Istorija Rusije (A. Jelačić) 24

Istorija Rusije
Pisac: Aleksej Jelačić

GLAVA XXIV.
Druga ruska revolucija

Svi su očekivali revoluciju, ali je ona ipak došla nekako iznenada. Prema pričanju Rodzjankovom car se već spremao da imenuje novu vladu, koja bi uživala poverenje naroda, ai se u poslednji čas predomisli i napusti svoju rezidenciju. Odlazeći u Mogiljev, u sedište Vrhovne Komande, car je ostavio ministru predsedniku ukaz o odgađanju Dume. 25. februara knez Goljicin iznenada popuni ukaz, usred većanja Dume o aprovizaciji prestonice, u kojoj su počeli štrajkovi i neredi po ulicama. U noći 26/27. predsednik Dume dobio je taj ukaz. Duma mu se nije zvanično oduprla, ali, pošto je u gradu otpočela anarhija i pravi građanski rat, a vlada se nalazila u očiglednoj paralizi, Duma na privatnoj sednici od 27. februara izabere »Privremeni Odbor« s ciljem, da suzbije anarhiju i da se pobrine o ličnoj i imovnoj sigurnosti. Sledećeg dana, pošto su se i trupe pobunile, obrazovan je Savet radničkih i vojničkih deputacija. Savet je bio očigledno revolucionaran. Car je iz Mogiljeva uputio protiv pobunjenika specijalni odred starog generala Ivanova, ali mu železničari nisu dali da se približi Petrogradu. Posle toga car je pokušao da poveri obrazovanje vlade Rodzjanku, ali je to već zakasnilo. Petrograd je bio u revoluciji. Car, koji je pokušao da prodre u Carsko Selo, našao se, i protiv svoje volje, u glavnom stanu komandanta severnog fronta, generala Ruskog. Tu, u Pskovu, pošto je prikupio mišljenja svoga načelnika štaba i sviju zapovednika frontova, koji su, izuzimajući jednog, tražili njegovu abdikaciju, car je dao spremiti tekst ove abdikacije, koju je i predao članu Državnog Saveta Gučkovu i članu Državne Dume Šuljginu, koji su mu došli. O ovim odsudnim časovima piše car u svom dnevniku ovo: »2. marta, četvrtak. Izjutra me je posetio Ruski i pročitao vrlo dugačak razgovor koji je vodio na aparatu s Rodzjankom. Po njegovim rečima, stanje je u Petrogradu takvo da ministarstvo sastavljeno od članova Dume nije u stanju ništa da učini, jer se protiv njih bori esdekovska partija u licu radničkog komiteta. Potrebna je moja abdikacija. Ruski je poslao ovaj razgovor u Glavni Štab Aleksejevu, i svima glavnim komandantima na frontu. U 12 časova noću stigli su odgovori. Radi spasenja Rusije, i da bi vojska ostala na frontu, ja sam se rešio na ovaj korak. Ja sam pristao, i iz Glavnog Štaba su mi poslali projekt manifesta. U veče su iz Petrograda stigli Gučkov i Šuljgin, sa kojima sam razgovarao, i predao im potpisan i popravljen manifest. U jedan sat po ponoći otputovao sam iz Pskova, sa teškim osećanjima; oko mene izdajstvo, kukavičluk, obmana.«

Dok su se u Pskovu vodili pregovori, bila je već imenovana u Petrogradu Provizorna Vlada, koja je, primivši carsku abdikaciju, odmah stupila u dodir sa novim carem Mihajlom Aleksandrovićem, bratom cara Nikole II. Posle dugog razmišljanja i diskusije, veliki knez Mihajlo potpisao je sledeći proglas:

»Teško breme povereno mi je voljom moga brata koji mi je-predao Imperatorski Sveruski Presto, u vreme besprimernog rata i narodnog vrenja. Oduševljen, sa celim narodom, mišlju, da iznad svega stoji dobro naše Domovina, primio sam se ovoga, čvrsto rešen da samo u tom slučaju ostanem na vrhovnoj vlasti ako tako bude volja našeg naroda, koji je nadležan svenarodnim glasanjem, preko svojih predetavnika u Ustavotvornoj Skupštini, da odredi formu vladavine, i nove osnovne zakone Ruske Države.«

Velikom knezu Mihajlu nije bilo suđeno da u Rusiji «vlada; naklonjen više tihom porodičnom životu, bez ikakvih političkih ambicija, skroman, on je povučeno živeo i za vreme Revolucije, dok ga nisu boljševici uhapsili, internirali na istoku Rusije i jednom prilikom ubili.

Hronološka šema glavnih događaja Februarske Revolucije izgleda ovako: 1. Prva vlada kneza Ljvova, od 2. marta do 2. maja; čisto građanska sa jednim socijalistom (Kerjenskim), koalicija kadeta i umerenijih elemenata. II. Druga vlada kneza Ljvova, ili produženje Prve Vlade, ali bez Gučkova (ministar vojni) i Miljukova (ministar spoljnjih poslova); u nju ulaze dva socijal-demokrata, jedan narodni socijalist i socijalni revolucionar Černov (vođ stranke i njen glavni ideolog), t.zv. »seljački ministar«, koji preuzima ministarstvo poljoprivrede. Ova vlada građansko-socijalističke koalicije traje od 2. maja do 2. jula, kada izbija prva akutna kriza, usled proglašenja autonomije Ukrajine od strane većine vlade, te kabinet Ljvova odstupa. Posle ugušenja boljševičke bune u Petrogradu i dugih i mučnih pregovora obrazuje se: III. Druga koaliciona vlada ili prva vlada Kerenskog, sastavljena u glavnom od kadeta i socijalista, koja traje do 28. avgusta; onda u vezi sa pokretom generala Kornjilova izbija duga kriza, i nakon još dužih i težih pregovora i odugovlačenja dolazi do IV. Treće koalicione vlade, ili druge vlade Kerjenskoga, koja je trajala do 25. oktobra kada su je oborili boljševici (»Oktobarska Revolucija«).

