godine 1849 godine ograničava se broj studenata na 300 za svaki univerzitet i to za sve fakultete ukupno, izuzev za teološki i medicinski.

I pored sve svoje strogosti, caru se čini da ove mere još nisu dovoljne, Počev od godine 1850, za vreme ministrovanja Uvarovljenog poslednika, njegovog ranijeg pomoćnika kneza Širinskog Šihmatova, koji u jednom izveštaju caru izjavljuje da „sve grane nauke treba da se zasnivaju ne na praznim umnim spekulacijama, već na verskim i teološkim istinama”, nepoverenje vlade prema nastavi, naročito prema univerzitetima pojačava se. Još otvorenije nego Uvarov, Širinski Šihmatov hoće da smanji broj onih koji „uzdignuti univerzitetskim školovanjem iznad svoga prirodnog društvenog položaja i u većini slučajeva lišeni nepokretnih dobara..., najčešće pokazuju da su nemirna duha, nezadovoljni sadašnjim poretkom, naročito ako ne mogu da zadovolje svoju preteranu ambiciju ili ako naiđu na svome putu na nepredviđene prepreke”, i on hita da zatraži novo povećanje školarine u višim školama. Osim toga, univerzitetska autonomija je još smanjena. Jednim carskim ukazom ukida se biranje rektora od strane profesora na svim univerzitetima, izuzev na univerzitetu u Dorpatu, a pravo postavljanja rektora prenosi se na Ministra; iako univerziteti zadržavaju pravo da biraju dekane, ministar može da ih zadrži na položaju i posle isteka njihovog roka ili da ih po svojoj volji smeni; on može čak da predlaže kandidate za dekane „ne vodeći računa o univerzitetskim izborima”. Nadzor nad nastavom je naročito pojačan. Profesori su dužni da podnose na pregled i odobrenje univerzitetskom Savetu podrobne preglede svojih predavanja; rektor i dekani imaju naređenje da budno motre na ta predavanja, u kojima se, kako naređuje ministar, „ne smeju skrivati teorije nesaglasne sa pravoslavnom verom, političkim režimom i duhom naših ustanova”, već naprotiv moraju na jasan i pozitivan način pokazivati, kad god je to mogućno razumno učiniti, „poštovanje prema svemu što je sveto, vernost caru i ljubav prema otadžbini”.

Vlada brižno vodi računa i o nastavi predmeta koji „zbog opasnog duha našega doba mogu dati razornim duhovima priliku da uliju mladim ljudima pogrešna i izopačena shvatanja u pogledu političkih pitanja”. U jednom posebnom uputstvu Uvarov ukazuje na opasnost koju krije u sebi izučavanje ustavnog prava, političke ekonomije, finansiske nauke i uopšte svih istoriskih nauka „u čiju mogućnost da budu štetne ne može ni da se sumnja”, a naročito opasnost od socijalističkih doktrina. On poziva rektore i dekane da „izbace iz programa i da zabrane da se sa katedara propoveda sve što može ma i posredno da doprinese širenju” razornih načela. On zabranjuje „rasmatranja koja teže da unize dostojanstvo i korisnost ma kojeg društvenog reda i da poljuljaju odnose utvrđene zakonima između raznih staleža, svaku podozrivu ili dvosmislenu aluziju na neostvarljive doktrine o zajedničkoj svojini kapitala ili nepokretnih dobara, jednom rečju svaki pokušaj da se proleteri uvuku u učestvovanje u državnoj ili privatnoj svojini”. On naročito i najodlučnije zabranjuje svaku aluziju na odnose između spahija i seljaka. Vlada je naposletku ukinula godine 1849 nastavu ustavnog prava, „pošto nestalno stanje u zapadnoj Evropi jako otežava određivanje tačnih granica te nauke”, a zatim i nastavu istorije filosofije i metafizike, a predavanje logike i psihologije poverava profesorima teologije: „To je da čovek poludi”, piše jedan prijatelj T. N. Granovskog, jednoga od najuglednijih i najpopularnijih profesora Moskovskog univerziteta.

No ova politika ipak ne sprečava višu nastavu da znatno napreduje. Iako broj univerziteta ostaje isti — Kijevski univerzitet osnovan je 1833 godine, a univerzitet u Vilni zatvoren je posle poljskog ustanka, — ipak je stvoreno nekoliko drugih zavoda za višu nastavu. S druge strane, uzalud vlada pokušava da od viših škola načini kastinske škole, njeni napori su suviše protivni stvarnim potrebama vremena da bi mogli imati potpunog uspeha. Studenti „iz nižih društvenih redova”, sinovi trgovaca, malograđana, sveštenika i nižih činovnika, jednom rečju ljudi iz naroda koji će postepeno stvarati kadar inteligencije koja je van kasta, i dalje se uvlače na univerzitete. Najzad, nauka izmiče kontroli vlade koja, da bi podigla nivo stručne nastave, mora da održava izvestan dodir sa Zapadom.. Mladi ljudi koje sama vlada šalje da usavrše svoje školsko obrazovanje u Evropi, naročito u Nemačkoj, zauzimaju po svom povratku razne katedre na ruskim univerzitetima. I pored svih prepreka, zapadnjačke naučne i filosofske ideje, koje prelaze u njihova predavanja, prodiru u svest studenata, pobuđuju u njoj nova razmišljanja i proširuju njihov duhovni vidik. Univerziteti se pune odličnim naučnicima, koji ne daju samo pravac čisto naučnom radu, već vrše dubok uticaj, uzdižući postepeno njihov umni nivo i ublažujući njihove navike, na studente koji .dolaze iz raznih sredina. Moskovski univerzitet, koji je od godine 1840 okupio čitavu plejadu najistaknutijih naučnika, igra naročito važnu ulogu. Sve jači pritisak što ga vrši vlada može .da koči njihovu delatnost, ali on ne uspeva da potpuno onesposobi univerzitete. Oni sve više okupljaju oko sebe umne snage naroda i njihov uticaj prožima sve dublje prosvećene krugove društva.

Časopisi i cenzura. — U Rusiji ne postoji politička štampa. Ni dnevni listovi, ni časopisi nemaju pravo da raspravljaju o ma kojim političkim pitanjima i događajima. Zato i ono nekoliko privatnih dnevnih listova iz toga doba, donekle poluzvaničnih, ne igraju nikakvu važnu ulogu u duhovnom životu zemlje.

Časopisi, koji su čisto književni, filosofski i naučni, takođe su podvrgnuti strožijoj cenzuri nego pri kraju vladavine Aleksandra I. Pravilnik sa 230 paragrafa, objavljen 1826 godine, dopušta cenzoru da inkriminiše ma koje književno delo i da zabrani njegovo objavljivanje. Posle dve godine taj pravilnik zamenjen je drugim jednim, relativno blažim, ali revolucionarna bura koja je imala odjeka i u Poljskoj, izbija u Zapadnoj Evropi godine 1830, oživljuje vladino strahovanje, i Nikola go iskorišćuje da uspostavi još strožu cenzuru, kojoj se pridružuje nadzor što ga vrši treći otsek Kancelarije Njegovog Veličanstva — politička policija. — u čiju nadležnost spada i celokupna književnost, a posebno štampa. Zabranjeno je „kritikovati,, čak i posrednim putem, ma koji postupak ili odluku vlade i postojećih vlasti, ma u kom hijerarhiskom stepenu.” Isto tako zabranjeno je i hvaliti ih: „Ni pokude, ni pohvale”, primećuje car u jednoj svojoj zabelešci, nisu saglasne sa dostojanstvom vlade ili sa poretkom koji srećom postoji kod nas; svak mora da sluša, a svoja razmišljanja da zadrži za sebe”. Čak i raspravljanje o najapstraktnijim predmetima opasno je, jer cenzori, koji imaju slobodu da tumače po svom nahođenju namere i reči piščeve, mogu u njima uvek da otkriju neku prikrivenu kritiku postupaka vlasti. Zato časopisi samo životare.

Godine 1832, jedan mlad pisac, Kirejevski, kome je bilo odobreno da pod svojom ličnom upravom izdaje u Moskvi časopis Jevropejec, uzima za saradnike ugledne književnike. U prvoj svesci on objavljuje jedan svoj članak o filosofiji istorije: u kome upoređuje duhovni život zapadne Evrope sa životom Rusije. U jednom izveštaju caru, treći otsek tvrdi da Kirejevski „iako raspravlja o jednom književnom pitanju, ipak podrazumeva tu nešto sasvim drugo”, da on drugim rečima vrši propagandu za Ustav. Jevropejec je odmah obustavljen, a u isti mah je odlučeno da nijedan časopis neće više moći da se izdaje bez naročite careve dozvole. Posle dve godine, 1834 godine, Moskovskij Telegraf, koji je izdavao Polevoj, takođe je obustavljen na traženje ministra prosvete Uvarova, „zbog revolucionarne težnje”: Polevoj je bio posvetio drami Kukolnjika Ruka Svevišnjago otečestvo spasla jedan prikaz na koji je cenzura ukazala kao da je lišen „patriotskog osećanja”. Godine 1836 Teleskop, koji je uređivao profesor Nadežđin, pošto je objavio jedan filosofski članak u kome Čaadajev, polazeći od ideje jedinstva hrišćanske civilizacije u zapadnoj Evropi, podvrgava istorisku prošlost Rusije prilično strogoj kritici, zabranjen je, njegov urednik smenjen sa svog univerzitetskog položaja i prognan u Vologdu, a pisca članka, jednog od najuglednijih tadašnjih ruskih mislilaca, oglasila je vlada zvanično za ludog.

I pored ovih nepovoljnih uslova, časopisi se i dalje razvijaju i privlače sve više književnike, zauzimajući sve veće mesto u duhovnom životu. Njihovo glavno sredstvo akcije je književna kritika. Prikazujući razne knjige, može se govoriti dosta slobodno o raznim vidovima života gledanim kroz njegovo umetničko prikazivanje i u svetlosti opštih ideja Pri proučavanju lepe književnosti i estetskih doktrina, ima se mogućnost da se publici nametne izvesno određeno tumačenje događaja, da joj se okolni život prikaže pod izvesnim uglom koji se želi. Zato književna kritika, koja pretstavlja veliku snagu časopisa, daje donekle i pravac javnom mišljenju i stavlja se na čelo duhovnih pokreta. Uloga kritičara Bjelinskog bila je naročito važna: izvanredno darovit, on je i pored svoje prerane smrti obilno doprineo razvitku ruske književnosti; uzastopno urednik časopisa Otečestvennija Zapiski od 1839 do 1847, i Sovremennika od 1847 do 1848 godine, on je od njih načinio glasila ruske prethodničke misli i obezbedio im veliki uticaj. u prosvećenim krugovima.

