Istorija Rusije (A. Jelačić) 6

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Aleksej Jelačić


GLAVA VI.
Severnoruske republike.

Na severozapadu Rusije od pamtiveka su stanovala slovenska plemena, koja su osnovala nekoliko znatnih gradova. To su bila plemena Ilmenskih Slovena i Krivića sa okolnim plemenima finskim, koja su odavno počela da se pretapaju u Slovene. O tim plemenima priča se, da su bila na čelu onog velikog saveza, koji je pozvao vareške kneževe. Od odlaska vareških kneževa na jug severozapadna Rusija, sa glavnim središtima Novgorodom t. j, novim gradom i Pskovom, nije imala svojih posebnih kneževa. Kneževi su se obično nalazili u Kijevu: to su bili sveruski veliki kneževi; tek se ponekad u Novgorodu pojavljivao neki svoj knez, a inače je obično Novgorodom upravljao kneževski posadnik t.j. kneževski namesnik, koji je mogao da bude ili neki sporedni knez, ili kneževski dvoranin ili i neki istaknuti novgorodski građanin, u koga je knez imao poverenja. Novgorod je, prirodno, hteo da ima kneza i posadnika, koji bi odgovarali njegovim željama. Pošto su kneževi bili daleko ili nedovoljno uticajni, Novgorod se postepeno emancipovao od kneževske vlasgi: prvo, on je sebi zadobio pravo da bira posadnika, koji je, umesto da bude namesnik kneževski, postao gradski predsednik; zatim je utvrdio svoje pravo da sam sebi bira kneza po svome nahođenju, i, šta više, da ga i menja po svojoj slobodnoj želji. Tako je početkom XIII stoleća bio u glavnome stvoren ustav i uređenje novgorodske republike. Pisanog ustava nije bilo, ali se ustavna praksa ipak donekle regulisala pismenim ugovorima suverenog novgorodskog naroda (»Gospodina Velikog Novgoroda«) sa izabranim knezom.

Severozapadna Rusija nije mogla, naročito u velikim gradovima, da živi od svoje zemljoradnje, nego je morala da svoje žito za ishranu dobija sa strane, i to u početku sa srednjega Dnjepra, kasnije iz basena srednje Volge, »sa niza«, kako su u Novgorodu govorili. Da bi obezbedila svoj opstanak severozapadna Rusija, morala je da se bavi trgovinom i industrijom na veliko. Ona je prodavala sirovine i prerađevine, uvozila je zapadne i severnoevropske artikle i izvozila ih je, kao i, svoje prerađevine, u druge ruske pokrajine. Ovo ekonomsko stanje opredelilo je socijalnu strukturu društva. Na vrhu severnoruskog društva nalazili su se boljari: to su bili u prvome redu veleposednici, koji su obrađivali velike komplekse zemlje i iskorišćavali ogromne šumske komplekse, uz pomoć velike mase poluzavisnih i sasvim od njih zavisnih ljudi. Pored toga, to su bile najbogatije kapitaliste i bankari novgorodski, ali, poput starih rimskih senatora, nisu imali prava da neposredno vode trgovinu, nego su samo finansirali tuđa preduzeća. Oslanjajući se na svoje ogromno bogatstvo i mnogobrojnu klientelu, bili su boljari temelj i osovina novgorodskog društva: samo iz. njihove sredine, prema običaju, birani su bili viši časnici državne uprave. Odmah iza njih dolaze »žitiji ljudi« i trgovci, prvi sa nešto većim kapitalima nego poslednji i sa zemljeposedničkim karakterom, koji nisu imali trgovci. Glavno njihovo zanimanje beše trgovina. Trgovci su se delili na nekoliko razreda prema svome bogatstvu; oni su sastavljali pojedine korporacije, grupisane oko hramova; najbogatija i najznamenitija je bila korporacija oko hrama Svetog Jovana. Za ulaz u nju trebalo je dati najveći ulog. Ispod ovih gospodarećih slojeva novgorodskog društva nalazili su se »crni« ili »mlađi« ljudi, ogromna masa zanatlija, sitnih trgovaca, nadničara po gradovima, slobodnih i poluslobodnih seljaka-zemljoradnika po selima.