Svaka od ovih vlada bila je slabija od svoje prethodnice, i svaka je imala da preživi čitav niz manjih ali teških unutarnjih kriza, koje su, uz veoma tešku i nepovoljnu spoljnju situaciju, dovele konačno do propasti provizorne građanske republike. Glavna karakteristika ovih vlada bile su slabost, odnosno beskrajne i neograničene političke slobode za sve, koje su se pretvarale u anarhiju. Sve četiri vlade nastavljale su rat, iako veoma labavo.

20. i 21. marta Nemci su izveli jedan jak napad na položaje ruskih trupa, koje su čuvale liniju reke Stohoda, na mestu gde su se spajali zapadni i jugozapadni front. Pokazalo se da je ruska vojska jako oslabljena, da straže nisu budne, da čitavi pukovi neće da se bore. Dok su se neke jedinice još dobro držale, druge su kukavički napuštale položaje bez dovoljno razloga, ili su se držale pasivno. Nemci su naneli ruskim trupama teške gubitke, naročito je mnogo Rusa tom prilikom zarobljeno. Ova žalosna lekcija nije poslužila kao ozbiljna opomena Rusiji. Šta više, došlo je na mnogim delovima fronta do ludoga »bratimljenja« Rusa sa Nemcima i drugim protivnicima. Ruske trupe su bile demoralisane, a Nemci su uspevali da mnogo štošta saznadu o stanju ruskih položaja i njihovih trupa. Međutim, ipak Rusija samim faktom svog učešća u ratu zadržavala je na svojim frontovima goleme mase protivnika. Ovakvo, čisto pasivno, vođenje ratnih operacija nije davalo nikakve nade na uspeh i skori završetak rata. Saveznici su tražili od Rusije više aktivnosti. Vrhovni komandant, veliki knez Nikola Nikolajević, koga je prilikom abdikacije vratio na njegov položaj poslednji car, bio je odmah od Privremene Vlade razrešen dužnosti. Njegov naslednik, načelnik štaba Vrhovne Komande, general Aleksjejev došao je u sukob sa Privremenom Vladom i bio je stavljen na raspoloženje. Njega je zamenio glavnokomandujući na jugozapadnom frontu, jedan od najpopularnijih ruskih vojskovođa Svetskoga Rata, armiski konjički general Brusilov. Brusilov je spadao u red dvorskih generala i miljenika, ali je umeo vešto da se prilagodi ne samo liberalnoj i onda liberalno-socijalističkoj Privremenoj Vladi, nego i buntovnom raspoloženju svojih vojnika. Ipak, kao pravi vojskovođa, Brusilov je tražio da se otpočne ofanziva, ako se ne može zaključiti mir. Ministar vojni u drugoj vladi kneza Ljvova, Kerenski, bacio je svu snagu svoga besedničkog dara na agitaciju među trupama, u prilog ofanzive. Mase drugih agitatora radile su u istome smislu. 18. i 19. juna 1917. ruske su trupe, poglavito na jugozapadnom frontu generala Gutora, koji je zamenio Brusilova, prešle u odlučnu ofanzivu; naročito je težak zadatak pao u deo trupama armiskog generala Kornjilova, jednog od legendarnih junaka rata. Ruska artiljerija, pucajući neverovatnom snagom i preciznošću, rušila je jaka utvrđenja protivnika i nanela mu veoma teške gubitke. Ruske trupe znatno su napredovale, zadobivši veliki ratni plen i zarobivši masu neprijatelja, većinom austro-ugarskih časnika i vojnika. Ali, ubrzo je došlo do promene raspoloženja kod Rusa, i njihova je ofanziva bila zaustavljena. Strategiski značaj ove ofanzive bio je ipak ogroman. Centralne sile opet su morale da prebace mase svojih trupa na ruski front i time je položaj zapadnih saveznika bio znatno olakšan. Zamenivši na više mesta nepouzdane austro-ugarske jedinice odličnim nemačkim trupama, centralni saveznici su početkom jula prešli u kontraofanzivu, opet na jugozapadnom frontu. Nekoliko ruskih pukova nisu ni branili svoje položaje. Ruski front bio je na više mesta probijen i došlo je do povlačenja, a ponegde i do begstva ruskih trupa u potpunom rasulu. General Gutor bio je smenjen, a na njegovo mesto bi postavljen znameniti Kornjilov. Činjeni su očajni pokušaji da se situacija spase; otpočeta je dosta uspela ofanziva na rumunskom frontu. General Brusilov bio je, kao nedovoljno jaka ličnost, stavljen na raspoloženje, a na njegovo mesto dođe Kornjilov, u koga su polagane najveće nade. U Ministarstvu Vojnom postao je stvarno ministar, iako zvanično samo zamenik ministrov, terorista Boris Savinkov, u koga su takođe polagane nade, da će zajedno sa Kornjilovom zavesti red i očuvati vojsku bar od daljeg rasula. Umesto razgovora i agitacije počeli su primenjivati drastičnije i mnogo ubedljivije mere.