Na taj način, kao i univerzitetske katedre, časopisi, koji imaju veći ili manji krug čitalaca, pružaju mogućnost da se utiče na političku misao. Profesori univerziteta i novinari su podjednako podozrivi vladi i podvrgnuti su istom nadzoru. Pa ipak, mnogi od njih ostali su i dalje nezavisni, nastavili da vrše svoj prosvetiteljski zadatak i uspeli da duhovni život prošire i prodube.

Nove duhovne struje; slavenofili, zapadnjaci, socijaliste i federaliste. — Iako se, kao što izgleda, duhovni pokret ne prekida u početku vladavine Nikole I, ipak se njegove vođe menjaju. Njegovo voćstvo preuzeli su profesori i novinari od plemića i oficira koji su za vladavine Aleksandra I davali života tajnim udruženjima, ali od kojih su se mnogi, lišeni svojih vođa pomrlih na vešalima ili interniranih u Sibiru, odrekli svoga političkog i socijalnog liberalizma, ili su se bojažljivo povukli iz političkog života: iz oficirskih klubova garde i boračkih pukova, u kojima su se od 1810 do 1820 godine okupljali pretstavnici obrazovane vojne omladine, taj pokret se preselio u univerzitetske slušaoce i uredničke kancelarije časopisa.

Taj pokret menja isto tako i svoju suštinu. U Rusiji se događa jedna evolucija koja u nečemu liči na evoluciju koju je doživelo evropsko društvo posle francuske revolucije. U Evropi su mnogi duhovi smatrali francusku revoluciju kao jedan grandiozan pokušaj da se život čovečanstva preuredi na temeljima slobode i razuma, nepromenljivim i istovetnim za sve narode. Međutim, osvajanja revolucionarne vlade i Carstva, budeći nacionalno osećanje evropskih naroda i izazivajući njihov uporan otpor, naglo su izmenila shvatanja jednog velikog dela društva: umesto shvatanja XVIII veka o čoveku kao skoro isključivom proizvodu spoljnih okolnosti, i o društvu kao mehaničkoj sintezi odvojenih jedinki sjedinjenih jednim slobodno zaključenim ugovorom, došlo je novo shvatanje o naciji kao potpunom i živom organizmu, sposobnom da se sam od sebe razvija van svakog spoljkog uticaja. U Rusiji, posle neuspeha bune iz decembra meseca 1825 godine, mnogi ne veruju više u mogućnost trenutne liberalne promene političkog i socijalnog poretka. Razočarani, oni se odriču liberalizma da bi prihvatili nove doktrine o nacionalizmu. Oni sve više podležu uticaju nemačke idealističke i mističke filosofije sa kraja XVIII veka, koji se počeo osećati oko 1820 godine. Kant i Fihte, Šeling i Hegel privlače uzastopno pažnju prosvećenih krugova; ako Kantov i Fihteov uticaj i nije mnogo trajan i stalan, nije isti slučaj sa uticajem Šelinga i Hegela, ni sa uticajem zapadnjačkih mističara, kao što su Ekartshauzen i Jung-Stiling, čija dela očaravaju duhove koji su izgubili veru u nepogrešivost i svemoć razuma.

Čaadajev je jedan od prvih kod kojih se najjasnije ispoljavaju te nove težnje. U svojoj mladosti, posle 1820 godine, on je održavao veze sa tajnim udruženjima, sa čijim se idejama slagao. Ali posle 1825 godine, on ih odlučno napušta; privučen misticizmom, on se odaje proučavanju metafizičkih sistema i izrađuje jednu veoma ličnu doktrinu o ruskom životu. On ispoveda da je vera ono načelo koje daje pravac životu naroda i tvrdi da je Rusija, koju je Vizantija pokrstila, te je na taj način postala neprijateljski raspoložena prema Rimu, osudila na neplodnost čitavu svoju istoriju i kulturu, zato što nije išla istim putem kao hrišćanska kultura na Zapadu. Po njegovom mišljenju, njegova zemlja I nema istorije niti prave kulture. Mi smo, piše on, „ravnodušni prema svakom dobru, prema svakom zlu, prema svakoj istini i svakoj laži”, mi živimo u jednom uskom horizontu koji .isključuje „sećanje na prošlost i strepnju za budućnost”; jedini način da se iziđe iz toga stanja i da se zajedno sa celim čovečanstvom učestvuje u napretku kulture jeste da se usvoji strana kultura, taj plod „vekova i pokolenja”, i da se „kod nas ponovo otpočne vaspitavanje roda ljudskog”. Ove ideje, koje on ne može sve da raširi putem štampe, ali koje izlaže u neizdatim spisima i privatnim razgovorima, nemaju mnogo odjeka, jer one vređaju odveć duboko nacionalno osećanje. Moćna ličnost Čaadajeva deluje na njegovu neposrednu okolinu, a to će reći na moskovsko društvo, ali on uglavnom ostaje usamljen mislilac.

Međutim, njegova glavna ideja, o prevashodnosti vere u životu naroda i verskoj suprotnosti između Rusije i Zapada, ne ostaje bez odjeka. Nju uskoro preuzima jedan krug mislilaca, koji iz nje izvlače zaključke istina sasvim različite. Ova grupa „slavenofila” — to ime, ne sasvim prigodno, uzeli su oni kasnije — stvara se oko 1830 godine i sastavljena je velikim delom od studenata Moskovskog univerziteta. Njegovi su članovi, pored drugih uglednih naučnika i pisaca, braća Kirejevski, Homjakov, braća Aksakov, koje sjedinjuje isto shvatanje evolucije čovečanstva i uloge koju u tome ima da odigra Rusija.

Kao i Čaadajev, i slavenofili zasnivaju svoje učenje na idejama pozajmljenim većinom iz Šelingove filosofije; ali oni smatraju da verske razlike koje razdvajaju Rusiju od zapadne Evrope, ne samo da nisu zlo, već su dobro.

Oni tvrde da je zapadna kultura dostigla vrhunac svoga razvoja, ali da i pored sveg svoga sjaja i svoje snage ona počiva samo na razumu i ne odgovara složenosti života. Jer po njihovom shvatanju, čitav duhovni život Zapada proističe iz rimske kulture, koja je jednostrana, i iz jednoga hrišćanstva koje je, u rimskoj formi, isto tako jednostrano i samo spoljašnje, kao što i njegov politički život, jedino zasnovan na nasilju i osvajanjima koja suprotstavljaju pobeđene i pobednike, svodi državu ka jednu čisto formalnu i pravnu organizaciju.

Sasvim različita izgleda im evolucija ruske države. Ona nikad nije znala za osvajanja i protivrečnosti koje iz njih proističu; ona nije bila zasnovana ni na nekom ugovoru, ni na prisiljavanju, već na svojevoljnom udruživanju vlasti i naroda koji je sačuvao načelo zajednice. Rusija je usvojila i sačuvala u sveopštem i najčistijem obliku jedno hrišćanstvo koje nema ničega spoljašnjeg. Zahvaljujući svojim verskim temeljima, čitav ruski život nosi obeležje nezavisnosti i mudrosti; on ne zna za borbe i protivurečnosti; njegovo jedinstvo leži u njemu samom i ono teži da postigne unutrašnju istinu pre nego spoljašnju i čisto formalnu zakonitost. Dok se zapadna kultura, koja ne može više da napreduje, pokazuje kao neuspešna, Rusija priprema sastavne delove za jednu duboku i skladnu kulturu, koja će označiti jedan viši stepen u razvitku čovečanstva. Istina, reforma Petra Velikog je izazvala zastoj u njenom istoriskom razvitku, ali je taj slučajni zastoj mogao biti samo privremen. Slavenofili pozivaju svoje savremenike da svesno i konačno pođu ponovo starim putem, da zbace jaram mrtve logike „i racionalističke sisteme prazne evropske nauke”, pa da se vrate dubokim i neobično živim shvatanjima svetih crkvenih otaca, koja su nedostupna zapadnjačkim umovima.

Tvrdeći da se Rusija bitno razlikuje od zapadne Evrope i da je ona nadmašuje prirodom svoje kulture, svojim posebnim verskim shvatanjima, svojim običajima i političkim uređenjem, slavenofili izgledaju sasvim bliski vladinoj ideologiji i njenoj trostrukoj formuli: pravoslovlje, autokratije i nacionalna ideja. Ali, kada oni veličaju rusku prošlost pre Petra Velikog, oni je idealizuju, i u izvesnim tačkama njihovo učenje ne slaže se sa zvaničnim shvatanjima. Iako izjavljuju da je ruski narod sam po sebi nesposoban da stvori državu, da je uvek ostavljao da vlast bude u rukama vlade ne tražeći da sklopi s njom ma kakav ugovor, oni ipak dodaju da je on u prošlosti uživao punu slobodu mišljenja i da treba da je sačuva. Autokratija, onakva kako je oni zamišljaju, ne liči dakle nimalo na onu koja stvarno postoji. Zato su oni sumnjivi vladi. Oni ne mogu da izraze svoje ideje putem štampe a da se ne izlože progonjenju od strane cenzure. Oni su primorani da ih šire po književnim salonima u Moskvi, i zbog te propagande njih ponekad progoni jedna vlast koja neće da trpi nikakvu nezavisnu misao.

Pored grupe slavenofila, i na istom univerzitetu, obrazuje se i grupa „zapadnjaka”. Pošto su najpre živele u bliskom dodiru, ove dve grupe naposletku stupaju u međusobnu borbu. Zapadnjaci, u čijim se redovima nalaze takođe mladi pisci i naučnici, ali čije ideje vrše mnogo veći uticaj i uživaju mnogo veću popularnost, nadahnjuju se, kao i slavenofili, nemačkom filosofijom. Ali zaključci koje oni otuda izvlače sasvim su suprotni.