Formalno svi su slobodni ljudi uzimali učešća u otpravljanju suverene vlasti naroda koji se smatrao kao gospodar, ali je stvarno sva vlast bila usredsređena u državnom središnjem gradu Novgorodu i tek izvesno pravo samouprave pripadalo je sporednim gradovima, t. zv. »prigorodima«. Ima sličnosti u upravljanju Novgoroda ovim raznovrsnim njegovim pokrajinama sa upravljanjem Rima u savezničkim zemljama i provincijama. »Prigorodi« i druga zavisna mesta unosili su obilate priloge u državnu blagajnu, u slučaju rata slali su svoje pomoćne odrede, pokoravali su se zakonima i odlukama državnog središta, imali su vrhovnu crkvenu i sudsku vlast u Novgorodu. A u Novgorodu sva je vlast pravno pripadala, kako je rečeno, suverenom narodu, okupljenom u »veću«. »Veće« su sastavljali svi domaćini novgorodski, a i ljudi iz »prigoroda« izgleda da su imali pravo dolaziti na skupštinu, ali, razume se, to je pravo bilo više nominelne prirode. Veće nije imalo pisanog ustava; ono se skupljalo prema potrebi na poziv kneza, vladike ili gradskih vlasti. Ali bilo je slučajeva da su i privatni ljudi sazivali veće. U Novgorodu izgleda da nije bilo tolike razlike između redovnih narodnih skupština i vanrednog nagomilavanja sveta, što se jasno da zapaziti, na primer, kod starih Rimljana. U načelu odluke veća trebale su da budu jednoglasne, ali kada se manjina nije davala ubediti razlozima većine, onda su je terali silom da se pokori. Veće je imalo vrhovnu vlast; ono je biralo kneza, obično iz Rurikova doma, odobravalo ugovor, koji je vrlo jako sputavao i ograničavao vlast i prava tog kneza, otkazivalo ugovor knezu, ako je bio nepodesan; biralo je kandidate za vladiku (konačni izbor odlučivala je kocka između izabranih kandidata); biralo je posadnika, koji je bio njegov predsednik i »tisjackog« (od reči »тысяча«, t.j. hiljada), koji je bio zapovednik vojske i pred-sednik trgovačkog suda. Zatim je veće donosilo za-kone, odobravalo je međunarodne ugovore i glavne linije međunarodne politike državne i u izvesnim) slučajevima vršilo je dužnost bilo prizivnog sudišta, bilo sudišta prvog i poslednjeg stepena, u slučaju težih političkih krivaca. Knez i časnici bili su birani bez roka, svedok su narodu po volji. Razume se da je ovakvo jedno telo, sastavljeno od. više hiljada ljudi, moralo imati jedan uži odbor starijih, autoritativnih, spremnih i stručnih ljudi, koji bi stvarno vodili poslove i pripremali odluke suverenog naroda.

Po svome obliku novgorodska država bila je formalna demokratija. Ali stvarno u njoj se zapaža, kao i u antičkim demokratijama, jaka prevlast glavnog grada nad manjim gradovima i selima, i, zatim, ne manje jaka prevlast bogatih ljudi nad. ljudima srednjeg imetka i siromasima. U ovom nalazimo klicu velikih unutrašnjih borbi koje su dovele do propasti ovu moćnu i cvetnu republiku. U XIII i XIV stoleću ona se nalazi na vrhuncu svoje moći i u jakom saobraćaju sa švedskim gradovima i sa znamenitim nemačkim savezom Hanze. Hanza je imala veliku faktoriju sa slagalištima. i katoličkom crkvom u samom Novgorodu.. Pismenih tragova o tim političkim i trgovačkim odnosima ima puno u obliku ugovora i drugih javnih a donekle i privatnih akata.

Čitav red sukoba izbio je u samom Novgorodu na socijalnoj osnovi. Tu su se stvorile dve stranke: aristokratska i demokratska, i jedna i druga pod. vođstvom najuglednijih i najbogatijih boljarskih familija, opet sasvim nalik na Rim i Atinu, kao i na srednjevekovne talijanske i nemačke gradske republike, gde su velikaši predvodili i konzervativne stranke pristaša arisgokratske vladavine i više manje radikalne stranke prietaša demokratizacije društva, ponekad dosta ekstremne. U Novgorodu je više puta dolazilo ne samo do oštrih prepirki i tuča, nego i do pravih građanskih ratova u kojim su posredovali knez, a još više vladika. Vladika je igrao veoma važnu političku i kulturnu ulogu u novgorodskom društvu, jer su on i drugi glavni predstavnici crkve raspolagali i velikim imetkom i, za ono vreme, opširnim znanjem. Ali i pored toga uticaja Novgorod i Pskov, koji su bili u tesnim trgovačkim i političkim vezama sa severnom i zapadnom Evropom, postali su još u XIV veku središte, gde se rađaju revolucionarni pokreti i racionalističke sekte u okviru same crkve.

Vrlo živ politički, duhovni i kulturni život severnih ruskih republika ogleda se u spomenicima njihova zakonodavstva, u »sudnim gramotama« Pskova i Novgoroda. Od njih prva predstavlja za ono doba veoma napredno pravno delo. Zanimljiv je princip jednakosti sviju pred zakonom, koji je istaknut u pskovskom zakoniku. Umetnička dela severnoruska, od kojih su mnoga dobro sačuvana, svedoče da tamo nisu žalili ni vremena, ni truda, ni veoma velikih sredstava naročito za stvaranje lepih hramova. Na severu su radili prvorazredni domaći i strani majstori, slikari i građevinari. I književnost ruskog severozapada dala je više lepih dela. Na prvom mestu treba spomenuti obilate letopise Novgoroda i Pskova u kojima se, pored izrazita i čista jezika, nalazi slikovito, iako kratko, pričanje i veliki smisao za prikazivanje i razumevanje socijalno-političkih događaja. Usmena narodna književnost novgorodska predstavljena je sa dva mala ciklusa pesama, koji se još i sad pevaju sa više ili manje varijanata, u kojima su opevana dva tipična junaka starog novgorodskog društva: jedan je Sadko bogati trgovac, koji je plovio po mnogim morima i vodio veliku trgovinu, a drugi je Vasilije Buslajev, aristokrata poreklom i bogataš, koji sakuplja četu ljudi besposličara i buntovnika, s njime pravi pokolj u Novgorodu i odlazi na Volgu i Kaspisko Jezero, da uz put pljačka gradove i trgovačke karavane. U njemu je oličen pokret novgorodskih »uškujnika« t. j. rečnih gusara i njihovih smelih i često zločinačkih dela, koja su više puta dovodila u pitanje odnose Novgoroda prema velikim knezovima srednje Rusije, naročito moskovskim.