Da bi skrenula pažnju zemlje na izvanredno težak položaj, Privremena Vlada sazove »Državnu Skupštinu« u Moskvu, (12. avgusta) sastavljenu od sviju bivših članova Državnih Duma i mase delegata najraznovrsnijih organizacija. Tu je vodio glavnu reč Kerjenski, ali najveća pažnja sviju beše obraćena vrhovnom komandantu. Stvar je domalo dobila karakter ličnog sukoba između Predsednika Vlade i Vrhovnog Komandanta. Uz prvog bila je većina socijalističkih, a uz drugog liberalni i konzervativni elementi. Bojeći se eventualnog ojačanja ruske vojske, Nemci su za to vreme preduzeli novu ofanzivu. U pozadini su njihovi agenti bacili u vazduh ogromna vojna slagališta u Kazanu, iskoristivši zločinačku nepažnju straže, dok je glavni udar na frontu bio izvršen na liniji zapadne Dvine do Baltičkog Mora. Nemačke lađe potpomagale su kopnenu akciju. Ruska vojska se povukla gotovo bez borbe; Riga je pala u ruke Nemaca, koji su tamo dobili ogroman plen. Sa velikim naporom pošlo je za rukom zaustaviti ruske trupe na drugim odbranbenim linijama u pravcu prema Petrogradu. Najbliža okolina generala Kornjilova ubeđivala ga je o neophodnoj potrebi korenite promene kursa: trebalo je naterati Privremenu Vladu ili da se pokori njegovim odlučnim merama ili da odmah podnese ostavku. Sovjetske organizacije na frontu i u pozadini trebalo je da budu raspuštene, petrogradski Sovjet, ovo leglo ekstremista, da bude rasteran, a petrogradski garnizon razoružan, fabrike i železnice militarizovane. Kornjilov je verovao da ima na svojoj strani većinu Vlade sa samim Kerjenskim, ali je odjednom izbio nekakav nesporazum, koji sve dosada nije, potpuno rasvetljen, kao što nisu rasvetljene i druge pojedinosti celog događaja, koji je vlada proglasila Kornjilovljevom bunom. Nesuđeni diktator ostao je odjednom gotovo usamljen, jer nije našao ozbiljne pomoći ni u vojsci, ni u pozadini. Nekoliko zapovednika pojedinih frontova, odnosno armija, među njima i, general Denjikin, bili su uhapšeni odmah, čim su stavili vladi do znanja da su solidarni sa Vrhovnim Komandantom. Vlada je naredila da se Kornjilov smeni i uhapsi. To je izveo bivši vrhovni komandant general Aleksjejev, kome se Kornjilov dragovoljno predao, da bi izbegao strahote građanskog rata. Nekoliko dana Rusijom je upravljao direktorijum na čelu sa Kerjenskim, pod jakom kontrolom centralnih sovjetskih organizacija. Kerjenski se primi i vrhovnog zapovedništva nad trupama. U međuvremenu vlada je raspustila parlamenat i proglasila republiku. Suverena Privremena Vlada stvarno nije imala za sobom gotovo nikoga. A i Nemci nisu ostali pasivni. Njihova flota zagospodarila je na Baltičkom Moru. Ona je pomogla da se posedne Moonzusko ostrvlje. Okupacija tog ostrvlja jeste valjda najžalosnija stranica ruske ratne istorije: ogromni demoralisani garnizon predao se Nemcima sa oduševljenjem. Jedino su spasle čast ruskog oružja nekoliko ruskih ratnih lađa, koje su se borile junački i očajno.

Revolucija, tako su mnogi mislili s početka, bila je proizvod razočaranja naroda i vojske u sposobnosti vlade da pobednički završi rat. Glavna i prva svrha Revolucije, prema tome, trebala je da bude u snaženju vojske i zemlje, da bi se postigla što potpunija pobeda. Ali za ciljeve rata masa narodna nije imala mnogo smisla, i ta nezainteresovanost masa počela je vrlo brzo da izbija na površinu. Da bi ovo raspoloženje postalo aktivno trebalo je još samo da slobodno počnu uticati na razvoj događaja dve činjenice: sa jedne strane internacionalna i pacifistička propaganda izvesnih krugova ruskih socijalista, naročito ruske socijalističke emigracije (od Lenjina preko Trockog do Černova), i sa druge strane neposredna akcija defetista svake vrste, i Nemaca. Ove tri stvari: 1) nesvesni pacifizam usled krajnje zamorenosti masa i vojske, 2) svesni pacifizam levog krila ruskog socijalizma, i 3) akcija plaćenika i Nemaca, — poklapajući se međusobno — stvarale su veoma nepovoljne uslove za produženje rata. U prvim izjavama Privremene Vlade istaknuti su veoma odlučno motivi borbe do pune pobede i saglasnosti sa saveznicima; ali već 3. marta predstavnik petrogradskog Sovjeta (socijaldemokratski poslanik Čejidže) otvorio je sednicu rečima: »Neka živi svetski proletarijat! Podignuta je zastava međunarodnog proletarijata!«... Stavljena je, dakle, na dnevni red ideja međunarodne proleterske solidarnosti, koja je imala da dokrajči rat, ne vodeći računa o grupisanju ratujućih država. »Došlo je vreme,« govorio je petrogradski Sovjet u proglasu (od 14. marta) na »narode svega sveta,« »da se povede odlučna borba protiv osvajačkih težnja vlada sviju zemalja, došlo je vreme da narodi uzmu u svoje ruke rešavanje pitanja o ratu i miru.« Doduše, isti Sovjet obraćao se i na narode Centralne Evrope pozivajući ih da »stresu lance svog samodržavnog uređenja.«

I Privremena Vlada je pod uticajem revolucionarnih organizacija i štampe, na prvome mestu Sovjeta, objavila uskoro (28. marta) jedan proglas na rusko građanstvo, u kome se o ratu govori na ovaj način: »Ostavljajući volji naroda da, u uskoj zajednici sa saveznicima, reši sva pitanja u vezi sa Svetskim Ratom i njegovim završetkom, Privremena Vlada smatra za svoje pravo i za svoju dužnost, da već sada izjavi da cilj slobodne Rusije nije u vladanju nad drugim narodima, u oduzimanju svih njihovih nacionalnih dobara, u nasilnom osvajanju tuđih teritorija, nego u osiguranju stalnoga mira na osnovu samoodređenja naroda. Ruski narod ne traži da ojača svoju spoljnu moć na račun drugih naroda, kao što mu nije ni cilj da ikoga podjarmi ili ponizi. Ali? u isti mah, ruski narod neće dopustiti da njegova domovina izađe iz velikog rata ponižena i oslabljena«. Privremena Vlada, popuštajući u nekoliko Sovjetima, u glavnom je ipak radila u duhu međusavezničke solidarnosti. Ali još istog dana, na Sveruskoj Konferenciji Delegata Radničkih i Vojničkih Sovjeta, čuli su se zahtevi, i zatim je (30. marta) prihvaćena rezolucija, u kojoj se tražilo da vlada preduzme energične korake za ostvarenje mira.