Privučeni naročito Fikteovim i Hegelovim idejama, oni se odriču misticizma i odbijaju da priznadu prevashodnu ulogu vere u čovečijem životu. Isto tako, ma da priznaju nacionalne osobine Rusije, oni ne smatraju za potrebno da se trude da ih veštački sačuvaju, jer se nacionalni karakter neminovno ispoljava u narodnom duhu. Što se tiče kulturnog razvitka, oni tvrde da je on isti kod svih naroda i odbijaju da Rusiju suprotstave Zapadu. Ako se Rusija razlikuje od zapadne Evrope, to je stola što je kao mlađa u zaostatku za njom; njoj je nedostajalo vremena da se uzdigne do shvatanja čovekove ličnosti i do pravnih pojmova koji iz toga proističu. Ne samo da nju ne treba suprotstavljati zapadnom svetu, već joj treba omogućiti da naknadi izgubljeno vreme pozajmljujući od Evrope sve što nedostaje potpunom razvoju njene kulture. U tom pogledu reforma Petra Velikog značila je veliki napredak, te zapadnjaci, koji je oduševljeno brane, zahtevaju odlučno da se ona nastavi.

U početku, njihove ideje nemaju nikakvo političko obeležje; kad je stvorena njihova grupa, oni su se namerno, kao i sva tadašnja ruska udruženja, odrekli doista politike i interesovali su se samo za kulturna pitanja. Posle nekoliko godina njihovo oduševljenje za hegelovsku filisofiju toliko je živo, da su usvojili tumačenje koje joj je sam Hegel dao: oni ne samo da ističu potrebu upoznavanja stvarnosti koja nas okružuje, već tvrde ,„da je opravdano sve što postoji”, i da treba prihvatiti tu stvarnost. To je značilo ići protivu logike života: njima je bilo veoma teško da u jednoj zemlji u kojoj vlada seljačko ropstvo propovedaju ideju o čovekovoj ličnosti i njenom slobodnom razvitku, i da duže vremena prenebregavaju politička pitanja. Zato, počev od 1840 godine otprilike, ne napuštajući Hegelovo učenje, odriču se oni konzervativnog duha da bi prešli na kritikovanje političkog i socijalnog poretka svoje zemlje. Ovakvo držanje privuklo je u njihove redove omladinu koja je, umesto da se složi sa njihovim konzervatizmom, zadržala političke tradicije jednog liberalizma nadahnutog francuskim idejama iz druge polovine XVIII veka. Otada „zapadnjaštvo”, koje teži posvetovljenju ruskog života i propoveda pravo ličnosti, postaje odlučno pokret suprotan vladinom programu. Razume se da ni on ne može slobodno da se izražava kroz dnevne listove; njegove pristalice se ograničavaju najčešće na to da razvijaju svoje ideje u prijateljskim razgovorima ili pojedinačnim raspravama sa slavenofilima. Međutim, nekoja od njegovih glavnih načela izlažu u časopisima novinari kao što su Bjelinski i Hercen, a sa katedre Granovski, te se njegov uticaj i dalje širi.

Oko 1850 godine javlja se i treća duhovna struja. I pored svekolike strogosti policije i cenzure, ipak zapadnjačka socijalistička književnost prodire u Rusiju. Njen uticaj, iako ograničen, ipak je nesumnjiv; najjači je uticaj pretstavnika „utopističkog” socijalizma, Furijea i Prudona, čije ideje prihvata i Hercen: za ruske pristalice je socijalizam manje jedan ekonomski problem, a više jedno moralno učenje kome je cilj da preobrazi sve ljudske odnose, porodične, društvene i političke. Krug mladih ljudi, većinom pisaca, koji je Petraševski stvorio u Petrogradu za proučavanje Furijea nije bio dugoga veka. Vlada, saznavši da on postoji, ubacila je u njega svoje špijune. Svi njegovi članovi uskoro su pohapšeni. Pošto im se nije mogao pripisati nikakav kažnjiv postupak, okrivljeni su za „idejnu zaveru”. Pošto su izvedeni pred jedan naročiti sud, sva dvadesetorica osuđeni su na smrt. Pomilovani u poslednjem trenutku, pošto su bili podvrgnuti svim pripremama za pogubljenje, poslani su na robiju, prognani u Sibir, ili degradirani; među onima koji su bili osuđeni na robiju nalazio se i Dostojevski, koji se tek bio pojavio u književnosti i već stekao u njoj ugledno mesto.

Drugi jedan krug mladih pisaca, pod nazivom „Kirilo i Metodije”, stvara se u Kijevu počev od 1845 godine. Njegovi članovi, među kojima se nalaze mladi i već slavni istoričari Kostomarov i Kuliš, kao i veliki ukrajinski pesnik Taras Ševčenko, ne interesuju se za socijalizam, već za ideju federalizma. Kao pristalice jedne slovenske federacije koja bi ostavila svakoj federalnoj naciji potpunu unutrašnju autonomiju, oni proučavaju na svojim sastancima preobražaj Rusije u federalnu državu i ukidanje seljačkog ropstva i telesnih kazni u budućim državama federacije. Oni pišu propagandistička književna dela koja ostaju neizdata. Policija ubrzo ulazi u trag njihove trupe. Uhapšeni nešto pre članova socijalističkog udruženja, oni su posle duge istrage osuđeni na progonstvo u udaljene pokrajine. Najsvirepije je kažnjen Ševčenko: poslan je kao prost vojnik u pustu oblast Orenburga i zabranjeno mu je da piše i da crta.

Tako vlada strogo kažnjava najsjajnije pretstavnike ruske književnosti kad god ih osumnjiči da se ne slažu sa njenim pogledima.

Procvat književnosti. — Vladavina Nikole I pada u isto vreme kada se javlja izvanredan procvat ruske književnosti.

I pored nepovoljnih uslova za rad, moćni Puškinov genije javlja se u punom svome sjaju. Nikola je umeo da ga oceni, ali je on naročito težio da njegov rad učini bezopasnim i da moralno sputa još jače nego što je bio za Aleksandrove vladavine. Prilikom svoga krunisanja, Nikola vraća Puškina iz izgnanstva gde je živeo već nekoliko godina. On ljubazno razgovara s njim, obećava mu da će on biti jedini njegov cenzor i čini se kao da se divi i poštuje njegov književni rad. Ali Puškin ubrzo zapaža da ga careva cenzura ne štiti od kinjenja običnih cenzora i trećeg otseka, i da to što ga drže u blizini dvora čine samo zato da bi ga bolje nadziravali. On pati zbog toga, ali se oseća vezan zahvalnošću prema vladaru koji ga je izvukao iz progonstva. Mondenski život u Petrogradu, tako blizu dvora, smeta mu i muči ga takođe, i taj život je uzrok što izlazi na dvoboj u kome je našao preranu smrt. Pa ipak, baš u toku tih godina piše Puškin svoja najbolja dela i uzdiže rusku književnost na visinu koju ona nikad dotada nije bila dostigla.

Tek što je zanemeo njegov glas i glas manjih pesnika koji ga okružuju, a javlja se drugi jedan značajan pesnik, Ljermontov. Iako on ima manje poleta nego Puškin i ma da je njegovo nadahnuće manjeg obima, on ipak ima retku moć pesničke mašte. I on umire veoma mlad, kada je njegov genije bio u punom procvatu. Njegovi su poslednici: popularni pesnik Kolcov, filosofski pesnik Tjutčev, a pri kraju Nikoline vladavine i Njekrasov, koji naročito obrađuje teme iz građanskog života, ali čiji moćan i plahovit talenat vrši dubok uticaj na njegove savremenike. Osim ovih velikih umetnika ruske poezije, i čitav niz drugostepenih talenata potvrđuje plodnu pesničku delatnost toga doba.

I sjaj proze nije ništa manji. Puškin i Ljermontov daju pripovetci i romanu izvesnu otmenu umerenost i otvaraju im nove vidike. Za Puškinova života pojavljuje se Gogolj, koji ubrzo postaje genijalan satiričar i koji, zajedno sa takozvanom „naturalističkom” školom koju je on i stvorio, posvećuje svu pažnju tačnom pretstavljanju stvarnoga života. Turgenjev, očekujući da se uskoro oslobodi svakog uticaja, ide u svojim prvim pričama u isti mah i Puškinovim i Gogoljevim tragom. Dostojevski, u delima koja je napisao pre nego što je bio osuđen na robiju, nastavlja donekle Gogoljev rad, ostajući ipak veoma originalan. Među ukrajinskim piscima najveći je Ševčenko, čiji se rad usled progonstva prekida takođe za neko vreme. Najzad, poslednjih godina Nikoline vladavine Saltikov-Ščedrin i Lav Tolstoj objavljuju svoja prva dela.

Uporedo sa tim razvija se i mlado rusko pozorište, koje sa komadima Gogolja i Ostrovskog dobija snažno nacionalno obeležje.

Ovaj prerani procvat književnosti pokazuje rečito nesumnjiv napredak ruske kulture: on otkriva u društvenim redovima jedno previranje ideja i osećanja koji jedva čekaju da se izraze i da se ostvare u delima i radnjama, no koji se sudaraju sa sve reakcionarnijom politikom državne uprave.

Pojačavanje reakcije posle 1848 godine. — Zabrinutost koju su u Nikoli I izazvale revolucije u Evropi 1848 godine nagnala ga je da pojača svoju konzervativnu politiku i pooštri nadzor nad književnošću. On najpre određuje tri visoka državna činovnika da ispitaju delatnost cenzure, a zatim, kada je ovaj naročiti odbor završio svoj rad, on stvara drugi jedan, zvani Buturlinov Odbor, sa zadatkom da nadgleda u isti mah i književnost i cenzore i da uklanja svaku sumnjivu ideju koja bi se uvukla u štampu. On pažljivo čita izveštaje koje mu odbor podnosi neposredno, stavlja svoje napomene i često puta sam određuje kazne kojima će biti kažnjeni krivci. Cenzura vrši tada pravi teror. Ona ide čak dotle da vidi drsko kritikovanje vlade čak i u žalbama na skupoću fijakera u Carskom selu i da kažnjava novine koje su to objavile. Revnost nadzornog odbora je tolika da on pronalazi prevratnička mesta čak i u molitvama pravoslavne crkve. Časopisi žive u neprekidnom strahu od iznenadne zabrane daljeg izlaženja, a njihovi urednici neprestano dobivaju pretnje i opomene. Neka odbor oceni da je neki članak sumnjiv, i cenzor koji je odobrio da se on objavi hapsi se ili smenjuje; pisac, iako ga opravdava odobrenje cenzure, hapsi se isto tako, a ponekad šalje u progonstvo. Književnost je osuđena na ćutanje, bar što se tiče glavnih pitanja. Ali ono što ne može da se objavi u štampi, čita se krišom. Rukom pisane beleške kritikuju režim i idu od ruke do ruke; njih često čitaju pa čak i pišu ljudi sa najumerenijim idejama. S druge strane, ruske štamparije počinju da rade u inostranstvu i da štampaju, daleko od bičeva cenzure, književna dela koja optužuju vladinu politiku.

Tako jaz što razdvaja društvo, koje je postalo svesno svojih prava, od vlade koja uporno odbija da mu ih da, postaje sve širi i sve dublji. Vladu sve više napuštaju prosvećeni umovi koje ona osuđuje na nerad, te se ona sada oslanja samo na birokratiju i na reakcionarne elemente stanovništva.

II. — Spoljna politika

Za sve vreme vladavine Nikole I, položaj ministra spoljnih poslova zauzima grof Karlo Neselrode, koji je na tome položaju bio još za vlade Aleksandra I. Sin jednog Nemca katolika poreklom iz Vestfalije, i jedne Jevrejke koja je prešla u protestantsku veru, vaspitan u jednoj gimnaziji u Berlinu, Neselrode ne poznaje dobro Rusiju, sa kojom njegov otac koji je već bio u njenoj službi, i on, nemaju drugih veza osim dvorske i diplomatske karijere, u koju je on ušao sasvim mlad. On nije nikakva prvoredna ličnost. Iako nije sasvim tačno da je on, prema jetkoj definiciji jedne savremenice, grofice Eberling, „sjajan primer privlačne snage kojom osrednjost deluje na sreću”, ipak je tačno da nema nikakvog ličnog uticaja na rusku spoljnu politiku. Kao što i sam kaže, on je samo „skromno oruđe carevih naređenja i političkih planova.”

I doista, Nikola je pravi direktor spoljne politike. On i tu unosi isti duh kao i u svoju spoljnu politiku. Stalnost „zakonite” vlasti evropskih vladara, njihova obaveza da se međusobno podražavaju i neophodna potreba da zajedničkim snagama suzbijaju revolucionarne ideje, to su njegova shvatanja. Zato je održavanje Svete Alijanse, koju je Aleksandar I sklopio između Rusije, Pruske i Austrije pretstavlja za njega jedan od glavnih ciljeva. Ali, iako se on trudi da sačuva njeno načelo, on ipak želi da zbaci tutorstvo Austrije i Meterniha koje je Aleksandar dopustio da mu se nametne pri kraju njegove vladavine. Sukobi sa Persijom i Turskom dali su mu izgovor za to.

Rat sa Persijom. — Već u prvoj godini njegove vladavine izbija rat sa Persijom koji je bio izazvan čitavim nizom pograničnih sukoba. Ruske trupe koje u njemu učestvuju isprva su pod komandom generala Jermolova, glavnog komandanta Kavkaza. Ali Nikola uskoro optužuje Jermolova da vodi operacije sporo i zamenjuje ga Paskijevičem. Novi glavni komandant nanosi Persijancima nekoliko poraza i primorava Erivan da se preda. Godine 1828 zaključen je mir u Turkmančaju; tim ugovorom pomerena je rusko-persiska granica na levu obalu reke Araksa, prisajedinjene su Rusiji oblasti Nahičevana i Erivana i nametnuta Persiji ratna otšteta od 20 miliona rubalja.

Grčko pitanje i rat sa Turskom. — Rat sa Persijom ne zadire u neposredne interese zapadnih sila. Ali nije isti slučaj sa ratom koji je doveo u sukob, u isto to vreme, Tursku i Rusiju iz pobuda koje već nekoliko godina privlače pažnju evropske diplomatije.

Kada je grčki ustanak na Turke izbio pri kraju Aleksandrove vladavine, car se — u želji da održi načelo zakonitosti, a suprotno tradicionalnoj ruskoj politici — odrekao namere da pomogne hrišćanima koji su se pobunili protivu Porte. Njegovo držanje potpuno je odgovaralo željama Austrije, koja smatra da je njen interes da se sačuva ugled sultana, i išlo je na ruku Engleskoj, koja je pohitala da zauzme mesto što ga je Rusija ostavila na Balkanu i da pruži svoju zaštitu pobunjenoj Grčkoj. Nasuprot tome, ono je izazvalo čuđenje, pa čak i nezadovoljstvo ruske javnosti.

Međutim Engleska, ne želeći da otvoreno stupi u borbu zbog Grčke, više voli da se posluži drugim silama da bi izvršila pritisak na Tursku. Posle stupanja na presto Nikole I, ona započinje pregovore sa Rusijom. Nikola, kao i Aleksandar, vidi u Grcima samo buntovnike koji su se digli protivu svoga zakonitog vladara. Ali on uviđa koliko je nepopularna politika njegovoga brata i on nije raspoložen da kao on sluša savete i podbadanja Austrije. Zato, kada mu je vojvoda od Velingtona, koga je Engleska poslala da ga pozdravi prilikom njegovog stupanja na presto, predložio zajedničku akciju, on je na to pristao. Jedan predlog za englesko-ruski sporazum predviđa da Engleska, uz pripomoć Rusije, treba da ponudi svoje posredovanje Grcima i Turskoj i da im predloži jedan modus vivendi koji bi ih mogao izmiriti: Grčka će ostati vazal sultanov i plaćaće mu danak, ali će uživati potpunu unutrašnju samoupravu; turska imanja koja se u njoj nalaze biće otkupljena, a granice će se odrediti međusobnim sporazumom. Petrogradski protokol od 23 marta 1826 godine potvrdio je ovaj plan. Čim je to doznao, Meternih je izjavio ruskom ambasadoru: „Kontinentalni savez na kome je počivao mir i napredak prestao je da postoji.”

Skoro u isto vreme Rusija poziva Tursku, sa kojom ima da raščisti račune, da njena vojska napusti Moldaviju i Vlašku, da uspostavi ugovorno stanje koje je tamo bilo u važnosti do 1821 godine, da oslobodi srpske izaslanike koji su bili zadržani u Carigradu, da srpskom narodu prizna prava koja mu daje član. 8 Bukureškog ugovora, i da pošalje svoje punomoćnike na rusku granicu da pregovaraju o sporazumu. Porta, ne želeći da u isti mah ozlovolji i Englesku i Rusiju, popušta pred ovim zahtevima, i rusko-turski pregovori otpočinju u Akermanu jula 1826 godine. Oni se završavaju konvencijom od 25 septembra / 7 oktobra, kojom se potvrđuje Kučuk-Kajnardžiski mir i tumače izvesne odredbe Bukureškog ugovora: Rusija zadržava sporne oblasti na istočnoj obali Crnoga Mora, dobiva demarkaciju rusko-turske granice prema Dunavu, pravo slobodne plovidbe za svoje trgovačke brodove po turskim vodama i otvaranje Crnog Mora za trgovinu svih naroda; osim toga, Turska joj priznaje pravo protektorata nad Moldavijom, Vlaškom i Srbijom.

Ovi ustupci koje je učinila Rusiji omogućavaju Porti da odlučnije odbije engleski predlog za posredovanje u grčkom pitanju. Dok Engleska uspeva da Londonskim ugovorom od 6 jula 1827 godine dobije pristupanje Francuske Petrogradskom protokolu, Turska poziva u pomoć egipatskog pašu Mehmed-Aliju, koji šalje svoju flotu i svoju vojsku, pod komandom svoga sina Ibrahima, u borbu protivu Grka. Pošto su uzalud ponovile svoju ponudu za posredovanje i opomenule sultana da zaključi primirje sa Grcima, Engleska, Rusija i Francuska odlučile su da zaustave transport turskih trupa morem. Ni uništenje tursko-egipatske flote u zalivu Navarina 20 oktobra 1827 godine koje su izvršile engleska, francuska i ruska eskadra, ni opozivanje savezničkih ambasadora ne mogu da nateraju Portu da popusti. Naprotiv, sultan, znajući da Francuska i Engleska ne žele rat — u Engleskoj je čak bitka kod Navarina izazvala buru negodovanja protivu vlade, — prebacuje odgovornost za te događaje na Rusiju, i 20 decembra 1827 godine proglašava je za otvorenog neprijatelja otomanskog carstva. Na te pretnje Nikola odgovara 14/26 aprila 1828 godine objavom rata u kojoj se i ne spominju Grci, a kao izgovor navodi smetnje koje Turci čine ruskoj trgovini.

Ruski uspesi nisu ni tako laki ni tako brzi kao što se car nadao. Rat 1828 godine nije se završio nikakvim rezultatom koji bi bio važan po Evropu. Pošto su najpre opsele Silistriju, ruske trupe morale su da dignu opsadu. Ozbiljan uspeh postigle su tek kod Varne, koju osvajaju uz pripomoć crnomorske flote. U Maloj Aziji, naprotiv, one zauzimaju tvrđavu Kars i Ahalčik, posedaju Bajazit i Ardahan. Njihovo ratovanje 1829 godine sjajnije je. U Maloj Aziji one primoravaju Erzerum da se preda. U Evropi, pod komandom Dibića, odnose odlučnu pobedu kod Kulevča, a posle predaje Silistrije prelaze Balkan i zauzimaju Jedrene. Jedrenskim ugovorom od 2/14 septembra 1829 godine Turska otvara Dardanele i Bosfor trgovini svih sila, ustupa Rusiji deltu Dunava i istočnu obalu Crnog Mora, kao i tvrđave Anap, Poti, Ahalčik, Achuri i Ahalkalaki, potvrđuje autonomiju Srbije i dunavskih kneževina (Moldavije i Vlaške), priznaje Grčkoj sva prava vazalne države, obavezuje se da Rusiji isplati ratnu otštetu od 11,500.000 holandskih dukata i da privatnim licima naknadi gubitke koje su pretrpela, što je procenjeno na milion i po holandskih dukata.