Kada je Miljukov, saopštavajući saveznicima prepis proglasa Privremene Vlade od 28. marta, propratio svoje saopštenje notom koja konstatuje »svenarodnu želju da se Svetski Rat dovede do odlučnog kraja,« ova je nota izazvala pravu bunu protiv Privremene Vlade, usled čega je došlo do odstupanja ministra spoljnjih posdova i ministra vojnog, te do koalicije između socijalista i liberalne buržoazije. Tada su se svi socijalisti veoma mnogo uzdali u štokholmsku Socijalističku Konferenciju, sazvanu sa programom: »Borba protiv izmirenja stranaka, obnova klasne borbe, zahtev da se odmah obustave neprijateljstva, i da se mir zaključi bez aieksija i kontribucija, na osnovu samoodređenja naroda.« U zvaničan program Prve Koalicije ušlo je načelo mira »bez osvajačke politike i kažnjavanja kontribucijom...«

Međutim, većina socijalista i sovjeta, sticajem prilika, bila je prinuđena da nastavi rat. Više nego rezervisana politika Centralnih Sila, čak i nemačke socijal-demokratije, isto kao i raspoloženje Antante, pa i većine njenih socijalista, sve je to govorilo ruskim socijalistima da treba voditi ne samo aktivnu politiku mira nego i aktivnu politiku rata. Bilo je jasno, da će i prijatelji i neprijatelji samo onda voditi računa o revolucionarnoj Rusiji ako ona bude vojnički jaka. Otud je proizašla intenzivna akcija sovjeta i vlade da se ojača vojska i pripremi opšta ofanziva. Usled toga se između vlade i socijalističkih stranaka sa jedne, i većine naroda i vojske sa druge strane, otvarao sve dublji jaz, dok nezadovoljstvo masa nisu odlučno i uspešno iskoristili boljševici, vešto agitujući protiv rata.

U vezi sa problemom rata i mira stajao je i problem organizacije vojske, ali svi pokušaji da se reši ova malo neobična »kvadratura kruga«; t. j. da vojska bude najslobodnija u svetu, a da se u isto vreme pokorava disciplini, ostali su potpuno jalovi.

Iz početka je izgledalo da Privremena Vlada uživa opšte poverenje; u Petrogradu se međutim odmah opažalo da postoji jaka akcija socijalističkih elemenata sovjeta, koji su bili spremni davati poverenje Vladi samo pod izvesnim uslovima. Takvo stanje u središtu države uticalo je nepovoljno na raspoloženje cele zemlje, pa su veoma brzo počeli da izbijaju sukobi i u provinciji između tri faktora vlasti: vladinih komesara, koji su zamenili guvernere i viceguvernere i otpuštene sreske načelnike, sovjeta i egzekutivnih odbora društvenih organizacija pretežno građansko-liberalnog karaktera, i sovjeta radničkih i vojničkih deputiraca, u kojima su socijaliste vodile prvu reč. Ovome treba dodati još dve činjenice: raspuštanje stare policije, koju nije mogla da zameni na vrat na nos stvorena milicija, i metode nove vlade, koja nije htela da se služi atributima prinudne vlasti nego je svu nadu polagala u moralno načelo uverenja i poverenja. Osnovni princip državne uprave za Privremenu Vladu bio je: dragovoljna poslušnost slobodnih građana prema vladi koju su oni sami stvorili; ona — prema proglasu od 26. aprila — traži oslonca ne u fizičkoj nego u moralnoj snazi. Ovaj idealistički utopizam lepo se vidi ne samo iz bezbroj proglasa i rešenja vlade, već naročito iz govora kneza Ljvova na svečanoj sednici (27. aprila), prigodom godišnjice otvaranja prve Državne Dume; on tu kaže između ostalog: »...Velika ruska revolucija zaista je divna u svom veličanstvenom mirnom pokretu...« »divna je sama suština njene ideje-vodilje — sloboda ruske revolucije prožeta je elementima svetskog vaseljenskog karaktera.«

Pojedine narodnosti i pojedine pokrajine tražile su za sebe slobodu, — neke čak i odvajanje (kao Finska), ili federaciju (Ukrajinci, Esti, Tatari), ili bar široke avtonomije (Kozaci, Sibir), i odvojenu vojsku. Ovaki zahtevi, ponekad ultimativne prirode i veoma opasni, naročito s obzirom na rat, ugrožavali su životne interese ruske državne celine. Vlada je pokušavala da odgodi nacionalna pitanja, kao i sva ostala važna državna pitanja, do saziva Konstituante; ali u tome nije uspela. Ukrajina je dobila pokrajinsku vladu, te lokalni parlamenat (»Centralna Rada«), a formiranje svakojakih nacionalnih pukova veoma je naškodilo ruskoj armiji kao celini i vođenju rata.

Rešenje agrarnog pitanja Privremena Vlada je u svakom slučaju htela da odgodi do saziva Konstituante; a baš u ovom pitanju mase naročito nisu mogle ni htele da shvate ovako odlaganje, i agrarna anarhija širila se po celoj Rusiji, počevši od samovoljnog iskorišćavanja vlasteoskih livada za pašu stoke, pa sve do paljenja i rušenja kuća i gospodarskih zgrada veleposednika, i ubijanja samih spahija i drugih posednika. Pri tom su naročito jako stradale seoske fabrike i kulturne institucije, pa čak i državna dobra i imanja samoupravnih tela.

U leto i s jeseni godine 1917. Rusija je postala zemlja bez vlasti, zapaljena s jednog kraja na drugi požarom socijalne i nacionalne revolucije. Upravljači su bili bez volje i bez snage, a sve su više dizali glave ekstremni elementi okupljeni oko boljševičkih vođa.