Rusija je svojom intervencijom spasla Grke. Njena popularnost, koju je politika Aleksandra I bila pokolebala, time je ponovo uspostavljena. Ali ona ne samo da iz nje nije izvukla koristi, već ju je ubrzo opet upropastila. Kada je evropska konferencija u Londonu februara 1830 priznala nezavisnost Grčke, koja je rusko-turskim Jedrenskim ugovorom dobila samo vazalna prava, ova nije imala nikakvog razloga da taj uspeh pripiše u zaslugu ruskoj diplomatiji. S druge strane, kada je trebalo organizovati njenu državnu upravu, Grčka je uvidela da je Nikola, ostajući veran svojim konzervativnim shvatanjima, neprijateljski raspoložen prema ustavnom režimu za koji su se zalagale Francuska i Engleska, i da potpomaže diktatorske težnje i mere prvoga grčkog pretsednika Kapodistrije. Zato, posle proglašenja monarhije, vlada novoga kralja Otona Bavarskog, koji je međutim austro-ruski kandidat, okreće se od Rusije da bi stavila Grčku pod zaštitu zapadnih sila.

Nikola i Julska monarhija. — Dokle god je živeo Karlo X, Nikola je smatrao da je sasvim mogućno zbliženje sa Francuskom. Ali ga je Julska revolucija iz 1830 godine duboko ogorčila. Čim je to doznao, naredio je komandantu Kronštata „prilikom meteža i promene vlade koja je nastupila u Francuskoj” da ne dopusti da uđu „ni pod kojim izgovorom, u pristanište brodovi te zemlje koji bi imali trobojnu umesto bele zastave”, a da ih u slučaju njihovog navaljivanja „spreči oružjem”. On mu osim toga naređuje „u slučaju da jedan francuski brod koji se sada nalazi u pristaništu Kronštata bude istakao trobojnu umesto bele zastave, da mu odmah naredi da isplovi na pučinu”. Francuski ambasador u Petrogradu, baron Burgoen, obavešten je da će mu biti predate putne isprave i da su odnosi između Rusije i Francuske prekinuti. Iako je posle jednog živog objašnjavanja sa francuskim ambasadorom, koga je pristao da primi u audijenciju, Nikola promenio tu odluku, ipak se on nije odrekao da se bori protivu revolucije. On šalje dva svoja poverljiva čoveka, grofa Orlova i generala Dibića, jednoga u Beč a drugoga u Berlin, da nagovore austriskog cara i pruskog kralja da sarađuju sa Rusijom na „uspostavljanju reda” u Francuskoj. On je spreman da tome posveti 50.000 ljudi. Ali njegovi saveznici nemaju nimalo volje da stupe u rat sa Francuskom i hitaju da priznadu Luja-Filipa. Primoran da sleduje njihovom primeru, on to čini, kako kaže njegov bliski saradnik Benkendorf, „protivu svojih ubeđenja, i ne bez duboke tuge i srdžbe”. On se uostalom i ne trudi da prikrije tu srdžbu i uporno odbija da smatra Luja-Filipa kao parnjaka „zakonitih” vladalaca, onih koji su dobili svoju vlast nasleđem, a ne iz ruku pobunjenog naroda.

Nikola i belgisko pitanje. — Nikola se isto tako gnuša drugog jednog događaja iz 1830 godine, a to je belgiska revolucija. Kada je belgisko-holandski kralj zatražio od njega pomoć, on je pomišljao da naredi mobilizaciju svoje vojske. Ali i Pruska, u koju se on čvrsto uzdao, i Austrija zadržavaju pasivan stav, dok Francuska i Engleska odlučno pomažu borbu za belgisku nezavisnost. Njegov izaslanik, general Dibić, uzalud se upinje da dokaže pruskom kralju potrebu da se brane prava nizozemskog kralja od revolucije. I tako je car još jednom prinuđen da popusti i da se pomiri sa tom novom povredom poretka utvrđenog na Bečkom kongresu, jedinog koji je u njegovim očima zakonit. Uostalom, ustanak u Poljskoj odvraća njegovu pažnju sa inostranstva; sada je on primoran da suzbija revoluciju u svojoj sopstvenoj zemlji.

Ruska intervencija u prvom tursko-egipatskom ratu (1833). — Posle ugušivanja poljskog ustanka, Nikola iskorišćuje sukob između sultana i egipatskog paše Mehmed-Alije da bi se umešao u poslove otomanskog carstva. Mehmed-Alija je jedan od najmoćnijih turskih upravljača. On je sklopio savez sa Francuskom, ima vojsku koju su obučavali francuski oficiri i flotu koju su sagradili francuski inžinjeri, te je po snazi suparnik sultanu. Kada je Porta odbila da mu ustupi Siriju, koju mu je obećala kao nagradu za pomoć protivu Grčke, on ju je vojnički poseo. On odbija tursku vojsku poslanu da ga istera, i polazi na Carigrad, koji je skoro bez odbrane. Tada se Nikola odlučuje da pomogne sultanu protivu Mehmeda-Alije, u kome on vidi ne samo jednog buntovnog podanika, već i jednog od potstrekača evropske revolucije: „Ja hoću da dokažem svoje prijateljstvo sultanu”, kaže on ambasadoru koga šalje u Tursku; „treba braniti Carigrad od napada Mehmed-Alije. Čitav ovaj rat je samo posledica buntovničkog duha koji je sad obuzeo Evropu, a naročito Francusku.. Ako bi slučajno Carigrad podlegao ,mi bismo imali za susede ljude bez zaklona, bez otadžbine, prognane iz svih dobro uređenih društava; ti ljudi ne mogu da žive mirno. Oni u ovom trenutku okružuju Mehmeda-Aliju i ispunjavaju kadar njegove mornarice i njegove vojske. Ja moram da uništim tu novu klicu zla i nereda i da vršim svoj uticaj na poslove Istoka.”

Ruska crnomorska flota ulazi u Bosfor, jedna ruska divizija iskrcava se blizu Carigrada. Mehmed-Ali, po savetu Francuske, pristaje da smanji svoje zahteve. Porta, koju prisustvo ruskih trupa u blizini Carigrada više zabrinjuje nego što je umiruje, žuri se da zaključi mir sa pobunjenim pašom i daje mu potpuno zadovoljenje. Ona isto tako nagrađuje Rusiju za usluge koje joj je učinila. Ugovorom zaključenim u Unkiar-Skelesi (1833) ona se obavezuje da neće propustiti nijedan ratni brod kroz Dardanele, a Nikola njoj garantuje nepovredivost i nezavisnost otomanskog carstva i obećava da će joj staviti na raspoloženje, u slučaju potrebe, suvozemne i pomorske snage koje joj budu potrebne. I tako, u isti mah kada postaje zaštitnica Turske, Rusija uspeva da zatvori pristup u Crno More ratnim brodovima drugih sila.

Austro-ruska konvencija iz 1833 godine i Istočno pitanje. — Da bi očuvao načelo monarhije božanskoga prava u Evropi i da bi se odupro revolucionarnim silama, Nikola se trudi, naročito posle događaja iz 1830 godine, da održi tesnu saradnju sa Austrijom i Pruskom. „Austrija, Pruska i Rusija, od kojih prve dve grupišu oko sebe rasturene snage Nemačke, to je u našim očima kamen temeljac evropske socijalne zgrade”, pisaće Neselrode početkom četrdesetih godina svome ambasadoru u Beču. Sa svoje strane, austriski kancelar Meternih, koji je sa toliko nepoverenja primio englesko-ruski sporazum o grčkom pitanju, potpuno odobrava rusko mešanje u tursko-egipatski sukob. To mešanje, preduzeto da bi se podržala sultanova vlast, čini mu se kao vraćanje ruske politike na načelo zakonitosti. Nikola se time koristi da još više zainteresuje Austriju za svoje planove na Istoku. Na jednom sastanku sa carem Francom, godine 1833, dva meseca posle Unkjar-Skelesiskog ugovora, on zaključuje sa njim Minhengrecku konvenciju. Rusija i Austrija obavezuju se načelno da održe opstanak i političku organizaciju otomanskog carstva i da „udruže svoje napore da bi se sprečila svaka kombinacija koja bi išla na štetu nezavisnosti vrhovne vlasti u Turskoj”; jednim tajnim članom one izričito kažu da je naročito potrebno zaštiti sultana od egipatskog paše. Drugim jednim tajnim članom one obećavaju da će u slučaju rasparčavanja Turske postupati sporazumno. Osim toga, one garantuju jedna drugoj njihove oblasti u Poljskoj, obavezuju se da se uzajamno pomažu u slučaju nereda i da izdaju jedna drugoj političke krivce, i predviđaju da Austrija može zauzeti slobodan grad Krakovo.

Potpisujući Minhengrecku konvenciju, Nikola je hteo da ojača svoj savez sa Austrijom, ali je on duboko izmenio stav koji je bio zauzeo prilikom sklapanja Unkjar-Skelesiskog ugovora. Sad Rusija nije jedini branilac sultanove vlasti; vezana za Austriju, ona mora da saobrazi svoju politiku politici svoga saveznika. U slučaju zapleta koji bi mogli dovesti do rasparčavanja Turske, njene obaveze nameću joj istu dužnost. Nasuprot tome, ništa joj stvarno je jemči da će Austrija svoju istočnu politiku dovesti u saglasnost sa njenom.

Pokušaj zbliženja sa Engleskom i drugi tursko-egipatski rat. — Savez sa Austrijom i Pruskom ne zadovoljava potpuno Nikolu. Pad Karla X poljuljao je Svetu Alijansu i omogućio Engleskoj da sa Francuskom, Španijom i Portugalijom organizuje četvorni „savez ustavnih država”, koji treba prema mišljenju lorda Palmerstona da „posluži kao moćna protivteža Svetoj Alijansi na Istoku”. Zato se Nikola naročito trudi, kao što izjavljuje Neselrode, da „neutrališe koliko god je mogućno onaj kobni savez koji je sklopljen između julske Francuske i liberalne Engleske..., da potpomaže odvažnu hrabrost dveju velikih monarhističkih struja, i da u sporazumu sa njima stvori jedan sistem zajedničke akcije pridružujući im, pod njihovim uticajem, drugostepene države.”

Da bi oslabio francusko-engleski sporazum, Nikola je mogao pokušati da se približi Francuskoj. Engleska ga se pribojavala: „Ne treba zaboraviti”, pisao je Palmerston godine 1830, „da najveća opasnost za Evropu leži u eventualnom sporazumu između Francuske i Rusije, sporazumu koji danas nailazi na prepreku koju pretstavljaju careva lična osećanja, ali koji neće uvek ostati nemogućan.” I zaista, nikakvo osnovno razmimoilaženje, osim možda vekovna simpatija Francuske prema Poljskoj, nije delilo Rusiju od Francuske. Ali Nikola, smatrajući sebe za branioca zakonitosti, nije se mogao odlučiti da vidi u Luju-Filipu nešto drugo sem jednog uzurpatora, i njegov oholi stav prema kralju Francuza onemogućavao je svaki srdačan odnos između Francuske i Rusije. On je više voleo da izazove nezadovoljstvo Francuske i da se okrene prema Engleskoj. Ne uviđajući dovoljno da se engleski trgovački interesi sukobljavaju sa ruskom na obalama Bosfora, on se dugo vremena trudi da britanskim državnicima nametne svoje poglede na stav koji bi trebalo zauzeti prema Turskoj.

Godine 1839 izbija nov rat između Porte i Egipta. Engleska predlaže odmah da se potpomogne odbrana Carigrada i da Dardanele posednu eskadre evropskih sila. Nikola se poziva na Unkjar-Skelesiski ugovor da bi protestovao odlučno protivu te intervencije kojoj on odbija da se pridruži. Posle neuspeha njegovoga protesta on stupa u pregovore sa Engleskom. On izjavljuje da se potpuno slaže sa njenim pogledima na Tursku i Egipat i izražava nadu da će, ako usled aktivnosti Mehmeda-Alije to bude potrebno, operacije na kopnu i moru u Maloj Aziji ili na Bosforu biti poverene Rusiji, dok bi Engleska primila na sebe da dejstvuje u Sredozemnom Moru i na obalama Sirije i Egipta. Ova izjava ostavlja odrešene ruke Engleskoj, čija flota primorava ubrzo Mehmeda-Aliju da se pokori. Godine 1841 Londonska konferencija stavlja nepovredivost otomanskog carstva pod zaštitu pet velikih sila. To je značilo kraj ruskog protektorata nad Turskom.

Ali se Nikola ipak ne odriče odmah nade da će videti rasparčavanje otomanskog carstva. On i dalje veruje da će, pregovarajući neposredno sa britanskim državnicima, uspeti da izmeni englesku politiku, te odlazi 1844 godine u London. Za sve vreme svoga bavljenja trudi se on da ubedi engleske ministre „da je Turska na izdisaju” i da, iako on ne želi „ni jedan pedalj turske teritorije”, treba ipak predvideti ono što je neizbežno, sporazumeti se o „pravednim osnovama” i „stvoriti jedan potpuno iskren i pošten sporazum”. Kao što se i trebalo nadati, on nije uspeo da zaključi nikakav poseban sporazum sa Engleskom, i njegov rad imao je za posledicu samo to da pojača nepoverenje engleske vlade prema ruskoj politici.

Osvajanje Kavkaza. — Iako Nikola gubi 1841 godine povlastice koje mu je u Turskoj bio obezbedio Unkjar-Skelesiski ugovor, on je ipak zadržao turske oblasti zauzete 1828—1829 godine, kao i stvarni protektorat nad dunavskim kneževinama. S druge strane on i dalje proširuje svoje granice na Kavkazu. Posle 1830 godine, da bi se borile protiv kavkaskih gorštaka koji su neprestano vršili upade radi pljačke na teritoriju Rusije, ruske trupe vršile su česte pohode i uništavale nepokorna sela. Ali su ovi pohodi zahtevali velike žrtve u ljudima, materijalu i novcu, a nisu dali dovoljne rezultate. Zato je od godine 1840 usvojen drugi jedan način borbe: pomoću stvaranja i naseljavanja utvrđenih zona prodiralo se postepeno do same sredine kavkaskih oblasti opkoljavajući tesno tamošnje stanovništvo. Osim toga, Rusija se počela učvršćivati i u kirgiskoj stepi. Već 1840 godine njena vlast je učvršćena nad manjom kirgiskom Hordom i prostire se do leve obale Sir-Darija.

Nikola I i evropske revolucije iz 1848 godine. — Potpuni gospodar jednog ogromnog carstva koje se neprestano uvećava i starešina jedne vojske strahovite za svoje doba, Nikola I, i pored svojih političkih neuspeha izgleda, a naročito on sebe tako smatra, da je pozvan da daje pravac sudbini Evrope. Revolucije iz 1848 godine pružaju mu još jednom priliku da je brani od. liberalizma i revolucionarnog duha.

Sa izvesnom ironičnom radošću dočekao je on pad Luja-Filipa. Ali, iako mu februarska francuska revolucija izgleda kao kazna koju je „uzurpator” zaslužio, ona isto tako budi sva njegova nekadašnja strahovanja: „Evo”, piše on pruskom kralju, „došao je onaj svečani trenutak koji sam ja pretskazivao već deset godina; revolucija je uskrsnula iz svoga pepela, i jedna neizbežna opasnost ugrožava nam zajednički život.” Opet je on spreman da se umeša i da traži saradnju svojih saveznika, kada se u martu revolucija počinje da širi i u Austriji i u Nemačkoj. Za njega su pad Meterniha, neredi u Berlinu i ustupci što ih je pruski kralj učinio pobunjenicima značili iščezavanje čitavog jednog spleta odnosa na koje se on bio navikao: „Stara Pruska prestala je da postoji, ona je iščezla, i naš stari savez ugasio se zajedno sa njom”, piše on malo kasnije kada je saznao za nemački nacionalni pokret. „Pred mojim očima”, piše on još Meternihu, „iščezao je čitav jedan sistem zajedničkih odnosa, ideja, interesa i dela; i pored najbolje volje austriske vlade, biće veoma teško da se sve to nađe ponovo isto onako puno života na novom putu i u novom obliku koji je austriska monarhija sad izabrala.”

Pošto se njemu čini da je Rusija jedini bedem reda u Evropi, on očekuje da vidi kako je revolucija napada. Proglasom od. 14/26 marta 1848 godine, koji je on sam sastavio, objavljuje on svojim podanicima da su „novi neredi izbili u zapadnoj Evropi i da su „bune i neredi” iskrsli u Francuskoj, prodrli u Nemačku i prete Rusiji. On poziva sve Ruse da brane „nepovredivost granica carevine”, i uzvikuje: „Po primeru naših pravoslavnih predaka, mi se obraćamo za pomoć svemogućem Bogu i spremni smo da se sukobimo sa svojim neprijateljima svuda gde se oni budu digli protivu nas ... Mi smo ubeđeni da će nas naš stari ratni poklik „Za veru, cara i otadžbinu” još jednom odvesti pobedi. Bog je sa nama, slušajte i pokorite se, o narodi, jer je Bog sa nama!” Ovaj ratnički ton izazvao je izvesno iznenađenje u inostranstvu i Neselrode mora da objasni da i pored Nikolinih reči Rusija ne gaji nikakvu napadačku misao: „Neka narodi Zapada”, izjavljuje on u jednom raspisu, „traže sreću u revoluciji! Rusija posmatra te pokrete mirno, ona u njima nimalo ne učestvuje i neće pokušavati da ih spreči. Ona ne želi da, doživi sudbinu tih naroda, čak i ako bi oni izišli iz anarhije i pošli ka jednoj boljoj budućnosti. Ona mirno očekuje normalan razvitak socijalnih uslova, što će biti delo vremena i mudre careve brige.”

Ustvari, iako nijedna sila koju potresa revolucionarna bura ne pomišlja da napadne Rusiju, ipak Nikola nema nameru da ostane potpuno miran posmatrač te bure. On ostaje dugo pri svome planu da se bori protivu revolucinarne Francuske, i čak pokušava da se približi novoj francuskoj vladi. Nasuprot tome, •on ostaje ubeđen da je revolucija u Austriji i Nemačkoj nešto što se njega direktno tiče, i on će se svim silama truditi da je uguši. U nekoliko mahova on savetuje pruskome kralju da povrati raniji režim i obećava da će mu u tome pomoći i oružanom silom. Dok Fridrih-Viljem IV odbija da povrati apsolutnu vlast pomoću ruskih bajoneta, austriski car na to pristaje. Ubeđen da ne može savladati mađarsku bunu, on traži najpre preko maršala Vindišgreca, a zatim i lično, pomoć od Nikole, koju ovaj odmah obećava. U tom trenutku su ruske trupe već bile nagomilane na mađarskoj granici, u Moldaviji i Vlaškoj, i Nikola je pohitao da tu dejstvuje vojnom silom da bi sprečio revolucionarni pokret i rasturio jednu privremenu vladu koja se tu bila obrazovala. Pošto je savetovao sultanu da objavi kako moldavski i vlaški gospodari neće više biti birani, već da će ih Turska postavljati, i pošto su bojarske skupštine zamenjene činovničkim većima koje imenuju gospodari, on je bio ostavio u tim kneževinama jedan korpus vojske da održava utvrđeni „poredak”. I on je utoliko više bio u iskušenju da prebaci taj korpus u Mađarsku što se veliki broj Poljaka borio u redovima mađarske vojske, što je poljska javnost pratila sa prikrivenom pažnjom uspeh Mađara i što se bojao da se mađarski ustanak ne prenese i na ruski deo Poljske. Ugušiti pobunu za njega nije značilo samo učiniti uslugu austriskom caru za koga kaže da ga voli kao svog sina, već znači i braniti monarhističko načelo i služiti svojim sopstvenim interesima. Zato, čim je primio poziv Austrije, naredio je da se njegove trupe krenu, i to najpre onaj korpus koji se nalazio u dunavskim kneževinama, a zatim i jedna vojska od 150.000 ljudi koja je dolazila iz Poljske i kojom ,je komandovao Paskijevič. Druga jedna vojska, iste jačine, držana je u rezervi. Posle dva meseca, kod Vilagoša, glavnina mađarskih snaga, kojom je komandovao Đerđei, predaje se Paskijeviču. Pojedini usamljeni odredi takođe polažu oružje, te Paskijevič može da javi caru „da je Mađarska pala pred noge Njegovoga Veličanstva”. Habsburška dinastija je spasena, ali je Rusija sebi stvorila ogorčene neprijatelje i među austriskim liberalima, i među Mađarima.