Već sam njihov program značio je revoluciju bez kompromisa. Njegove glavne tačke bile su ove: 1) težnja za centralističkom organizacijom: »Vodeći organi nipošto ne treba da se stvaraju na temelju izbora«, treba da su obrazovani od svesnih revolucionarnih vođa, koji će voditi pokret, a neće tek ići iza masa čekajući da ove postanu svesne svojih interesa; 2) neophodno je ne propustiti trenutak revolucije, kada vođe stranke treba da prigrabe vlast u ruke, u interesu ostvarenja »diktature proletarijata i seljaštva«; 3) neophodno je upotrebiti taktiku grube sile, da bi se zapalile mase i ušao u njih revolucionarni entuzijazam; 4) da bi se na stranu proletarijata privukla i sitna seljačka buržoazija, tuđa socijalizmu, potrebno je dati joj mogućnost da prisvoji sebi svu spahisku zemlju i imovinu; 5) još rezolucijom iz godine 1906. traži se, kao neophodna, borbena i bojna priprema masa, da bi ove mogle pristupiti važnom zadatku rušenja državnog, napose policajnog i vojnog aparata: 6) napuštajući strogo marksističko shvatanje, boljševici su još godine 1906. smatrali neophodnim »Sovjete«, i to ne samo kao isključivo stranačke organe radničkog proletarijata nego i kao osnovne ćelijice nove vlade, sastavljene od zastupnika revolucionarne demokratije, »poimence i seljaka, vojnika i mornara.«

Taktički plan akcije, od samog početka, zamislio je Lenjin. Vladimir Ilić Uljanov, Lenjin, rođen je godine 1870. u Simbirsku, i po svome poreklu pripada ruskoj srednjoj birokratiji. Revolucionarno raspoloženje javlja se kod njega vrlo rano, a izbija snažno na univerzitetu u Kazanu, pod dvostrukim uticajem: neposrednim, njegova starijeg brata — narodnjaka-teroriste, koji je glavom platio za svoju akciju — , te knjiškim, naročito onim Karla Marksa. Njegova je nauka sinteza ruskog revolucionarnog narodnjaštva i ideja marksizma, koje Lenjin shvata kao teoriju i apologiju okrutne socijalne revolucije. Sa radnicima imao je Lenjin neposredna dodira već od svoje mladosti. Tada je bilo u Rusiji doba cvetanja legalnog knjiškog marksizma, na kom je polju Lenjin ubrzo stekao veliko ime. Ali se još više istakao tajnom revolucionarnom propagandom među radnicima, koja je i dovela do stvaranja socijal-demokratske(radničke) stranke (1898,). Prognan iz Rusije, Lenjin je živeo neko vreme u izgnanstvu, pa se godine 1905. vratio u Rusiju, gde je doduše ostao u pozadini, pripremajući konačni program i taktiku boljševizma. Nakon neuspeha prve revolucije Lenjin je ponovo napustio otadžbinu, te je boravio sve do aprila godine 1917. u inostranstvu, u stalnoj borbi sa menjševicima i s oportunizmom u svojoj stranci. Na internacionalnim socijalističkim kongresima ratovao je protiv reformističkih i patriotskih tendencija, a za vreme rata je najviše radio za sastanak internacionalnih konferencija u Cimervaldu i u Kintalu. On je tada dobro uvideo revoluciokarne mogućnosti u vezi sa iskorišćavanjem ratnih nedaća u Rusiji, pa je vrlo rado prihvatio predlog da pođe u Rusiju preko Nemačke. Ovaj je predlog možda potakao sam nemački general-štab; s toga su ruski rodoljubi Lenjina i osuđivali kao veleizdajnika i slugu nemačkog imperijalizma. On je uzeo na se zadatak da izazove međunarodnu socijalnu revoluciju sa svrhom opšteg oslobođenja. Za ovaki cilj sva su sredstva bila, po njegovu uverenju, dobra i dozvoljena. On je bio čovek nečuvene duševne snage i doslednosti, i neverovatne agilnosti, bezobziran i ciničan do krajnosti, sa intuicijom pravoga revolucionara, osim toga i taktičar prvog reda, koji je umeo da povuče i hipnotiše mase. Kada se početkom aprila iskrcao iz vagona na finskoj stanici u Petrogradu, te otišao, praćen klicanjem mnogobrojnih radnika, u od boljševika posednutu palatu bivše carske ljubaznice balerine Kšesinske, počeo je sa balkona te palače svakodnevno da propoveda svoju nauku, koja je u prvo vreme izgledala suluda, ali se uskoro pokazala kao strašni motor prevrata i rušenja, pomoću koga je jučerašnji emigrant-defetist postao faktični šef najveće države na svetu i jedan od vođa i diktatora čovečanstva.

Znamenite »teze« nove nauke, Lenjinova Evanđelja, objavljene su u »Pravdi«, dnevniku Glavnog Odbora boljševika, 7. aprila 1917., te su poslužile kao prvi nacrt za program Oktobarske Revolucije. Tu se predlaže odlučna akcija u prilog mira, i to pošto poto, i protiv parlamentarne republike, Privremene Vlade i demokratije, a ističe se lozinka »sva vlast sovjetima.« Agrarna revolucija, nacionalizacija banaka i radnička kontrola nad industrijom stavljaju se na dnevni red. Najzad kao najaktuelniji problem proglašeno je osnivanje Treće Komunističke Internacionale. Podrobno izlaganje ovih teza nalazimo u kasnijoj knjizi Lenjinovoj »Država i Revolucija«. (Petrograd 1918.)