Pošto je mađarski ustanak ugušen, druga jedna opasnost, ponikla iz revolucije u Nemačkoj, zagrozila je opet Austriji. Posle izvesnog kolebanja, pruska vlada rešila je da se koristi prilikama i da zameni Austriju na čelu Germanskog saveza, te se pridružila ideji nemačkog jedinstva. U ime te ideje tražila je pruska vlada da izazove sukob sa Danskom godine 1848 povodom. Šlezviga i Holštajna. Ali je ona naišla na čvrst otpor Nikole I, koji se sav založio za stvar Danske i zapretio da će ako zatreba posesti Istočnu Prusku i Šleziju. No on je morao popustiti, na veliko nezadovoljstvo pruskih i nemačkih rodoljuba, koji nisu mogli da oproste Rusiji taj neuspeh. A kada je pruska. vlada, uvek u ime istog načela, pokušala da stvori jednu federalnu nemačku državu pod okriljem Hohencolerna, Nikola se iz dva razloga odupro tome sa istom odlučnošću. Pre svega, njemu se čini da je nemačko jedinstvo plod revolucionarnog duha, da je ono „jedan besmislen pokušaj koji je dosad uspeo samo da pobudi strasnu zavist i ozbiljne zaplete između Austrije i Pruske”. Osim toga, on se boji da „jedna takva Nemačka, ujedinjena i savezna, demokratska, agresivna, željna prevlasti i teritorijalnih osvajanja”, ne postane „jedna moćna i ujedinjena sila koja nije bila predviđena postojećim ugovorima” i koja bi „pretstavljala stanovništvo od 45 miliona duša koje se pokoravaju jednoj centralnoj vlasti i koja bi mogla da pokvari svaku ravnotežu”. Pošto je nametnuo svoje posredovanje Pruskoj i Austriji, on se zalagao svim svojim autoritetom za austriske interese i naročito se trudio da se održi raniji Germanski savez. Pruska, pošto nije mogla naći saveznika — jer Englesku nije interesovalo nemačko jedinstvo, — nije se usudila da se sukobi u isti mah i sa. Rusijom i sa Austrijom. Ona još jedanput popušta, na živo negodovanje nemačkih rodoljuba, i Alomoucka konvencija iz 1850 godine potvrđuje njeno „uzmicanje”, zadržavajući na snazi i Germanski savez i prevlast Austrije u Nemačkoj.

Krajem 1850 godine Nikola može sa razlogom da smatra sebe gospodarem sudbine istočne i zapadne Evrope. On je ubeđen da ima pravo na večnu zahvalnost austriskog cara i da on uliva pruskom kralju poštovanje pomešano sa strahom. Što se tiče malih nemačkih kneževa, on smatra da oni nisu ni od kakve važnosti. Iako zapadne države, a naročito dve velike „pomorske” sile kako se tada nazivaju Francuska i Engleska, ne podležu njegovom uticaju, ipak on ne predviđa ozbiljan otpor s njihove strane, jer on i dalje veruje da će se najzad sporazumeti sa britanskim državnicima i da će ih ubediti da ne treba više da suzbijaju njegovu politiku. Što se tiče Francuske, on veruje da je ona odveć oslabljena nedavnom revolucionarnom krizom da bi trebalo naročito voditi računa o njoj. Uostalom, njegovo neprijateljsko raspoloženje prema Francuskoj republici ublažilo se posle ugušivanja pobune pariskog proletarijata koje je izvršio general Kavenjak u junu 1848 godine. On sad rado priznaje da ta republika pretstavlja jednu konzervativnu snagu. Izbor Luja-Napoleona takođe mu pruža zadovoljenje. Odlučnost toga pretsednika republike godi mu i izaziva u njemu želju da sklopi srdačne odnose sa vrhovnim upravljačem francuske države, sve dok ovaj „bude ostao u granicama svojih sadašnjih prava”. Državni udar od 2 decembra 1851 godine potvrđuje ovaj povoljan utisak. Ali kada je pretsednik republike Luj-Napoleon postao car Napoleon III, Nikola se oseća duboko uvređen u svojim legitimističkim osećanjima. On se odlučno protivi da drugi ostali vladari priznadu francusko carstvo, pa među ostalim izgovorima navodi i taj, da Evropi nije poznato da je postojao nekakav Napoleon II. No kako su sve ostale sile priznale Napoleona III, bio je i on primoran da učini to isto. On se teši time što se prema francuskom caru drži kao nekada prema Luju-Filipu. U zvaničnim dokumentima umesto da ga naziva „bratom” kao ostale vladare, on ga naziva „prijateljem” ili „rođakom”. Ovakvo držanje ne pokazuje samo nadmenost jednog vladara koji odbija da smatra za sebi ravne kraljeve „po volji naroda”, već pokazuje isto tako i duboko nerazumevanje okolnosti u kojima on treba da radi.

Ustvari, njegov položaj je daleko od toga da bude onako sjajan kao što on zamišlja. Sav utonuo u jedan kratkovidi legitimizam, on je i dalje sklon da veruje kako je međunarodna politika privatna stvar vladalaca i njihovih ministara i da ona zavisi isključivo od ličnih gledišta vladalaca i njihovih uzajamnih odnosa. Čvrsto ubeđen u svoju moć i naviknut da se nimalo ne obazire na javno mišljenje, on i ne opaža da je njegova politika dovela do potpunog osamljivanja Rusije. Interesi Francuske i Engleske sukobljavaju se sa njegovim interesima na Istoku, i u tim dvema zemljama najpre javno mišljenje, a zatim i upravni krugovi postali su otvoreno neprijateljski raspoloženi prema Rusiji, koju smatraju za glavno oruđe reakcije u Evropi. S druge strane, u Pruskoj i Austriji je rusko mešanje ozlovoljilo veliki deo stanovništva, dok je odveć autoritativno zaštitništvo Nikole I počelo da biva teško vladama tih država, koje se trude da ga se oslobode. Jednom rečju, dok izgleda kao da je postigao velike političke uspehe i pojačao svoj uticaj, Nikola je ustvari samo pripremio put za jednu koaliciju čitave Evrope protivu njega. Rat sa Turskom pokazaće mu koliko je usamljen.

Rat na Istoku. — Prvi rusko-turski sukob izbio je posle ugušivanja mađarske bune, kada se jedan deo pobunjenika, među kojima i dosta Poljaka, sklonio na tursku teritoriju da bi izbegao osvetu pobednika. Pošto su Rusija i Austrija uporno zahtevale da se oni izdadu, Turska je odlučno odbila da to učini, jer je u tome imala podršku Francuske i Engleske. Nikola je bio odveć zauzet događajima u Nemačkoj, te je taj neuspeh primio dosta mirno. Ali kada je izbio nov sukob oko hrišćanskih svetinja u Palestini, on je smatrao da su mu odrešene ruke i nameravao je da nametne svoju volju.

U februaru 1852 godine, na navaljivanje francuske diplomatije, koja se trudila da Luju-Napoleonu pribavi blagonaklolost pape, sultan je naredio da se katolicima predadu ključevi vitlejemske crkve, koji su dotada bili u rukama pravoslavnih hrišćana. Nikola je zatražio da se vrate prava pravoslavnoj crkvi. Napoleon III bio je sklon popuštanju, ali je Nikola odlučio da pokaže svoju snagu i da kategorički izloži svoje zahteve. U februaru 1853 godine, preko jednog izvanrednog izaslanika, kneza Menjšikova, on zahteva od sultana da potpiše jednu konvenciju kojom bi mu se priznalo apsolutno pravo zaštitništva nad pravoslavnom crkvom i celokupnim pravoslavnim stanovništvom u otomanskoj carevini. Sultan mu istina čini izvesne ustupke, ali ne usvaja njegove zahteve u određenom roku. Da bi mu „dokazao do čega može dovesti njegova upornost”, kako izjavljuje u jednom proglasu, Nikola naređuje svojim trupama, u junu 1853 godine, da prodru u dunavske kneževine.

Iako predviđa da će ova odluka možda izazvati rat sa Turskom, a verovatno i sa Francuskom, ipak on smatra da neće imati drugih protivnika. Osim toga, on se čvrsto uzda u austro-prusku pomoć: „Mi smo u tesnom savezu sa Austrijom i Pruskom”, kaže Neselrode u svojim uputstvima izvanrednom izaslaniku u Carigradu, knezu Menjšikovu; među vladama ovih dveju sila i naše vlade postoji potpuna istovetnost gledišta na sva važnija pitanja evropske politike, a nju podržavaju i međusobne obaveze. Ovo se odnosi naročito na Austriju”. U toku jednog razgovora sa ser Hamiltonom Sejmaurom, engleskim ambasadorom u Petrogradu, Nikola još odlučnije iskazuje svoje shvatanje: „Kad ja govorim o Rusiji, ja govorim u isto vreme i o Austriji; ono što je u interesu jedne, isto je tako u interesu i druge, naši interesi u pogledu Turske su potpuno istovetni”. On se nada da će posredstvom Sejmaura ostvariti istu „istovetnost gledišta” i sa Engleskom; on nagoveštava da će Turska, ako bude odbila njegove zahteve, možda biti podeljena, i da će Egipat i Krit pripasti Engleskoj.

Svi ovi planovi uskoro su poremećeni. Čim je Napoleon III saznao za ulazak Rusa u dunavske kneževine, poslao je u turske vode eskadru iz Tulona. Engleska je sa svoje strane naredila eskadri sa Malte da se pridruži francuskim brodovima, ali je u isti mah obavestila Nikolu da će engleski brodovi, ako njegova vojska pređe Dunav ili njegova crnomorska flota napadne neko tursko pristanište, ući u Crno More. Turska, koju je ruska demonstracija isprva jako uznemirila i koja je molila za posredovanje drugih sila, sada se ponovo ohrabrila. U septembru ona poziva Rusiju da povuče svoje trupe iz Moldavije i Vlaške, a zatim ne čekajući da istakne rok koji je odredila u svom ultimatumu, bacila je svoje trupe na rusku vojsku, što je omogućilo Nikoli da u objavi rata baci na nju svu odgovornost. Vojni otpor Turaka bilo je novo razočarenje za njega. U dunavskim kneževinama Rusi, gore naoružani, uspeli su jedva da po cenu teških gubitaka odbiju turski napad. Na drugim bojištima imali su više sreće. 19 novembra/1 decembra, u aziskoj Turskoj, odneli su kod Baš-Kadiklara sjajnu pobedu nad mnogobrojnijom turskom vojskom. Uoči toga dana admiral Nahimov, koji je krstario duž obala Male Azije, saznavši da se turska flota, usidrena u Sinopi, sprema da prenese namirnice i pojačanja kavkaskim plemenima koja su bila u ratu sa Rusijom, prodro je u zaliv Sinope i. posle kraće borbe uništio celu tursku flotu — samo jedan neprijateljski parobrod uspeo je da izbegne poraz. Bilo je potrebno postići i druge uspehe da bi se Turska savladala. Ali je. pobeda kod Sinope izazvala intervenciju Francuske i Engleske.

U ovim dvema zemljama, koje su nedavno bile uzele pod svoju zaštitu turska pristaništa, vest o uništenju turske flote izazvala je strahovito gnušanje i trenutno sklapanje jednog pravog sporazuma. Francuska i engleska flota, koje su krstarile po turskim vodama, dobijaju istovremeno naređenje da uđu u Crno more i da štite tursku flotu i teritoriju. Komandant ruske crnomorske flote obavešten je da savezničke eskadre neće više trpeti napade na turske obale. Ustvari, to je značilo lišiti rusku flotu slobode i osuditi je na neaktivnost, pošto turska tako reći nije više ni postojala. Ipak, da bi javnosti dokazao svoje miroljubive namere i svoju nepristrasnost, Napoleon III obratio se još jednom Nikoli; on mu je obećao da će se francuski i engleski brodovi povući iz Crnog Mora, ako on obustavi vojne operacije u Aziji i povuče trupe iz dunavskih kneževina. Nikola odbija oholo taj predlog. U decembru 1853 godine njegovi ambasadori napuštaju Pariz i London, a u februaru 1854 objavljuje svojim podanicima jednim proglasom da je u ratu sa Francuskom i Engleskom „koje su se stavile na stranu neprijatelja hrišćanstva”.

Uoči dana kada je objavio rat, on nije slutio da će ostati potpuno usamljen prema svojim neprijateljima. Početkom 1854 godine naročiti izaslanici, baron Budberg i knez Orlov traže od Pruske i Austrije da stupe u savez sa Rusijom, ili bar da ostanu blagonaklono neutralne. Veliko je bilo njegovo zaprepašćenje i gnušanje kada je njegovo traženje odbijeno. Pruski kralj je izjavio da ne može da uzme na sebe obaveze sa posledicama koje se ne mogu predvideti. Što se tiče Franca-Josifa, on stavlja jedan protiv-predlog koji je još značajniji. On savetuje. Nikoli da zagarantuje turske teritorije, želi da njegova vojska ne prelazi Dunav i nagoveštava mu da bi dobro učinio da napusti dunavske kneževine. Ne samo da njegovi saveznici okreću leđa Rusiji, već je jedan od njih, Austrija, spreman da se okrene protiv nje. Austriski osmatrački korpus raspoređen duž granica Srbije, Moldavije i Vlaške neprekidno se pojačava. On ugrožava i rusku vojsku Paskijeviča koja operiše u dunavskim oblastima i koja strahuje da ne bude napadnuta s leđa. Zato Paskijevič, pošto je prešao Dunav po carevom naređenju i opseo Silistriju, postupa veoma sporo. Naposletku dobiva on odobrenje da digne opsadu sa Silistrije i da ponovo pređe Dunav. Za to vreme Austrija je jasno iskazala svoje namere. U martu je ona potpisala sa Engleskom, Francuskom i Pruskom jedan protokol u kome se kaže da su nepovredivost i nezavisnost Turske neophodni uslovi budućega mira. U aprilu Pruska joj je obećala vojnu pomoć u slučaju sukoba sa Rusijom u dunavskim kneževinama. U junu ona odlučno zahteva da Rusi napuste te kneževine, te turska i austriska vojska, koje idu za Paskijevičem, posedaju oblasti koje je on napustio. Otada se rat prenosi na rusko zemljište, i glavna uloga prelazi sad na Francusku i Englesku.

Pošto nisu mogli odmah da pošalju u Rusiju dovoljne snage, saveznici su otpočeli svoje operacije tek u proleće 1854 godine, u trenutku kada je Baltičko More oslobođeno leda. Prvih meseca oni se ograničavaju na pomorske demonstracije u Crnom, Baltičkom i Belom Moru. Ruska flota, čija je oprema zastarela i koja ima samo jedrilice, ne može da im se odupre. Engleska i francuska eskadra, u kojima preovlađuju parobrodi, postižu svoj cilj: rasparčavanje ruske vojske. U jesen saveznici konačno biraju svoju tačku gde će izvršiti napad, a to je Sevastopolj, najveće crnomorsko pristanište, gde je usidrena ruska flota.

Pošto se smatralo da se Sevastopolj ne može osvojiti s mora, rešili su da ga napadnu sa suva. Sredinom septembra, engleska, francuska i turska vojska, u jačini od 60.000 ljudi, iskrcavaju se u Evpatoriji, ne nailazeći ni na kakav otpor, i polaze ka gradu. Na obali Alme sukobljavaju se sa krimskom vojskom, čiji je glavni komandant u isto vreme i admiral crnomorske flote, knez Menjšikov. Ova vojska ima samo 35.000 ljudi, većinom regruta i naoružanih kremenjačama, jer Rusi imaju samo 2.000 karabina prema 30.000 koliko imaju saveznici; isto tako i glavna komanda nije ponajbolja. Ona pretrpljuje težak poraz i primorana je da otstupa. Put ka Sevastopolju je otvoren, ali saveznici napreduju tako sporo, da varoš ima vremena da se spremi za odbranu. Jedan deo ruske flote, koja je sad postala beskorisna, potopljen je na ulazu u luku, tvrđavska posada pojačana je sa 10.000 mornara, i izrađena su žurno nova zemljana utvrđenja. Odmah posle prvog bombardovanja, saveznici uviđaju da neće moći zauzeti Sevastopolj na juriš i da će morati da ga opsedaju.

Tada počinje pravo mučeništvo za Rusiju. Međutim, opsadne snage nisu naročito jake: u trenutku svoje najveće koncentracije one neće premašiti 150.000 ljudi, a to će reći polovinu mobilisane ruske vojske. S druge strane, zahvaljujući prisustvu ruskih trupa na Krimu, varoš, koju neprijatelj ne može potpuno da opkoli, dobiva i dalje pojačanja u ljudima, municiji i namirnicama. Ali je Rusija nesposobna da odbije saveznike i da spase tvrđavu. Pored toga što je sve veće neprijateljstvo Austrije i Pruske primorava da drži znatne snage na svojoj zapadnoj granici, nedostaci njene vojne organizacije oduzimaju joj moć. Njeno naoružanje je mnogo ispod naoružanja neprijatelja, koji zahvaljujući izolučenim puškama može da puca ostajući van dometa. Njene trupe nisu izvežbane i imaju slabo komandno osoblje; to je posledica „obuke za paradu” koju je propovedao Nikola i koja je, stvarajući od vojnika slepo oruđe, potpomagala unapređivanje starešina koji su istina bili disciplinovani, ali većinom osrednjih sposobnosti i lišenih svakog samoradnog duha. Iako nekoji od njih, naročito pomorski oficiri Nahimov, Konilov, Istomin, pokazuju mnogo hrabrosti i hladnokrvnosti, nasuprot tome glavna komanda, sa Paskijevičem i Menjšikovom, nije na visini svoga zadatka. Potpun nedostatak železnica i rđavo stanje puteva na jugu Rusije veoma otežavaju prevoz trupa i snabdevanje. Način snabdevanja hranom i municijom ostao je skoro isti kao u 1812 godini; usled toga nastaju neprekidna zadocnjenja i zloupotrebe vojnih liferanata, koji, zahvaljujući podmićivanju, proturaju čitava slagališta neispravnog materijala. Naročito je zanemarena organizacija lekarske pomoći i higijene. Najzad, upravna administracija zemlje, koja je bila veoma složena i neuspešna i za vreme mira, rastrojava se konačno za vreme tih mučnih godina rata, te potpuno rastrojstvo pozadine ne utiče samo nepovoljno na sanitetsku i intendantsku službu, već ubeđuje takođe malo po malo trezvene umove da je vlast nesposobna da obezbedi odbranu zemlje. Čak i u oblasti kojoj je car posvećivao najveću pažnju, a to će reći u vojnoj organizaciji, jasno je da su Rusiju u mnogom prevazišli njeni protivnici.

Sve je išlo na to da pretvori otpor Sevastopolja u jednu dugu agoniju, i pored sve upornosti i hrabrosti posade koja saveznike drži u šahu skoro punu godinu dana. Nekoliko ispada pokušanih radi oslobođenja varoši završili su se samo teškim gubicima. Car naposletku gubi strpljenje. U februaru 1855 godine on na mesto Menjšikova postavlja kneza Gorčakova, koji je bio zamenio Paskijeviča na položaju komandanta vojske na Dunavu. To je bio njegov poslednji postupak. On 18 februara/2 marta umire, pošto je svome nasledniku predao, prema njegovim poslednjim rečima, „komandu u rđavom stanju”.

Javnost je odbila da veruje da je on umro prirodnom smrću, i uporno se širi glas da se on ubio zato što više nije mogao održati svoj politički sistem, a nije hteo da ga se odrekne. Ali je izvesno da je njegova smrt pala u isti čas kada se potpuno srušio taj sistem. On je verovao da će Rusiji dati napredak i red u unutrašnjosti zemlje a snagu prema inostranstvu, i da će sebi izvojevati nadmoćnost u Evropi. Ali je to bila obmana koju je rasturila katastrofa Sevastopolja. „Rat”, kaže jedan savremenik, „nam je otvorio oči, te su nam se stvari ukazale onakve kakve jesu”. I u javnosti, kao i u upravnim krugovima, osećala se neminovna potreba za jednom novom politikom.