Zanimljivo je, da je i sama »Pravda« štampala tada Lenjinove »teze« sa rezervom, da i ne govorimo o drugim strankama koje su ih primile kao puku ludoriju. Lenjin je tačno pogodio žice u koje je trebalo udariti. Iza zahteva za mirom zahvatila je najšire krugove ideja da se ima odmah zapleniti zemlja i vlasteoska imovina. A onda je upalila i bezobzirna demagogija: mržnja prema gospodi, prema oficirima, prema »buržujima«, i prema svemu što ima negovane ruke, što nosi »kragnu«, i još naročito prema ženama u šeširu!... Osveta, krvna osveta! To se tražilo.

Kada su videli da im socijaliste neće i ne mogu dati ona na šta oni računaju, najaktivniji elementi napuštali su socijalističke stranke, ostavivši odbore kao štabove bez vojske, te hrleći u naručje novih apostola, koji su više obećavali, i koji kao da nisu obećavali naprazno. Vojnu organizaciju ovih masa izveo je Trocki, koji dotle nije bio u stranci. On je bio onaj boljševički zapovednik koji je izveo državni udar 25. oktobra.

Gotovo bez borbe pala je Privremena Vlada. Iste noći, kada su pobunjeni radnici i mornari zauzeli na juriš Zimsku Palatu i uhapsili članove Prirremene Vlade, na Drugom Sveruskom Kongresu Sovjeta boljševici, koji su raspolagali golemom većinom, zbacili su Privremenu Vladu i proglasili Republiku Sovjeta. Oni sastaviše svoju novu vladu — Sovet Narodnih Komesara, skraćeno Sovnarkom — i obratiše se svima zaraćenim državama sa predlogom o hitnom zaključenju mira. Iza prvih vratolomnih dekreta sledili su drugi: o poništenju državnih unutrašnjih i spoljnjih dugova, o nacionalizaciji banaka, privatnih železnica, privatne trgovačke mornarice, šuma i rudnika, spoljašnje trgovine, mnogih grana velike industrije, o potčinjavanju celokupnog narodnog gospodarstva državi, o radničkoj kontroli u tvornicama i radnjama, o ukidanju staleških razlika, o potpunom odvajanju crkve od države, o pravu pojedinih naroda, plemena i pokrajina ruske države na samoodređenje, čak i na odvajanje od celine, o ukidanju zemstava i gradskih samouprava, koje su zamenili Sovjeti, o ukidanju sudova i javnih beležništava, o znatnim ograničenjima i zatim o potpunom ukidanju slobode štampe, koja je kasnije monopolisana u rukama vladajuće stranke, o rasterivanju i zabrani sviju opozicionih stranaka, o osnivanju revolucionarnih prekih sudova i izvanrednih komisija za suzbijanje kontrarevolucije, sabotaže i zelenaštva (to su čuvene »Če-Ka«), o biranju oficira sa ukidanjem vojnih činova, ordenja i odličja, o zameni vojske crvenom gardom i tako dalje i tako dalje. Mi smo dali sumaran katalog najmarkantnijih mera, koje su proglašene tokom prvih meseci boljševističke revolucije.

Vlast Sovnarkoma i lokalnih njegovih organa dosta se brzo utvrdila nad većim delom Rusije, kao i u aktivnoj vojsci. Prvih dana je Kerjenski, koji je uoči prevrata uspeo da izmakne, skupio neke trupe i s njima je pokušao da zbaci Sovnarkom, ali je ovo preduzeće vrlo brzo propalo. Sovarkom razreši dužnosti vrhovnog komandanta generala Duhonjina, koji je primio komandu, pošto je Kerjenski iščezao bez traga i glasa, i postavi za vrhovnog komandanta uglednog boljševika, rezervnog zastavnika Nikolu Kralenka, gimnaziskog nastavnika i publicistu. Krilenko sa odredom mornara zauze Mogiljev i Vrhovnu Komandu. Iako je Duhonjin odustao od borbe, ipak ga mornari ubiše na divljački način.

Međutim se Finska odvoji potpuno od Rusije; u Estonskoj, Lotiškoj i Beloj Rusiji učinjeni su pokušaji. da se obrazuju samostalne protivboljševičke vlade. Nekoliko pokrajina stvoriše svoje posebne vlade. To su bile: Ukrajina, Besarabija, Krim, oblast Donskih Kozaka; oblast Kubanskih Kozaka, oblasti kozaka terskih, orenburških i uralskih, Tatarska Republika na Volzi i Baškirska na Kami i Beloj, sve u Evropskoj Rusiji; u Aziskoj Rusiji isto tako su nikle avtonomne pokrajine Jermenska, Đurđijanska, Azerbedžan, Sibir, oblasti sibirskih kozačkih vojski, Turkestan, Burjatska Republika i t. d. Sudbina sviju ovih novih formacija bila je u glavnom, sa malim izuzecima, slična: svuda je buktao požar socijalne revolucije, lokalni boljševici dizali su bune, potpomognuti najčešće od mase demobilisanih vojnika,. koji su jurili kućama i od Sovnarkoma, koji je objavio deklaraciju o pravu sviju na samoodređenje i nezavisnost. U stvari Sovnarkom je odmah počeo da suzbija separatizam, mešajući se u borbu demokratskih vlada sa mesnim boljševicima, potpomažući crvene protiv belih. Za nekoliko meseci Sovnarkom je, uz pomoć odreda crvenih gardista i oslanjajući se na lokalne boljševike, likvidirao gotovo sve avtonomne pokrajinske vlade. Isto tako sverusko političko središte, koje se počelo stvarati u Donskoj Oblasti pod zaštitom takozvane Dobrovoljačke Armije generala Aleksjejeva i Kornjilova bilo je uništeno, i oba su generala sa svojim odredom i gomilom političara najureni da beže u stepe, gde su vodili strašne borbe sa nadmoćnim neprijateljima.

Ali još pre nego što je počeo na više mesta strašni građanski rat, bili su izvršeni izbori za sverusku Konstituantu, gotovo na celokupnom od neprijatelja neokupiranom području Rusije. U izborima je učestvovalo više od 36 miliona birača muških i ženskih. Najveći uspeh su imali socijaliste revolucionari, koji su dobili oko 22 miliona glasova i većinu mandata; iza njih su boljševici, sa svojih devet miliona glasova, prestavljali samo manjinu Rusije. Od građanskih grupa donekle su imali uspeha, i to samo u gradovima, kadeti. Čim su opazili da su ostali u manjini, boljševici izjaviše da je Konstituanta preživela, dok su ranije optuživali Privremenu Vladu što odugovlači sa sazivom Konstituante. Videlo se odmah da Konstituanta neće živeti. Pokušaji nekih socijalističkih i demokratskih elemenata da se okupe za zaštitu Konstituante nisu uspeli. Uoči dana kad je Konstituanta ipak trebala da se sastane, nekoliko boljševičkih mornara mučki pobiše bolesne i pohapšene kadete, članove Konstituante i bivše članove Državne Dume i Privremene Vlade, lekara d-ra Šingarjova i profesora-pravnika Kokoškina. Razume se, da su ti mornari ostali nekažnjeni. Na sam dan sastanka Konstituante boljševičke su trupe pucale na mirne manifestante, koji su pozdravljali ustavotvorce. Terorisana skupština ipak je pokušala da radi, proglasila je Rusiju federativnom demokratskom republikom, ali je odbila da prizna Sovnarkom. Iste noći, za vreme diskusije o agrarnom pitanju, rasterao je Konstituantu jedan odred mornara, a nekoliko dana docnije bila je formalno raspuštena.

Boljševici su došli na vladu sa lozinkom da će dati mir, hleb i slobodu. Slobodu su jednostavno ukinuli oduzevši celom narodu njegovo suvereno pravo; umesto obećanog hleba nastala je u gradovima strašna glad i neverovatna skupoća; u pogledu mira Centralne Sile nateraše boljševike da prime sramotni Brest-litovski Mir. Sem baltičkih pokrajina od Rusije behu oduzete Belorusija, Besarabija (njom su zavladali Rumuni), Transkavkazija i Ukrajina sa Krimom. U svim tim zemljama zavladaše Nemačka i Austro-Ugarska i efemerne samostalne vlade pod nadzorom i tutorstvom okupatora. Nemci su dobili ogromne političke i ekonomske povlastice u Rusiji, koja je uz to platila veliku ratnu oštetu.

Položaj boljševika bio je godine 1918. izvanredno opasan još i za to, što su, usled prodiranja Nemaca u Donsku Oblast, donski kozaci uspeli da se pod atamanom Krasnovim otarase boljševika, a dobrovoljci generala Denjikina, zajedno sa Kubancima, očistiše od boljševika Kubansku Oblast. U isto vreme boljševici zagaziše u rat sa čehoslovačkim legijama, koje su htele razoružati, a koje su se bojale da će biti predane u ruke Centralnih Sila. Čehoslovački pokret bio je pomagan od različitih elemenata ruskog društva: seljaci, ozlojeđeni zbog rekvizicije hleba, socijalistička inteligencija i radnici, ozlojeđeni rasterivanjem Konstituante, građanstvo i oficiri, sve se to pridruživalo Čehoslovacima, Na Volzi je bio stvoren nov front protiv boljševika od Čehoslovaka i narodne vojske. Sav Sibir, velik deo Srednje Azije, istočna i jugoistočna evropska Rusija behu zbacili boljševike. Baš u ovo vreme na području, koje je još ostalo pod njihovom vlašću, boljševici razviše najstrašniji teror. Crvenu gardu hitno su zamenili dobro organizovanom crvenom armijom, uz saradnju mnogih iskusnih generala i oficira. U podrumu kuće trgovca Ipatijeva u Katerinburgu streljani su car, carica, prestolonaslednik, sve četiri velike kneginjice i nekoliko službenika i slugu, koji su do kraja delili sudbinu svojih gospodara. Više drugih članova carske kuće streljano je ili u okolini Petrograda, na primer glasoviti istoričar, veliki knez Nikola Mihajlović, ili na Uralu u gradu Alapajevsku.

Pod zaštitom čehoslovačkih legija sastala se u gradu Ufi mnogobrojna skupština, koja je izabrala Sveruski Direktorijum od pet lica sa eserom Avksentijevim, bivšim članom Kerjenskove vlade na čelu, i sa generalom Boldirjovim kao vrhovnim komandantom. Ali uskoro izbi nesloga i razmirice na frontu i u pozadini narodne armije, te su boljševici osvojili ponovo istočnu Rusiju i proterali Sveruski Direktorijum iz Ufe u Omsk; 18. novembra jedna grupa oficira uhapsila je direktore, a njihova vlada, koja se najviše oslanjala na sibirske demokrate, proglasi vojnog ministra Direktorijuma, odličnog mornara, bivšeg junačkog komandanta crnomorske flote, admirala Kolčaka vrhovnim upravljačem Rusije.

Dok su se ovi događaji zbivali na Istoku, na Zapadu su Centralne Sile kapitulirale pred Antantom i otpočelo je hitno povlačenje sa okupiranog ruskog područja nemačkih i austro-ugarskih četa, jako boljševizovanih i u rasulu. Boljševici su odmah zaposeli veći deo Estonske, Lotiške, Litve i Belorusije. Lokalne vlade ili su pobegle, ili su se zatvorile u svoje prestonice. U Ukrajini pobunjeno seljaštvo zbacilo je od Nemaca postavljenog »hetmana« generala Skoropadskog i krvavo je likvidiralo njegovu vladu. Ukrajinski kongres proglasi nezavisnost Ukrajine, objavi rat Sovnarkomu i svečano izjavi da se Ukrajina nad Dnjeprom ujedinjuje sa Ukrajinom nad Dnjestrom t.j. sa istočnom Galicijom, koja se onda odvojila od Hapsburške Monarhije. Sve je ovo bilo kratkog veka. Boljševici uđoše u Ukrajinu i gotovo bez borbe zauzeše veći deo njenog zemljišta, sa Kijevom i sa Odesom. Poljaci, koji su obnovili svoju samostalnu državu, osvojiše ukrajinske zemlje Humsku Rusiju i istočnu Galiciju. U isto vreme u Ukrajini, na Krimu i u Donskoj Oblasti boljševici potukoše u više navrata Denjikinovu vojsku i kozake. Što oni nisu već tada propali konačno, može se objasniti snažnom ofanzivom admirala Kolčaka, koji je veoma uspešno ratovao u istočnoj Rusiji. Ovi Kolčakovljevi uspesi izazvaše najveće napore boljševika da se održe. Niz strategiskih i političkih pogrešaka Vrhovne Komande i vlade Kolčakovljeve, njegove razmirice sa Čehoslovacima, koji su težili da se vrate kući, i sa Antantinim prestavnicima, zamorenost njegovih trupa i, najzad, rovarenje opozicije, na. čelu sa eserima, — sve je to olakšalo posao boljševika, koji su od aprila godine 1919. prešli u kontraofanzivu i u nizu velikih bitaka pobedili Kolčaka. Januara 1920. Kolčak je izgubio veliki deo svoga teritorija, onda vlast i slobodu, a najzad i sam život, pošto su ga Antantini predstavnici predali neprijatelju.

Dok su boljševici digli veći deo svojih snaga protiv Kolčaka dobrovoljačke trupe generala Denjikina, donski, kubanski i terski kozaci obnoviše ofanzivu. Luda politika bezumnog eksperimentisanja i krvavih nasilja, koju su sprovodili boljševici, uzdrmala je njihovu vlast u Ukrajini. Denjikin i kozaci očistiše od boljševika kozačke pokrajine i mnoge velikoruske krajeve. Denjikin je već govorio da će uskoro zauzeti Moskvu. Poraz Kolčaka dao je boljševicima mogućnosti da bace sve snage protiv drugih protivnika. Besmislena borba Denjikina sa Ukrajincima, koja je počela na ulicama Kijeva, njegovi pokušaji agrarne restauracije, povratak spahija i njihova divlja osveta nad seljacima, loša administracija, pokolji Židova, sve je to dovelo do brzog propadanja cele akcije generala Denjikina.

Do marta 1920. boljševici su suzbili svoje mnogobrojne protivnike, pa i Denjikina u toliko, što je on sa ostacima svojih razbijenih trupa tražio spasa na Krimu, dok su mase ranjenih i bosih vojnika i građanskih begunaca bile evakuisane u Jugoslaviju, u Bugarsku, u Misir i na ostrva Egejskog i Mermernog Mora. Denjikin je dao ostavku i kao privatan čovek otišao u inostranstvo, postavivši na svoje mesto generala Vrangela. Novi vrhovni zapovednik trupa i guverner Južne Rusije, upravo samo Krima, general Vrangel, i pored opomena Engleza, koji su dotle zajedno sa Francuzima pomagali Denjikina, rešio se da produži borbu sa boljševicima. Obdaren nečuvenom energijom i velikom ličnom hrabrošću, general Vrangel je uspeo da povrati red u vojsci, da se učvrsti u Krimu, da zauzme nekoliko srezova van njega i da u više mahova razbije boljševičke trupe. Ali su uspesi Vrangelovi ipak više zavisili od sudbine teškoga rata, koji su boljševici vodili sa Poljacima, udruženim sa Petljurinim Ukrajincima. Pilsudski i Petljura prodreše do Dnjepra i zauzeše Kijev, ali odmah iza toga nastupila je boljševizacija poljskih i ukrajinskih trupa i za kratko vreme boljševici ne samo što vratiše izgubljene krajeve, nego još zauaeše i Vilnu i nađoše se pred Varšavom i blizu Lavova. Opadanje discipline u boljševičkim trupama i očajni napori poljskih patriota i francuske vojne misije spasli su Varšavu i Lavov, pa i samu Poljsku. Boljševici sa neverovatnom brzinom, u potpunom neredu, isprazniše Poljsku, Galiciju, Litvu, i delove Bele Rusije i Ukrajine. U Varšavi se pojavi jedna grupa ruskih političara, na čelu sa Borisom Savinkovim, koji su sanjali da u savezu sa Poljacima pobede boljševike u samom njihovom središtu. Počelo je formiranje nekakve demokratske ruske vojske, koja se onda potčinila Vrangelu. Ali su dani Vrangelove vlade bili već izbrojani. Boljševici hitno sklopiše sa zamorenim Poljacima primirje i sva njihova snaga bi upotrebljena protiv Vrangela. Za nekoliko dana boljševici osvojiše Krim, a Vrangel sa vladom, vojskom i masom građana ode u izgnanstvo. Sledeće godine boljševici zaključiše s Poljskom neku vrstu Brest-litovskog Mira (Riški Mir, marta 1921.), prema kome znatni delovi Bele Rusije i Ukrajine pripadoše Poljskoj.

U ovoj knjizi mi nećemo da dajemo pregled i karakteristiku boljševičke uprave. U građanskom ratu boljševici su izdržali i čak i pobedili, ali ceo sistem njihov pokazao se ipak dobrim delom kao neostvarljiv. Neverovatne žrtve nisu bile dovoljne da obezbede pobedu boljševičkih načela.

Februara i marta 1921., pred bunom seljaka, radnika i kronštatskih mornara Lenjin je kapitulirao i samo tako je spasao komunističku stranku. Pod lozinkom »Natrag ka kapitalizmu« razvija se od onog vremena takozvana »Nova ekonomska politika« (skraćeno »Nep«), koja je, posle strašne gladi godine 1921., dovela do relativne ekonomske obnove Rusije. Stvaraju se snage nove Rusije, ekonomske i socijalne. Niče i nov, originalni kulturni život. Republika Sovjeta nalazi se na pragu novih promena i možda je blizu već i dan obnove i ujedinjenja velike i prave demokratske Rusije.